Automoto

Automoto (268)

Bila sam u komi, ostala bez pamćenja, otac mi je umro, pokušala sam da se ubijem, priča Milica Spirić (18), koju je kolima u Surčinu udario Danilo Vukovljak

Otkad su me udarila kola, moj život više nije isti. Od tog trenutka živim u paklu! Bila sam mesec dana u komi, otac mi je nedavno umro, a ja sam zbog svega pokušala da se ubijem, kaže u potresnoj ispovesti za Kurir Milica Spirić (18) iz Surčina.

Milicu i njenu drugaricu Saru Marjanović 12. januara ove godine udario je kolima Danilo Vukovljak (57) u Skopljanskoj ulici u Surčinu. Vozač je pobegao s mesta nesreće, ostavljajući povređene devojčice na ulici. Sara je lakše povređena, dok je Milica nakon toga provela skoro mesec dana u komi.

- Napunila sam nedavno 18 godina, a nemam čemu da se radujem - priča, a samo što ne zaplače Milica, koja nas je u svojoj kući u Surčinu sačekala u crnini. Ona dodaje da joj se život od nesreće skroz promenio.

- Bila sam u komi. Pretrpela sam potres i nagnječenje mozga, prelom lobanje i pet hematoma. Otkako sam izašla iz bolnice, pijem lekove zbog kojih ne smem da izlazim na sunce i da ulazim u vodu, jer mogu da dobijem napad epilepsije. Samo što sam počela da se oporavljam, moj otac je preminuo - kaže naša sagovornica.

Kako kaže, do nesreće ona je brinula o svom ocu koji je imao tumor, bio je operisan, ali njegovo stanje se pogoršalo otkad su je kola udarila.

- Hranila sam ga i vodila računa o njemu, kad je trebalo da se kupa, zvala sam strica. Uvek je govorio da izađem iz kuće da ga ne gledam, ali ja nisam mogla da ga ostavim. Posle nesreće doživeo je veliki stres. Verujem da je to samo ubrzalo njegovu smrt - kaže naša sagovornica.

Milica naglašava da je nekoliko dana pre nego što joj je otac preminuo videla kako povraća krv.

- Bilo mu je mnogo loše, a ja sam krivila sebe za to. Uzela sam nož da sebi isečem vene, ali me je mama u tome sprečila. Mnogo sam volela tatu i strašno mi nedostaje - kaže devojčica drhtavim glasom.Nažalost, ni to nije sve Milica je pored svih loših stvari koje su joj se dogodile imala i tu nesreću da je izgubila pamćenje.

- Te večeri išli smo da se dogovorimo gde da čekamo srpsku Novu godinu, a ja se ni one prethodne ne sećam. Do tada sam bila mirna i povučena, a sada za sekundu izgubim strpljenje - priča Milica, koja je završila treći razred srednje medicinske škole.

Milica naglašava da je posle nesreće dobila želju da jednog dana bude sudija jer ju je zabolela nepravda koja je njoj načinjena.

- Bilo mi je užasno teško u sudnici. Tužiteljka je sve vreme navodila na to da sam kriva što nisam išla trotoarom. Pa na tom delu puta nema trotoara! Uostalom, on je nas udario i pobegao. Najviše me je zabolelo to što su njegovi sinovi rekli da se plaše da ih moj tata ne ubije. Niko od njih nije bio da me vidi i pita kako sam - naglašava potresena devojka i dodaje da još ima strah da pređe ulicu.

Milica ističe da joj smeta sažaljenje ljudi koje sreće na ulici.

- Ko god me vidi, odmah počne da plače. Mahom su to starije žene, koje odmah krenu da plaču i govore: „Jaoj, jadno dete, dobro si ostala živa, nisam znala da si to ti.“ Kao da ne znaju da sve to želim što pre da zaboravim - kaže Milica.

Ko u njoj trenutno uživa na hrvatskom moru za sada nije poznato, s obzirom da konstrukcija jahte omogućuje maksimalnu privatnost osobama koje borave na njoj.

Najbrža jahta na svetu "veli pauer" 118 (Wally power 118) već neko vreme privlači poglede znatiželjnih turista na Hrvatskom primorju, a posle Hvara, primećene je i u Skradinu nedaleko od Šibenika.

Jahta je duga 36 metara, a postiže brzinu od čak 110 kilometara na sat što je čini jednom od najbržih jahti koje su ikada sagrađene. Pri punoj brzini potrošnja goriva penje se i do vrtoglavih 3.500 litara. Cena jahte kreće se od 22 do 33 miliona dolara, zavisno od vrste motora koji ima.

Unutrašnjost ove morske zveri odiše pravim luksuzom. Na brodu se nalaze tri odvojena otvorena prostora: salon za goste, trpezarija i navigacijski kokpit.

Iz salona se pruža panoramski pogled nakon što se podigne staklo iz prednjeg dela broda, a staklene stene ujedno služe i kao zaštita od vetra.

Kabine se sastoje od velikih kreveta, bočnih ormara i kupaonice. U kuhinji se nalaze dva stola za četiri osobe koja se mogu mehanički spustiti na pramac broda.

Jahta je opremljena i sa šest plazma televizora, a ko u njoj trenutno uživa na hrvatskom moru za sada nije poznato, s obzirom da konstrukcija jahte omogućuje maksimalnu privatnost osobama koje borave na njoj.

Na pumpi u Vrbasu pre dve večeri došlo je do neverovatne saobraćajne nesreće u kojoj su vozači prošli samo sa lakšim povredama. Samo ih je luda sreća spasla...

Pogledajte kao "zastava 101" izlazi sa pumpe i šta se potom događa i prepolovljava ga. Velikim čudom učesnici su zadobili samo lake povrede.

Na adresu portala stižu su zaista zanimljive fotografije i poruke, a priča jednog Tuzlana će vas nasmejati. Sasvim slučajno pod čudnim okolnostima "upoznao" je devojku.

Poruku prenosimo u celosti:

“Umreću od miline dok pišem ovu poruku. Devojka me sinoć zakačila na parkingu dok se parkirala. Ta devojka verovatno nije imala pojma da ja sedim u kafiću preko puta a koji gleda na parking ispred tržnog centra. Evo šta se desilo..

Sasvim slučajno sam u jednom trenutku pogledao na parking i primetio neku devojku da trči za momkom, a on frajer i ne gleda u nju, nešto joj reče, uđe u auto i ode. Koji konj, kontamo se nas trojica. Ostavi onako lepu devojku, budala.. Drugovi i ja smo nastavili da gledamo da vidimo hoće li sve biti uredu, a onda smo videli kako devojka briše lice – plakala je. Bilo nam žao… Sela je u auto, i još neka 3-4 minuta je sedela, a mi za to vreme razmatrali možemo li joj pomoći. Kad vidim žensko kako plače žao mi bude što sam muško, majke mi.

Nakon 3-4 minuta, upalila je auto i krenula u rikverc.. I hoooop ide nazad, mi već vidimo šta će se desiti… Hooop i lupi u moje auto. Skoči ja, skočiše drugovi, ona izleti iz auta, gleda šta je uradila, hvata se za glavu, brzo se vrati u auto uze papir olovku, napisa nešto, poljubi onaj papir – a mi u čudu gledamo šta bi. Nekih 30 sekundi smo gledali jedan u drugog, a dok mi izletismo do auta, devojka već otišla.

Nije mnogo štete na autu, ma nije ništa ni bilo, spala mi registracija, al carica mi napisala poruku:

“Izvinjavam se, slučajno sam vas zakačila kako sam se parkirala, nazovite na broj *** za naknadu štete.. Erna”. Nazvao sam je odmah, javila se onako tihim glasom i samo sam joj rekao “Carice, ne sikiraj se što si mi udarila auto, nego, ostavi ti tog majmuna što plačeš za njim, ja ću te oženiti”.

Samo se nasmejala, a onda i počela izvinjavati. A ja joj opet ponavljao da se ne sikira. I eto, nagovorio sam je nekako na kafu. Nadam se da će ostaviti momka. Ako ga ostavi, nek mi udara auto svaki dan, neće mi biti žao!”

I zbog tragične sudbine predsednika Kenedija, koji je ubijen u Dalasu nekoliko meseci posle uručenja ovog poklona Titu, zapušteni "krajsler" iz Štrbaca postao je svojevrsni raritet

Luksuzni automobil "krajsler" iz šezdesetih godina prošlog veka, koji je tadašnji predsednik SAD Džon Kenedi poklonio jugoslovenskom kolegi Josipu Brozu Titu propada na njivi u Štrpcima.

U ovom automobilu koji bi mnogi rado videli u svojoj garaži, a koji je zapušten u zarasloj travi nekada su se u Beogradu vozili predsednici dve zemlje i njihove supruge. Limuzina, nastala u halama "Dženeral motorsa" u Detroitu, sa ugrađenim specijalnim "mercedesovim" motorom, godinama propada na ledini u domaćinstvu Momčila Čavića. "Krajsler" je tu ostavljen pre nekoliko godina, a vlasnik se ne javlja, jer je odavno otputovao u inostranstvo.

Vozilo je pre minulog rata Čavić nabavio na javnoj prodaji u Generalštabu JNA u Beogradu i odvezao ga u rodni Drvar. Kada je grad koji je nosio Titovo ime u jesen 1995. godine padao u protivničke ruke, a narod se masovno selio, vlasnik je uspeo da ga izvuče i sa njim stigne u Štrpce.

Među onima koji su vozili "krajsler" je i profesionalni vozač Jelenko Marić, koji je posle izbeglištva iz Drvara, život nastavio u Prnjavoru.

- Nekoliko godina sam uživao vozeći to čudo od automobila. Privlačio sam pažnju prolaznika, jer takvog automobila nema na prostorima bivše države. Bilo je nekoliko ponuda potencijalnih kupaca, a kretale su se i do 30.000 evra. Do pazara nije došlo, jer to nije želeo moj ujak, inače vlasnik vozila - rekao je Marić.

Kaže da je "krajsler" još u dobrom stanju i da bi uz male intervencije ponovo mogao zakrstariti putevima.

- Sigurno je da vozilo ima posebnu vrednost, pogotovo za bogate kolekcionare, baš zbog činjenice što ga je Kenedi naručio i poklonio Titu. Na zapadu bi takva vozila dostigla astronomski iznos - objašnjava Marić.

I zbog tragične sudbine predsednika Kenedija, koji je ubijen u Dalasu nekoliko meseci posle uručenja ovog poklona Titu, zapušteni "krajsler" iz Štrbaca postao je svojevrsni raritet. Svesni su toga i u opštinskoj turističkoj organizaciji pa pokušavaju da pronađu način kako da ovu atrakciju na četiri točka pretvore u turistički brend.

Ništa bez saglasnosti vlasnika

Meštanin Boris Zec kaže da možda nisu ni svesni kakva dragocenost leži u travi i propada pod vedrim nebom. 

- Limuzina je, međutim, privatno vlasništvo, pa bez saglasnosti vlasnika, koji je negde odselio, ne možemo ništa da uradimo - kaže Zec.

Srbin Boban I. (29) koji je izazvao stravičnu saobraćajnu nesreću na auto-putu kod Hamburga u Nemačkoj u kojoj je jedna osoba poginula a dve teško povređene, bio je učesnik ilegalne ulične trke, prenosi nemački portal Špigel!

Kako se može videti na njegovom Fejsbuk profilu, Boban je inače iz Negotina i živi u Hamburgu, a ovo mu nije prvo divljanje na putu.

On je više puta objavljivao snimke tokom vožnje sa uživo prenosom na Fejsbuku. U nekim videima se na zadnjem sedištu vide deca.

Međutim, najšokantniji među njima je snimak kada po mrklom mraku juri BMW 520 i to više od 200 na sat! U opisu snimka je napisao "Ovako se vozi od dosade BMW 520".

Podsetimo, Boban I. je izazvao stravičnu nesreću kada usled prevelike brzine nije video da se trake sužavaju posle raskrsnice sa tri na dve trake.

Vozač "forda" (48) je na licu mesta preminuo, dok je njegov saputnik (32) teško povređen i on je hospitalizovan. Povređen je i saputnik Bobana I.

Iako je tužilaštvo tražilo pritvor, sud mu izrekao samo meru zabrane napuštanja prebivališta. Mali Aleksa juče sahranjen u Subotici.

Vozač Vladimir V. (43) iz Beograda, koji je osumnjičen da je pre tri dana pregazio malog Aleksu Dimitrova (10) na Divčibarama, danas je nakon saslušanja u Osnovnom tužilaštvu u Valjevu pušten da se brani sa slobode, uz izrečenu meru zabrane napuštanja prebivališta.

Kako se saznaje, Vladimir V. se na saslušanju pred tužiocem branio na isti način kao u policiji, tvrdeći da su mu otkazale kočnice na automobilu i da nije postojala šansa da spreči nesreću.

- Vladimir V. se na saslušanju pojavio sa dvojicom advokata. Iako je vanredni tehnički pregled pokazao da su kočnice i sistem za upravljanje bili ispravni, on je nastavio da se brani tvrdnjama da nešto nije bilo u redu sa volanom, kao i da su mu otkazale kočnice - kaže izvor Kurira iz istrage.

Po okončanju saslušanja tužilaštvo je predložilo da mu se odredi pritvor, ali sudija za prethodni postupak Osnovnog suda u Valjevu to nije prihvatio i Vladimir V. je oslobođen.

Tragično nastradali dečak, desetogodišnji Aleksa Dimitrov, danas je sahranjen na groblju u Subotici.

Bolni jauci i zapomaganje za poginulim Aleksom Dimitrovim (10) prolamali su se juče ulicom Antona Aškerca u Subotici, iz kuće u kojoj je nesrećni dečak živeo sa roditeljima.

- Nema više mog sina - ponavljala je kroz jecaje.

Neutešni i još u neverici, u kući porodice Domitrov, okupili su se rođaci, prijatelji i nastavnici OŠ „Miloš Crnjanski“, koju je Aleksa pohađao. Nesrećna ekskurzija na Divčibarama odnela je mladi život. Otac Vladimir i Aleksina polusestra Milica (17) smogli su snage da podele svoju tugu i jad.

- Bio je anđeosko dete, dobra duša, dobro srce. Uvek je imao dobru volju i nameru, išao je ka pravdi, dobru i poštenju. Pazio je na sebe i čuvao drugare oko sebe - kaže Vladimir Dimitrov, otac stradalog dečaka, dok mu se u zagrljaj svija ćerka Milica, pokrivajući lice rukama.

- Od malih nogu, kad je seo u auto, prvo je naučio da se veže. Kad je vozio bicikl, imao je kacigu. Imao je i svoj mali motor na četiri točka i nije bilo šanse da sedne u njega, a da prvo ne stavi kacigu. Uvek je vozio polako i pazio da druge ne ugrozi u saobraćaju, da nekome ne zasmeta, da ne pomisle loše o njemu... Bio je lepa, dobra i pametna duša - priča skrhan od tuge i jada Aleksin otac. 

- Krenuli smo čim nas je pozvala, seli smo u automobil. Prvo nismo bili sigurni šta se desilo i tek usput smo saznali najtužniju vest u našim životima. Ostali smo bez našeg sina, našeg anđela. Bio je dete za primer u svakom pogledu, svi u školi su imali pozitivno mišljenje o njemu. Borio se za svaku ocenu i za svoje drugove - grcajući i sa pola snage kaže Vladimir Dimitrov.

Aleksina polusestra Milica (17) kroz suze je kratko rekla da neće imati s kim da slavi rođendan.

- Ništa više nema da se kaže. On je s anđelima. Trebalo je u novembru da proslavimo zajedno, ja punoletstvo, a Aleksa svoj 11. rođendan - rekla je Milica.

Prijatelji i meštani Subotice u neverici pričaju o pogibiji dečaka. 

- Ne daj, bože, nikome. Otac Vladimir je radoholičar, uvek je trčao da zaradi dinar i obezbedi porodicu i sina jedinca. Radi i grejanje i vodovod. Vrhunski je majstor - rekao je dobar prijatelj oca Vladimira. 

Prema svedočenju dece iz razreda, vozač „tojote“ iz Beograda, koji je usmrtio Aleksu i povredio dve devojčice na Divčibarama, u ruci je držao mobilni telefon i cigaretu! To mu je, kako se pretpostavlja, odvratilo pažnju tokom vožnje. Istraga će pokazati da li su tačne tvrdnje osumnjičenog V. V. da su mu, navodno, otkazale kočnice ili su Aleksini drugovi iz razreda dobro videli.

Stradali dečak je nekoliko dana pred ekskurziju bio bolestan, što ga je uznemirilo i uplašilo da neće otići sa svojim vršnjacima na dugoočekivane Divčibare.

- Imao je visoku temperaturu i brinuo je da možda neće otići na ekskurziju, koju je dugo čekao. Na kraju smo zbog njegove silne želje otišli kod doktora, samo da bi ozdravio što pre. Nedelju dana po povratku, u sledeći utorak, imali smo uplaćeno letovanje u Turskoj i tome se mnogo radovao - neutešno kaže Vladimir Dimitrov.

Fudbaler Juventusa Kristijano Ronaldo postao je vlasnik najskupljeg automobila na svetu, Bugatijevog remek-dela "La Voatur Noara".

Portugalac je za ovu zver na točkovima izdvojio 16.5 miliona evra.

Bugati je svoj novi model, koji u prevodu znači "crni automobil" predstavio prošlog meseca na Salonu automobila u Ženevi povodom 110. godišnjice postojanja.

Napravljen je jedan primerak koji je procenjen za 11 miliona, ali je na aukciji dostigao duplo veću cenu. Posle mesec dana je otkriveno da ga je kupio niko drugi do Ronaldo.

S obzirom da Ronaldo godišnje od ugovora zaradi 30 miliona evra, na šta se dodaje i prihod od reklama, jasno je da mu iznos koji mora da odvoji za Bugati ne predstavlja nikakav problem, odnosno da ovaj model košta tek dvomesečnu Ronaldovu platu.

Bugatijevu zver pokreće quad-turbo motor W16 od 8 litara koji ide i do 1500 konjskih snaga, sa šest ispusnih cevi! Karoserija je ručno rađena iz karbona, a posebno se ističu LED svetla koja su prvi put korišćena na jednom Bugatijevom modelu.

Portugalac u svojoj ergeli ima 20-tak skupocenih četvorotočkaša. Nedavno se pohvalio novim ljubimcem, Rols Rojs Kulinanom, a najskuplji automobil koji je do sada posedovao bio je takođe Bugati, model Kiron koji vredi oko 4 miliona evra.

U garaži mu društvo prave modeli Ferarija, Lamborginija, Bentlija, Aston Martina, BMV-a.

Nedavno se jednom beogradskom taksisti desila nesvakidašnja situacija koju je opisao u statusu na svom Fejsbuk profilu. Ovo je njegova ispovest: 

Prošlu noć, negde oko 1,30, primih vožnju u jednoj ulici na Paliluli. Dolazim na adresu i vidim žensku sileutu kako jednom rukom pokušava da zadrži veliki kofer da ne padne, a drugom, u kojoj drži neku torbicu, pokušava da namakne neki široki šal na glavu, ne bi li se valjda zaštitila od kiše koja je počela da pada. Zaustavljam se i izlazim da spakujem onaj veliki kofer u gepek, dok se ona za to vreme pakuje na zadnje sedište.

„Dobro veče, recite“, kažem.

„Idemo do aerodroma“.

Krećem.

„A, koliko će to da košta?“, upita.

„Nešto malo manje od dve hiljade.“

„A je l’ može za hiljadi i po?“

„Ne može, ali eto, može za 1700. Da se nađemo na pola.“

„Pa dobro kad hoćeš već da se cenjkaš, neka ti bude 1700.“

„Slušaj dileju… Ja hoću da se cenjkam, a ona traži mi da bude jeftinije!?“, pomislim, ali ćutim i vozim. Vidim da je tukla po nekom alkoholu, pa mi se nešto i ne mili da počinjem razgovor.

Usput sam saznao i da ima 37 godina i da se nesrećno zaljubila u „klinca“ kako reče od 21 godinu i da ima američko državljanstvo, gde je i živela 17 godina i da joj je dosta Srbije, pa ide kod ćaleta u Majami, sa uverenjem da se ovde nikada više neće vratiti i tako bla, bla u nedogled uz moje, pristojnosti radi, povremeno odobravanje.

U jednom momentu, dok smo se vozili auto putem, negde posle skretanja za stari novosadski auto-put ona reče:

„Jao, prebićeš me kada ti nešto budem rekla, ali to neću još da ti kažem.“

Naravno, istog trenutka sam pomislio da ima nameru da mi ne plati vožnju, ili da u najboljoj varijanti ima samo pomenutih 1500 dinara, oko čega i ne bih pravio neki problem.

„Daleko bilo da Vas prebijem. Pa ja uopšte nisam agresivne prirode“, ozbiljnog izraza lica kažem i kao odgovor dobijem komplimente tipa:

„Ma videla sam ja odmah da si ti super lik. Faca. Još ste jedino vi taksisti u ovoj smrdljivoj Srbiji zadržali taj neki šmekerski duh, ovo ono, itd.“

„E moj Vladimire, ova, koliko te hvali, nema ni tih 1500 dinara“, prolete mi kroz glavurdu, ali se i dalje pristojno osmehujem.

Dolazimo ispred prvog ulaza u aerodrom, zaustavljam se i sa novčanikom u ruci izlazim. Izlazi i ona, dolazi pozadi i pokuša da otvori vrata gepeka.

„Neće“, reče.

„Neće“, kažem i ja „baš sam glup, zaboravio sam da pritisnem dugme, a kod Forda se gepek otvara samo iznutra“, kažem uz osmeh i nastavljam „dajte, da naplatim onih 1700 dinara, da se ne šetam dva puta bez potrebe. Lako ćemo za kofer, imate vremena. Avion Vam poleće tek za tri sata“, trica…

Muk.

Gleda me i ćuti.

U sledećem momentu, priđe mi bliže (kao sramota je nešto) i tiho reče:

„Jao, ja stvarno nemam para da ti platim.“

„Ne razumem“, pravim se nevešt.

„Znaš, ja sam sve pare zamenila u dolare i stvarno nemam ni dinara.“

„Pa to bar, gospođice, nije nikakav problem. Ja sam, kao što ste malopre rekli, šmeker i neću sad da pravim neku buku oko toga“, sa osmehom kažem, napravim finu pauzu da sačekam njen osmeh; dobijam pomenuti, i nastavim:

„Postoji unutra menjačnica, nije nikakav problem da Vas sačekam dok razmenite novac.“

Muuuuuuu…

„Ali ja, pa, buu, muu, bee…. pa dobro“, jedva nekako sastavi „daj mi kofer i evo idem pravo u menjačnicu da razmenim, pa ću odmah da se vratim i da ti donesem novac.“

„Jeste, mamicu ti tvoju, sigurno ćeš da se vratiš. Šta, ja sam brabonjke jeo kad sam bio mali, a?“, pomislim pa kažem:

„Ma nemojte bez potrebe da se sa koferom cimate tamo vamo“, opet osmeh, „otiđite slobodno i razmenite novac, a ja ću evo dobro da Vam pazim na torbu dok se ne vratite.“

Jedno polutiho „ok“ joj se jedva otrglo iz usta…

Stojim ispred ulaza i čekam. Nema je bukvalno pola sata. Sreća pa je jutro i nema toliko gužve, pa ni policija, a ni komunalci ne prave problem što stojim (zaustavljanje je dozvoljeno bukvalno na minut samo radi istovara stranaka). U međuvremenu, vezom sam obavestio radio stanicu moje firme o „problemčiću“ sa naplatom, kao i o tome da stranke nema da se vrati i rekao im da ću kofer sa stvarima doneti kod njih ukoliko se stranka ne pojavi. Nije prošao ni minut, nailazi policajac i maše mi rukom da se udaljim odatle.

„Prijatelju, imam mali problem i molio bih te da me pustiš da stojim ovde još koji minut. Stranka mi je još pre pola sata izašla iz kola i ušla u zgradu da promeni devize jer nije imala dinara da mi plati vožnju, a njen kofer je kod mene i ako odem, neće moći da me nađe.“

„Je l’ ti ta stranka jedna onako niža crnka, sa napumpanim ustima, pripita?“, reče.

„Jeste“, kažem i već znam šta sledi.

„Eno je, prijatelju, ona tamo dole sa mojim kolegama. Traže te. Kaže da nećeš da joj vratiš kofere.“

Ja slušam i ne verujem. Izlazim iz kola. U to, nailazi i ona u pratnji dva policajca.

„Dobro veče, kakav je to problem?“, pita stariji od njih.

Ja ga i ne gledam, nego gledam u onu napumpanog ženskog prevaranta i pitam:

„U čemu je problem? Ne razumem, zašto ste zvali policiju!? Jeste li mi rekli da nemate dinare i da idete unutra da razmenite dolare i da Vas čekam!? Nemojte da me gledate, pitao sam Vas u čemu je problem!“, nastavljam povišenim glasom.

„Jadan si“, kaže ona.

Znači u sekundi mi je došlo da je tako zavalim bekhendom po onim naduvanim, balavim ustima, ali obzirom da to nikako nije dolazilo u obzir, blago povišenim glasom rekoh:

„Ja sam jadan!? Sram Vas bilo. Dovezao sam Vas do ovde, i za vožnju koja košta dve, tražio hiljadu i sedamsto dinara, a Vi mi dovodite policiju, i ja sam jadan!? Sram Vas bilo. Hajde, platite mi vožnju i da idem.“

Ona me gleda i ne progovara nijednu.

„Je l’ Vam dobro?“, upitah je uz brižni izraz lica, „hajde platite pa da se rastajemo.“

Ona i dalje ćuti i gleda me.

„Ja verujem da sam Vam simpatičan i da Vam je teško što moram da idem, ali imam obaveze i stvarno bih pošao ako se slažete?“

„Jadan si, stvarno si jadan“, prezrivo reče.

„Čekajte, Vi za koji sat letite, jeste li platili kartu? Nemojte da me gledate. Jeste li platili – jeste. Ne vidim u čemu je suštinska razlika između mene i njih pa da meni nećete da platite?“

Ona ćuti i gleda me.

Gledaju i slušaju i ljudi koji vare pljuge ispred ulaza u aerodrom, tako da mi i bi malo neprijatno.

Policajcu valjda dosadili i ona i ja pa progovori:

„Znate, po zakonu Vi ne možete da joj naplatite na silu. Ja mogu da Vam omogućim podatke i da je tužite i to je jedino što možemo da uradimo.“

„Stvarno?“ podignuh obrve uz ironični osmeh, „pa da li mislite da ja nemam pametnija posla nego da idem po sudovima i tužim stranke koje neće da mi plate vožnju? Pa da može tako, ja bih svaki dan imao po nekoliko ovakvih pacijenata. Ne biva gospodine. Ne biva.“

„Ne znam zaista“, ljubazno nastavi policajac, „ali kao što rekoh, Vi po zakonu morate da joj vratite kofer.“

Aaaa, hoćete da se igramo? Pa dobro…

„Koji kofer?“, uz začuđujući pogled dočeka ih kao šamar moje pitanje.

„Kako koji, pa onaj koji Vam je ostavila u gepeku!?“, reče začuđeno policajac.

„A ne gospodine, pa Vi ste u velikoj zabludi. To je moj kofer“, rekoh mirnog izraza lica.

„Molim!?“, reče u čudu on.

„Da, da, to je moj kofer i jedino što ja mogu da Vam dam je moja lična karta, pa neka gospođica mene tuži ukoliko smatra i može da dokaže da je pomenuti kofer njen.“

Izraz lica policajaca i šabanke – neprocenjivo.

„Da pokušam da Vam objasnim“, rekoh policajcu, „gospođica tvrdi da je kofer njen. Ja tvrdim da je kofer moj. Pošto Vi niste nadležni da odlučujete o tome ko je od nas dvoje u pravu, uputite gospođicu na privatnu tužbu, uzmite podatke od mene i prosledite joj ih. Dalje, mi idemo na sud, Vi ste svoj deo posla pravilno obavili i to je to. Pitajte gospođicu da li želi da joj omogućite moje podatke, ne bih li Vam dao svoju ličnu kartu.“

Policajac me gleda, pa gleda nju, pa mene, pa nju, pa je na kraju upita:

„Hoćete li da ga tužite?“

Ona ga i ne gleda, već mene fokusira pogledom i ponovo kaže:

„Baš si jadan. Misliš da si pametan, a jadan si i to za smešne pare“, reče sa prezirom.

Kunem se, u trenutku osećam kako me sekundi dele od odluke da je pred svima zavalim pesnicom preko labrnje (sramota me je što to kažem, obzirom da je žensko) i da time napravim sebi veliki, mnoogo veliki problem, ali zadnjim naporima uspevam da budem smiren i da poentiram kulturno.

„Molim Vas gospodine, upozorite gospođicu da me ne vređa i pitajte je da li želi da me tuži ili da se razilazimo polako. Već sam mnogo vremena izgubio, i iako mi prija svež vazduh i ovo neobavezno druženje, ja bih se udaljio ako nemamo više nikakva posla.“

I uopšte ne filujem tekst i ne ulepšavam ga, bukvalno sam tako rekao.

„Gospođice, hoćete li da ga tužite, još jednom Vas pitam?“

Ona ćuti i dalje me prezrivo gleda, a ja sa pobedničkim osmehom na licu kažem:

„Hvala Vam gospodo, ja bih pošao, ako nemate ništa protiv“, sedam u kola, onaj prvi policajac iz teksta mi maše rukom teraj, teraj i to je to, odlazim.

E pa sad putuj bez prtljaga u Ameriku, pa da te jadnik nauči ponašanju „gospođice damo“…

Malo kasnije sam kofer odneo u radio centar i ostavio ga koleginicama uz poruku da ga vrate vlasniku kada donese novac.

I šta kažete, ovo nije po zakonu?

Naravno da nije, ali mi se vrši velika nužda (vidite kako fin umem da budem kad se potrudim) od svih tih nakaradnih zakona koji štite džukele na uštrb poštenih ljudi. I znam da sam sebi samo napravio komplikaciju time što sam zadržao kofer, jer da sam alalio vožnju i prežalio pare, ne bih izgubio sat vremena na aerodromu i ne bih sa aerodroma morao da kofer nosim u firmu na Vidikovac, već bih nastavio sa poslom. Problem je što, ako se ne pobuniš protiv nepravde i ako se ne boriš za sebe, svi počinju polako da te gaze, a to već nikako nije dobro, a i bre ne mogu da dozvolim da me jedna klošarka pravi budalom.

Ne dam i tačka.

Vlasnici automobila koji su registrovani za pet osoba, a imaju samo četiri sedišta i četiri pojasa, već za sledeću registraciju moraće da spreme 4.500 dinara. Naime, prema novim pravilima, više se neće tolerisati vozila koja su registrovana za više putnika nego što imaju sedišta i pojaseva.

Vozači će tako morati da plate taksu za novu saobraćajnu dozvolu i potvrdu o stvarnom kapacitetu.

- Vozači prvo potvrdu o broju sedišta treba da traže od proizvođača, a ako je ne dobiju, da odmah odu u Agenciju za bezbednost saobraćaja, gde će završiti tu proceduru. Potom odlaze u servis na tehnički pregled. Poslednji korak je MUP, gde završavaju registraciju i dobijaju novu saobraćajnu dozvolu – navode u jednom centru za servisiranje.

Troškovi se razlikuju u zavisnosti od vozila. Tako oni koji imaju mlađe automobile, uglavnom su od proizvođača uspevali odmah da dobiju potvrdu o broju sedišta i to ih je koštalo od 1.500 do 3.000 dinara.

Fotokopiju te potvrde priložili su Agenciji za bezbednost saobraćaja i platili taksu za novu saobaćajnu dozvolu od 1.314 dinara, što je ukupno oko 4.500.

S druge strane, ima i onih koji nisu uspeli da potvrdu dobiju od proizvođača, pa su od Agencije morali da traže nalog za atestiranje vozila koje se obavlja u sertifikovanoj ustanovi i dodatno košta.

Milan Božić iz Auto-moto saveza Srbije kaže da je sve urađeno po ugledu na Evropu.

- Problem je nastao jer je veliki broj vozila, koja su predviđena za četiri putnika, u Srbiju uvezen iz inostranstva i registrovan kao da su za petoro. Tome je moralo da se stane na put – kaže Božić.

Iako su mnogi koji imaju ovaj problem pomislili da če ga rešiti ugradnjom dodatnog pojasa, u centru za servisiranje napominju da to nije moguće.

– Ako automobil ima četiri sedišta, on može imati najviše četiri pojasa. Ne možete ugraditi treći pojas pozadi ako nemate i treće sedište – ističu u ovom servisu.

Kazne za prevoz više putnika: Tri kaznena poena i suma od 6.000 do 20.000 dinara ako tom prilikom nije izazvana nezgoda; četiri kaznena poena i suma od 10.000 do 40.000 dinara ili zatvor 40 dana ako je izazvana nesreća.

Strana 12 od 20

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

PROMO MARKETING

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji