Supruga je, prema kartonu, vlasnica porodične stambene zgrade od 121 kvadrat i 12 kvadrata pomoćne zgrade
Predsednik Crne Gore Milo Đukanović primo je najvećeg dela prošle godine nepunih 2.105 evra.
To stoji u redovnom godišnjem imovinskom kartonu koji je dostavio Agenciji za sprečavanje korupcije.
On je ujedno i predsednik četiri radna tela - Saveta za odbranu i bezbednost, Saveta za održivi razvoj, klimatske promene, Senata Prestonice i Koordinacionog odbora za prenos posmrtnih ostataka potomaka dinastije Petrović-Njegoš iz Italije, Francuske i Austrije.
Za ove angažmane nije plaćen.
Đukanović je prijavio da je njegova supruga Lidija Đukanović veći deo godine primala malo više od 890 evra.
Kada je u pitanju nepokretna imovina, Đukanović je vlasnik stana od 187 metara kvadratnih koje je stekao otkupom, a nakon ostavinskog postupka razmenom ili nasledstvom stekao je i stambene prostore od 47 i 170 kvadrata, nestambene prostore od 42, 70 i 168 kvadrata, garaže od 81 kvadrat, i oko 110.000 metara kvadratnih zemljišta.
"Vijesti" su u julu objavile da je predsednik Demokratske partije socijalista u imovinskom kartonu kojim se prijavljuje uvećnje imovine vrednosti preko 5.000 evra Agenciji prijavio da je postao vlasnik velikog zemljišta i više nekretnina.
Supruga je, prema kartonu, vlasnica porodične stambene zgrade od 121 kvadrat i 12 kvadrata pomoćne zgrade, 500 kvadrata dvorišta i preko 2.500 kvadrata zemljišta.
Đukanović je od ranije vlasnica "audija a3" iz 2006. godine, a zajedno sa suprugom je vlasnica vaučera.
On je suvlasnik firme "Global Montenegro" i čevrtine "Univerzitatsa" - osnivača Univerziteta Donja Gorica.
Hladnokrvi ubica neseća se kako je "iskasapio i zaklao" bivšu devojku do smrti! Od tuge za ćerkom premunuo joj otac
Dejan Dabović (28) iz Herceg Novog koji se tereti da je do smrti izbo bivšu devojku Dušanku Jocović (25), takođe crnogorsku državljanku, 26.12.2019.u popodnevnim časovima u Ulici Alekse Šantića, iako je u policiji pričao o događaju, danas na glavnom pretresu "izgubio je iz sećanja kako je ubio Dušanku".
- Sećam se da smo zajedno od 2010.godine i svakog detalja naše veze. Bili smo ljubomorni. Mada sam sada u pritvoru shvatio da ona nije imala drugog nikada, a jesam imao druge devojke, za koje ona nije znala. Kada je ona prešla iz Herceg Novog u Novom Sadu da studura i posle se i zaposlila, imali smo vezu na daljinu. Njoj je smetalo što sam ja voleo kocku, znao sam da prodajem stvari i zlato iz svoje porodične kuće. Takođe joj je smetalo što sam osuđen za teške krađe - pričao je iznoseći svoju odbranu pred sudijom Dabović, koji nijednog trenutka nije pokazao žaljenje što je ubio Dušanku.
On je rekao da je dan ranije došao u Novi Sad i da je iznajmio sobu. Ponestalo mu ju para pa je uz pretnju nožem opljačkao jednu kladionicu. Dušanku je krijući se čekao u blizini njene zgrade. Dan pre tragičnog dana pristala je da prošeta snjim i popričaju. Razišli su se, prema njegovim rečima uz dogovor da se sutra vide, a po izjavama sestre oštećene kao i drugih svedoka, te večeri joj je rekao da se vraća u Herceg Novi.
- Sačekao sam je kada je završila sa poslom. Išli smo zajedno, ušla je u jednu prodavnicu da kupi vodu, ali je pokušavala da nekog pozove. Uspela je na ulici da nekome kaže "Dejan je sa mnom, preti mi nožem". To me je mnogo iznerviralo, pokušao sam da je zagrlim, a ona me je pljunula. Dalje se ne sećam ničega - kaže hladnokrvni ubica, koji je rekao sudiji da neće odgovarati na ničija pitanja.
Prema optužnici novosadskog Višeg javnog tužilaštva, Dabović se sumnjiči da je zbog sumnje, sposoban da shvati značaj krivičnog dela u besu zbog raskida veze na svirep način sačekao Dušanku ispred zgrade u želji da joj vrati zlo sa namerom, osam puta je udario šakom-pesnicom po glavi, nožem joj naneo niz povreda po rukama, a onda je ubadao po vratu i gruduma, dok nije shvatio da je ubio.
- Ona je trpela jake bolove, pogotovu ubadanjem nožem u vrat ubodima ispod desne ključne kosti, ubadanjem u desnu dojku... On je sve to činio bez osećanja, svestan patnje koju ona trpi - stoji između ostalog u optužnici.
Majka Mirjana Jocović, nastradale Dušanke, jecajući je pričala da je to neopisiv bol.
- Od tuge za ćerkom mi je suprug preminuo. Nije izdržao ni godinu dana od njene smrti. Tuga je ogromna. Nagrđena sam kao i moja ćerka i sestra. Moja Dušanka je bila dete za primer, završila fakultet, radila u Gradskoj upravi u Novom Sadu - teškim srcem je pričala ožalošćena majka.
Ni Danijela Žižić, rođena sestra Dušankina, ništa smirenija nije bila. Tokom svedočenja nije prestajala da plače.
- Čula sam da je pre kobnog događaja, pokušavao da kupi pištolj u Herceg Novom. Kada nije uspeo uzeo je nož od svoje rođene sestre i sa njim došao da mi ubije sestru. Nije joj davao mira - rekla je između ostalog neutešna sestra.
Ako je zarobljen u Prvom svetskom ratu i šta je radio u ruskom zarobljeništvu? Je li Tito bio Josip Broz ili su ga zamenili? Šta se zna o njegovom boravku u SSSR-u, radu u Kominterni i konfliktu sa Staljinom? Zašto Staljin nije želeo videti Tita na čelu Jugoslavije? Na ova pitanja portala Russia Beyond odgovara dr. Nikita Bondarev, istoričar, poliktolog, docent Ruskog državnog humanističkog sveučilišta, autor knjige “Enigma Tito. Moskovske godine Josipa Broza”.
Tito je i sam voleo pričati o tome kako su ga, navodno, zarobili Čerkezi iz “divlje divizije”. Vladimir Dedijer u Brozovoj biografiji opisuje kako je strašni Čerkez sa kopljem skočio pravo u rov u kome je sedio Tito. Odmah se postavlja pitanje: zašto je uopšte sedio u rovu ako je bio izviđač? To je već čudno.
Posle proučavanja dokumenata iz arhiva utvrđeno je da tamo čak ni u blizini nije bilo nikakvih Čerkeza, već da su Tita zarobile jedinice kojima je komandovao Karl Gustaf Emil Mannerheim. Budući predsednik Finske zarobio je budućeg predsednika Jugoslavije. Pravi istorijski kuriozitet!
Kasnije je Tita sudbina dobro prošetala po Rusiji. Nakon što je bio ranjen, prvo je smešten u bolnicu koja se nalazila u pravoslavnom manastiru u Svijažsku, u današnjem Tatarstanu. I kasnije se sve vreme nalazio na periferiji Rusije, u krajevima sa većinskim neruskim stanovništvom. Tatarstan, Mordovija, jug Sibira, kazahstanske stepe. Dugo se, kako je i sam pričao (a arhivski podaci to potvrđuju), krio u kazahtanskim stepama kod kazaškog “kulaka”.
Tito je generalno za vreme svojih putovanja po Rusiji retko i kratko boravio među ljudima ruske nacionalnosti. Je li Tito za vreme svojih tumaranja po Rusiji (1915.-1920.) video Moskvu ili Peterburg? Dedijer u biografiji piše da je Tito krenuo u Peterburg, da je nameravao preći sovjetsko-finsku granicu i pobeći. Ali uhvaćen je i zatvoren u Petropavlovsku tvrđavu, odakle je pušten na jedvite jade. Međutim, tu informaciju, prema mojim podacima, dokumenti ne potvrđuju.
Ako bismo sudili samo na temelju činjenica, najveći ruski grad koji je Tito video za vreme boravka u Rusiji bio je Omsk. A to ni izdaleka nije prestonica. Usput, upravo se u Omsku Tito u pravoslavnoj crkvi venčao sa svojom ruskom ženom Pelagijom. Taj podatak dokazuje da je Tito oduvek bio potpuno indiferentan prema pitanjima religije. On nije bio neki zadrti ateista: ni u mladosti, ni u zrelim godinama. Da, kada je došao na vlast, on je kao komunista provodio antireligijsku propagandu. Ali kasnije, na primer, kada je kiparski arhiepiskop Makarios izabran za predsednika Kipra, u Jugoslaviji su prestali aktivni progoni protiv Pravoslavne crkve kako se ne bi kvarili odnosi s njim.
Tito je jednostavno uvek bio veoma pragmatičan. Je li Tito bio Josip Broz ili su ga zamenili? Postoji veliki broj nagađanja o tome ko je ustvari bio Tito. Priča se da nije bio Hrvat, da je u SSSR-u zamenjen, da je vanbračno rođeni potomak Habsburgovaca ili mađarski Jevrej sa prezimenom Ambroz… Izvori ništa od toga ne dokazuju. Insinuacije o tome da nije znao dobro govoriti srpsko-hrvatski i da po svojoj spoljašnjosti nije bio sličan čoveku s Balkana počele su tek kada se našao na čelu Jugoslavije. Kažu da je imao čudan “poljski” naglasak. Postavlja se pitanje: zašto nikom nije padalo na pamet analizirati njegov naglasak ili njegovu spoljašnjost dok je predvodio partizanski pokret?
Ni najmanje ne sumnjam u to da je Tito bio Josip Broz. Zapravo je očito da stanovnici zemalja bivše Jugoslavije, posebno sa područja odakle je on rodom, mogu izgledati potpuno različito, pa, između ostalog, mogu imati i plave oči kao Tito. Što se tiče poznavanja jezika, video sam ankete koje je Tito popunjavao na ruskom jeziku dok je radio u Kominterni. Tamo se pojavljuju greške koje je mogao napraviti samo nosilac srpsko-hrvatskog jezika. Osim toga, o neobičnom Titovom izgovoru pišu obično samo Srbi, dok se Hrvatima on ne čini tako čudan ili neobičan.
Što se zna o Titovom radu u Kominterni?
Kada je Tito konačno izašao iz zatvora, 1934. godine, partijsko rukovodstvo je zaključilo da će ga u Jugoslaviji vrlo brzo opet uhapsiti i zatvoriti, pa su ga zato poslali u Moskvu. Što je radio u Moskvi veliko je pitanje. Formalno je trebao raditi u Kominterni, ali zapravo nije tamo radio, nego na potpuno drugim mestima. I ja i srpski novinar Pero Simić smo nezavisno jedan od drugog došli do zaključka da je Tito pohađao obuku u izvesnim strukturama koje su istovremeno bile podređene Kominterni i sovjetskoj spoljnjoj obaveštajnoj službi. Nazovimo te strukture uslovno “Partizanska akademija Kominterne”, a naravno, službeni naziv nije ni postojao.
Negde u Moskovskoj oblasti oni su pripremali kadrove za partizansku borbu. Imam sve osnove za predpostavku da su i Tito i Edvard Kardelj, kao i značajan deo jugoslavenskih komunista koji su se tih godina našli u Moskvi, prošli obuku u istoj akademiji. U Španiji se vodio građanski rat i sovetsko rukovodstvo je počelo verovati da se socijalistička revolucija može podići svuda po Europi, uključujući i Balkan. Za to su bili potrebni obučeni kadrovi. Nijedan izvor izravno ne govori o tome da se Tito školovao u takvom centru. Svi dokumenti nose oznaku poverljivosti i nosiće je još sto godina. Ali ima nekoliko nezvaničnih dokaza koji potvrđuju da je bilo upravo tako. Danas se za izdavanje na ruskom i srpskom jeziku priprema priručnik koji je korišten za obuku u toj partizanskoj akademiji. Ako se uputstva iz te knjige usporede s onim što je Tito radio za vreme Drugog svetskog rata, sve postaje jasno. Kada ta knjiga bude objavljena, sva pitanja o tome bit će rešena.
Zašto je 1948. godine došlo do razlaza između Staljina i Tita?
O tom pitanju nema konačne jasnoće. Zna se da Tito od samog početka nije bio čovek kog je Staljin želeo videti na čelu Jugoslavije. Za to ima mnogo razloga. Možda zato što je Tito imao suviše bliske veze s Velikom Britanijom. Neki kažu da ga je još pre rata vrbovala engleska obaveštajna služba.
Za vreme rata on se, u svakom slučaju, veoma zbližio s njima. Kod njega je dolazio čak i Čerčilov sin Randolf. On je bio veoma zadovoljan i nadahnut posle razgovora sa Titom i govorio je ocu o tome kako je on neverovatan i divan čovek. Uopšte uzevši, Tito je bio previše blizak s Englezima, a Staljinu je bio potreban čovek koji je znatno manje povezan sa Zapadom.
Drugi mogući odgovor: Tito je imao suviše vlastitih ambicija. I one su bile opravdane, jer je on rukovodio jedinim uspešnim i masovnim partizanskim pokretom u celoj istočnoj Europi. Bio je na čelu države koja je dobila najveću teritoriju od svih “zemalja s narodnom demokratijom”. Jugoslavenska vojska bila je, čini mi se, treća u Evropi u vreme raspada Jugoslavije. U trenutku nastanka Jugoslavije vojska u pravom smislu reči nije ni postojala, a stvorena je velika, kvalitetna, sposobna vojska. To jest, Tito je nesumnjivo imao osnove za vlastite geopolitičke ambicije i, naravno, Staljinu se to nije sviđalo. On je u državnom rukovodstvu u istočnoj Evropi želeo da vidi poslušnije, manje ambiciozne ljude. Što se tiče formalnog razloga za konflikt, u nauci je to sve već opisano i malo što se može dodati. Kamen spoticanja postalo je pitanje o Balkanskoj federaciji, o tome trebaju li Bugarska i Albanija biti njen deo. Tito je počeo raditi u tom pravcu bez prethodnog dogovora s Moskvom. Staljin, koji je sve to vreme samo čekao povod da se naljuti na Tita, iskoristio je ovu priliku, što je za Tita bilo sasvim neočekivano. Ni Tito, ni jugoslavensko rukovodstvo u celini, nisu mogli shvatiti zašto se to događa, jer je sam povod bio potpuno formalan. Staljin se odlučio na raskid. Amerikanci su tome takođe doprinijeli. Američki časopis Life objavio je Titov portret na naslovnojstrani i ogroman tekst posvećen njemu pod naslovom “Proleterski prokonzul”. To je Staljina strašno razbesnilo.
Proleća 1972. godine Josip Broz odlazi da obiđe zavičaj. Boravak u Kumrovcu očito ga je vratio u mladost. I kad je 21. aprila u svojoj vili, nedaleko od rodne kuće, primio delegaciju Saveza boraca Jugoslavije, bio je krajnje opušten i sa nostalgijom govorio o minulim vremenima.
Detaljno je gostima pričao o frakcijskim borbama unutar Komunističke partije. Ne bez doze samohvale izneo je svoje učešće u razrešavanju frakcionaških problema 1928. i 1937. godine.
- Najbolji sam kad je najteže - rekao je svojim saborcima.
Da je ta njegova priča najverovatnije tačna, pokazalo se nekoliko meseci ranije u Karađorđevu, na čuvenoj 21. sednici CK SKJ. Tito je Hrvate ubeđivao dvadeset časova, od 30. novembra u 10 sati do 1. decembra u šest sati ujutro, da se odreknu politike koju je i sam, koliko do juče, podržavao i ohrabrivao.
To dvadesetočasovno mrcvarenje sa liderima hrvatskog Maspoka je podneo najbolje. Popio je nekoliko viskija, malo odspavao, sastavio doručak i ručak i krenuo u dvoranu svoje rezidencije u Karađorđevu u kojoj je bila zakazana poslednja sesija.
Kraj te epizode iz istorije Saveza komunista dobro je poznat.
I njemu i delegaciji boraca bilo je jasno šta znači rešenje frakcionaških problema: likvidacija ili odstranjenje nepodobnih partijskih drugova. U tom razgovoru Broz će reći da nije zadovoljan onim što se događa u drugim republikama. I zagonetno dodao:
- Već davno govorim o nužnosti čišćenja SKJ.
Onim promoćurnijim, koji su bolje osećali političko bilo tog vremena, i koliko-toliko poznavali Brozov redosled poteza, bilo je jasno da se ovim rečima nagoveštava obračun sa srpskim partijskim i državnim rukovodstvom. On je vešto koristio unutrašnje razmirice, uz pažljivo osluškivanje odnosa na relaciji Istok-Zapad, igrao partiju šaha u kojoj je bez obzira na odnos snaga i okolnosti "kralj jeo sve ostale figure i uvek ostajao na tabli".
Da se sprema da sa političke i istorijske scene ukloni mladu gardu u Srbiji, (Marko Nikezić je u to vreme imao 51, a Latinka Perović 39 godina) koja je zastupala koncept razvoja sa malo više demokratije, potvrdiće dva meseca kasnije u SSSR.
Naime, Sovjeti, koji su pomno pratili preko svojih obaveštajaca šta se dešava, bili su zadovoljni razvojem događaja u Karađorđevu i što je Tito "u Hrvatskoj stvari uzeo čvrsto u svoje ruke". Zato je pozvan u državničku posetu.
Broz boravi u Moskvi od 5. do 10. juna 1972. Domaćini su mu za 80. rođendan dodelili prestižnu Lenjinovu nagradu i maršalsku palicu Crvene armije. Zanimljivo da je maršal Tito bio prvi i jedini strani državnik kome je ova palica uručena. Kad ga je Leonid Brežnjev pohvalio zbog odlučnosti kojom je sredio prilike u Hrvatskoj odgovorio je bez mnogo razmišljanja:
- Nisam još završio. Glavno me još čeka u Srbiji.
Teroristi odložili obračun sa Srbima
Plan da se obračuna sa ekipom Marka Nikezića po povratku iz Moskve poremetila je poverljiva informacija koja je stigla iz Italije, da je njihova vojska kod Udina zaplenila helikopter kojim je trebalo da ustaše otmu Tita na Brionima. U redovima maršalovog obezbeđenja nastala je panika. Zahtevali su od njega da napusti istarska ostrva i ode za Beograd. Međutim, Tito je to odbio i ostao na Vangi. Zato je maksimalno pojačana kontrola brionskog arhipelaga. Mornaričke jedinice, u borbenoj pripravnosti, patrolirale su oko ostvrlja. Ni muva nije mogla da preleti, a kamoli ustaški teroristi. Predviđene protokolarne i radne obaveze su do daljeg odložene. I najviši funkcioneri su sa Titom mogli da komuniciraju samo preko jednog sekretara.
Iz tog perioda ostala je jedna anegdota. Koča Popović, uprkos zabrani, jedne večeri je, u ronilačkoj opremi, krenuo u podvodni ribolov. Nije reagovao ni na upozorenje stražara da se vrati. Vojnik je pucao, ali ga, srećom, nije pogodio.
Ofanziva ustaških terorista tog leta bila je u punom jeku: krajem juna 19 mlađih ustaša je, kod Maribora, ilegalno prešlo austrijsko-jugoslovensku granicu. Zaplenili su teretnjak pa se njime odvezli do Bugojna u Bosni. Kod Zemuna je uhapšen terorista, iz Australije, koji je krijumčario otrovne klice, koje je navodno trebalo da podmetne u vodovodima na Kosovu i u Zemunu. Otkrivena su dvojica ustaša koji su imala zadatak da podmetnu mine po plažama na Jadranu i da one eksplodiraju kada ima najviše kupača.
Posle dvomesečne osame Tito se vraća u javnost 10. septembra u Prijedoru, na proslavi tridesetogodišnjice bitke na Kozari. Iz njegovog govora je jasno da sprema udar na Srbiju: nagovestio je ko su protivnici radničke klase protiv kojih se treba boriti - tehnokrate, profiteri, univerzitetski profesori, koji zapadnim idejama kvare omladinu.
Sledeći potez je čuveno "pismo" svim članovima SK Jugoslavije, koje potpisuju Tito i Stane Dolanac. Oštrica je bila u prvom redu uperena protiv Nikezića i srpskih liberala i njihovih zahteva da se i partijski život demokratizuje. Potom sledi, 7. oktobra 1972. godine, intervju zagrebačkom "Vjesniku" sa poznatom hrvatskom novinarkom Darom Janeković.
Nedelju dana docnije sledi i direktan obračun sa liberalima. Na optuženičkoj klupi su finansijska oligarhija, banke, reeksporteri, tehnomenadžeri, ali i političari koji su ih štitili. Sve zajedno je to kršteno kao anarholiberalizam, elitizam i tehnokratizam.
Šta je zapravo bila pozadina ove hajke? Srbija je bila na velikoj prekretnici i krenula je u pohod da ojača svoje industrijske gigante. Dvadesetak velikih, tržišno orijentisanih privrednih sistema, koji su zapošljavali i po desetak hiljada radnika, počeli su uspešno da posluju i osvajaju svetsko tržište. Na njihovom čelu našlo se nekoliko uspešnih, kreativnih i preduzimljivih direktora.
Iz Kragujevca je Predrag Raković slao na tržište i 200.000 automobila po "Fijatovoj" licenci i u našoj proizvodnji. Beogradski "21. maj" je proizvodio motore za automobile koje je izvozio i za "Fijat". Traktori IMT osvajali su polja Istočne Evrope i nesvrstanih zemalja. "Gošini" vagoni jezdili su prvim nemačkim brzim prugama. U "EI Niš" uspeli su da proizvode katodnu cev koju je holandski "Filips" ugrađivao u svoje vrhunske televizore. Čedomir Jelenić je stvorio sistem robnih kuća širom Jugoslavije - njih 32, što je preteča sadašnjih sistema trgovinskih lanaca. "Prva petoletka" iz Trstenika je proizvodila hidrauliku za "Boing", "Mitros" iz Sremske Mitrovice razvio je prerađivačku industriju koja je izvozila mesne proizvode za sve američke i NATO baze.
Hroničari su zabeležili kako je generalni direktor "Geneksa" Miki Savičević, iz svog kabineta, menjao pravac tankerima sa naftom na otvorenom moru i usmeravao ih ka našim lukama, kupujući ceo tovar, bez ikakvih papira, koji su kasnije stizali prodavcu na sto.
Stvaranje velikih privrednih sistema i modernizacija privrede u Srbiji sve više je ugrožavala monopol slovenačkih firmi na jugoslovenskom tržištu. Zato su asistenti Edvarda Kardelja stupili u kontraofanzivu. Optužili su partijsko rukovodstvo Srbije za tolerisanje sve većeg uticaja tehničke inteligencije i sposobnih direktora-menadžera na donošenje privrednih odluka. Ideološki su to nazvali tehnokratizam i tehnomenadžerstvo i uspeli da, preko Kardelja, Brozu i njegovom okruženju iz rukovodstva SKJ budu proglašeni velikim neprijateljima "našeg samoupravnog socijalističkog društva".
Uspešno poslovanje tržišno orijentisanih privrednih sistema je zamenjeno tezom da Nikezićev tim podupire koncentraciju kapitala u Beogradu, zanemaruje klasnu borbu i dopušta da se na univerzitetu školuju buduće tehnokrate.
Pod težinom optužbi Nikezić i Latinka Perović 21. oktobra 1972. na zatvorenoj sednici CK SK Srbije dali su ostavke na sve državne i partijske funkcije. Već 11. novembra iz kolektivnog Predsedništva je izašao Koča Popović koji je ovu smenu nazvao vrstom "dvorskog udara".
- Po mom uverenju, Latinka Perović i Marko Nikezić bili su već ljudi koji su nam u Srbiji mogli otvoriti evropske puteve... - rekao je Popović.
Sledećih meseci je desetak hiljada ljudi izgubilo radna mesta u političkom, privrednom i kulturnom životu. Zavladala je opet "diktature proletarijata" i "plima primitivizma"...
Jedan od najpoznatijih pevača na Balkanu, Edin Dervišhalidović, poznatiji kao Dino Merlin, nebrojeno puta deklarisan je kao "srbomrzac". Izjavljivao je da je Srbija "leglo fašizma", pesme posvećivao Aliji Izetbegoviću i "Zelenim beretkama", veličao Ustaše i zlodela nad Srbima, a mnogo puta i sve ovo demantovao i branio se da je uvek na strani pravde.
Naime, pevač je imao izjave poput "Moje su omiljene pesme „Bojna Čavoglave“ i „Kad jurišnik bije“ " što su poznati ustaški hitovi iz devedesetih.
-Kad su počela granatiranja Sarajeva i kad me je Nele Karajlić zvao na veliki miting mira u Beogradu, rekao sam da ću doći tamo kad budu padale granate.- svojevremeno je izjavljivao Merlin.
Jedna od najupečatljivijih izjava Edina Dervišhalidovića je ona data zagrebačkom Slobodnom tjedniku u kojoj je Beograd nazvao „leglom fašizma“, a 1994. na pitanje novinarke Globusa da li je moguć zajednički život sa Srbima, oštro je odgovorio: "Ma, kakav suživot sa Srbima! Bog ne voli one koji seju nered i on će ih ukloniti pomoću naših pušaka."
I posle rata u sarajevskim Danima 2001. izjavio je: "Srbi bi trebalo da uzmu lekove za svoje bolesti, jer je evidentno da su bolesni. Većina je bolesna i to je jedan od razloga zbog kojih bi trebalo da idem u Beograd, jer bolesnici se obilaze."
Takođe, Dino Merlin je u toku rata u Bosni bio angažovan na ratištu, a u to vreme nastala su dva njegova velika hita: „Mene metak neće“ i „Da te nije Alija“.
Jedan od "gestova" Bosanskog pevača koji je najviše razljutio narod u Srbiji, zbog kog su mnogo puta pisane peticije protiv njegovih koncerata (najpoznatiji protiv onih u Beogradu i Kragujevcu), a kako se u istim tim peticijama navodilo, je onaj kada je izdao album na kojem je pisalo "Zabranjeno za Srbe i pse'', a isti taj naziv stavio je i na ulaz u njegov kafić.
Isto tako, velika prašina je podignuta kada je u srpskim medijima osvanula slika ovog pevača u društvu "osvedočenih kriminalaca i ratnih zločinaca", a to su :
Ismet Bajramović Ćelo - bivši zapovednik Vojne policije Armije BiH, dovođen u vezu s brojnim kriminalnim aktivnostima. Često je isticao da izuzetno ceni i poštuje Aliju Izetbegovića. Osumnjičen za stvaranje logora za Srbe i mučenje srpskih zarobljenika u logoru "Ramiz Salčin", bivšoj vojarni "Viktor Bubanj". Bilo mu predloženo da ode u Zagreb na mesto pomoćnika vojnog atašea u Hrvatskoj, ali je odbio. Počinio je samoubostvo 17. prosinca 2008. u svom stanu u Sarajevu.
Jusuf Juka Prazina - preratni sarajevski kriminalac, ratni zapovednik muslimanskih paravojnih jedinica od kojih je kasnije nastala Armija BiH. Na početku rata formirao jedinicu „Zelene beretke“ i organizirao privatne logore u kojima su zlostavljani Srbi. Učestvovao u pokolju nad vojnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici 2. i 3. maja 1992. godine. Ministarstvo unutarnjih poslova Srbije zbog toga i ostalih ratnih zločina za koje je odgovoran raspisalo je za njim poternicu. Napustio je sarajevo 1992., a ubijen je u Belgiji 1993. godine.
Ramiz Delalić Ćelo - poznat kao bivši zapovednik Devete brdske brigade Prvog korpusa Armije BiH i pripadnik sarajevskog podzemlja. U središte javnosti dospeo nakon ubistva Nikole Gardovića 1992. na Baščaršiji, a višegodišnji proces koji se vodio protiv njega na županijskom sudu u Sarajevu nikad nije okončan. Ubijen je 2007. u središtu Sarajeva.
U jednom intervjuu za srpski dnevni list, pred koncert u Beogradu, kao odgovor na pitanje da li je zaista "srbomrzac" Dino je odgovorio:
"Nisam srbomrzac. Ne mrzim nikoga, a pogotovo ne jedan narod. To su besmislice. Ja ljude ne delim po nacionalnosti nego na one koji čine nepravdu i one kojima se nepravda čini. Kada su Srbi činili nepravdu, reagovao sam. Kada je nepravda činjena Srbima, i tada sam reagovao. To se jasno može pročitati iz mojih intervjua ali to niko, iz nekog razloga, ovde ne spominje."
A kada je na jednom svom koncertu "zabranio" srpske zastave, kako se tada navodilo, on je rekao da nije zabranio srpske zastave, već sve zastave.
"To je stvar rutine, i zaista se ne radi o nekom posebnom zahtevu sa moje ili bilo čije strane. Zastave nisu problem, bar ne meni. Problem su koplja na kojima se zastave nose, jer su to predmeti koji mogu ugroziti sigurnost publike."
U Srbiji i dalje najčešće možete čuti rečenicu: "Ne volim Dina Merlina, ali ima dobre pesme".
Recimo da su pesme razlog ogromne posećenosti njegovih koncerata, a ne to da srpski narod brzo zaboravlja.
Sjetim se da sam nekada živio u kući koja nije imala tekuću vodu, da su moji orali konjima. Sada kada mi nešto nije po volji shvatim da sam razmažen - kaže Dragan Mioković
Stotine hiljada prognanih sa svojih ognjišta, hiljade ubijenih, među kojima i deca! Najveće etničko čišćenje pred očima moderne Evrope od Drugog svetskog rata...
Dokazano je da je predsednik Hrvatske Franjo Tuđman dao zeleno svetlo za pokretanje vojne operacije “Oluja” zbog koje je iz svojih domova proterano 280.000 ljudi, dok je oko 2.000 njih izgubilo život! Mnogi se i danas vode kao nestali, a samo su hteli da ostanu živi! Ipak jedna slika ostaće zauvek upamćena, a to je ona na kojoj dečak vozi traktor u izbegličkoj koloni i svojoj porodici spasava život, ovo je priča o junaku - Draganu Miokoviću!Dvesta osamdeset hiljada ljudi u jednoj koloni. Rame uz rame muškarci i žene, stari i mladi, sirotinja i bogati. Iznad Knina grme granate, oko puta odzvanjaju pesma i psovke hrvatskih vojnika. Kilometar po kilometar puta izbegličke kolone osvaja i stari traktor, za čijim je volanom Dragan Mioković (12) - Počela je “Oluja”
Mnoge tužne priče će ovih dana biti ispričane, mnoge će suze ponovo biti prolivene, ali ovaj zločin nikada neće biti zaboravljen, a posebno herojski čin jednog dečaka od 12 godina, koji je morao da vozi traktor u izbegličkoj koloni od Republike Kninske Krajine do Srbije kako bi spasio goli život, svojoj porodici.I dok su njegovi vršnjaci u svetu, pa i Srbiji gledali crtane filmove, igrali fudbal, košarku i sanjali da postanu novi Maradona, Van Basten ili Kićanović, Slavnić, ovaj junak je imao mnogo drugačiji život. Hteo ili ne, morao je da sa samo 12 godina sedne za volan traktora i krene iz sela u okolini Gračaca u svoju borbu za život ni ne sluteći da će ga ona proslaviti i odvesti pravo u legendu.
Ne mari Dragan za slavom, sve bih dao da do svega toga nije moralo doći, a kako kaže rane su tu, ali on gleda napred, radi da bi svojoj ćerki obezbedio normalan život i to mu je jedino bitno!Dragan ipak kaže da “Oluju” ne pamti kao užas i da je sve to za njega danas “daleka uspomena”.Sa majkom i mlađim bratom Duškom tog 4. avgusta 1995. napustio je svoj dom “dok akcija ne prođe”. Sa nešto osnovnih stvari, iz sela u okolini Gračaca, uputili su se negde na sigurno, ni ne sluteći da se nikad neće vratiti u zavičaj. Danas svi žive u Beogradu.Junak priče je uspešan mladi čovek, srećan oženjen, i ima preslatku devojčicu Hanu.
Dragan danas radi u firmi koja se bavi izradom video igara, a uspešan je u kreiranju specijalnih efekata za filmove i reklame, ali to uglavnom radi preko interneta. Do sada je sarađivao sa brojnim američkim kompanijama. U rodnoj Hrvatskoj, prvi put od “Oluje”, bio je pre nekoliko godina, kako bi izvadio dokumenta.- Čudno mi je sada tamo. Velebit je ostao isti, i to me podseća mnogo na detinjstvo, ali livade i puteljci su se promenili i sve mi sada izgleda manje. Imao sam osećaj ko da sam u snu. Nije mi bilo realno – poverio nam se Dragan.Kaže da je zadnji put traktor vozio 1995. godine.- Prodali smo ga. Trebale su nam pare - kaže on.- Sjetim se da sam nekada živio u kući koja nije imala tekuću vodu, da su moji orali konjima, da smo sjeno kosili ručno na plus 40 stepeni i to je tada bilo normalno. Sada kada mi nešto nije po volji shvatim da sam razmažen - kaže Dragan.
Na kraju rata 1995. godine dogodio se masakr u Dvoru.
Sve do pojave dokumentarnog filma u kome svedoče danski vojnici, pripadnici Unprofora, ovaj događaj je bio nepoznat javnosti.
Ovaj dokumentarni film otkriva da je u sklanjanju od najezde hrvatske vojske likvidirana grupa ne samo nedužnih civila, već i teških invalida i duševnih bolesnika koji su se lečili u petrinjskoj bolnici.
U filmu je prikazana ispovest danskog oficira, Jergena Golda, koga je godinama pekla savest zbog toga što ništa nije preduzeto da se spreči ovaj stravični zločin u dvorskoj školi.
O ovom tragičnom događaju svedočila je i Ljubica Janjanin, Petrinjka koja je učestvovala u povlačenju grupe invalida i teško obolelih duševnih bolesnika.
Ljubica je ovako pričala o ovom potresnom događaju:
„Ceo dan od ranog jutra Petrinja je besomučno granatirana i narod je bio prestrašen. Osamnaestogodišnja ćerka i ja nismo imali prevoz, a htele smo da odemo iz grada. Želele smo da kao i svi civili odemo van dometa hrvatske artiljerije. Kao i u prethodnom ratu, u NOB-u, svi smo težili da se povučemo na Šamaricu, našu legendarnu veliku šumu u kojoj je narod uvek nalazio spas. U petrinjskoj bolnici je bila velika gužva, za put se pripremao jedan stari autobus. Naš komšija lekar je rekao da možemo da uđemo, ali da pomognemo u transportu bolesnika koji su već bili unutra.
„Naš komšija lekar je rekao da možemo da uđemo u petrinjsku bolnicu, ali da pomognemo u transportu bolesnika koji su već bili unutra. Jedna žena bez noge i sa dva štapa sedela je na podu. Druga je, kao težak invalid s velikom grbom ležala na dva sedišta i zbog svog hendikepa nije mogla da sedi bez pomoći. Ćerka i ja smo je podigle i onda sam je stavila u krilo nakon što smo i onu drugu smestile na sedište“, priča Ljubica Janjanin.
U prepunom autobusu Ljubica je mogla da vidi samo teške bolesnike sa više bolničkih odeljenja, a najviše onih sa psihijatrije. Među srpskim bolesnicima nalazile su se i dve Hrvatice, koje su živele u Domu penzionera u Petrinji. I one su želele da pođu autobusom sa ostalim Srbima.
Jezivu tišinu autobusa prekidali su jauci i glasna zapomaganja bolesnika, kako od bolova, tako i od straha.
„Stigli smo noću u Dvor i tu se nije osećala atmosfera nekakvog vanrednog stanja, kao da se nije znalo šta se dešava u drugim delovima Krajine. Smešteni smo u zgradu škole. Odmah smo primetili da je u blizini punkt Unprofora. Međutim, za njihove vojnike kao da nismo postojali. Oni ni sutradan kad je svanulo nisu želeli ni da nam se obrate, a kamoli da nam ponude kakvu pomoć”, kaže Ljubica Janjanin.
U filmu Danci su rekli da su dobili izričito naređenje da u sukobima ostanu neutralni, a da je o masakru invalida bila reč saznali su tek nakon stravičnog događaja, tri dana po njihovom dolasku u Dvor.
Međutim, u filmu su se neke izbeglice prepoznale, što znači da su Danci snimali događanja u školi na su mogli da prepoznaju invalide. Mogli su da vide ljude u kolicima, sa pomoćnim štakama. Jedan mladić je sve vreme u školskom dvorištu hodao ukrug, a jedna intelektualka, duševni bolesnik, sve vreme se žalila na svoju frizuru, ogledajući se na prozorskim staklima. Sutradan su se putnici iz starog autobusa polako razilazili, a Dvor su potpuno preplavile izbeglice.
Prema onom što su izjavili danski vojnici u Dvoru su 8. avgusta 1995. već uveliko bili pripadnici hrvatske vojske. Zabeleženo je da su u neko vreme u školu upali uniformisani vojnici bez bilo kakvih oznaka i brutalno su iz vatrenog oružja pobili bolesne zatočenike u školi. Danci su posle toga ušli i mogli samo da fotografišu žrtve u lokvama krvi i s kolicima i štakama oko njihovih tela.
Međutim, hrvatski oficir na filmu tvrdi nešto sasvim suprotno.
On kaže da se u vreme masakra u Dvoru nije mogao naći nijedan hrvatski vojnik.
Sa druge strane, srpski oficir, takođe, tvrdi da se tu nije mogao naći ni jedan naoružani vojnik RSK jer su u celom Dvoru već uveliko bili hrvatski vojnici.
Mnogo govori podatak da su leševi stradalih u dvorskoj školi tog avgusta 1995. odvezeni u Petrinju i tamo sahranjeni kao N. N. lica. Sve je uradila hrvatska vlast koja je došla na te prostore. Zašto su oni ćutali, a videli su da je reč o masakru?
Da su Srbi hteli da naude bolesnima ostavili bi ih u Petrinji ili učinili nešto gore, posebno prema dve Hrvatice, ako su već bili zaslepljeni mržnjom kako im se to pripisuje.
U Hrvatskoj je ovaj dokumentarac naišao na žestok otpor, pa je njegovo emitovanje zabranjeno.
Hrvati insistiraju na tome da iz dokumentarca budu izbačeni neki delovi.
U hrvatskoj javnosti, na Hrvatskoj televiziji, javnom servisu, kao najjači argument protiv filma koji se inače zove „15 minuta, masakr u Dvoru” izneto je protivljenje zbog činjenice da je svedočio nekadašnji krajiški komandant Mile Novaković. Sada pokojni oficir je osuđen u Hrvatskoj pa, kako misle Hrvati, ne može da svedoči. To ko je i zašto pucao u hendikepirane i nedužne ljude, koji ne mogu nikom da nanesu zlo niti mogu da se brane, u drugom je planu. U Dvoru je pucanjem iz blizine likvidirano najmanje sedam bolesnika, pošto je nađeno toliko leševa. Srpska strana tvrdi da ih je ukupno bilo 12, a neki su posle neverovatnih događanja sami sebi oduzeli život u izbeglištvu u Srbiji. Dve stradale su bile Hrvatice, a ostali su bili srpske nacionalnosti.
Od “Oluje” do danas Srbi su večito na izmišljenim spiskovima osumnjičenih, koji su se nekoliko godina vešali po zidovima, drveću, autobusima. Hapšeni su po poternicama na svim meridijanima. Većina ne sme ni da pomisli da ode u Hrvatsku pa ni u posetu ni na sahranu roditeljima koji su se tamo vratili. Zato se o njihovim stradanjima malo zna i zato istina o masakru u Dvoru kasni duže od dve decenije.
Već se ranije šuškalo o spisku ljudi iz javnog života koji se terete za navodno najstrašnije zločine počinjene nad Srbima u okupiranom Sarajevu za vreme opsade grada od 1992. do 1995. godine.
Na pomenutom spisku nalazi i pevačica Hanka Paldum. Za nju se navodi da je navodno bila članica Zelenih beretki te da je uzimala taoce i učestvovala u stvaranju logora u Osnovnoj školi “Slobodan Vuković”. U tom je logoru, dodaje, učestvovala u mučenju žena.
Glumac Josip Pejaković je, navodi se u dokumentu, bio navodno starešina jednog od spratova zatvora u Sarajevu, gdje je “mučio i likvidirao zatvorenike Srbe.”
Na spisku je legendarni pevač grupe Indexi Davorin Popović zvani Pimpek. Njega Dokumentacijski centar tereti da je bio “pripadnik HOS-a”.
Naravno, sve ovo demantovano je više puta i svakome ko ima “tri čiste” glavi jasno je da se radi o “neprijateljskoj propagandi”.
Zanimljivo je da se ova i ovakve priče i pričice svako malo počnu povlačiti po štampi “s one strane Drine”, kako bi se, valjda, izjednačila krivica za sve što se dešavalo devedesetih na području bivše nam zajedničke države.
Ćerka predsedavajućeg Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorada Dodika, Gorica Dodik, aktivna je na društvenim mrežama.
Ona svakodnevno na tviteru iznosi svoje mišljenje o političkim dešavanjima, a podelila je i fotografiju svog oca Milorada iz bolničke sobe u Banja Luci.
Kada se Dodik oporavio i izašao iz bolnice, Gorica je objavila fotografiju sa njim, uz stihove iz poznate pesme Baje Malog Knindže -"Dinarsko srce".
Inače, Gorica Dodik prošlog meseca je otvorila Tviter nalog, gde svakodnevno pruža punu podršku svom ocu u borbi sa neistomišljenicima.
– Stranci u BiH zajedno sa muslimanima prekrajaju nam istoriju, uništavaju tradiciju, obezvređuju veru, podmeću njihove vrednosti pod normalno, izazivaju ratove, raspiruju mržnju. A ovi izdajnici iz SDS i PDP im to sve sprovode u delo!!! - napisala je ona na Tviteru.
Dr Nenad Karanović objasnio je sve o ugljen-monoksidu, kojim su se mladi otrovali u novogodišnjoj noći
Nezapamćena tragedija dogodila se u mestu Tribistovo, u opštini Posušje gde je osmoro mladih koji su slavili doček Nove godine preminulo od posledica gušenja plinom, odnosno trovanja ugljen-monoksidom. Svi preminuli su ista generacija rođena 2001. godine.
Odgovor na pitanja da li su ovi mladi ljudi mogli biti spaseni, da li su mogli da prežive i šta je sve trebalo učiniti u medicinskom kontekstu da je neko na vreme došao na vrata vikendice u kojoj je proslava održana, dao je dr Nenad Karanović anesteziolog za Slobodnu Dalmaciju.
- Da je neko "naleteo" u prvim trenucima, kada je benzin počeo da truje ove mlade ljude i izvodio ih napolje, životi su im mogli biti spaseni na svežem vazduhu. Da je samo neko otvorio prozore, da bi provetrio sobu u kojoj je boravio, cela ova tragična priča ne bi bila ovakva. Mediji pišu da je prozor bio otvoren, ali sigurno nedovoljno da u kontaminiranu prostoriju uđe potrebna količina vazduha za "čišćenje" ugljen-monoksida - objasnio je anesteziolog.
Kako je dalje naveo, umesto kiseonika, krv je "zauzeo" ugljen-monoksid i zbog toga je mozak ostao bez kiseonika, a kao rezultat toga nastupila je smrt.
- Teško je reći koliko je vremena trebalo da nastupi smrt. To je individualno pitanje, a to zavisi od zdravstvenog stanja osobe, godina, kondicije... Smrt se ne dešava kod svih istovremeno. Kod starijih i bolesnih, smrt zbog trovanja ugljen-monoksidom će nastupiti pre - opisuje dr Karanović podmuklost ugljen-monoksida.
Kaže i da, kada se u selu loži vatra uz pomoć uglja, takve prostorije uvek treba provetravati da uvek postoji cirkulacija čistog vazduha. Inače, u takvim slučajevima trovanja ugljen-monoksidom smrt nastupi u roku od nekoliko minuta.
- Već smo pomenuli nekoliko faktora od kojih to zavisi. Vreme smrti zasigurno zavisi od količine ugljen-monoksida koji se "ispušta" u prostoriju, od toga koliko je velika. Naime, ako soba ima 200 kubnih metara vazduha, u njoj je teže otrovati se nego u sobi sa, recimo, samo 100 kubnih metara vazduha, odnosno koja je manja. Prokletstvo ugljen-monoksida je u činjenici da je gas bez mirisa, ukusa i nevidljiv. Ali ako je ugljen-monoksid dolazio iz generatora, ta mladost je trebalo da oseti smrad benzina ili izduvnih gasova, ako je generator radio na benzin. Očigledno to nisu osetili ili mu nisu pridavali značaj - kaže lekar.
"Da je neko ušao u tu kuću kad su tek počinjali da "spavaju" jer su 'zaspali' od ugljen-monoksida i da ih je sve izneo na svež vazduh ili da je samo otvorio prozore i napravio promaju, ta deca bi danas najverovatnije bila živa", kaže Karanović.
"Da, ali morali su da budu prebačeni u tu barokomoru najkasnije 45 minuta od trenutka pronalaska, ako su želeli da budu živi. Naravno, pre odlaska u barokomoru, morali bi im pružiti prvu pomoć, reanimaciju, davanje kiseonika, ako je potrebno. Jedina uteha, u ovom užasnom, jezivom događaju, koji je nažalost obeležio sve te porodice, njihove živote i čitav ovaj kraj, možda je u činjenici da deca nisu patila. Nisu imali bolnu smrt. Umrli su i nesvesni šta se oko njih događa. Osećali su se umorno, jednostavno su zaspali, a zatim se ugušili ", rekao je anesteziolog.
Poznati doktor hiperbarične medicine iz Splita dr Gojko Gošović odgovorio je na koji način i koliko će barokomora pomoći.
Pomoć im je mogla biti pružena, uz pretpostavku da ih je neko omamljene, ali još žive odvezao i u barokomoru.
- Da su bili živi u vreme otkrića, moglo im se pomoći u barokomori, naravno, pod pretpostavkom da su u nju dovedeni na vreme. Pre toga treba izvršiti reanimaciju, transport kiseonikom iz tog mesta u Hercegovini, do barokomore, pod pretpostavkom da nisu razvili maligne srčane aritmije. Sa takvim trovanjima, ako osoba preživi, mogu ostati neurološke posledice. Užasan slučaj, koji je mogao biti sprečen da su kojim slučajem otvorili prozor - zaključio je dr Gošović.
Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala
Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji
