Lekari se još bore za život žene
Bosanski mediji javljaju da je poznat identitet muškarca koji je juče u crno zavio mesto Johovicu kod Velike Kladuše, nakon što je ubio taštu, teško ranio suprugu, a potom presudio sebi.
Kako saznaje portal "Avaza", radi se o Nurfetu Kudiću.
On je juče u pomahnitalom pohodu upucao 49-godišnju taštu. Potom je ranio 25-godišnju suprugu kojoj se lekari i dalje bore za život. Na kraju je ispalio u sebe hitac. Kudić je davao znake života, ali je ubrzo preminuo.
Prema nezvaničnim informacijama, Kudića je napustila supruga pa je otišao do njenih roditelja da je vrati. Sumnja se da žena nije htela da udovolji zahtevu supruga pa je posle toga došlo do krvoprolića.
Šef vlade Severne Makedonije ima biografiju kakvu većina političara - ne samo s Balkana - može samo da sanja. U ispovesti za Kurir objašnjava kako je prešao put od prodavca lubenica do najvažnije pozicije u državi, kakav odnos danas ima s roditeljima, kako je zaradio prvi milion i zašto ponekad voli da od svih pobegne motorom
Moje ime je vezano za Srbiju, moja mladost vezana je za Srbiju, sve što smo radili, sav naš porodični kapital povezan je sa Srbijom. Prvu devojku sam imao u Gornjem Milanovcu. Prelepu Jelenu. Upoznao sam je jednog leta dok sam prodavao lubenice, paprike, paradajz i krastavac na pijaci u tom mestu. Prvi ekstraprofit zaradio sam prodajući prašak za veš iz Srbije, a prve milione kad sam u Srbiji prodao suvu papriku.
Rođen sam u Strumici 8. oktobra 1974, od oca Panča i majke Trajanke. Ime sam dobio po jednom Zoranu iz Gornjeg Milanovca. Bio je toliko dobar drug mog strica Duška da su mi ime dali po njemu.
Gornji Milanovac i lubenice
Do moje četvrte godine živeli smo u selu Murtino, gde su mi rođeni i otac i majka, a potom smo se preselili u Strumicu. Majka je bila nastavnica biologije i hemije, a otac magacioner, otkupljivao je poljoprivredne proizvode u ZIK "Strumica". Svi smo, i roditelji i moj mlađi brat Vice i ja, puno radili poljoprivredu.
Strumica je najpoznatiji, najveći proizvođač paradajza, paprike, krastavca, lubenice, kupusa... Svako strumičko selo imalo je po jedan grad u Srbiji gde su ljudi tradicionalno prodavali te proizvode. Murtino je bilo dominantno u Gornjem Milanovcu. Jesam jednog leta bio i na Kaleniću u Beogradu, ali tradicija je tradicija, vratio sam se u Gornji Milanovac. Nekih pet-šest leta sam s dedom i stričevima, a neki put i sam, odlazio na taj pijac. Lepe smo pare tu zarađivali. Od tri meseca rada na pijaci u Gornjem Milanovcu - juna, jula i avgusta - podigli smo četvorospratnu kuću. Tada su vredeli i novac i rad. Sve naše bogatstvo krenulo je od poljoprivrede.
U to vreme do Gornjeg Milanovca putovalo se i više od deset sati. U kamionu, pod ceradom, roba i ti. Al' problem su bili kamioni s lubenicama. Na lubenicama ne možeš ni sedeti ni ležati. Kad su bili krastavac ili paradajz, bilo je okej jer između gajbica možeš da staviš nešto da sediš i da spavaš. I onda ne krećeš u kamionu s lubenicama, nego čekaš da utovare krastavac, paradajz, pa se kačiš da ideš. To se nikako ne može zaboraviti.
Prva ljubav
Pijaca je radila do četiri-pet. I već od pet-šest mi mladi smo išli u kafić, kafanu. Tu sam upoznao Jelenu, moju prvu ljubav. Isto smo godište. Dolazila je posle i kod nas na pijac. Trajalo je to bar dve i po godine. Svako leto sam bio u Gornjem Milanovcu, a između leta veze je teško bilo uspostaviti te 1989-90. Ona je imala fiksni telefon, ali tamo gde sam ja živeo telefona nije bilo. Srećom, imale su telefonske govornice. Jednom je i došla u Strumicu. I moji i njeni roditelji shvatali su to kao dečju ljubav, više kao da smo neki drugari. I onda je daljina učinila svoje. Već 1993. upisao sam fakultet u Skoplju i okrenuo sa studentskim obavezama. Znam da sada živi i radi u Beogradu, da ima svoju porodicu, decu. Slučajno sam to čuo pre pet-šest godina. Ali to je bila prva ljubav, ne zaboravlja se.
Škola i takmičenja
Osnovnu školu i gimnaziju završio sam u Strumici, a u Skoplju Ekonomski fakultet "Ćirilo i Metodije". Bio sam izvrstan đak, dominantan u matematici i fizici, a išle su mi i biologija, hemija, geografija. Iz matematike sam bio i na državnim takmičenjima u Beogradu i Osijeku. Trebalo je da studiram matematiku ili informatiku, ali naše firme su se razvijale i niko me nije pitao šta želim. Stric i otac su mi rekli ekonomija jer neko mora da vodi biznis. Brzo sam završio fakultet jer je postojalo pozitivno takmičenje među nama drugovima ko će pre. Ali i zbog porodičnog biznisa, moralo je da se radi. Tako da sam 1993. upisao, a 1997. završio ekonomiju.
Prvi period mladosti proveo sam u Srbiji. Tokom sankcija devedesetih Srbija je morala nekako da održava fabrike, da rade. Uspeli smo da se probijemo kod međunarodnih institucija i dobijemo dozvolu da isporučujemo sirovine za Staklaru u Paraćinu, čiji smo zastupnici i dan-danas za Severnu Makedoniju, samo što to sada radi moj bratanac. Bio sam tada komercijalni direktor porodične kompanije. Sve to je nezaboravno, organizacija je bila vrlo specifična. Moji prvi zarađeni ekstranovci su od prodaje "Meriminog" praška za veš u Makedoniji, takođe devedesetih. Stric me je vezao za ekstraprofit, za prodaju. Zna se koja je cena, a ako prodaš dobru količinu - imaš ekstraprofit. Za mlade ljude to puno znači.
Velika zarada
Prva velika zarada - 2,4 miliona maraka, od paprike je, koju smo sušili u Strumici, a davali za Horgoš za proizvodnju aleve paprike. Te 2001. u Subotici smo pregovarali o ceni, kvalitetu, standardima. Pao je dogovor, profit je bio 2,4 miliona maraka. I tim kapitalom smo kupili ciglanu.
I kad pitate moju porodicu odakle je stvoren kapital - stvoren je s pijace u Gornjem Milanovcu i iz srpskih fabrika. I to moj sin i moja ćerka znaju, a kamoli stariji članovi porodice. I sad nek mi neki srpski političar kaže da Zaev ima rezerve prema Srbiji.
Sa Zoricom sam bio u vezi od srednje škole, a postalo je ozbiljno na fakultetu. I ona je studirala ekonomiju. Bili smo bar pet godina u vezi, moji drugovi su već počeli da se žene, a onda je devojka mog brata, koji je godinu dana mlađi od mene, ostala u drugom stanju. Otac me je tada pozvao: "A kad ti planiraš venčanje?! Ne može to tako." Bilo mi je već i vreme, 26 godina. Zajedno smo brat i ja napravili veridbu. On se prvi oženio, a posle nekoliko meseci i ja - 30. septembra 2000. Inače, baš 30. septembra bio je i referendum za promenu imena države, pa sad ne zaboravljam kad mi je godišnjica braka. Zorica kod nas u firmi radi na proračunima.
Ipak, svom sinu preporučujem da sa ženidbom sačeka bar do 30, da se iživi, proživi mladost. Kad uđeš u brak, nema nazad - gotovo. Nije meni posle venčanja uskraćeno ni druženje s drugarima, ni kafane, ali obaveze dolaze.
Ćerka Aleksandra
Ćerku Aleksandru dobio sam u aprilu 2001. Kad se rodila, 16 puta su mi u kafani svirali pesmu "Ikona si moja", a kad su odbili i 17. put, razbio sam flaše. Evo, na ruci nosim uspomenu na to, bio sam u bolnici, ušivali su me. Ona sada studira medicinu u Sofiji. Nisam to želeo jer će celi vek biti učenik - šest godina studiranje, pa praksa, pa specijalizacija, pa ne znam šta ne sve posle. A to nije ni dobro za žensko jer treba da bude i majka. Kod nas porodicu vodi majka, više brine o deci nego otac. Ali ona to želi. Nije htela da studira u Skoplju, rekla je: "Ovde ću biti ćerka premijera, a želim da budem samo student."
Sin Duško
Sina sam dobio 2003, rodio se nekoliko meseci posle smrti mog strica Duška, koji mi je bio drugi otac. Zato sam sinu dao ime Duško. Radost je bila velika i kad sam dobio sina, ali nadam se da će me ćerka više gledati kad ostarim. To je naša pravoslavna tradicija. Sin završava treći razred gimnazije. Ekonomski smer, naravno. Jasno, uvodim ga u naš biznis. A i želi da bude biznismen, neće u politiku. I drago mi je zbog toga, jer previše je jedan političar u porodici.
Zašto sam otišao u politiku? Bila je to 1995-96. godina. Stric je reko da neko mora iz biznis sektora da uđe u politiku jer političari rade samo s profesorima i ne znaju šta je realnost. Da neko mora da uči političare da dizajniraju drugačiji ambijent, da se stvore fer mogućnosti za sve. Poslanik sam postao 2003, a gradonačelnik Strumice 2005, što sam bio 12 godina. Na funkciji premijera sam od 2017. A ko me kontroliše?! Pa mislim da me samo Zorica kontroliše. Jer, znate kako kažu - i nad šefom ima šef.
Ajvar, krastavci, salata
Koliko sam bogatiji danas nego što sam bio kada sam ušao u politiku, to već i nije važno zato što je bogatstvo u kompaniji. Kad imate profit - investirate. Najpoznatija firma nam je "Trgoprodukt", naša matična, koja je uzdana u sve druge. Sada je dominantno proizvođač nadaleko poznatog "mama's" ajvara, ali i krastavca, salata... Proizvodi su nam svugde po svetu, i u Japanu, Kanadi, Rusiji, Americi, Evropi. I Kinezi su počeli da koriste naš ajvar kao kečap na picama. Imamo i ciglanu u Strumici, 30 hektara staklenika, tekstilnu fabriku, fabriku za sušenje poljoprivrednih proizvoda. To je pet-šest kompanija sa 1.000 zaposlenih. Podelimo s radnicima sve što možemo jer radnici nose profit kompanije. Oni su duša svake fabrike.
Dakle, biznis mi ne zavisi nikako od politike. Niti domaće, niti međunarodne. To što prodajemo, 99 odsto ide za izvoz. I to je dobro za mene jer ako neki proizvod koriste državne institucije, teško je objasniti kako je kompanija dobila taj posao. Svojevremeno je u vrtiću u Strumici naš "Bioprodukt" na javnom nadmetanju dobio posao za svega 2.000 evra godišnje. I odmah se napravio problem oko toga.
I kad me vezuju za afere, pa i onu "reket", samo mogu da kažem da je sve u redu jer to nema veze sa mnom. Rasterećen sam od novca jer ga imam ceo život, bukvalno od kada znam za sebe. I kad sam bio mlad, i kada mi je trebalo novca, imao sam ga. Hvala bogu, moja deca i ja imamo više nego drugi. I daj bože svi da imamo. Tako da nemam nikakve razloge da napravim nezakonite stvari ili da uđem u nešto što je makar i neetički. A moja porodica gleda da pomogne gde god može, niko ne nosi novac u grob.
Kršrten sam tek 1999.
Bili smo protestanti
Vernik sam, veliki. Svake treće nedelju ujutru idem na službu u manastir Vodoča kod Strumice, svaki pravoslavni praznik poštujem. Moja porodica izgradila je više od 15 crkva, sada gradimo veliki hram u Strumici sa drugim biznismenima, 54 m visok. Pomogao sam i izgradnju nekoliko džamija u Makedoniji. Za mene je sve to božiji dom. Moja porodica bila je protestantska. I majka i otac kad su bili mladi. Početkom 90-tih svi smo ušli u pravoslavnu crkvu, dvojica stričeva sahranjeni su po pravoslavnim običajima. Kršten sam 1999, kad je trebalo da postanem kum mom drugaru. Već smo bili u pravoslavnoj crkvi, ali nisam bio kršten. Venčao sam se i u crkvi, deca su mi krštena.
Živim s roditeljima
Živim u Strumici, tamo mi žive i deca, supruga. U istoj smo kući s mojim roditeljima. Živimo srećno, ne preterano bogato. Kod nas u kući pravilo je da para kod kuće treba da ima koliko je dovoljno za normalan i dobar život. Sve drugo je kapital i investicije. Novac jeste problem kad ga nemaš, ali je problem i kad ga imaš previše. Srećom, kod nas nije bilo problema zbog para. Ali bilo je oko nas ljudi koje su pare dovele do devijantnih pojava - kockanje, pa besna kola, pa neko i pogine. Kod nas nema rasipanja. Sad čak i nemam svoj auto. Ubedila me supruga da ga prodamo, kao i njen, pa je ona novcem od ta dva automobila kupila sebi jedan.
Druga kuća do nas su moji bratanci. Svi smo tu, ima puno dece, mladih, igramo se s njima, oni nam pune baterije. Ima nas više od 25. I gužva nam ne smeta. Naprotiv. Porodica je svetinja. I tu mislim na širu, na Zaeve sve zajedno. Možemo da izgubimo sve, i kompanije i sve, ali porodicu nikako. I njive čuvamo i ni za šta ih ne prodajemo. Ako izgubimo sav kapital, važno je da sačuvamo porodicu, pa da opet možemo da se vratimo na njive i da radimo. Zašto da ne. Nije to tako strašno.
Moje gaće moja stvar
Biti premijer nije uzitak jer nema ništa od privatnog života. Moraš da kažeš sve što te pitaju, ne možeš ništa da sakriješ. A svako poželi da ima neke samo svoje tajne. Čak su me, kad sam se vakcinisao, pitali gde sam kupio majicu i koliko košta, da li je to neki brend. A ja sam je platio 370 denara, što je oko šest evra. I rekao sam da neću da kažem odakle mi ni majica ni gaće! Imam pravo da je to moja stvar.
Ipak, velika je čast i odgovornost biti premijer. Nisam ni sanjao da ću biti premijer svoje zemlje, a rođen sam u Murtinu, radio sam poljoprivredu, prodavao na pijaci. Ali život donosi nepoznate puteve. Premijer treba da bude na funkciji najviše dva mandata, jer je rizik da preko toga postane autokrata. Svugde je to rizik, ali na Balkanu posebno. Zdravo je da uvek dolaze novi ljudi. U drugom sam mandatu, koji bi trebalo da bude do 2024, i verujem da ću ga tada i završiti. Onda ću se vratiti u naše kompanije, da opet radim komercijalu. Najveće kajanje mi je verovatno što sam ušao u politiku tako, na prvu. Kod nas stari ljudi kažu: "Beži dalje od politike i motike." A ja sam s motike došao na politiku. Katastrofa. Ali u to doba je bila porodična obaveza da se uđe u politiku. I onda sam zaglavio u njoj. Politika je kao porok - teško je i da uđeš i da izađeš. Ali, svakako, velika je čast biti premijer svoje zemlje.
Najveća tuga
Smrt strica - tragedija
Najveća tuga mi je kad sam izgubio strica od karcinoma. To je bila najveća tragedija za celu porodicu, on je bio glava porodice, direktor kompanije. Voleo sam ga kao oca. Pre toga sam izgubio drugog strica, koji je bio najstariji brat mog oca.
Kad me ne bude jednog dana, pamtiće me prvo po Strumici, jer je najuspešnija opština. I za sto godina neko će pričati da se, kad je Zoran Zaev bio gradonačelnik, to i to napravilo, rešilo... Tako želim i ovde da ostavim što je više moguće dobrih stvari. Da moj sin, moj budući unuk kaže: "Kad mi je otac, deda bio premijer, to i to je napravljeno." Makedonci i građani svi drugih nacionalnosti pričaće da je, kad je Zoran Zaev bio premijer, Severna Makedonija postala članica NATO. A nadam se da će početi i pregovore sa EU. Nadam se i da će pričati kako su trista odsto povećane socijalne pomoći. Dakle, ni tri, ni trideset, već trista odsto. Kako je prosečna plata povećana za 70 odsto u nekoliko godina, kako su porasle penzije...
Kad mi žena i majka počnu "ajde ovo, ajde ono", sednem na motor, pustim muziku i uživam
U kabinet gradonačelnika Strumice stigao sam u "ladi samari", a imao sam "audi 4" i došao do "audija 6". I to je to. Nikakva besna kola, pa ni "poršei", kako se pisalo. A i nisam neki ljubitelj kola. Voze me sada državnim, ali uživam u motorima. Kad sam vozim po Skoplju, vozim motor. Platio sam nedavno kaznu jer sam s potpredsednikom vlade i ministrom zdravlja gradom vozio bez kacige, slikali nas. Zabrljali smo i pošteno platili. Motorom se vikendom vraćam kući u Strumicu. Kad dođem kući, pa tamo neki spisak, pa žena kaže: "ajde ovo, ajde ono", pa majka krene isto, dohvatim se motora. Kad si na motoru, pustiš muziku i sam si sa sobom, uživaš. Slušam YU muziku, a najviše balade, opuštaju me. U poslednje vreme i Adila, Amara, Petra Graša, sve što je sentiš. Opuštam se s drugovima u Strumici, niko ne pominje politiku, posedimo, pijemo vino. Volim, crno, naše makedonsko.
Jučer je u sudnici Kantonalnog suda u Bihaću rečeno da Sabahudin Velić nije sposoban da prati tok krivičnog postupka, a to je rekao zamjenik glavnog tužioca Jasmin Mešić. On zastupa optužnicu protiv kanibala koji je prošle godine u septembru u dvorištu porodične kuće sjekirom ubio, a zatim izmasakrirao svoju majku.
Jučer je na sudu Velić plakao, a tog jutra je rekao majci da treba da prinese žrtvu, samo nije rekao koju. Majka mu je rekla da je zadovoljna s njim kao sinom. A nedugo nakon toga, prišao je majci s leđa dok je ona cijepala drva, zatražio sjekiru, zatim bez ikakvog povoda udario majku dva puta u predjelu glave i vrata, nakon čega je ona preminula.
Odmah nakon ubistva je otišao klanjati, da bi tijelo prebacio na drugo mjesto i zapalio ga, te ukupao na nepoznato mjesto. Tijelo je poslije iskopao i prebacio u garažu, i tamo isjekao, a poslije i pojeo. Jedan dio tijela je razbacao po okolnim livadama, a drugi zakopao u blizini kuće.
Bivši visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Volfgang Petrič, ocenio je da izbor Kristijana Šmita za novog visokog predstavnika u BiH nije dobar potez, a glavni razlog za to vidi u neslaganju Rusije s tim i stavu da Šmit neće izaći na kraj ni sa njima, ni sa Miloradom Dodikom
Krajnje je vreme da EU, Nemačka i SAD budu više posvećene Bosni i Hercegovini i u potpunosti promene svoj pristup tako da počnu bolje upravljati izazovima s kojima se suočava BiH, rekao je Petrič za Klix.ba.
Veliki problem vidi u izboru Kristijana Šimit za novog visokog predstavnika u BiH uprkos protivljenju Rusije, jer bi, kako smatra, Moskva sada mogla blokirati neke znacajne procese.
- Veći angažman Evropske unije i SAD, te zatvaranje OHR-a su mogli sprečiti današnju nemoguću situaciju u kojoj se Moskva protivi imenovanju Šmita. Sa takvim smanjenim legitimitetom, zadatak Šmita biće mnogo teži - rekao je Petritč.
Osim toga što će Šmitova misija u BiH biti otežana, Rusija bi zbog njegovog izbora mogla da blokira prisustvo EUFOR-a u regiji, smatra on.
S obzirom na situaciju u kojoj je Šmit izabran, Petrič zaključuje da je u pitanju potpuno pogrešan potez Upravnog odbora Saveta za implementaciju mira (PIC).
- Kako će Šmit rešiti problem s Rusijom u Upravnom odboru PIC-a i kako će rešiti probleme sa Dodikom? Ima li plan? Ne znam, ali iskreno se nadam i želim mu sve najbolje u ovom nemogućem poslu - kazao je Petritč.
On je ocenio i da je dugogodišnji mandat Valentina Incka "zapravo bio potpuno zastoj", a uzrok tome je "razdruživanje Brisela i Vašingtona i rastući i podli uticaj Moskve".
Rusko-evropski sukob oko Ukrajine za njega je označio kraj saradnje Rusije i ostatka PIC-a. Smatra da su upravo Rusi blokirali svaku reformu nefunkcionalnog sistema vlasti u BiH i da su oni garancija opstanka Milorada Dodika.
Napominje da svi treba da se suoče sa činjenicama, a jedna od njih je i da je OHR već dugi niz godina kao "mrtav konj".
Petrič navodi da je istu ocenu o položaju OHR-a dao i Miroslav Lajčak, još jedan bivši visoki predstavnik u BiH.
Prijepoljska policija je odmah obaveštena o svemu posle čega je počela potraga za bebom
Dvadesetogodišnjakinja iz Prijepolja, koja je osumnjičena da je prekjuče, pošto se porodila u svojoj kući, usmrtila bebu i bacila je u kontejner, priznala je čedomorstvo.
Prema saznanjima iz prijepoljske policije, porodilja je juče popodne na saslušanju rekla da je novogođenče ugušila stavivši ga u kesu, a potom ga je ostavila u kontejneru. Ona je ispričala da je u to vreme bila sama u kući i da joj niko nije pomogao u ovom nedelu, piše Blic.
Prethodno je odbukcijom tela bebe utvrđeno da je beba rođena živa i da je smrt nastupila gušenjem, posle čega je majka osumnjičena za teško ubistvo. Određena joj je mera zadržavanja iako je još bila na lečenju, a posle izlaska iz bolnice i saslušanja u Prijepolju sprovedena je u Užice gde će sudija za prethodni postupak Višeg suda danas odlučiti da li će joj biti određen pritvor.
Prijepoljka osumnjičena za teško ubistvo u sredu pre podne u pratnji svoje majke javila se lekarima u Prijepolju žaleći se na ginekološke probleme. Doktori su odmah ustanovili da se ona porodila, najverovatnije u kućnim uslovima, što je ona u početku negirala. Posle je rekla da je dete ostavila u komšiluku.
Prijepoljska policija je odmah obaveštena o svemu posle čega je počela potraga za bebom. Nađena je kontejneru u naselju Hašimbegovića polje, blizu kuće gde živi porodilja. Odmah je prevezena u bolnicu gde su lekari mogli samo da konstatuju smrt.
Crtež jednog učenika 1. razreda iz BiH, objavljen na Facebook stranici Sarajevska sehara, postao je hit na internetu
Crtež jednog učenika 1. razreda iz BiH, objavljen na Facebook stranici Sarajevska sehara, postao je hit na internetu. Učiteljica je učenicima dala zadatak da nacrtaju tradicionalnu bosanskohercegovačku pjesmu sevdalinku, a jedno dijete sigurno je dobilo peticu.
“Glazbeni odgoj za 1. razred. Zadatak je bio nacrtati sevdalinku. Ne znamo za vas, ali mi mislimo da imamo jedno fenomenalno i nadareno dijete među nama”, stoji u opisu crteža.
Dijete je crtalo sevdalinku “Mujo kuje konja po Mjesecu” pa je nacrtalo Muju i konja koji su sletjeli na Mjesec NASA-inim svemirskim brodom. U pozadini se vidi Zemlja, a prvašić je toliko pazio na detalje da čak i konj ima zaštitno astronautsko odijelo. Mujo je, naravno, na Mjesec poveo i majku koja ga kune.
Ajdin Agičić (20) iz naselja Urije poginuo je u Hrvatskoj usljed pada sa visine 9. aprila. Ova tužna vijest je bez riječi ostavila mnoge koji su ga poznavali. Agičić otišao u susjednu zemlju kako bi pomogao majci.
Muhamed ef. Hodžić je prisustvovao njegovoj dženazi, a njegovu poruku prenosimo u cijelosti.
– Danas smo ukopali našeg šehida Ajdina u njegovoj 20-oj godini života. Ako džennaza može biti lijepa onda je to ova. Zadnji put kad je krenuo od kuće na posao u Hrvatsku, obećao je mami kupiti novu garderobu i kuhinju, veli da malo i kuću a i sebe mati središ. Bilo je to samo dva dana prije nego je preselio na Ahiret. Zaista svi koji znamo porodicu znamo da su pošteni i da su godine iza njih bile dosta teške.
Rahmetli Ajdin je doista odrastao u teškim uslovima koliko god su se njegovi trudili obezbjediti bolje bilo je veoma teško.
Znam da kada je imao sedam godina, u toj tuđoj kući sa najlonima na prozorima, bez podova i nikakvih redovnih porodičnih prihoda, gledao je majku i oca kako se pokušavaju snaći za danas, a sutra je bilo daleko, obećao je tada umornoj majci riječima: „Majko, strpi se da ja odrastem, ništa ti neće falit“.
To mi je ona ispričala na dan kada je preselio. I danas kada se sve desilo, a desilo se ono sto je od Boga suđeno, Ajdinove želje će se ostvariti.
Njegovoj majci ništa neće faliti… Osim njega.
Neka mu Allah dž.s. ukabuli te iskrene namjere i neka ga nagradi lijepim Džennetom.
I neka nas Ajdo ne brine.
Zaista mnogo je ljudi i prijatelja koji su se potrudili da sa moralne i finansijske strane pomognu porodicu i tako učestvuju da se njegove želje ostvare.
Ne znam je li ova džennaza danas bila lijepa ili tužna, ali znam da je simbolična i poučna – napisao je Hodžić.
Na današnji dan navršilo se 29 godina od kada je specijalna inženjerijska jednica bivše JNA serijom eksplozija digla u vazduh jednu od najskupljih investicija bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i ponos Jugoslovenske narodne armije JNA.
Za ovaj objekat se govorilo da je jedan od najvećih građevinskih simbola SFRJ u koji je prema različitim procenama uloženo od 600 miliona do čak neverovatnih 8 milijardi američkih dolara. Neki su ga nazivali aerodrom Željava, neki rupa, a neki Klek 505. Uprkos svemu on i dalje 30 godina posle krvavog raspada SFRJ i četvorogodišnjeg građanskog rata u BiH budi kod većine ljudi misteriju.
Priča o nastanku aerodroma "Željava" počela je da se raspreda daleke 1954. godine kada je vazduhoplovna vojna delegacija, koju je predvodio tadašnji komandant RV i PVO general Zdenko Ulepič bila u poseti RV Švedske. Tada je jugoslovenska vojna delegacija posetila jedan podzemni objekat za smeštaj aviona i jednu podzemnu fabriku naoružanja. Tom prilikom sa švedskim stručnjacima je vođen razgovor o izgradnji ovog objekta i njegovoj zaštiti od napada klasičnim i nuklearnim naoružanjem.
Po povratku delegacije odlučeno je da se jedan takav sličan objekat izgradi u Jugoslaviji. Naredne 1995. godine bila je formirana komisija koja je imala zadatak da kako se to tad govorilo razmotri taktičko tehničke zahteve budućeg takvog objekta, i izradi programsku dokumentaciju takve buduće građevine. Za glavnog i vodećeg projektanta u Birou za specijalno projektovanje Građevinske uprave JNA izabran je pukovnik diplomirani inženjer Dragoslav Sobotka.
Pogodna lokacija koja je izabrana kao najbezbednija za izgradnju takvog aerodroma pronađena je u blizini Bihaća podno padina planine Plješivice na nadmorskoj visini od 330 metara iznad nivoa mora i na platou dužine 15 i širine 5 km. Tamo je odmah poslata vojna meteorološka stanica koja je pune dve godine proučavala mikroklimu. Gradnja objekta je počela 1958 godine. Tokom gradnje raseljena su bila dva sela: Veliki i Mali Baljevac, delimično Željava i zaseok Vučjak, a put koji je tuda prolazio je izmešten.
Aerodrom Željava inače je izgrađen na graničnom prostoru između Hrvatske i BiH na visoravni koja je sa jugozapada omeđena planinom Plješivicom (1.620 metara), a sa ostalih strana kraškim poljima. Objekat je bio lociran u podnožju planine Plješivice na istočnoj padini ka Bihaću. Na vrhu planine bio je postavljen radar koji je mogao da pokrije pola Balkana.
Podzemni objekat prema planu izgradnje bio je predviđen za smeštaj dve do tri pojačane eskadrile lovačkih aviona, sa prostorijama za komandu, pilote, vazduhoplovno-tehničku službu, vazduhoplovno-tehnička sredstva, municiju, gorivo, tehničku i pijaću vodu. Aerodrom je imao ukupno pet poletno-sletnih staza i četiri ulaza u podzemne objekte. Interesantno je da je da je tokom izgradnje JNA zahtevala izgradnju još tri dodatna objekta za smeštaj povećanog broja aviona jačine jednog lovačko-avijacijskog puka sastava 3-5 eskadrila i smeštaj kompletnog osoblja, za dugotrajni boravak u uslovima klasičnog i nukelarnog rata.
Tokom izgradnje, JNA je angažovala i spaleologe za snimanje špilja i njihovo premošćavanje specijalnim konstrukcijama od armiranog betona. Tri glavne podzemne galerije za smeštaj 58 aviona bile su povezane u približnom obliku slova M s tim da je srednji krak bio produžen i u njemu su se nalazile prostorije za pregled i opravku aviona. Ukupna dužina podzemnih tunela iznosila je 3.500 metara.
Kompletan objekat dobio je četiri ulaza-izlaza, gde se srednji koristio za ulaz aviona i ljudstva, a preostala tri koristili su se za izlaz aviona. Razmak između ulaza-izlaza projektovani su tako da je istovremeno sprečeno uništenje dva ulaza-izlaza. Svi su rulnim stazama povezani bili sa dve glavne poletno-sletne staze. Sistemom liftova ukopanih duboko u unutrašnjosti dolazilo se do komandnog centra iz koga se rukovodilo letenjem.
Aerodrom je bio izgrađen da primi tada najmoderniji lovac JNA MiG -21 u svim verzijama. Odmah posle sletanja aviona, migovi su unutar objekta razmeštani elektroakumulatorskim tegljačima, a izavan objekta kretali su se na sopstveni pogon. Startovanje i poletanje direktno iz objekta nije bilo moguće, jer za veliki broj aviona nije postojala mogućnost adekvatne ventilacije.
Inače ulazi u planinu su bili profilisani u obliku čeone projekcije aviona da bi se sveli na najminimalniju meru. Predviđeni životni uslovi za neometano korišćenje aerodroma sa potpunom autonomijom iznosili su 30 dana. Objekat je imao i autonomnu vodovodnu i kanalizacionu mrežu, dve rezervne dizel-električlne centrale jedna od 1000 kVA a druga 625kVA, skaldišta, goriva, rezervnih delova, ubojnih sredstava, porstor za dekontaminaciju aviona, postojali su šahtovi za otpadni vazduh i za izduvne gasove agregata.. Prostorije unutar objekta bile su povezane sa 56 teških pancirnih vrata. Interesantno je da je za skladište goriva unutar objekta bio primenjen "akva sistem" specijalno testiran u Institutu Jaroslav Černi to jest skladištenje mlaznog goriva na vodenom jastuku u 5 cilindričnih čeličnih rezervoara svaki kapaciteta po 100 tona goriva.
Objekat je bio zaštićen od napada svih konvencionalnih borbenih sredstava i prizemne nuklearne eksplozije jačine 20kT.
Aerodrom Željeva inače koga su piloti zvali Bihać bio je među pilotima poznat i kao Rupa, a u JNA nosio je kodno ime Klek 505. Gradnja je završena 1968. godine kada ga je predsednik Jugoslavije otvorio i svečano pustio u rad. Razlog duge gradnje nalazio se u nedostatku finansijskih sredstava.
Svoj kraj aerodrom je doživeo 32 godine od svečanog otvaranja. U subotu rano ujutro 16. maja 1992. godine u 5.20 sati specijalna inženjerijska jedinica JNA u blizini strelišta odjeknula je prva jaka eksplozija, u pet minuta do šest začula se serija eksplozija na pistama i svih pet pisti dignuto je u vazduh.
Eksploziv je aktiviran u specijalnim komorama postavljenim tačno na određenim mestima duž piste, stajanki i drugim vitalnim tačkama aerodroma. Naime, komore za smeštaj eksploziva postojale su još od ranije, kopane su u obliku tunela koji su se koso, a onda vertikalno spuštali u dubinu ispod svake piste. U 6.47 sati začula se jaka eksplozija uz potpmulu grmljavinu sa kojom su sva četiri ulaza u podzemne hangare bili zarušeni.
Trinaest minuta pre osam sati sam Bihać zatresao se od stravične eksplozije, a sa obranaka Plješivice digao se u vazduh plamen i dim, kao da je kataklizma. Postoje neproverene priče da je serija eksplozija izazvala tektonski poromećaj kao da je zemljotres snage 9 po Merkalijevoj skali, sa ovom poslednjom eksplozijom cela vazduhoplovna baza je bila onesposobljena. Čuvena vojna baza u kojoj je bio prestiž boraviti, a kamoli raditi je uništena sa 56 tona eksploziva. Jezive detonacije progutale su aerodrom u kome je nekada radilo i boravilo oko 2.000 pilota, aviomehaničara, tehničara, vojnika. Jedino nije bila uništena radarska stanica na vrhu Plješivice.
Inače, tokom rata sam aerodrom je bio linija razdvajanja između 15. ličkog korpusa i 5. korpusa Armije BiH.
Kad se korona virus kao avet proširio svetom, neki od naših povratnika, gastarbajtera, gastosa, požurili su kući da u sigurnosti domovine sačekaju da opasnost prođe. A nisu ih svi srdačno dočekali. Neki su osuli po njima drvlje i kamenje. Dobri su kad šalju pare od kojih Srbija živi, a kad se vrate na svoje, nađu se neki da ih opljunu
Jes’ vic sa bradom, al’ se adekvatno uglavio u korona virus situaciju.
Pita sin oca:
Tato, tato će idemo na more ove godine?
Pa vidi sine, kako da ti kažem, 60 posto da ’oćemo i 100 odsto da nećemo.
Dakle, sve je jasno, što rekla moja drugarica, letovanje na peščanim plažama pod suncobranima, borovima i palmama izgleda valja zaboraviti, ali kad ćemo ponovo u bioskope, u pozorište, operu, na koncerte... Da li će sale, dvorane, hale u dogledno vreme biti otvorene, da li će ih publika posećivati, a umetnici izvoditi predstave, ili će nas sve strah od nepoznatog zadržati kod kuće daleko od svetala pozornica sve dok ne pronađu vakcinu za tešku boljku. Bilo kako bilo, svi strasno žele nekakvu kompenzaciju za duševnu bol. U nečemu se plivati mora, kad nema mora.
I kod slučaja korona, često su se u negativnom kontekstu pominjali povratnici, naši ljudi na privremenom boravku u inostranstvu, odnosno gastosi, gastarbajteri, pečalbari, ekspati kako se to sada moderno kaže. Rasuli su se napolju, pohitali trbuhom za kruhom, vođeni teškim ekonomskim razlogom ili pobegli od ratnog zla i haosa, da se snađu, skuće, zarade pare, pa možda vrate jednog lepog dana. Kad se korona virus kao avet proširio svetom, neki su požurili kući da u sigurnosti domovine sačekaju da opasnost prođe. A nisu ih svi srdačno dočekali. Neki su osuli po njima drvlje i kamenje. Dobri su kad šalju pare od kojih Srbija živi, a kad se vrate na svoje, nađu se neki da ih opljunu.
Prema izveštaju Ministarstva finansija, od doznaka iz inostranstva godišnje se na ime podrške porodicama slije oko tri milijarde evra. Legne na bankovne račune gastarbajterskih familija. Ali superupućeni, oni što sve znaju dok broje tuđe pare, procenjuju da je ta suma skoro pa duplo veća. Kad deca punih ruku o praznicima i godišnjim odmorima masovno pohode mame, tate, babe, dede i ostalu mnogobrojnu rodbinu po spisku, ostave im gotovinu - hrpe evra i dolara da im se nađu, za zlu ne trebalo. I mala digresija. Pre nekoliko godina, mesecima se kao vrhunac neukusa i beslovesnost vlasti, uz salve smeha u Singapuru prepričavala onlajn vest iz beogradskih medija. Naime, informaciju o gomilanju grdnih deviznih milijardi iz inostranstva na računima najmilijih i najdražih u Srbiji, pratio je i predlog jednog visokorangiranog državnog službenika da dijaspora novac direktno ulože u privredni razvoj zemlje, a ne da njime hrani porodice. „Jok, nego ćemo vama lopovima da dajemo, kad majci i sestri pošaljem dolare, znam da će dostojanstveno živeti, pa moj boravak u tuđini ima smisla“, govorio je jedan Beograđanin i dodavao klastere reči koje nisu za finu štampu.
Nagradu publike i lista Politika „Milutin Čolić“ na ovogodišnjem 48. Festu „za autentičan, iskren i human film o traganju za srećom u doba velikih migracija“, dobio je režiser Mladen Đorđević za ostvarenje „Sumrak u bečkom haustoru“. Prestižna priznanja je posvetio upravo gastarbajterima o kojima govori njegov film naglasivši, u obraćanju publici festivala, da od njih Srbija i dan-danas živi.
„Činjenica je da gastarbajteri i sad, 2020. godine, dobrim delom izdržavaju Srbiju“, naglašava za NE Mladen Đorđević i dodaje:
„Statistika pokazuje da su u zemljama bivše Jugoslavije uplate iz inostranstva na privatne račune u Srbiji, takozvane doznake, i dalje veće od stranih investicaja i da rastu. Moram da priznam da mi nije prijao animozitet prema gastarbajterima, koji je razvijen tokom epidemije korona virusa. Ti ljudi su dobri kad šalju pare u Srbiju, a sad odjednom ne valjaju ? Vezani su za zavičaj i to je razlog što su se u vreme krize vratili u svoja sela i gradove. Hteli su da budu uz svoje. A mnogi od njih su, kao posledica krize, ostali bez posla u inostranstvu i bili su prinuđeni da se vrate.“
Igrani film sa dokumentarističkim elementima sniman je četiri godine, uglavnom u carskom gradu „na lepom plavom Dunavu” i bio je inspirisan romanom “Sumrak u bečkom haustoru” Darka Markova, taksiste, pisca, glumca… naglašava reditelj.
Legendarni hrvatski pevač Mišo Kovač iznenadio je hrvatsku javnost kada se pojavila na društvenim mrežama njegova fotka na kojoj pozdravlja sa tri prsta, tradicionalnim srpskim pozdravom.
Kako je poznat kao neko ko se nimalo lepo nije izjašnjavao u prošosti o Srbiji i Srbima mnogi su u Hrvatskoj bili u najmanju ruku začuđeni da Mišo pozdravlja sa tri prsta,
Ipak, nije bio u pitanju 'srpski pozdrav' već dobio samo izvučen trenutak iz emisije CMC televizije gde Mišo objašnjavajući da je u karijeri dobio tri najvažnija državna ordena pokazuje to gestikulacijom sa tri prsta.
To opet nije smetalo "kreativcima" sa društvenih meža da taj gest protumače kao srpski gest i napišu "Mišo Srbine".
Neki su se povodom svega toga setili kako je Mišo Kovač ipak ublažio svoj stav o Srbima izjavivši prošle godine kako nijedan narod ne može da se proglasi lošim jer "niti su svi Srbi smeće niti su svi Hrvati cveće".
Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala
Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji
