KiM

KiM (126)

Crkva Svetog Nikole u selu Gornji Makreš, između Gnjilana i Novog Brda, duboko u šumi i u potpuno albanskom okruženju, čuva uspomenu na nekadašnji život ovdašnjih Srba i svedoči o živoj veri pravoslavnoj kroz razna čuda i isceljenja koja se ovde dešavaju.

U blizini crkve nalazi se i lepo uređen izvor lekovite vode. Srbi iz gnjilanskog kraja kažu da kada se neko umije tom vodom, sve brige, tegobe i teskobe, kao i mnoge bolesti, negativna energija i tereti, naprosto nestanu.

Ova crkva poznata je još i kao Stari Sveti Nikola. Od glavnog puta Gnjilane – Novo Brdo, kroz kraj odnedavno poznat kao “Gnjilanski Beverli Hils” zbog velikog broja luksuznih vikendica albanskih gasterbajtera, na dvadesetak minuta pešaka, kroz šumu, stiže se do ove crkve i izvora.

 

Crkva je ušuškana između dva brda, obrasla visokim stablima šume. Tišina i mir koji ovde vladaju, stiče se utisak, mogu rukom da se dodirnu. Priča se da su pre nekoliko godina neki Albanci zatvorili put do crkve, te su počele da im se dešavaju ružne stvari. Nakon toga i opomene svetitelja, put ne samo da je otvoren, nego i najvećim delom asfaltiran.

Stojanka Stojković (76) iz sela Gornje Кusce kod Gnjilana, priča kako još kao dete pamti da su Srbi, ali i Albanci, ovu svetinju izuzetno poštovali. Prvi zbog vere, a drugi iz strahopoštovanja.

 

– Naši stari su pričali da je ranije ovde bio manastir, ali da je pod Turcima doživeo velika stradanja. Još kao dete slušala sam, a i bila svedok na neki način, da ljudi nakon dolaska ovde, prosto dožive neki preporod, bude im bolje. Mnogi koji nisu imali decu, dobili su ih nakon što su se ovde molili, neki su ozdravili… Кakogod, svako ko dođe ovde, oseti neko olakšanje, bude mu bolje. Ovde po pomoć dolaze svi, bez obzira na veru i naciju, svi koji veruju da Sveti Nikola može da im pomogne, a veoma često se dešava da tako i bude – ukazuje Stojanka.

Crkvu Svetog Nikole početkom devedestih, od temelja je obnovio Blagoje Jovanović iz Gornjeg Makreša. Njagov se grob nalazi u njenoj blizini. Oni koji ovde dolaze i njemu zapale sveću. Deda Blagoje je pre svoje smrti izrazio želju da ga sahrane nadomak crkve. Tako je i bilo.

Sa desne strane izvora na niskom drveću zavezana je odeća. Po narodnom verovanju u ovom kraju, ako je neko bolestan onda mu se donese deo odeće i okači na dren kod izvora i on će biti zdrav kao ovo drvo.

Ovaj običaj nema veze sa hrišćanstvom i vreovatno predstavlja deo paganskog nasleđa.

Područje Novog Brda i Gnjilana bilo je u srednjem veku dosta naseljeno, zbog bogatih nalazišta rude srebra. Danas, ovaj kraj na meti je kopača i tragača za zakopanim blagom. Ni crkva nije pošteđena, te rupa na podu u jednom njenom delu, ukazuje da je i ona verovatno bila meta onih koji su se upustili u ovakve poduhvate.

Crkva Svetog Nikole se ne zaključava, te u nju može uvek da se uđe. Ljudi ovde ostavljaju razne darove u znak zahvalnosti prema svetitelju.

Кada se popije vodu sa izvora, stiče se utisak da ovde zaista ima nečeg nesvakidašnjeg i da to nije tek običan izvor. Oseti se neverovatno rasterećenje, kao da čovek skine neku ljušturu sa sebe.

Tri sveće, upaljene za zdravlje, ostaju da polako gore u crkvi Svetog Nikole.

Rana je jesen, te u šumi brzo pada mrak, pa valja doći do glavnog puta, pre nego što padne noć.

Crkva Svetog Nikole, sakrivena u dubokoj šumi, ostaje da svedoči o Srbima, pravoslavlju i njihovoj državi na ovim prostorima, čekajući neke nove posetioce.

Ivica je jedan od onih koji čuvaju sećanje na svoje saborce kojih više nema, koji slave život, koji se budi i leže sa sećanjem na pale drugove, i koji bi - opet sve ponovo

Ivica Kolev, pripadnik 125. motorizovane brigade, vojnik klase 1998. godine, trebalo je da završi sa služenjem vojnog roka 15. marta 1999. godine. 

Međutim, kući nije otišao.

Ostao je na Kosovu, otišao na karaulu Košare, i tamo preživeo pravi pakao.

Izvukao je živu glavu. Ranjen je tokom obavljanja borbenih zadataka, sa  20-30 gelera kasetne bombe, i samo pukom srećom je ostao živ.  

Ivica je jedan od onih koji čuvaju sećanje na svoje saborce kojih više nema, koji slave život, koji se budi i leže sa sećanjem na pale drugove, i koji bi - opet sve ponovo. 

U rano jutro 9. aprila te krvave 1999. godine, padinama Prokletija zagrmela je snažna minobacačka i artiljerska paljba. Ta kiša označila je početak bitke na Košarama. 

Kako je na današnji dan počela bitka na Košarama, Ivica je govoreći za Espreso osvežio svoje sećanje na te dane, na početke pakla koji je trajao 67 dana...

- Na današnji dan pre 20 godina počela je bitka na Košarama, koja je trajala do kraja rata, pa i još 5 dana duže.. Kumanovski mirovni sporazum je potpisan 9. juna 1999.a bitka na Košarama je trajala od 9. aprila do 14. juna 1999.  - počinje da govori on, čitajući priču pre 20 godina napisanu u njegovoh glavi, a koristeći se već opštepoznatom krilaticom o "67 dana pakla".

- Bitka na Košarama je vođena na frontu širine oko 20 kilometara, levo krilo je bilo na položaju Maja glava, desno krilo na položaju Maja zez.. ali su se neke borbe vodile i još desno prema Karauli Đeravica, na Mrčaju. Bitka na Košarama je dobila naziv prema Karauli Košare, ali u suštini je vođena na prostoru koji je pre početka NATO agresije bio zona odgovornosti graničara 53 granične brigade, sa tri karaule - karaula Košare, karaula Morina i karaula Đeravica.

Kako smo već pomenuli, Ivica je trebalo da se razduži 15. marta, neposredno pre početka Agresije. Ipak, dobio je produžetak zbog neposredne ratne opasnosti. Već 24. marta agresija je počela, pa su on, martovci, ostali da izvršavaju borbene zadatke.

- Kad je došlo do napada na karaulu Košare, ja sam se nalazio u Goraždevcu, pored Peći, kada smo, žargonski rečeno, "dignuti na uzbunu" nama je trebalo dva dana da stignemo na Košare. Zbog NATO aviona nismo mogli odmah direktno da dođemo na Košare, jer bi nas bespilotne letelice i avaksi snimili, locirali i da smo pohitali do karaule verovatno bi nas gađali i to bi nam bio kraj... Nas su civilnim kamionom, sa ciradom, zaobilaznim putevima, da bi zavarali NATO avione, prebacili u reon gde se vodila bitka na Košarama.

O geografskom položaju same karaule govorilo se nebrojeno puta. Osim što su tada mladići bačeni u rat, borbe im je dodatno otežavalo i vreme koje je na Prokletijama, kako se sećaju, bilo nemilosrdno. 

- Bitka na Košarama je vođena na izuzetno surovom geografskom terenu, nadmorske visine i do preko 2.000 metara. U jednom danu menjala su se sva četiri godišnja doba. Ja sam u bici na Košarama, do mog ranjavanja, boravio najduže na desnom krilu, položaj Maja zez, kako smo ga mi zvali.

Tamo je nadmorska visina 2.000 metara i više.. Sneg je tamo bio dubok i do dva metra, a kada se zamrzne po njemu je bilo nemoguće hodati. Sve je još teže kada zbog toga moraš da budeš na dodatnom oprezu,  jer ako neoprezno staneš na deo gde je sneg mekši, propadneš u dva metara snega... A kako izgleda na planini na tim visinama, najlakše ću objasniti kad kažem, da su uzbrdice takve, da kad stojiš zemlja ti je na pola metra ispred lica.

Tamo smo mi vodili borbe... - seća se Kolev.

Gore se vodila, opštepoznato je, nepravična bitka. Naših je bilo par stotina, njih par hiljada. Nije im to smetalo, jer su imali velika srca i ljubav prema otadžbini. 

- Neprijatelj jeste bio mnogo brojniji od nas, ali nam nije bio ravan. Moral je kod nas bio na izuzetnom nivou, vojnička obučenost vrhunska, psiho-fizički smo bili izuzetno spremni. Meni lično, borbe nisu teško padale. I pored svega, bio sam nekako ubeđen da ću preživeti.. iako mi je zdrava logika govorila da je malo verovatno da se kući vratim živ. Uprkos svemu sebe sam ubedio da ću preživeti, i tako i bi...

Kad se priča o ratu, svi ga pitaju kako se osećao tokom borbi, da li se plašio. Jednostavno, to je pitanje koje postavljate svakom ratnom borcu. Ivica kaže da za to prosto vremena nije bilo...

- U borbi te puca adrenalin i nemaš vremena za strah, niti razmišljaš o strahu ! Mnogo teže od borbi je kad se borbe ne vode... Tad se setiš i kuće i roditelja i neke devojke... Teški su trenuci i kad se isčekuje borba.. tada se uvuče misao da ćeš možda poginuti, biti ranjen.. Tada, kad čekaš da počne borba, osetiš strah..Tada se uglavnom šalimo između sebe, napravi neko šalu, na svoj ili tuđi račun, ostali prihvate tu šalu i krenemo da se smejemo. Strah se onda izgubi.

Ipak, najteži su na tim prokletim Prokletijama bili trenuci kad bi Ivica i drugovi čuli nešto o pogibiji borca kog su poznavali...

- Neverovatno deluje, ali i pored svih borbi koje smo vodili na tom položaju, do noći 10. na 11. maj mi nismo imali gubitaka na tom položaju. Bile su to ozbiljne borbe oko Gurt nula i Maja zeza.. gađali su nas snajperima i minobacačima svakodnevno.. ali gubitka nismo imali.

- Moj vod je radio i borbene patrole, gde smo išli iza linije neprijatelja. Jednom prilikom su nas uočili i otvorili vatru na nas iz snajpera i mitraljeza velikog kalibra, verovatno 12, 7 milimetara. 

Mnogi koji su se tog pakla nagledali a nisu ranjeni, izašli su psihički razoreni. Ivica se živo seća svog saborca koji je umalo poginuo, a kog su izvukli tako što su oštro uzvratili paljbu. 

- Sećam se napada kada moj saborac Zoran Gogić nije uspeo da se skloni. Ostao je u nekoj rupi između stena, gde su ga par sati gađali snajperima. za to vreme mi smo ga konstantno bodrili... uzvraćali smo vatru ka neprijatelju i u korenu sasecali svaki njihov pokušaj da nam se približe... Kad je pao mrak, izvukli smo Gogića, koji je bio u užasnom psihičkom stanju, ali fizički nepovređen...

Živo se seća i kad se dana kad je ranjen. 

- Te kobne noći 10. na 11. maj, NATO je naš bazni logor koji se nalazio u šumi pogodio kasetnim bombama... To je bio užas ! Ja ne mogu naći prave reči kojima bih opisao i dočarao kako je to izgledalo... Rafali eksplozija i kiša gelera cepali su bukve. Direktan pogodak kidao je mesto koje pogodi - ruku, nogu, neki su mogli i da prepolove čoveka... Mi koji smo ranjeni i preživeli to, verovatno smo pogođeni rikošetima.. geleri su prvo pogodili drvo, stenu, ili nečije telo, pa onda ranili nas...

- U mojoj neposrednoj blizini poginuli su Milan Kenić iz Beograda i Vukoman Tešović iz Pljevalja. I ja sam mislio da ću tada poginuti, ali eto, preživeh... Ne prođe dan da se ne setim njih dvojice, a i ostale braće koji su poginuli... 108 braće je palo u bici na Košarama.

- Danas, ja za sebe smatram da sam imao mnogo sreće.. i pored toga što sam ranjen sa 20-30 gelera kasetne bombe, imao sam sreće da mi nije pogođen nijedan vitalan organ, niti slomljena nijedna kost. Psihički se takođe dobro držim. Imam posao i uspevam da pronađem neki smisao života.

U jednom od svojih statusa Ivica je opisao i kako je tako ranjen sklonjen sa Prokletija, ali i kako se tu našlo mesta za šalu, u najvećoj boli...

- Nakon golgote i podviga koji su izvela braća borci koji su nas ranjene nosili kilometrima sa Košara stigli smo do mesta gde je bio naš sanitet. Tamo su nam ukazali pomoć i ukrcali nas u kamione, koji su nas takođe kilometrima vozili, po jedva prohodnim putevima. Tada su nas dovezli u bolnicu u Peći...

Bili smo u holu, odmah na ulazu, ležali na nosilima i čekali da nas pregleda lekar, koji će odrediti ko će ostati na lečenju tu, u bolnici u Peći, a ko će biti upućen u Prištinu. Dok sam ležao na nosilima u tom holu, jedino na šta sam mislio je, da ne smem zaspati. Morao sam da ostanem budan da bih 

lekaru, kad dođe da me pregleda, mogao reći i pokazati da mogu da pomeram prste na levoj ruci.. iako mi je rame bilo potpuno izbušeno od gelera kasetne bombe... Bojao sam se da će lekar naložiti da mi ruku amputiraju.  Svestan da će se to možda ipak desiti, hteo sam da ostanem budan kad me bude pregledao lekar.. 

A dobro se seća da mu se tada spavalo kao nikada u životu...

- Kad sam ranjen bio sam budan već skoro dva dana, a oči su se same sklapale, možda i zbog gubitka krvi.

Najzad je došao lekar.. Gledao me pomalo začuđenim pogledom, kad sam nervozno rekao kako mogu da mrdam prstima i pokazao mu. Tada je rekao samo  - Priština,  inastavio je da pregleda druge ranjene borce, kojih je bio pun hol bolnice u Peći - priča Kolev koji je potom prebačen u bolnicu u Prištini. 

- U bolnici u Prištini, čim smo stigli, uneli su me na nosilima u neku ordinaciju, gde su dve medicinske sestre trebale da mi skinu uniformu i čizme.. kako bi me lekar pregledao, gde sam sve ranjen po telu. Do tada se nismo kupali po mesec dana, osim u sopstvenoj krvi...

Čizme i čarape skidao sam jednom, il dvaput u nedelju dana.. noge, naravno, nisam prao. U dva metra dubokom snegu, to je bilo neizvodljivo.

Kad je došlo na red da mi skinu čizme, nisam izdržao i viknuo sam - "stanite".

Zabrinuto su me pogledale i pitale, gde me boli... Jedva sam od stida nekako promucao da se nisam kupao mesec dana.. i da su mi noge toliko prljave, da su se čarape zalepile na njima...

Nasmejale su se, a jedna od njih je rekla: "pa dobro, nisi ti kriv zbog toga"

Kako kaže, blam je preživeo, a i nekoliko operacija... Bio je srećan što je izvukao živu glavu, iako nije znao da li će biti sposoban za rad, da li će biti invalid...O odnosu države prema onima koji su živote dali, ili zdravlje narušili, ima jasan stav. 

- Naša majka Srbija se godinama "stidela" nas boraca sa Košara. Godinama nismo imali prilike da ispričamo šta smo doživeli i preživeli na Košarama... Poslednjih nekoliko godina to se promenilo, iako se u narodu još uvek ne zna prava istina o bici na Košarama, ipak je sada klima drugačija i o Košarama se priča, pišu se knjige, snimaju filmovi, pevaju pesme... Sve je to lepo i sve to nama borcima mnogo znači, ali to se ne jede. Iako ja imam posao i što bi se reklo "koru hleba", većina boraca živi veoma teško. Ratni vojni invalidi imaju neka primanja, ali to je nedovoljno za jedan pristojan život. Dok borci koji nemaju status ratnog vojnog invalida nemaju ništa. Ono o čemu niko ne razmišlja je to da mnogi od njih pate od postraumatskog stresnog sindroma i nisu sposobni da rade i zarađuju da bi izdržavali svoju decu i porodice. Po sadašnjem zakonu o ratnim vojnim invalidima, taj postraumtski stresno sindrom je priznat do tri godine od trenutka kad je stes nastao. A svedoci smo da i sada nakon 20 godina neki borci izvrše samoubistvo... Ja mislim da bi bilo red da se država postara da se borcima obezbedi lekarska pomoć i lečenje, a da ne budu prepušteni sami sebi. 

- Čak i mi koji, kao, ne patimo, trenutno od postraumatskog stresnog sindroma, sa godinama polako gubimo mentalnu i fizičku kondiciju... Usled stresova koje smo preživeli, ko zna da li ćemo sutra moći da živimo i radimo da bi obezbeđivali sredstva za život. Mislim da treba reći da država daje dosta para koji su namenjene borcima. Ratni vojni invalidi imaju svoja neka primanja. Država preko udruženja boraca takođe daje novac, koje su namenjene borcima, ali tu postoji jedna začkoljica. U Srbiji danas ima 800-1.000 udruženja boraca/veterana. Ne znam detalje na koji način funkcionišu ta udruženja i na koji način dele borcima novac, ali činjenica je da je ogromna većina boraca nezadovoljna i mnogi sumnjaju da u udruženjima postoje razne mahinacije i da se u njima ovajde pojedinci, a većina boraca dobije neku siću, ili ne dobije ništa.

Na pitanje da li bi se opet borio za otadžbinu, odgovorio je linkom ka svom statusu, koji su danima delili mnogi njegovi saborci. 

- Rat je užasan, to će vam reći svaki vojnik. Ali, u tom užasu ispliva ono najuzvišenije u ljudskoj prirodi... Shvatiš da su materijalne vrednosti, bezvredne.. da je novac samo papir, od kog je mnogo korisniji toalet papir.

Nesebičnost postane tolika da zaboraviš na sebe.. Nesvesno dođete do tačke kada je svako spreman da da svoj život za brata pored sebe.. a da i ne trepne !

Život vam visi o koncu, svakodnevno.. ali se ipak osećate sigurno, jer ste među braćom.

I onaj neopisiv osećaj slobode, koju ti daje činjenica da si na najopasnijem mogućem mestu.. gde ne prolazi čak ni zastrašivanje starešina da ćeš po kazni biti poslat negde drugde.Neopisiv osećaj kad je oko tebe pakao.. osetiš strah.. a neko od braće napravi šalu na koju se svi smejete, bukvalno, iz sveg srca i strah nestane. Neopisiv osećaj kad znaš da si se nesebično žrtvovao i pobedio mnogo jačeg neprijatelja..

Osećaj moći i ponosa...

I onda se vratiš u "normalan život", civila...

Vratiš se u tu "normalu", gde se ne ceni hrabrost i nesebičnost, već su na ceni uticajni, bogati, povlašćeni...

Neko te možda i naziva herojem, ali u suštini smetaš... Kukavice i nemoralni se osećaju manje vredni kad su pored tebe i to im smeta.. Imaju patološku potrebu da te ponize...

A ti ne želiš da te bilo ko naziva herojem...

To je, po meni, koren postraumatskog stresnog poremećaja... To i kako i koliko ko uspe da se izbori da živi sa užasima koje je video i doživeo...

Dok uspevaš da u sebi nalaziš snage da živiš sa avetima, koje će te pratiti dok si živ.. nađeš balans, napraviš neke kompromise, od kojih te nije sramota da pogledaš sebe u ogledalu.. imaš koru hleba... Uspevaš nekako da živiš u "normalnom svetu"...

I sada, posle 20 godina, kad me neko pita, jel vredelo... e pa, vredelo je!

Bli smo "kadri stići i uteći i na strašnom mestu postojati". Ponosan sam na svaki trenutak dok sam branio otadžbinu, i sutra bih - ako zatreba!

Kako bi ponovo borio za svoju zemlju, izričit je u tome da se ne boji baš ničega - i nikoga. 

- Ne bojim se ni Tačija ni Haradinaja, oni su obični kriminalci i teroristi... - rekao je Kolev. 

O Milošu Ćirkoviću iz Peći o kome sve više ljudi govori, nema pouzdanih informacija. Ono što je sigurno, jeste da se radi o jedinom Srpskom vojniku  koji je odbio da se povuce sa KiM u junu 1999. godine.

Kako se navodi u raznim izvorima, danima je pruzao otpor iz svoje kuće, likvidirao je 18 terorista, dok je puštao gusle u inat krvnicima.

Odbio je da se povuce rečima " Svi ste izdali - ja ostajem".

Milos Cirkovic iz Peci, jedini Srbski vojnik koji je odbio da se povuce sa KiM u junu 1999.

Danima je pruzao otpor iz svoje kuce, likvidirao 18 terorista sokoljen guslama koje je pustao uzinat krvnicima.

Odbio je da se povuce recima " Svi ste izdali - ja ostajem" pic.twitter.com/bbzGGsUub4

— Kentaur Wolf (@aleksandarjana1) September 25, 2018

Dok jedni tvrde da su ga teroristi ubili posle nekoliko dana opsade, drugi su stava da je preko Prokletija uspio da se izvuče do Crne Gore. Čuje se takođe da danas živi negde u inostranstvu. Ono što ne mora da se nagađa je da je Miloš odbio da se povuče, da je danima iz svoje kuće pružao otpor teroristima.

Mitropolit Amfilohije je u svom četvorotomnom dijelu „Ljetopis novog kosovskog raspeća“ – Dnevnički i drugi zapisi (mart-avgust 1999.), opisao ovovremenog Miloša Obilića.

Od spisa koji su ostavili Italijani, saznajemo dosta detalja o ovom hrabrom čoveku.

- U selu u svome domu ostao je sam Miloš Ćirković, šumar od svojih 38 godina, u ratu vodič srpskih specijalaca, koji je „odlično poznavao svako drvo, svaki krš“. Ostao da brani selo.

Priča se dalje odvija ovako:

- Šaljem oca Radomira Nikčevića sa jednim mladićem iz kuće Stošića da ga pozdravi i zamoli u moje ime da pređe sa nama u Patrijaršiju. Radomir ga zatiče naoružanog i obučenog u vojničku uniformu. Ne želi da je skine. Jedini srpski vojnik u uniformi na Kosovu i Metohiji posle povlačenja juna 1999. Radomir mu prenosi pozdrav i poruku. Moli ga, kumi Bogom, ubjeđuje uporno da krene sa nama. Moli ga i mladi Stošić. A on će, nezemaljski odlučan i zemaljski otpor:

„Ti ćuti, da te ne ubijem! Sram vas bilo, svi ste vi izdali!… Idite, ja ostajem!..“ Poslednji branilac Crkve i naroda u ovom pogromu, spreman da pogine „za kralja i otačastvo“, priča Radomir, po povratku.

„Sva mu je kuća izrešetana. On zabarakadiran u mrtvom betenskom uglu prizemlja sa gomilom municije unaokolo. Rešen da brani svoj kućni prag do smrti. Zahvaljuje na brizi i pozdravu, ali odlučno odbija da napusti svoj dom, odrešito prekidajući svako dalje nagovaranje…

Potresen odlučnošću usamljenog ratnika, otac Radomir ga na rastanku blagosilja na posljednji podvig rečima:

„Dobar si deo izabrao, Miloše srca obilićevskoga! Bog te blagoslovio na dobar podvig, Miloše Ćirkoviću!“

Nekoliko dana kasnije čulo se da je oko 26., po nekima 20. juna, od šiptarskih zulumćara verovatno ranjen, savladan i ugrabljen Miloš Ćirković. Tvrde da je 22.juna trebalo da napuni 38 godina.

Vozači kamiona koje kosovska policija juče privela u Peći, jer su na zadnjem delu kamiona imali fotografije ruskog predsednika Vladimira Putina i Vuka Karadžića pušteni su posle saslušanja.

Kako potvrdio Dejan Pavićević, oficir za vezu Beograda u Prištini, oni su pušteni posle davanja izjava u policijskoj stanici u Peći a lik Putina na pozadini kamiona prekriven je ceradom.

Kosovska policija je posle dojave građana koji su snimili dva kamiona koji se kreću ulicama Peći u petak popodne privela dvojicu srpskih vozača kamiona sa robom koju su vozili na KiM, i privela ih na saslušanje.

Supruga ubijenog Olivera Ivanovića, Milena Ivanović i njihov sin Bogdan izašli su danas na Oliverov grob, a na Zadušnice.

Milena Ivanović je na svom Instagram profilu objavila potresnu sliku malog Bogdana koji sedi na očevom grobu i prenela njegove reči:

“Mama, napravi pitu sa jabukama za tatu i nemoj da zaboraviš čašicu rakije da mu ponesemo. Kupićemo mu pet ruža da bi znao da imam puno petica. “ Bogdan. Zadušnice", napisala je Ivanovićeva.

Pogledajte sliku i sve će vam biti jasno:

Šarplaninci su pokazali američkim vojnicima i njihovim psima, šta je bitka i kako se brani ognjište i svoj dom!

 

Ovo je malo poznata priča posle kraja rata sa NATO-om 1998. godine i povlačenja tadašnje Vojske Jugoslavije i policije sa prostora Kosova i Metohije. Priča koja još jednom potvrđuje ko je čovekov najbolji prijatelj. Ko ga nikada neće izdati i ostaviti na cedilu. Priča koja oduzima dah…

Selo Sevce na Šar-planini, najjužnija granica Srbije, nastanjeno je srpskim življem mnogo pre postanka Amerike i Šiptara. Tog 4. aprila 2000. godine u 13 sati, posle američke desantno-kopnene invazije, više stotina vojnika i njihovih službenih dresiranih pasa, nemačkih ovčara, započeli su pravu bitku sa golorukim srpskim narodom.

Agresori su pored moćnog oružja i tehnike koristili i svoje dresirane pse, a Srbi, odnosno srpske žene i deca, ono jedino što su imali, motke i svoje pse Šarplanince.

I pravu pobedu za “Riplijevu knjigu rekorda” izvojevali su srpske žene i deca sa motkama, a posebno njihovi psi, čuveni “Šarplaninci”.

Šarplaninci su pokazali američkim vojnicima i njihovim psima, šta je bitka i kako se brani ognjište i svoj dom. Očevici kažu da je prava šteta što neko kamerom nije zabeležio juriš hrabrih i ponosnih šarplaninaca na američke vojnike i njihove pse. To je bila antologijska bitka.

Ni gumeni meci ispaljeni od američkih vojnika u narod i šarplanince nisu mogli ništa. Šarplaninci su kidisali, ujedali neprijatelje i njihove pse, koji su se na kraju dali u bekstvo.

Epilog tog sukoba – tri američka vojnika izujedana, dva njihova psa razbucana, dva “šarplaninca” teško ranjena američkim gumenim mecima.

Do kraja sledeće godine Vojska Srbije dobiće od Rusije 30 remontovanih tenkova vrednih najmanje 30 miliona evra.

Najveća i najvažnija novina jeste činjenica da će Vojska Srbije prvi put imati tenk sa aktivno-reaktivnim oklopom. O tome koliko je ova donacija važna za našu vojsku i bezbednost Srbije, Sputnjik je razgovarao sa Davorom Lukačom, novinarom „Foneta“, koji godinama prati problematiku odbrane i bezbednosti.

On smatra da premoć Srbije nije u broju aviona i helikoptera, koji su svakako važni, jer su se u sukobima na ovom prostoru tenkovi pokazali kao ključni ako se mudro koriste, a naša vojska je dokazala da to ume — da taktički postupi u određenom trenutku.Sagovornik Sputnjika objašnjava da je zbog konfiguracije balkanskog tla država koja ima više tenkova i dobro obučene posade u najvećoj prednosti, posebno što se tiče odbrane. Lukač podseća kakvo su čudo 1999. godine na Kosovu i Metohiji napravili srpski tenkisti.

"Prva zagonetka i šok za NATO tokom bombardovanja bila je činjenica da su svi tenkovi, cela 252. oklopna brigada iz Kraljeva, prebačeni na Kosovo i Metohiju, drumom i železnicom, potpuno neopaženo. To se dogodilo u trenutku apsolutne neprijateljske prevlasti u vazduhu", kaže Lukač

On dodaje da su naši tenkovi na Kosovu bili traženi na sve načine, bili su posebna meta. Amerika je digla svoje avione A-10 koje zovu „ubice tenkova“, ispaljene su hiljade tona bombi, različitih projektila. Rezultat je bio 13 uništenih tenkova Vojske Jugoslavije.

Šta imamo, a šta iz Rusije uz tenkove dobijamo?

Od bombardovanja je prošlo 18 godina. U međuvremenu, Vojska Srbije preživela je reorganizaciju, između ostalog, rešila se zastarelih tenkova T-55. Danas ima 220 tenkova M-84, a u rezervi još pedesetak istih i modela T-72, čiji delovi služe za održavanje onih u operativnom stanju.

„S obzirom na opštu situaciju i konfiguraciju terena tih 30 ruskih T-72, koji dolaze iz donacije, svakako su dobro došli, pogotovo ako imaju dodatni oklop i ako su modernizovani, jer samim tim i naši stručnjaci iz Zavoda u Čačku i naši tenkisti mogu da dobiju ideje kako da dodatno osavremene naše T-84“, kaže naš sagovornik.

Vojska Srbije iz Rusije dobiće tenkove sa mogućnošću lansiranja raketa iz cevi topa kalibra 125 milimetara. Tu je i spregnuti mitraljez 7,62 milimetra, koji se nalazi uz cev topa i prati okretanje kupole. Tenk T-72 naoružan je i mitraljezom kalibra 12,7 milimetara na tureli na vrhu, koja se okreće nezavisno od kupole.

Kako su Rusi realizovali ideju Vojske Krajine?

Što se tiče tenka sa aktivno-reaktivnim oklopom, sagovornik Sputnjika se nada da će naši stručnjaci kopirati i unaprediti ovaj izum.

On u šali dodaje da su prvi aktivno-reaktivni oklopi na našim prostorima konstruisali vispreni tenkisti Vojske Krajine u Dalmaciji tokom rata od 1991. do 1995. godine. Oni su velikim gumenim trakama sa ugljenokopa oblagali tenkove, pa bi se kumulativni mlazevi raketa i mina raspršili. Patent dodatne pasivne zaštite, koji je spasio brojne tenkove, odnosno živote, preuzela je i vojska Republike Srpske.

Kod aktivno-reaktivnog oklopa tenk je umesto gumom obložen kockama u kojima je eksploziv. Kad je pogođen, kocka eksplodira i kumulativni mlaz rakete gubi fokus, gubi moć ulaska kroz oklop tenka.

Pored kocki, ruski tenk ima i poseban elektro-optički sistem za ometanje sistema vođenja protivničkih protivoklopnih raketa — sistem „Štora“. Rusi su razvili i noviji sistem „Arena“ koji ima radar koji registruje kada neka raketa napada tenk i daje komandu da se u tom pravcu ispali kontra projektil.

Na današnji dan život je izgubio jedan od najvećih heroja sa Košara, vodnik Ivan Vasojević Jaguar koji je samo dva dana pre smrti izveo nemoguće i sa 12 saboraca odbranio Košare. Bio je prvi u napadu ispred svoje vojske, ali i poslednji kada je odstupala.

Bitka za Košare je najveća bitka u novijoj srpskoj istoriji. Tih nekoliko kilometra uz srpsko-albansku granicu podno Prokletija za Vaskrs 1999. godine postali su srpski Termopil u kojima je 110 srpskih vojnika bilo suočeno sa napadima nekoliko hiljada albanskih OVK terorista, podržanih avijacijom NATO-a i albanskom vojskom.

A sve je počelo kao i prethodnih večeri - u zasedi, stotinak metara od granične linije.

- Jutro nakon neprospavane noći u zasedi ponestalo nam je vode. Hteli smo da pošaljemo mlađu vojsku po vodu, ali nas je Dragan Grubić zaustavio. Pogledasmo u Grubog iznenađeno, a on nam je odgovorio: "Imam neki čudan osećaj. Nešto mi ne da mira. Idem ja po vodu". Još nekoliko vojnika pošlo je sa njim - priča jedan od učesnika za portal Čojstvo.

Posle dvadesetak minuta jedan od vojnika koji je pošao sa njim vratio se i rekao da su opazili čoveka sa motorolom blizu granične linije, pa se još nekoliko vojnika pridružuju grupi.

- Predvođeni vodnikom Vasojevićem, nas šestorica, peli smo se uzbrdo po nepristupačnom terenu držeći rastojanje od desetak metara. Kada smo došli do najviše tačke počeli su da pucaju po nama. Svi smo zalegli tražeći zaklon i pritom formirali "potkovicu" upadajući u neprijateljsku formu slova "G”, na obostrano iznenađenje. Na čelu potkovice, na tom malom uzvišenju se u borbi činilo kao planina, bili su vodnik Jaguar, Grubić i Čkrebo, Draža ispod njih levo, a Krivi i Ostoja desno pored jedne ogromne bukve - seća se jedan od učesnika.

Naša vojska bila je na uzvišenju i samim tim je imala bolji strateški položaj i preglednost. Počela je opšta pucnjava i galama! Dosta ih je palo u tom prvom "susretu".

- Gađali su nas ručnim raketnim bacačem čiji je projektil završio u drvetu pod kosinom iznad nas, a drugi visoko u krošnjama drveća. Posle otprilike pola sata razmene žestoke vatre začuo se glas sa njihove strane, kao komanda, i pucnjava je prestala. U tom trenutku je Grubi povikao: "Dražo! Ostoja! Opkoljavajte!” - priča svedok događaja.

Grubić je povikao: "Ajde ovo smo čekali, levi bataljon kreni napred! Turci, došao vam je Crni Petak! Dražo, Ostoja krenite napred pobijte bandu!”. Jaguar je prihvatio "igru" Grubog, i krenuo da viče "Juriš!” i "Uraaa". Tada kreće koncentrisana vatra prema teroristima. Poenta je bila zavarati brojno stanje naših graničara i šiptarima dokazati da nas je više. Razbijeni na dva dela naši vojnici činili su zbunjujući faktor privida brojnog stanja, što je išlo na ruku prethodnoj igri Jaguara i Grubog.

- Ta vrsta "igre" se nastavila i na motorolama, Jaguar i Grubi su namerno ostavili otvorenu vezu na motoroli, kako bi se čulo njihovo komandovanje, pucnjava i lomljenje neprijatelja, da bi preostalim zasedama podigli moral, kako ne bi došlo do panike - piše portal Čojstvo.

Opet je počela pucnjava, vičući i dozivajući, pokušavali su da zavaraju neprijatelja da ih ima više, iako svesni da su brojčano daleko nadjačani. U trenutku zatišja, vodnik Vasojević je naredio pokret. Ostavši bez municije, stavio je automatsku pušku na leđa i pištoljem nam davao odstupnicu. Jaguar je bio prvi u napadu ispred svoje vojske, ali i poslednji kada je odstupala.

- Trčeći kroz šumu jednim delom smo morali da prođemo kroz naše minsko polje koje je postavljeno krajem 1998. godine. Šumom su odjekivali zvuci pucnjave i metaka upućenih nama. Približavajući se zasednom mestu koje smo ostavili, videli smo siluete naših drugova. Neko je povikao :"Ne pucajte! Mi smo!” i uleteli smo na zasedno mesto. Osetili smo olakšanje kada smo videli da su svi živi. Srećom, ni od nas ni od njih, niko nije bio ranjen.

Grubić je otrčao do minobacača i počeo da dejstvuje u pravcu granične linije sve dok je imao mina. Preko motorole smo potražili pomoć minobacačkog voda iz dubine naše teritorije.

View this post on Instagram

Васке је рођен на данашњи дан 1975. у Сјеници , где је завршио и основну и средњу школу, математички смер. Иван никада није носио сат, живео је пуним плућима, као да отима сваки минут. Био је омиљен, висок, харизматичан, насмејан - увек окружен девојкама! Волео је да попије да се провесели, да игра баскет са другарима... Срећан ти рођендан и вечна ти слава! #Чојство #Cojstvo #војскајугославије #vojskajugoslavije #Космет #Kosmet #Кошаре #Kosare #Србија #Srbija #Отаџбина #Otadzbina

A post shared by Чојство (@cojstvo_srb) on

Tog Velikog Petka zasedno mesto C3/6 je prvo napadnuto, i da su tu pregazili naše momke u zasedi mogli bi sa leđa da priđu karauli. Sačekali bi vojsku u povlačenju koja ne bi imala nikakve šanse da se tome suprostavi. Iznenadni napad Albanaca, plaćenika iz raznih delova sveta, osujećen je od strane ovih vojnika.

Dva dana nakon toga, vodnik Ivan Vasojević je poginuo u rejonu Maja Glava, spašavajući ranjenog vojnika. Vojnik je preživeo. Ova akcija biće upamćena po rečima pokojnog Grubića, koji je godinu kasnije, pre pogibije 2004. godine izrekao svojoj braći graničarima:

- Kada razmišljam o celoj situaciji, sve što se dešavalo na Veliki Petak pred Vaskrs... Podsećalo me na Hrista i 12 Apostola, tj. vodnik Jaguar i nas 12 - rekao je on.

 

Moskva spremila žestok odgovor na nove pritiske Zapada, konačan cilj je da 2022. Srbi žive u jednoj državi.

Amerika, Velika Britanije i briselske birokrate spremile su novi paket ucena Srbiji i prete blokadom poglavlja, ali Vladimir Putin poručuje Aleksandru Vučiću i Miloradu Dodiku da ni slučajno ne popuštaju, uz obećanje da će objediniti sve Srbe na Balkanu, otkriva izvor medija iz diplomatskih krugova.

Ruski predsednik je uveren da je najbolje rešenje da se Srbima u Republici Srpskoj da pravo na samoopredeljenje, kao što je Amerika dozvolila Albancima na KiM. Uz to, mišljenje Rusije je da bi trebalo omogućiti Srbima na severu Kosova pripajanje centralnoj Srbiji, čime bi se stvorilo ujedinjenje Srba, a poseban status bi imale srpske enklave i manastiri.

Na taj način bi se Srbi sa severa Kosova zaštitili od mogućih napada Albanaca i stalo bi se na put ostvarenju projekta „velike Albanije“. Takođe, postigao bi se mir u ovom delu Balkana, što bi onemogućilo stalne ucene i pritiske zapadnih zemalja kojima kriza, nemiri i nestabilnost odgovaraju za ispunjavanje sopstvenih interesa.

Spisak zahteva!

– Ne nasedajte na pretnje Zapada, krenuli smo u diplomatsku ofanzivu da bi do 2022. godine Srbi živeli u jednoj državi – poruka je sastanka koji je šef Kremlja održao u krugu najbližih saradnika. Sve to je zatim u odvojenim sastancima preneto Vučiću i Dodiku.

Ovo je direktan odgovor na sve jače pritiske na Beograd i Banjaluku da odustanu od političkih, vojnih i trgovinskih veza s Rusijom, uvedu joj sankcije, o čemu otvoreno govori i visoki funkcioner Putinove Jedinstvene Rusije Sergej Železnjak.

– Suprotno stavu i delovanju ovih snaga, Srbija korak po korak jača državni suverenitet i svoju državu i politički sistem. Za Rusiju je Srbija strateški partner. Lideri naših zemalja su se do sada sreli deset puta, što potvrđuje visok nivo rusko-srpske međudržavne saradnje, koja potvrđuje bratske odnose između naših naroda – navodi Železnjak.

Međutim, zanimljivo je to da Nemačka ne deli isti stav kao Amerikanci i Englezi, a kancelarka Angela Merkel zagovara stvaranje balkanske unije i bližu ekonomsku saradnju s Moskvom jer joj je najbitniji mir, stabilnost u zemljama na Balkanu, čime ni na koji način ne bi bila ugrožena ekonomija, nove investicije i tržište u Evropi.

Ruski analitičar Vladimir Zotov kaže da je novi paket ucena koje je Zapad spremio Srbiji očekivan.

Zamrznut konflikt

– Pritisci Zapada na Srbiju da se ogradi od odnosa sa Rusijom, da se ne dozvoli status humanitarcima u Nišu, kao i ucenjivanje po pitanju otvaranja novih poglavlja neminovno će se nastaviti, ali to samo treba da motiviše Srbe da se drugačije organizuju. Rusija će podržati ujedinjenje Srba na Balkanu u jednu državu samo ako vlast u Beogradu to bude želela – podvukao je Zotov.

Analitičar Dragomir Anđelković primećuje i da Amerikancima i Englezima odgovara stanje zamrznutog konflikta.

– Njima je cilj da proizvedu neku krizu na štetu Srbije. Ipak, svesni su i oni da Srbija može radikalnije da se okrene Rusiji ako nastave s pritiscima, pa ponekad i koče s tom bahatošću – zaključuje Anđelković.

O Ramušu Haradinaju uglavnom se sve zna, a za njegova zlodela u uniformi OVK čuo je čitav svet, mada ga kazna još uvek nije stigla, jer mu je Haški tribunal dva puta izricao oslobađajuću presudu.

Čak i kad su Albanci u pitanju mišljenja o Ramušu su podeljena - za jedne je heroj, za druge ratni profiter i kriminalac.

Tako se mogu čuti priče o raznim kriminalnim radnjama Haradinaja još iz perioda kad je bio radnik obezbeđenja u noćnim klubovima u Švajcarskoj, a to "poslovanje" je kasnije preneo na Kosovo.

Ono što je zanimljivo je i da je služio vojsku u JNA u Pirotu, a prema svedočenju Roberta Čobana, bio je jedan od retkih Albanaca u kasarni koji je govorio srpski.

Kako piše nedeljnik "Afera", Haradinaj je često na meti napada zbog sukoba s predstavnicima islamske zajednice na KiM, pošto često za sebe kaže da nije musliman, a hvali se i kako Ramazan obeležava uz alkohol.

Prema pisanju ovog nedeljnika, Ramuš Haradinaj je sa svojom suprugom Anitom stupio u vezu dok je još bila maloletna, što je suprotno vrednostima za koje se zalažu Albanci.

Njegov rođeni brat Daut, nekadašnji general OVK oženjen je, verovali ili ne, Anitinom (suprugom Ramuša Haradinaja) rođenom sestrom.

Priča se i da je njegov brat Enver ubijen zbog krvne osvete i poslova oko droge. Porodica Haradinaj poznata je po čestim oružanim sukobima s drugim plemenima, ali i po bogatom i raskošnom životu.

Takođe, ostaće zabeleženo da je Igbala Rugova iz "Mreža žena Kosova" tražila ostavku Haradinaja zbog toga što je fizički nasrnuo na stariju ženu u Prizrenu, kao i zbog tvrdnji da fizički zlostavlja svoju suprugu Anitu.

Ramuš do danas nije odgovorio na ove optužbe.

Nikad nije krio da navija za Partizan jer, kako je govorio, u njemu je uvek igralo dosta Albanaca. Njegov deda sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, a nekoliko puta sam Ramuš hteo je da njegove posmrtne ostatke prenese na KiM, ali mu to nije polazilo za rukom.

Braća Haradinaj su predvodnici velikog kriminalnog klana čija je delatnost usmerena, prema nalazima BIA, na ilegalnu trgovinu oružjem, drogom, akciznom robom, kradenim vozilima, kao i reketiranjem albanskog stanovništva.

„Krijumčarena roba se distribuira u Makedoniju, na jug Srbije, u Rašku oblast, te u Crnu Goru, korišćenjem putnog pravca Peć-Kula-Rožaje“, navodi se u izveštaju BIA.

Klan Haradinaj oslanja se na porodicu Ekrema Luke. Porodica Keljmendi, koju predvodi Naser, u bliskoj je vezi s Haradinajevima i “kontroliše šverc droge i nafte, trgovinu ljudima, kao i pranje novca na području Peći”.

Takođe, Haradinaji su povezani s klanom Babaljija koji deluje na području Đakovice i bavi se krijumčarenjem benzina iz Albanije, te ilegalnom trgovinom narkoticima.

Strana 1 od 9

Preporuka za čitanje

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji