Automoto

Automoto (268)

Makedonski majstori ugradili su električni motor u legendarni automobil zastava 750, poznatiji pod nadimkom fića.

Posao zamene originalnog motora odradila je kompanija BB Classic Cars iz Skoplja, koja se bavi restauracijom klasika. Tako je udahnut novi život u maleni automobil koji je motorizovao bivšu Jugoslaviju.

U BB Classic Carsu istakli su kako najviše vole da rade upravo na fićama i dodali da su jedina kompanija u južnoj Evropi sertifikovana za konverziju tih automobila na struju, prenosi Poslovni.hr.

Ovaj auto smatra se simbolom i početkom motorizacije nekadašnje SFRJ, tada ratom uništene zemlje koja je snažno razvijala industriju i obnavljala se.

Prvi fića je izašao sa proizvodnih traka Zastave 18. oktobra 1955. godine po licenci italijanskog Fijata i proizvodio se narednih 30 godina.

Od 18. novembra 1985, kada je iz Zastave izašao poslednji fića u crvenoj boji, ukupno je proizvedeno 923.487 primeraka ovog automobila koji je u SFRJ proglašen za nacionalnu klasu, piše portal Lako do kola.

Prvi fića proizveden je 1955. godine u Kragujevcu i imao je 767 kubika i samo 29 konjskih snaga.

Kuriozitet je da je do 1960. godine prodat u čak milion primeraka.

Osim Italije i Jugoslavije, fića se proizvodio i u Austriji, Španiji i Argentini, i ukupno je sa proizvodnih traka izašlo 2.695.197 ovih automobila u svim verzijama.

Jedan kreativni mladić iz Amerike kupio je polovni i pokvareni mercedes S600 V12 (2007. godište) za "tričavih" 4.200 evra, a zatim ga je sredio do neprepoznatljivosti.

Za samo godinu dana on je u auto ugradio nov motor od 510 konjskih snaga, nove gume, ako i ostale vitalne delove, i za sve to potrošio je manje novca nego što možete da zamislite.

Na koji način i sa koliko utroška novca je stara olupina postala besan mercedes koji bi svako poželeo, pogledajte u videu:

Na Fejsbuk stranici "Spotted: Sarajevo" osvanula je duhovita objava.

Ne znamo da li je ova priča istinita ili ne, ali je svakako izazvala burne reakcije onih koji su je pročitali.

Naime, neko je objavio da je u Sarajevu zatekao skupi BMW X6 sa porukom na njemu. Devojka po imenu Selma ostavila je svoj broj vlasniku skupocenog automobila.

Međutim, ovaj prolaznik je hteo da spreči devojku, koju očigledno smatra sponzorušom, da upozna vlasnika BMW-a, pa je poruku premestio na drugi, manje skup automobil.

Pročitajte ovde:

s

Teška saobraćajna nesreća dogodila se noćas na putu Kraljevo-Pojate u selu Odžaci kod Trstenika.

Mladić (24) udario autom "Audi A4" muškarca na putu. Nesreća se dogodila pola sata iza ponoći. Jedan detalj je bacio neobičnu senku na ovaj slučaj, a to je da pešak nije imao odeću na sebi.

Istraga je u toku.

Jungaš put, dužine je 56 kilometara a skoro svake godine ovde pogine oko 200 do 300 ljudi. Na ovom putu čak postoje obeležena mesta sa kojih su autobusi i automobili padali u provaliju

Da li ste ikada imali prilike da se provozate nekim od najopasnijih puteva na svetu? Ovaj put ne mislimo na adrenalinsku vožnju već vožnju po jako nepristupačnom terenu koji čak može da bude opasan po život, piše Newsweek.rs U narednim redovima pročitajte koji su to najopasniji putevi na svetu.

1. ATLANTIK PUT, NORVEŠKA

Atlantik put u Romsdelu u Norveškoj prolazi preko norveškog mora. Spada u top pet opasnih puteva jer je u potpunosti nezaštićen od talasa koji udaraju direktno na put i koji su najčešći uzrok mnogih saobraćajnih nesreća. Ovaj put je izgrađen 1983. godine Samo tokom gradnje, ovo područje je bilo pogođeno sa čak 12 jakih oluja.

2. JUNGAŠ PUT, BOLIVIJA 

Jungaš put, poznatiji kao put sudbine ili put smrti, 1995. godine je zvanično proglašen kao "najopasniji put na svetu". Dužine je 56 kilometara a skoro svake godine ovde pogine oko 200 do 300 ljudi. Na ovom putu čak postoje obeležena mesta sa kojih su atobusi i automobili padali u provaliju.

3. VITIM MOST, SIBIR 

Ovaj stari železnički most preko reke Vitim u Sibiru, dužine je oko 570 metara i nalazi se na samo 50 metara iznad vode. Most je toliko uzak da jedva jedan automobil stane na njegovu površinu. Smatra se jednim od najopasnijih jer na mostu ne postoji ograda a s obzirom na temperature u Sibiru, na njemu takođe uvek ima dosta leda.

4. PUT OD ŠAJARI DO IŠTARIJA U INDIJI 

Na YouTube kanalu Atmosferci objavljen je zanimljiv video koji prikazuje utrku starih i nekada popularnih automobila.

Na "crtu" su stali Zastava 750 LE poznatija kao Fićo, Zastava 101 u narodu poznata kao Stojadin, Renault 4 TL ili Četvorka, Yugo 45, Volkswagen 1200 J, odnosno Buba i Fiat 126 BSI, popularna Peglica.

Radi se o modelima koji su bili izuzetno popularni za vrijeme bivše Jugoslavije. Njih je definitivno nagrizao zub vremena, ali ih je svakako zanimljivo vidjeti ponovo u akciji.

Ko je od ovih "staraca" pobijedio pogledajte u videu.

Bahati vozač skupocenog automobila marke "lamborgini hurakan" parkirao je sinoć svog četvorotočkaša na trotoar u Ulici kralja Milutina, ali tu se nije zaustavio. Kada su radnici JKP "Parking servis" prevezli automobil na plac, on je došao, seo u vozilo i pokušao da pobegne.

Kako objašnjavaju iz JKP "Parking servis", radnici su pomoću dizalica, po nalogu saobraćajne policije, uklonili nepropisno parkirano vozilo i preneli na plac preduzeća na Starom sajmištu. Međutim, ubrzo je nastao problem jer bahati vozač nije imao papire kojima dokazuje da je skupoceno vozilo njegovo.

Prilikom preuzimanja vozila, kako ne bi došlo do zloupotrebe, odnosno krađe, potrebno je da vlasnik vozila dostavi ličnu kartu i saobraćaju dozvolu, dok korisnik vozila, pored ovih dokumenata, dostavlja i overeno ovlašćenje ili overen kupoprodajni ugovor za to vozilo.

Sinoć, malo pre ponoći, bahati vozač "lamborginija" pokušao je da pobegne sa placa "Parking servisa", s obzirom na to da kod sebe nije imao svu potrebnu dokumentaciju za preuzimanje skupocenog vozila. Rampa je spuštena na vreme tako da je taj pokušaj osujećen, a radnici preduzeća pozvali su policiju - objašnjavaju iz preduzeća.

Kako su ranije pisali mediji, vlasnik je mladić koji je ovu skupocenu "igračku" dobio na poklon za osamnaesti rođendan, a na društvenim mrežama postavljao je snimke na kojima se vidi kako brzinomer za samo petnaestak sekundi dostiže 200 kilometara na sat, dok automobil zaobilazi ostale automobile i kamione na putu.

Direktor JKP "Parking servis" Andrija Čupković istakao je da nema zaštićenih vozača i da svaki vozač, koji god automobil vozio, mora da odgovara ukoliko parkira nepropisno.

Klinac koji je svojim Lambordžinijem divljao po srpskim putevima danas je opet izgleda imao problema sa organima reda.

Naime, kako se može videti na snimku, momka srpskog porekla koji živi u Švajcarskoj danas je zaustavio policajac na motociklu, u Takovskoj ulici kod Glavne pošte.

Tzv "BCP" je na kratko morao da parkira svoju zver a zatim je sa svojim saputnikom morao da posluša policajca, koji mu je kratko naredio da ga prati.

Nakon incidenta sa policijom, Lambordžini je uslikan parkiran ispred restorana Madera na Bulevaru kralja Aleksandra.

Kako su ranije pisali mediji, vlasnik je mladić koji je ovu skupocenu "igračku" dobio na poklon za osamnaesti rođendan, a na društvenim mrežama postavljao je snimke na kojima se vidi kako brzinomer za samo petnaestak sekundi dostiže 200 kilometara na sat, dok automobil zaobilazi ostale automobile i kamione na putu.

Ništa mi se nije desilo! Ništa ružno. Nisam poginuo, nisam ništa slomio, nisam se ugruvao, isekao ili ne znam šta, a prešao sam sedam hiljada kilometara. Tačnije: 7.015,7 za dve nedelje.

E, tek kad sam se vratio s puta kroz 11 država i kroz čak 27 gradova (možda sam se i zabrojao, al’ recimo da sam u toliko gradova pio, jeo i spavao), udario me čovek „audijem“ u Beogradu. Jbg... telefonirao dok je vozio i tako me ugrozio! Obalio me kao drvo, malo mi razdrndao motor i povredio sam petu. I šta da mu radim? U Evropi niko i nigde ne telefonira za volanom. Tačka. Malo vaspitanje, malo više kamere koje ti na kućnu adresu pošalju kaznu, i to je to. I, zapravo, to je jedino strašno ružno što mi se desilo na Putu. Veliko P je namerno, jer ovo je za mene zaista bio Veliki Put.

A počeo je iz Borče, tu mi je polazna tačka već nekoliko godina.

SLOVENIJA

Dakle, seo sam na „jamahu fejzer S2 600“ u nedelju 4. juna. Za taj dan i to jutro znao sam još u februaru ove godine; rekao sam: krećem tad, pa makar i sekire padale. Ispostavilo se da su drugi dan i padale, al’ evo me, živ sam se vratio. Što je dobro. Ali o tome ću kad dođe taj dan, sad ću ka Logarskoj dolini, Slovenija.

Logarska dolina je jedno prelepo mesto. Naročito kad vidiš slike na internetu, pa se oduševiš, pa kažeš: e ovde ću da odem! A onda kad dođeš, vidiš da to baš i nije kao na slikama. Još je lepše, al’ kako ja to da opišem?! Lepše je, eto!

Taj prvi dan sam vozio 644 kilometra. Dosadno je kroz Hrvatsku, kroz Slavoniju; sve onaj ravni auto-put, nigde krivine, nigde ljudi, nigde ničega. Al’ tu dosadu kad savladaš, onda si car. Pitaju me ljudi: kako, kaže, možeš da voziš šeststo kilometara dnevno? Zar ti nije mnogo? Nije, navikao sam.

Elem, samo što sam raspakovao kofere i malo rasteretio motor i sebe, ljuljnuo je takav letnji pljusak da smo i gazda hotela i gazdarica i ćerka konstatovali da baš imam sreće. E, imam je baš, jer sam pre nego što sam došao u Logarsku svratio do Ptuja na sladoled i kako je grunula kiša, tako sam i ja grunuo u WC jer - ovo nikako da zapamtim! - ja ne smem da jedem mlečni sladoled. Sreća je, dakle, što sam stigao na vreme.

ITALIJA

Sutradan krenem za - Veronu. Vlasnici hotela mi požele srećan put, gazda je inače opčinjen ljudima iz Srbije i redovno, svake godine, dolazi kod nas i kaže da bolje ljude od Srba nije upoznao, i kaže mi: zar nije mnogo to do Verone, ima više od četiristo kilometara. Reko’, to četiristo mi je sitnica.

Sednem i krenem! Malo kroz Austriju, pa u Italiju, pa bez muke stignem u Veronu. Reko’ aj’ i ja da vidim taj balkon, tog Romea, tu Juliju, tog Šekspira (kojeg nikad razumeo nisam) i sve te silne ljude kojima je cilj da pipnu Juliju za dojku. Da je pomaze. Ja je mazio nisam, samo sam se slikao. Kad putuješ sam (najbolje se putuje kad putuješ sam, Brejersi), onda moraš sam i da se slikaš. To je taj selfi. I onda ja te selfije - pravo na Tviter.

Video sam, znači, legendarni balkon, otišao na kafu, blejao malo po toj Veroni (tu je i Piksiju bio prvi inostrani klub) i krenem za La Speciju.

La Specija je jedno... Čekaj, polako! Pre nego što sam stigao do te La Specije, uhvatila me je najveća oluja u najnovijoj istoriji mog čovečanstva (ovo je citat još jednog fudbalera; nije Piksi no je Ðani Ćurčić)!

E, negde kod Modene stanem na pumpu da natočim u sebe kafu, a u motor najskuplji benzin u Evropi (U Italiji su benzin i putarina bezobrazno skupi i u Italiju više nikad neću!) i tog momenta krene takva oluja da... Ma, šta da pričam - kida granje, odvaljuje limene reklame, struja na pumpi nestaje svaki čas, lete krovovi, automobili staju, ne mogu da idu, sakrio sam se pod neku strehu i bio mokar kao da sam se onako sve sa motorom kupao u bazenu i posle jedno tri sata to malo utihne (onaj pumpadžija zamalo nije bio pobego i ostavio pumpu kome god) i ja kao krenem. Kroz kišu. Mokar do gaća, ali znam da će, kad bude sinulo sunce, sve to na meni da se osuši. Kao i svaki put kad krenem na put a rokne kiša. Ali to ti je tako kad ideš motorom, nije sve idealno.

Skoro suv stignem u tu La Speciju. Uveče. Tu sam otišao jer je tamo najjeftiniji hotel u okolini. A kad si na motoru, onda ti je sto kilometara u krug bliža okolina. E, odatle sam mogao i u Manarolu i u Ðenovu i gde god sam zamislio.

A zamislio sam da sutradan krenem za Ðenovu, ali ne auto-putem nego nekim lokalnim, pa da kao malo razgledam okolinu. Ima šta da se vidi, nije da nema: malo kroz planine, malo kroz krivine, malo kroz tunele, malo bude deset stepeni, pa malo kasnije, uz more, trideset, pa bude magla ne vidiš više od pet metara, pa te udari sunce u glavu, misliš sad će srčka da te strefi, pa... pa vidiš plažu! Aj na kupanje! Aj i na kafu od četiri evra, jednom se ovako putuje kroz Italiju.

A i jednom se u danu vozi 761 kilometar. Toliko sam dan ranije, od Logarske doline do La Specije, vozio i ništa mi nije bilo (osim one olujetine, ali se nisam umorio).

Sve u svemu, iskobeljam se iz tog krivudavog puta do Ðenove (krenuo sam da vidim kuću onog radoznalog Kolumba) i konačno - pre-u-mo-ran! - stignem. Eno ga parking za motore! Vaaaau! Samo da stanem i da se odmorim, ne mogu više. E, ali gde da parkiram kad ni za motore nema mesta?! Jedno dve hiljade komada načičkano jedno do drugog. Gde?! Nađem nekako neko mesto (malo na put, al’ ja stvarno ne mogu više!) i stanem pored neke velike „honde“.

Stanem i ustanem s motora. Al’ ne lezi, vraže! Kako sam ustao s motora, tako on pade, pa na onu „hondu“, pa ona „honda“ na neki skuter, pa taj skuter na drugi, pa taj drugi na treći, pa taj treći... Da ne dužim, poobaram kao domine jedno sedam komada! Au, čoveče! Nisam spustio nožicu, to se dešava i iskusnijim motoristima od mene - trenutak dekoncentracije, i on roknuo sa svih svojih dvesta kila na ostale kolege motore. I ništa, podignem svih osam motora, lepo ih vratim na svoje mesto, a na mom, vidim, slomio se levi retrovizor. Pazi, bez desnog još i nekako možeš da voziš, ali bez levog je... opasno. Nije prijatno, ne vidiš ko ti ide iza i teško je da tako pretičeš.

Tu toliko popizdim, što se kaže, da jedva nađem neki normalan restoran. I tu platim više od deset evra šačicu onih makarona što ih ja ovde kupim za pedeset dinara pola kile i joooooš više popizdim! Plan je bio da ispred Kolumbove kuće izgovorim onu čuvenu „bem te radoznalog“, da jedem, pijem i nastavim ka Šamoniju. E, ali. Morao sam da na pumpi kupim izolir-traku da njome kako-tako zalepim retrovizor, morao sam Italijanu na pumpi da objašnjavam na engleskom i srpskom i rukama i očima da mi treba - teeeeeejp! Tejp, traka, izolir, čoveče! Kako, bre, ne razumeš, majku mu! Aaaaa, vikne on i na italijanskom mi reče nešto i sporazumesmo se nekako za dva evra. Onaj Grunf ne bi bolje napravio retrovizor! Zalepio sam ga, ne pitaj!

FRANCUSKA

S tim i takvim retrovizorom krenem ka Francuskim Alpima, ka čuvenom Šamoniju i kroz čuveni tunel kroz Monblan. To mi nije žao što sam platio skoro trideset evra, jer to sam i želeo: da prođem kroz tunel.

To tamo je jedan prelep put i prelep je prizor i j...š retrovizor i - milina jedna koliko je taj tamo put lep! Eto. Uživao sam.

Uživao sam sve dok na nekoj nizbrdici nisam stisnuo zadnju kočnicu. To je tamo toliko strmo da moraš da kočiš i prednjom i zadnjom i motorom (mašinom). Ja stisnuo, a ono - neće! Ne radi! Bilo je blizu trideset stepeni, al’ ja sam se smrzo! Pitaju me ljudi često, je l’ se plašiš tako kad voziš kroz grad il’ negde gde je gužva i to? Naravno da se plašim. A onda me pitaju: pa što voziš? Pa zato što volim. A to na Alpima sam se, priznajem, uplašio.

Da skratim priču (ovu vožnju): nekako se dočepam hotela u Šamoniju, vozio sam kao po jajima, nakačim se na internet i nađem servis na 40 kilometara i odem sutradan u neki prelep grad, valjda se Salančes zove, nemam tačno pojma, nisam turistički vodič, a i niko me ne vodi, niko mi ništa ne objašnjava, niko sa mnom ne priča.

Govore na francuskom, ja mlatim rukama i nekako se sporazumeh s majstorom da ja lepo idem na kafu, a on će za to vreme da mi popravi kočnicu. Koštala me ta popravka skoro pedeset evra, al’ bolje i to nego da negde, daleko bilo, zveknem.

Pošto mi je to u prelepim predelima oko Šamonija malo preselo (nije mi što je bilo sedam stepeni nego je malo nelagodan osećaj kad ti se hiljadama kilometara od kuće desi peh), krenem, po planu, niz planine - a preko Grenobla - ka Azurnoj obali. Plan je bio da odem u Solei Pon (e, to nikako nisam uspeo da izgovorim i valjda se ovako kaže!). Tu naiđem na Najljubaznije Vlasnike Hotela otkad idem u hotele. Gazdarica mi pomogne da unesem stvari u sobu, a motor mi kaže da parkiram u njihovu privatnu garažu.

Onda me odvede kod muža, on stariji gospodin, a bajker, vozi neki veliki BMW, posadi me pored sebe i sve mi lepo objasni pomoću Gugl mapa gde da idem, gde da pijem, gde da jedem, gde da se kupam, gde da... Uglavnom, dva Preljubazna Stvorenja. Zahvaljujući njima u Mentonu sam ručao i kupao se, u Monaku blejao po onim čuvenim bogatim ulicama, u Frežusu sam jeo palačinke (ili je to bilo u Antibeu?), a u Nicu nisam išao. Tamo je velika gužva, veliki je grad i bilo je budalaština s terorizmom i bolje vam je da obiđete ova mala mesta. Tako mi je rekao. E, jedino nisam stigao da vidim tu neku njihovu Malu Veneciju i Sen Trope. Ali i ovo mi je u dva dana bilo taman. 

ŠPANIJA

Na put ka Španiji krenuo sam kud i svi motoristi ovog kontinenta kad iz Francuske hoće u Španiju. Ne možeš da zamisliš koliko je to motora na tom putu! Ne možeš! To sve ide u kolonama i grupama po deset, dvadeset, pedeset! I ja sam...

Tih petsto i kusur kilometara sam prevalio ko od šale. I samo sam mahao desnom nogom kad preteknem neke motoriste i levom rukom kad neko pretekne mene. Kod vozača motora je običaj da se, kad se sretnu ili mimoiđu, pozdravljaju desnom nogom ili levom rukom. Kao da se svi znamo. A ne znamo se, nemamo pojma koji smo, samo znamo da nam je lepo.

E, jedino nije bilo lepo kad me je negde kod Monpeljea udario vrabac il’ tako nešto. Glavom u glavu! Sreća pa sam imao kacigu, inače ne bih ovo sad pisao. Puče ko grom da me udari, ali imam iskustva u tim situacijama, a i dobru kacigu, pa sam živ. Vrabac sumnjam da jeste.

U Ljoret de Maru sam bio dva dana. Dva dana se motor odmarao od vožnje, a ja sam se odmarao i od njega i od vožnje. Obojici je to bilo dobrodošlo. E, samo smo jedno veče otišli do Barselone, da popijemo piće, čisto da overimo i taj grad. Sve ostalo bilo je sunce i plaža. Za mene koji ne volim more - dva dana taman.

ANDORA

Najrizičniji deo Puta bio je put ka Andori. Dvaput mi je pala koncentracija i jednom se zbog toga zamalo nisam prosuo niz Pirineje. Prekrivudav put, često mokar, hladan... baaaaš moraš da budeš pažljiv. Al’ valjda bi me neko spasao da sam tresnuo, tamo je toliko motorista da možda ne bih ni stigao da padnem.

Pa sam nekako stigao u Andora la Velju. To im je glavni grad. I u tom je gradu sve - fri-šop. Cigarete, čokolade, piće - džabe. Bila je nedelja, osmi dan puta; krenuo sam sa 33 C iz Ljoreta, prošao kroz 13 C na Pirinejima i došao na 34 u Andora la Velju. Čitava ta promena temperature desila se u pola sata! Malo sam bio pobrljavio od svega toga, pa nije ni čudo da zamalo nisam pao kad sam se spuštao ka Francuskoj. Jedino mi je žao što nisam kupio magnetić za frižider, bila je nedelja, policajka nije znala da mi objasni gde to da kupim, ja nisam znao da je pitam, moje mahanje rukama i objašnjavanje kako izgleda moj frižider i kako se stavlja magnet na frižider nije pomoglo ič i onda... šta ću - sedi na motor i vozi dalje. Ionako više nema mesta na frižideru.

NAZAD U FRANCUSKU

Francuska je ogromna zemlja. Iz Andore sam izašao brzo (jer ona je mala) i krenuo ka sledećoj tački - ka Limožu. Tamo je trener najvećeg košarkaškog kluba u gradu bio čovek kome je najdraža knjiga isto koja i meni, pa sam hteo da ga vidim, poslao sam mu poruku, ali mi nije odgovorio. Knjiga se zove „Sahranite mi srce kraj Ranjenog Kolena“, ako već hoćete da znate. Ako nećete, nema veze.

Ispred hotela u Limožu sretnem neke Litvance, kamiondžije. Malo na ruskom, malo na srpskom, malo na engleskom i staroslovenskom i oni mi pomognu da uđem u hotel, pošto u hotelu nema osoblja, samo neki automati i šifre i neke cake... da nije bilo njih, mislim da bih spavao ispred ulaza. Al’ dobro, hvala im. To što sam ja čuo za Sabonisa, a oni nisu za Divca (a Divac i Sabonis ortaci), pa me gledali belo („Šta li ovaj priča?“), to nema veze. Mi u Srbiji sve znamo! I u sve i svašta smo upućeni. Kod nas svakom na ulici možeš da kažeš: „Gde si, komšija?“, na primer, da prozboriš koju, a u Francuskoj... no. Tamo je, koliko sam video, mnogo toga dehumanizovano. Na mnogo pumpi nema ljudi nego aparat. Pa kucaš kol’ko oćeš goriva. Na naplatnim rampama nema ljudi, pa ubacuješ karticu i ono te pusti. U hotel ako dođeš kasno (a ja sam dolazio kasno jer ceo dan vozim), isto pričaš s aparatom. Možeš i da ga psuješ dok ne provališ kako radi, on ništa neće da ti kaže, samo traži pare.

Osam dana nisam čuo srpski, a onda je došao i taj dan! Pariz! Krenuo sam kod Drugara iz detinjstva, koji se u Parizu snašao kao niko njegov i niko moj! Volim kad se ljudi svojim poštenim radom snađu u životu i kad ne kukaju. A Iva, za ta tri dana koliko smo proveli zajedno, nijednom nije zakukao. „Šta ima da kukam, okej mi je.“

Kaže Iva, idemo na večeru, da vidiš Pariz noću. Ja reko’ idemo metroom, kad on: ma kakvi, Tanja i ja na motor, ti iza. Tanja mu je devojka. I krenemo. I vozimo... I vozimo... I... i u jednom trenutku skrenemo nalevo i ja vidim - Trijumfalna kapija u daljini! Au, čoveče! Pa mi smo... pa ja sam... na Jelisejskim poljima! Ovako Igo, ovako Balzak, ovako ja! Pa kad sam počeo da urlam kroz kacigu: „Ooooo, Šanzelizeeeee! Ooooo, Šaaaanzeeeliiizeeeee!“ Negde na nekom semaforu Tanja me pita: „Pa ti pevaš?!“ Ja je pogledam, oči mi cakle, i kažem joj: „Ooooo, Šaaanzeeelizeee!“ Gledaju me ljudi iz kola, čuju da se derem, a ja se okrenem ka njima i veselo im viknem: „Ooooo, Šanzelizeeee!“ Oni se smeju, nemaju pojma odakle sam, al’ vide da sam veseo!

Kaže Iva, nije ti daleko Normandija, mi idemo često, lepo je. Pa ako te ne mrzi... Čuj, dvesta kilometara da me mrzi! I taj jedan dan on ode na posao, a ja na motor, pa u Dijep. To mi se učinilo lepo, taj Dijep. Tu su se, kažu, saveznici prvo iskrcali, pa onda nastavili dalje na Nemce.

Odem do Dijepa, pa onda opalim kroz neka prelepa mestašca uz obalu, a ono sve one stenčuge što strmo propadaju u Atlantik. Kad sam se vratio s puta, pokazujem ortaku fotke, a on mi kaže: „Znam ovo, igrao sam tu igricu. Čoveče, sve isto ko u igrici!“ E, takva je to tamo obala, i priroda, i sve. Kao u igrici. Plaže su kamene i malo ko legne da se sunča, al’ ja nisam išao da se sunčam nego da okvasim noge u Atlantiku, pošto je i Lamanš deo Atlantika. Ako i nije, nema veze, ja sam bio tamo! I tamo i u još dva gradića pored tog Dijepa.

Vratim se u Pariz uveče kasno, a Iva me čeka s novim levim retrovizorom! Koji je on car! Pošto retrovizor, Ivo? Kaže, platićeš pljeskavicu kad dođem u Srbiju. I da se ne bismo svađali, ja kažem, okej, namestimo to kako treba i ja ujutro krenem dalje.

NEMAČKA

Pariz-Karlsrue, to ti je petsto i kusur kilometara. Znači, laganica. E, ali da bih malo produžio put, rešim da svratim u Domremi la Pisel. To nisam imao pojma šta je, ali sam čitao nešto o Jovanki Orleanki i video da je rođena tu i video da mi je to usput i onda reko’ ajd da svratim. I svratim i oduševim se kako su od jednog sela gde nema ni sto stanovnika napravili turističku atrakciju i svraćaju ljudi sa svih strana sveta, pa čak i ja jedan/jadan iz Srbije, koji se jeeeedva s nekim meštanima sporazumeo kako se zove Jovanka Orleanka - Žan d Ark, ako sam ih dobro razumeo, nisam išao da guglam.

U Karlsrue stignem po mraku. Kako sam stao pred hotel, tako je kiša počela. I to ne neka slaba nego... Ludilo. Ima već, mislim, pet godina kako vozim kojekude i kad god sam išao kroz Nemačku, hvatala me takva kiša da mi nije jasno kako neku upalu pluća il’ tako nešto nisam pokupio usput!

Sutradan, okupan i suv, odem na kafu i na kolače (neki se radnici bune po ulicama, neke demonstracije; novogodišnja rasveta im visi okačena a sredina je leta, sve neki mlad svet po tom Karlsrueu...), e, ali ne znam nemački. A i engleski mi nije neki... Pokažem konobarici da bih onakav kolač kao onaj čovek što je uzeo, al’ ona me ne razume. Ja opet na engleskom nešto, al’ ne ide... Odmahnem rukom i kažem: „E, jebiga...“ Kaže ona: „Ajde ti odluči šta ćeš, pa ću ja da dođem.“ Tim rečima. Reko’, znači, razumemo se?! Odakle si? Iz Slavonije. E, reko’, daj mi onakav jedan kolač i veliku kafu i eto, snašo sam se i na nemačkom! Dala mi i vaj-faj, pa sam izračunao da mi do Beča treba jedno sedamsto kilometara, ali sam pre toga hteo da svratim do Regenzburga; to je jedno trista pedeset km, to mi je začas.

Kad sam bio peti-šesti osnovne, a ima tome skoro četrdeset godina, rekao sam da ću jednom otići u taj Regenzburg jer sam na geografiji naučio da je Dunav odatle plovan. I dobio sam bio peticu jer sam to znao i reko’ aj’ kad mi je usput da i to vidim. Kod Pančevačkog mosta Dunav je ogroman, kod Golupca tek, a kod tog Regenzburga... ko Tisa leti. Nekako malečak. Ko bi reko da će već kod Beča da se pretvori u onoliku silu.

U poređenju sa mnom, Dunavu je lako: on teče i ne trebaju mu pare za benzin, za putarinu, za hotel, a ja bez toga ne mogu. Ni motor ni ja. Kad bi moglo da se putuje bez para, putovao bih više od Dunava. E, ali!

***

Pošto je to tako kako je, krenem ka Beču, gde ne moram da plaćam hotel i hranu. Imam brata tamo, rođen u Požarevcu, živi u Beču, klasika. Zapravo, skoro uvek kad se vraćam kući iz Evrope, svratim do njega i snajke i dece, jedem, prespavam, ne platim, pozdravim se i eto. Od Beča do Beograda sam vozio već više puta, ko da sam gastarbajter, pa s tog puta i nemam neke utiske.

Sve ostale utiske odmah sam odjurio da ispričam Laletu. Lale živi u Zrenjaninu, pa sam mu na Horgošu napisao: „Stavljaj kafu, eto me pre šest!“ Lale isto vozi motor, ali ove godine nije mogao sa mnom. Al’ kad je video slike, reko mi je: „Ko ja da sam bio!“

Biće prilike, još ćemo mi da poživimo, pa ćemo da se vozimo dokle nas točkovi nose! E, jedino ako me ne ubije neka budala ovde u Srbiji, jedino tako neću moći. Sve ostalo ću moći. Jer - evo još samo ovo da kažem! - prošle godine sam vozio kroz 14 država i prešao četiri i po hiljade kilometara sa slomljenim rebrom. I, šta? Ništa! Ništa mi se nije desilo!

Sa platom manjom od 300 evra radnik fabrike FCA u Kragujevcu je najjeftiniji u Evropi, a među najjeftinijim i u svetu, prenosi Danas.rs.

S obzirom da štrajkači traže povećanje bruto plate sa 38.000 na 45.000 dinara, to znači da je njihova bruto satnica, uz standardnu 40-satnu radnu nedelju, svega 2,25 dolara. Od zemalja velikih proizvođača automobila samo Indija i možda neka fabrika u Meksiku plaća radnike manje nego Fijat u Kragujevcu.

Prema istraživanju Volstrit žurnala, u 2015. godini Indija je bila daleko najjeftinija destinacija sa satnicom od 1,09 dolara. Autokompanije su plaćale radnike u Meksiku od jedan do tri dolara na sat, dok su plate autoradnika u Brazilu ili Kini nedostižne za nas. Satnica radnika u Brazilu iznosila je oko šest dolara, a u Kini nešto više od pet dolara na sat. Ako zanemarimo ove daleke destinacije i pogledamo istočnoevropsko okruženje, srpski autoradnici su daleko najjeftiniji.

Prethodnih godinu, dve veliki broj fabrika automobila u Istočnoj Evropi se suočavao sa štrajkovima i zahtevima za povećanja plata. Tako su Mađari u Audijevoj fabrici početkom godine izborili povećanje bruto plate sa 900 na 1.000 dolara, što je rast satnice sa 5,6 na oko šest dolara. U Češkoj recimo Škoda plaća radnike 9,85 dolara po satu, dok najbolje stoje Slovaci koji na primer u Folksvagenoovoj fabrici zarađuju satnicu od 12,5 dolara, pet puta više nego Kragujevčani. Čak su i u Poljskoj koja nam je možda i najbliža po zaradama, plate skoro tri puta veće nego u Srbiji.

Nepoznati muškarac nastradao je danas u saobraćajnoj nesreći na magistralnom putu Mostar- Jablanica.

Snimak ove nesrece mozete pogledati na linku https://www.facebook.com/dnvijesti24h/videos/314542946126414/?t=6 

Nesreća, se dogodila u mestu Grabovica, u blizini HE Salakovac, a u njoj učestvovali su putničko vozilo marke “Hyundai” i autobus. 

Snimak, ove nesreće osvanuo je odmah i na društvenim mrežama, a ono što je izazvalo zgražavanje i osudu javnosti bili su komenatri autora snimka, koji je snimao nastaradalog vozača pre nego što je vozilom udario u autobus, kao i posle dok je stajao pored smrskanog automobila i ismejavao poginulog vozača.

Okolnosti nesreće su za sad nepoznate, ali neprimereno ponašanje autora snimka je u komentarima našlo na veliki osudu i uvredu.

Povodom ovog snimka na Tviteru oglasio se i Damir Okanović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja sa komentarom: " U šta smo se pretvorili? Snimak za društvene mreže je postao važniji od ljudskog života! Radujemo se tuđoj smrti jer znamo da ćemo imati preglede i lajkove...

Strana 11 od 20

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

PROMO MARKETING

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji