Policajci od zavisnika saznali da zdravstvena radnica M. P. prodaje sintetičku drogu, uhapsili je sa obeleženim novčanicama, a događaj sniman kamerom.
Policajci su juče na Odeljenju psihijatrije bolnice u Boru uhapsili medicinsku sestru M. P. (53) zbog sumnje da je na radnom mestu zavisnicima prodavala metadon.
Medicinska sestra je pala u trenutku dok je zavisniku prodavala metadon, jer su borski policajci, nakon prikupljenih saznanja, režirali primopredaju, a ceo događaj koji je zapanjio Srbiju je sniman kamerom.
Iznela dve doze
- Zavisnik, koga smo nedavno uhapsili zbog posedovanja narkotika, u razgovoru nam je rekao da je metadon kupio od medicinske sestre. Zgranuli smo se, a on je nastavio da priča o tome. Rekao je da je u pitanju M. P. i da on nije jedini kome ona prodaje ovaj narkotik. Organizovali smo zasedu i sve snimali. Naš doušnik je u dogovoreno vreme sa ovom medicinskom sestrom došao na Odeljenje psihijatrije. Medicinska sestra M. P. je iznela dve doze metadona i uzela novac koji je prethodno obeležen. Odmah smo uhapsili M. P. zbog sumnje da je počinila krivična dela zloupotrebe službenog položaja i neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga - rekao je za Kurir izvor iz istrage.
Svi zavisnici od narkotika koji se leče dobijaju od psihijatra određenu terapiju koja se sastoji u davanju prepisane količine metadona. Prema pravilima, takav pacijent ima određenu dozu i na odeljenje dolazi po nju. Medicinska sestra daje metadon pacijentu i on je dužan da ga popije odmah, ispred nje. Takvo je pravilo postoji da ne bi dolazilo do zloupotrebe, odnosno do toga da pacijent ne odnese metadon i preproda ga.
Ugrožena terapija
- Nažalost, medicinska sestra je ugrozila i terapiju ljudima koji žele da se skinu s droge. Kako sumnjamo, ona je tečni metadon razblaživala i davala onima koji nisu bili njeni kupci, a ostatak dilovala borskim zavisnicima. Verovatno su takvi pacijenti, sa manjom dozom, odnosno razblaženim metadonom, imali velikih problema. Ali to tek treba ispitati - kaže izvor Kurira.
Policija je osumnjičenoj M. P., koja je dugogodišnji radnik borske zdravstvene ustanove i važi za iskusnog radnika, odredila pritvor do 48 sati.
BRUKA MINISTAR ZLATIBOR LONČAR
Jače kontrole
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar rekao je da je hapšenje medicinske sestre u Boru bruka za profesiju i da ministarstvo neće tolerisati takve slučajeve.
On je rekao da ta akcija policije pokazuje da nema zaštićenih, kao i da ministarstvo neće tolerisati nikoga od onih koji smatraju da mogu da primaju platu i da u isto vreme mogu da trguju lekovima koje je država obezbedila.
- Takvi mogu sami da napuste zdravstveni sistem, jer će se država s njima razračunati, u skladu sa zakonom - rekao je Lončar.
Ministarstvo zdravlja izdaće odmah, dodao je Lončar, nalog svim bolnicama u Srbiji da pojačaju kontrolu lekova koji su interesantni za narkomane.
Ministar Lončar takođe ističe da su pojedinci, poput medicinske radnice iz Bora, bruka za profesiju.
- Ovo je strašna stvar i velika bruka za sve koji pošteno rade u zdravstvu, a takvih je 99 odsto. Danas izdajem nalog svim bolnicama da posebno obrate pažnju na sektore u kojima imaju lekove koji su interesantni za narkomane. Da se pojača kontrola ulaza i izlaza tih medikamenata - rekao je ministar tokom jučerašnje posete borskoj bolnici.
O METADONU
- metadon je sintetička droga koja se koristi za smanjenje bolova, pre svega u supstitucionalnoj terapiji heroinskih zavisnika
- ulični nazivi su M, met, metaksa, heptos
- deluje na morfinske receptore u mozgu
- proizvodi se u obliku tableta ili kao tečnost
- metadonom se ne leči narkomanija, već se putem tzv. supstitucione metadonske terapije otklanjaju znaci apstinencijalne krize
- dejstvo metadona je duže nego dejstvo heroina
- dugotrajno lečenje metadonom može izazvati zavisnost morfinskog tipa
- rizik od predoziranja je veliki ako se ne koristi pod strogom kontrolom lekara, posebno ako se meša s drugim drogama ili alkoholom
- predoziranje metadonom može se završiti prestankom srčanog rada, prestankom disanja, komom i smrću
- često se koristi zajedno sa heroinom, što može da dovede i do smrtnog ishoda
Bol... Samohrani otac iz sela Kostol kod Kladova kaže da mu je ćerkica bila ceo svet i da jedva čeka da sklopi oči kako bi barem u snu bio sa svojom mezimicom.
Anabela mi je bila sve u životu. Bila je tatina mezimica i ceo moj svet. Prošlo je tri meseca otkako je nema i sve više mi nedostaje. Ne mogu bez nje, dođe mi da se ubijem, jer ovo nije život.
Ovako za Kurir počinje svoju ispovest Mile Džonkić iz sela Kostol kod Kladova, koji je 3. septembra ostao bez svoje ćerke Anabele (8). Podsetimo, devojčica se kobnog dana utopila u Dunavu dok je, igrajući se, pokušavala da sa jednog čamca preskoči na drugi. Kako se pretpostavlja, nesrećno dete se okliznulo i upalo u vodu, a kako u tom trenutku nije bilo nikoga pored nje, nije uspela da ispliva.
Bila je srećna
Mile, koji je bio samohrani otac, prisetio se svog poslednjeg dana s mezimicom.
- Anabela je tog dana bila srećna što je pošla u školu i što je bila s drugarima. Odveo sam je u školu, a kad su se časovi završili, sačekao sam je i doveo kući. Morao sam da odem do lekara da uzmem terapiju. Da sam znao šta će da se desi, vodio bih je sa sobom ili ne bih otišao po lekove - jecajući priča Mile i nastavlja:
- Kad sam se vratio od lekara, Anabele nije bilo. Mislio sam da je otišla da se igra s decom, jer to je i ranije radila. Šta ćete, dete ko dete. Čekao sam i čekao, ali ona se nije vratila. Otišao sam da je tražim, lutao sam po selu, ali nigde je nije bilo.
Očajni otac navodi da je za smrt ćerkice saznao sutradan, kad su mu policajci zakucali na vrata.
- Policija je došla s mojom doktorkom i rekli su mi da moram da pođem s njima. U prostorijama Hitne pomoći su mi saopštili da mi je dete mrtvo. Tada mi se sve srušilo. Onesvestio sam se i više ne znam šta je bilo sa mnom - prisetio se Džonkić.
Plače svaki dan
Kako kaže, svakodnevno razmišlja o Anabeli i ne prođe ni dan da ne zaplače.
- Bila je veselo i pametno dete. Volela je da se doteruje, kao i sve devojčice, da se slika i presvlači. Bila je umiljata. Obožavala je da se mazi. Sanjam je svake noći. Dođe kod mene, nasmeje se, zagrli me i vikne mi: „Tata.“ Jedne večeri sam sanjao kako me golica - priča neutešni otac i bolno dodaje:
- Jedva čekam da zatvorim oči, kako bih bio sa svojom lepom devojčicom.
Njih dvoje bili sami: ODGAJIO JE OD TRI KILE MESA
Mile Džonkić kaže da je pokojnu Anabelu majka ostavila kad je napunila godinu dana.
- Ja sam je odgajio od tri kile mesa. Sve sam zbog nje zapostavio, samo da njoj bude dobro. Dešavalo se da nemam za hranu, ali za nju je moralo da bude. Koliko puta ja nisam jeo, ali ona je imala sve. Tatina devojčica - plačući priča Džonkić.
Trideset ljudi, uglavnom mladih, u poslednjih nekoliko meseci napustilo je selo koje na brojnom stanju ima oko 200 duša i “trbuhom za kruhom” otišlo u beli svet, ostavivši u zavičaju decu, roditelje, kuće, imanja u koja su ulagali misleći da na njima temelje sutrašnjicu.
Pravi egzodus iz Duba kod Bajine Bašte počeo je u pozno leto kad je narod, koje se pretežno bavi uzgojem maline, stavio na papir uloženo i zarađeno, pa mu ispod crte ostala cifra u debelom minusu.
- Za mnogo veća mesta, a kamoli ovolicki Dub, tragedija je kad ode 30 ljudi u punoj snazi, a svi oni su hteli da ovde zasnivaju budućnost. Ali, nije vredelo, razumem ih što su otišli. Ima među njima i visokoškolaca - priča za “Blic” Dragan Vukajlović, predsednik Mesne zajednice Dub.
Ovo selo, nastavlja on, konfiguracijom je predodređeno za malinarstvo. Zato su mnogi podigli zasade “crvenog zlata” da im budu glavni prihod. Ipak, cena prošlogodišnjeg roda, i najava da ni ove godine neće biti ništa bolje po malinare, navele su mnoge. A neke od njih da sreću potraže u inostranstvu.
- Otišli su pretežno u Nemačku, neki sami ostavivši ovde ženu, decu, stare roditelje, neki sa celim porodicama. Umesto da budu svoji na svojime spakovali su kofere i otišli u tuđinu da budu građevinci, vozači, da čuvaju stare i nepokretne. Od tog posla će hraniti čeljad i vraćati kredite uzete za poljoprivrednu mehanizaciju i gazdinstva računajući da će ih vratiti od isplative cene meline. Malinjake u Dubu su ili počupali ili namerno zapostavili - nastavlja Vukajlović.
Demografske prilike u Dubu, procenjuje predsednik MZ su takve da u selu za deset godina neće niko živeti, a masovan odlazak poljoprivrednika, kaže, samo će ubrzati zamiranje sela.
Vukosav Vukosavljević (38) četiri meseca je u Minhenu, radi na građevini. Pre godinu dana, kada je polagao nadu da će mu malina doneti solidan prihod, nije ni mogao zamisliti da će danas biti daleko od očevine.
- U svojih nešto više od pola hektara maline uložio sam dve hiljade evra, a za ubrano voće dobio sam 34.000 dinara. I onda sam rešio da odem, našao sam posao u Nemačkoj. Kamo sreće da sam i ranije otišao. A dugo sam čekao nadajući se da će biti bolje. Kući mi je ostala majka, razumela je da odlazim za sigurnim dinarom. Žali bože ononliku zemlju koju sam ostavio, ne samo ja, nego mnoge moje komšije koje su otišle u poslednjih nekoliko meseci - priča nam Vukosavljević.
Dub je na 12 kilometara od Bajine Bašte i 25 od Užica, na magistrali koja spaja ova dva grada. Kraj njega su Zlodol, Zaglavak i Dobrotin, a sva četiri sela su parohija popa Mirka Krupnikovića.
- Samo iz Duba i Zlodola u avgustu i septembru prošle godine otišlo je 15-16 mladih ljudi. Ostade ovde samo stari svet, sedam – osam puta je veća smrtnost, nego rađanje. U Dobrotinu su prošle godine 22 kuće zatvorene, od 1. januara na području parohije imao sam šest sahrana od čega je troje pokojnika bilo starije od 90 godina - priča o crnoj demografskoj slici ovog kraja sveštenik Krupniković.
I Zlodol je, sa nešto preko 250 stalnih stanovnika, malinarsko selo. Vidan Radovanović, predsednik ove Mesne zajednice izbrojao je da mu je desetak mladih komšija od letos u inostranstvu.
- Otišli su pre svega zbog loše cene maline jer nisu mogli da otplate uloženo. Teško da će proletos ovde imati ko da poore njive, a bežanija tek sledi – veli Radovanović.
Osumnjičeni su nastavili da ćaskaju i nakon što su postavili uređaj, zaboravljajući da u tom trenutku i njih snima.
Sanja Ralić, direktorka osnovne škole "Vuk Karadžić" u Bačkoj Palanci, pronašla je uređaj za prisluškivanje u svojoj kancelariji. Iako prvo ni sama nije verovala šta vidi, na snimcima kamera za video-nadzor stvarno je zabeleženo da dve osobe ulaze u njenu kancelariju, u vreme kad ona nije bila tu, i postavljaju prisluškivač.
Isprva se činilo da će njihov identitet biti nemoguće otkriti, jer su lica vešto sakrili od kamere. Međutim, jedna greška skupo ih je koštala. Nakon što su postavili prisluškivač, njih dvoje nastavili su da ćaskaju i da se dive svom podvigu, zaboravljujući da uređaj u tom trenutku snima i njih.
Policija je tako, tragom glasova koji su snimljeni, došla do prvih osumnjičenih i kako nezvanično saznajemo, reč je o dvoje nastavnika. Ipak, budući da je istraga još u toku, ni u školi ni u policiji ne žele da otkrivaju detalje.
Direktorka Sanja Ralić uznemireno nam je potvrdila ceo slučaj, dodajući da ne može ništa da komentariše dok se istraga ne završi.
Cela škola je u panici od "velikog brata", http://www.vukaros.edu.rs
Predstavnici Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS) kažu da je nemio događaj digao uzbunu i u drugim školama, pa sada nastavnici u panici pretresaju kasete i ormane da provere da ioni nisu pod nadzorom "Velikog brata".
- Sindikat je šokiran ovim što se dogodilo. Nadamo se da će se slučaj što pre razrešiti i da ćemo sa sigurnošću moći da znamo da nismo prisluškivani i u drugim školama - kaže za Telegraf.rs Stevan Jurić iz USPRS.
Prema nezvaničnim saznanjima, ovakvo spletkarenje posledica je loših odnosa lokalne samouprave i škole, i mešanja zaposlenih iz opštine u rad škole.
Zanimljivo je da ovo nije prva bizarnost koja se vezuje za škole u ovom okrugu. Pre samo dva meseca, učenik OŠ "Vuk Karadžić" u Baču izmislio je priču o otmici i digao ceo region na noge. On je slagao da postoji beli kombi i nepoznati muškarci koji učenike mame čokoladicama. Srećom, ubrzo je otkriveno da je priča samo plod njegove i suviše bujne mašte.
Vlasnik Pinka Željko Mitrović prvi put je ispričao o prijateljstvu sa Sergejom Trifunovićem, zašto je upoznao njega i Aleksandra Vučića, ali i koja je razlika između njega i Emira Kusturice...
O KRITIKAMA DA JE PINK PROVUČIĆEVSKA TELEVIZIJA
Mi 25 godina čeznemo i stalno smo kritikovali premijere i predsednike što nam ne daju izveštaje, što se ne pojavljuju na televiziji, što ne znamo gde su, što ne znamo kako se troše naše pare. Znači 25 godina kukamo i kritikujemo taj stil.
Onda se pojavio predsednik koji svakog dana daje izveštaj naciji, ponekad i više puta dnevno. Daje izveštaje gde je bio, šta je radio, koga je obišao... I sad nam i to ne valja? To je licemerje. Sad nam ni to ne valja.
Dragan Đilas nema politički problem sa nama. Đilas je ovu televiziju opljačkao.
Ona nas je trideset miliona koštao za 10 godina skrivenim rabatima i fakturama. Mi nosimo deo odgovornosti jer smo prihvatali takav sistem. I to je u zakonskom smislu relativno ispravno ali kad neko ima političku snagu i sve koruptivne mehanizme i kad razgovara sa televizijama o cenama... To je po sistemu uzmi ili ostavi.
Mi danas govorimo danas o medijima kao da su oni presudni faktor. I onda opozicija i pojedini ističu medije da su oni uzrok što je vlast jaka. Pa da je tako Toma Nikolić ne bi pobedio 2012. Mi smo svi bili za Borisa Tadića. Sve televizije su bile za Tadića. Vučić i Nikolić su pobedili potpuno fer te godine iako smo im svi odmagali. I to je bila jedna brilijantna pobeda. Pobedili su tada politikom a ne medijima.
Legitimna je stvar podržavati sosptvenu vladu i svog predsednika. A šta to Vučić ne radi dobro? Nisam čuo ni iz opozicije da neko artikuliše šta nije dobro u Vučićevoj politici.
O DIRIGOVANJU ISPRED PINKA
Boška Obradovića nema na Pinku ne zbog njegove politike nego što nam je prebio novinarku. On hoće da nas hapsi i veša a mi da mu postavimo crveni tepih kad dođe ispred Pinka?!
Ja sam lično držao Gocu Uzelac u naručju dok nije došla Hitna pomoć. Ona se tresla kao da je imala epi napad. Mi smo se predstavili.
A zašto sam izašao da dirigujem i pravim budalu od sebe?
Ne zato što sam se plašio za nas, za Pink nego sam se plašio da upotrebim naše bezbednosne strukture. Ne mislim na državne nego na naše koje razvijamo ovde na Pinku 20 godina. Te ljude nisam birao na baletskoj predstavi...
Ti ljudi su spremni i veoma obučeni. I nedao bog da su izleteli. Imao sam strah da se mimo moje kontrole ne dogodi tako neki incident.
O PRIJATELJSTVU SA SERGEJOM TRIFUNOVIĆEM
Kada neko prstom pokazuje i skandira - Kontravizija, Kontravizija - to ne znači ništa drugo nego upućenje na linč. Na svu sreću incident je bio mali.
Inače, Sergej je bio moj prijatelj, dolazio je kod mene kući na te partije koje sam pravio. Ja sam jedan od odgovornih koji je Segeja upoznaop sa Vučićem.
To je bilo za vreme bombnardovanja 1999. Bio sam prilično tada organizovan oko odbrane beogradskih mostova, pravio koncerte sa onim targetima. Sergej me je tih dana stalno zvao. Imao je samo jedan zahtev- Da nađem način da izađe iz zemlje da zbriše odavde. Plašio se mobilizacije i samo je tražio način da ode.
Pozvao sam Vučića tada i zamolio ga za Sergeja da ga pusti da ide, jer prosto ne mogu da slušam plakanje svaki dan. Vučić nas je tu otresao, nije hteo ni da čuje za to. Onda sam ja bio uporan u tome jer me je ovaj pritiskao svaki dan.
Na kraju je Vučić pristao da se vidimo, otišli smo kod njega i posle silnog plakanja Vučić mu je dao dozvolu i Sergej je otišao iz zemlje.
Antagonizam se razvio mislim još tada.
Ali moram da kažem da Sergej nije tada bio nenormalan, bio je normalan momak. Družili smo se, i mogu da kažem da smo bili prijatelji.
O KUSTURICI
Često se Zadruga komentariše kroz prizmu onoga što se našlo na nekom portalu i što je viđeno u novinama ali nije bilo na Pinku.
A šta se to dešava u Zadruzi što se ne dešava u svakom američkom filmu koji se emituje na svim televizijama u tom terminu. A šta je to što se u Zadruzi desilo ili se dešava a što nije deo ekranizacije balkanske i srpske stvarnosti i autentičnoti.
Pa kad recimo Emir Kusturica snimi Doli Bel i ekranizuje balkansku autentičnost i stvarnost on za to dobije Zlatnu palmu. Kada mi to uradimo, mi dobijemo samo kritike.
O PROFILISANJU TELEVIZIJA, BOŠKU OBRADOVIĆU I MAJMUNČETU
Sa Boškom Obradovićem smo imali sukob oko ulaska majmunčeta u Zadrugu. Tako je krenulo. I demonstracije smo imali zbog ulaska majmunčeta. Ali nije bio problem u majmunčetu već što imamo visok rejting. A visok rejting nervira mnoge. Ovo je stvar kojima se ne sviđa uslovno profil našeg informativnog programa.
Danas je politička profilizacija legitimna. Tako je svuda u svetu. CNN je npr na jednoj strani a FOX na drugoj. Niko ne govori o profilizaciji N1 iako ja mislim da je dobro da imamo i takve televizije. Svi govore o profilizaciji Pinka.
O POREZU
Vučića znam 25 godina i ovakvog predsednika nećemo imati u narednih 200 godina. Ovo govorim jer su ga naši novinari, koji nisu svi za njega, zavoleli onog trenutka kada je bio najgori prema nama. To je bilo 2013. godine. Mi smo imali neko poresko dugovanje. Mi smo inače veliki poreski obveznici. Mi svake godine uplatimo 10 do 15 miliona evra u budžet.
Tada je Vučić meni kao prijatelju rekao - Vidi prijatelju, imaš ovu poresku obavezu i imaš 30 dana da je izmiriš. U suprotnom ili ćete bankrotirati ili otići u stečaj.
U Krivičnom sudu u Lucernu, u Švajcarskoj, jutros je počelo suđenje 23-godišnjoj Srpkinji, koja je optužena za ubistvo tek rođenih blizanaca.
Tada dvadesetogodišnja "Jelica S." (ime promenila redakcija) bila je u sedmom mesecu trudnoće kada su joj iznenada počeli trudovi. Legla je u kadu, gde je desetog decembra 2015. rodila bebu, bez ičije pomoći. A onda je počeo pravi pakao.
- Nisam znala kako se odvija porođaj. Kad je počelo, napunila sam kadu. Danas mi uopšte nije jasno kako sam uspela. Ležala sam u kadi i na internetu gledala kako se to radi - izjavila je ona pred sudom.
Kako je "Jelica" dodala, nekoliko meseci pre porođaja ostavio ju je dečko, Srbin, otac blizanaca. Kako je naglasila pred sudom, on je od nje tražio da abortira, što ona nije htela.
Kako je ova Srpkinja rekla pred sudom, njeni ukućani, roditelji i sestra nisu znali da se porodila.
- Beba je plakala, i to nije zvučalo ljudski. Uplašila sam se - brani se majka monstrum pred sudom.
Kako je ispričala, nakon što je rodila prvu bebu, uzela je ključ od podruma i tamo odela novorođenče. Sakrila ga je ispod odeće, a onda je bebu, svom silinom udarila o zid i bacila na pod!
Dečak je zadobio nekoliko preloma lobanje i tešku traumatsku povredu mozga... Brzo je preminuo.
Na pitanje kako se osećala u tom trenutku, odgovorila je kroz suze:
- Ne znam.
Sakrila mrtvo dete u plišanom medi
Kako je sama ispričala, telo mrtve bebe umotala je u majicu i sakrila ga u velikom plišanom medvedu sa rajsferšlusom.
- Jednostavno sam ga tamo ostavila. Ne znam šta mi se motalo po glavi - rekla je ona sudiji.
Horor ni tada nije bio završen. Trideset jedan sat kasnije ponovo je legla u kadu i rodila drugo dete.
Beba je izdahnula ubzo nakon rođenja. "Jelica" je mrtvog dečaka uvila u frotir i ostavila ga u korpi za prljav veš u kuhinji. Tu je kasnije i pronađen...
Doktori koji su svedočili pred sudom rekli su da je druga beba imala šanse da preživi da je "Jelica" posle prvog porođaja otišla u bolnicu.
63 dana u pritvoru
"Jeličin" zločin mogao je da prođe nekažnjeno da joj nakon drugog porođaja nije pozlilo. Obilno je krvarila i izgubila svest, pa su je roditelji odveli u bolnicu.
Lekari su vrlo brzo shvatili da je bila trudna i da se nedavno porodila. Pozvali su policiju iako je ona poricala sve.
Nakon što se oporavila, "Jelica" je uhapšena. U pritvoru je provela 63 dana. Za to vreme priznala je zločin.
"Jelica" je optužena je za ubistvo predumišljajem, u jednom, i ubistvo s predumišljajem usled nečinjenja, u drugom slučaju.
Sobica u Beču, ali zato vila na Balkanu...
Živim u Beču više od 20 godina. Moji roditelji nisu imali bog zna šta kad smo odlazili odande zbog rata i počinjali novi život u Beču... Zašto smo se uopšte preselili, nemam pojma. Radnika uvek treba, govorila je moja majka, a u to vreme naći posao na Balkanu bilo je ravno nuli, priseća se u popularnom blogu na sajtu austrijskog dnevnog Hojte (Heute) jedno gastarbajtersko dete sa naših livada i njiva.
Da se zna, moji roditelji ovde nisu zaradili veliku lovu, bilo je dovoljno tek za preživljavanje... U početku živeli smo u jednosobnom stanu, a nešto kasnije u malo većem, ali ništa luksuzno. Barem ne u Beču! Ali su zato moji roditelji odlučili da grade kuću van Beča, otprilike 600 kilometara južnije, da budem precizniji...
Nisu oni jedini koji nisu zaboravili svoje korene... Tamo, u starom kraju, takve se kuće grade da se teško mogu i nazvati kućama - to su prave vile i palate! Pa samo pogledajte Gomilicu, srpsko selo koje bi uverilo i najnevernijeg Tomu. Ali, nažalost, nijedno od tih sela nije živo, to su pusta sela...
A zašto? Zato što njihovi vlasnici žive i rade u Austriji i Nemačkoj, a sve što zarade ulažu u te palate u kojima niko ne živi?! Jedan od vlasnika tih palata kaže: Dok je još bio šiling, komšija digne dva sprata, a ja iz inata tri...
I nije Gomilica jedina... Širom nekadašnje Jugoslavije takvih sela, koja bi glatko mogla da ugoste i holivudske zvezde, bilo je svuda...
A onda dođe leto i tokom tih nekoliko dana prosto se učini da u tim selima nekog i ima... Zašto? Zato što se Austro-Jugosi vraćaju u zavičaj, ali ne na odmor...
Za tih godinu dana toliko se prašine nakupilo, a trava je toliko porasla po dvorištima da tih nekoliko dana odmora provedu ribajući svoju palatu, perući i koseći pre povratka u onu jednu sobicu u Beču...
I moja porodica ima jednu takvu kućerdaču. Kada smo tamo bili poslednji put? Ne sećam se... Kada ćemo ići ponovo? Nemam pojma... Ali kako izreka kaže: Ko ima, ima... Iako nikom nije od korist
Procenjuje se da se za dve godine iz Srbije u Nemačku iselilo više od 51.000 ljudi, a u prvoj polovini 2018, gotovo 19.000 radnika iz Srbije imalo je dozvolu boravka u Nemačkoj
Koliko ljudi svakodnevno napušta zemlju, nema preciznih podataka jer neki odlaze kao turisti, ostaju po nekoliko meseci ili rade neprijavljeni.
Procenjuje se da se za dve godine iz Srbije u Nemačku iselilo više od 51.000 ljudi, a u prvoj polovini 2018. godine, gotovo 19.000 radnika iz Srbije imalo je dozvolu boravka u Nemačkoj, što je dve hiljade više nego u istom periodu prethodne godine, podaci su nemačke Savezne službe za migracije.
Samo u jednom danu, šest vozača beogradskog GSP-a dobilo je posao u minhenskom gradskom prevozu. Uz četiri puta veću platu, bolje uslove rada, školu jezika koju obezbeđuje poslodavac, u nekim slučajevima i smeštaj - motiva za promenu adrese je dosta, objavio je RTS.
Vladimir Đorđević kaže da je je u Beogradu vozio autobus broj 88.
„U jednom pravcu, na primer, u špicu od 15.45 do 17 časova, pola pravca do Železnika, prevezem toliko putnika da Nemačkoj ne mogu da prevezem za 15 dana", ispričao je Đorđević. "Večito neka odricanja, sve gledaš gde ćes da uštediš, i došao je taj momenat da nema više gde", kaže Aleksandar Radović.
Iseljavanja iz Srbije počela su još s ratnim godinama, posle 2000. godine broj onih koji odlaze stagnira, da bi se iseljavanje pojačalo sa svetskom ekonomskom krizom i ponovo s migrantskom krizom. Bez obzira na oscilacije, Nemačka ostaje najprivlačnija srpskim radnicima.
Profesor Vladimir Grečić, stručnjak za migracije kaže da se 2008. godine iz Srbije iselilo, prema podacima OECD-a 7.000, da bi 2015. taj broj dostigao 60 hiljada godišnje, 2016. 44 hiljade.
Statistika, međutim, pokazuje i da se, na primer, 2016. i 2017. hiljadu Srba više iselilo iz Nemačke nego što ih je dobilo boravišnu dozvolu, ali ne registruje gde su otišli.
Jorg Heskens, savetnik predsednika Srbije za privredu kaže da sigurno ima branši, kao što su medicinski sektor i sektor vozača, gde u Nemačkoj nema dovoljno truda da obuči svoje ljude za taj posao.
"Ali generalno, Srbija sve bolje stoji i za ove ljude biće atraktivnije da ostanu ili da se vrate iz Nemačke, kada imaju znanje nemačkog jezika i potencijalnu mogućnost za posao, njima ovde 500-600 evra više znači nego 1.500 u Nemačkoj", kaže Jorg Heskens.
Nijedna zemlja ne uspeva da spreči ekonomske migracije, posebno mladih i obrazovanih. Međutim, Irska, Kina i Indija uspele su da vrate deo stručnjaka.
"U Indiju se mnogo vratilo iz SAD, naročito iz Silicijumske doline. To se ne može učiniti preko noći, te zemlje su puno ulagale, ali je bitno da je zemlja mora biti posvećena tome da problem ublaži", kaže Grečić.
To je moguće, smatraju poznavaoci, ako se ulaže u istraživanje, razvoj i znanje. Problem ne ublažavaju zakoni poput nemačkog, koji zapravo znači oštriju selekciju radnika, i podrazumeva stručnije ljude među onima koji odlaze.
Devetogodišnji Pavle B. iz sela Ljukovo kod Inđije izgubio je danas život u požaru koji je zahvatio štalu u kojoj se igrao sa dvojicom mlađe braće i jednim drugom.
U požaru koji je izbio oko podneva u Ulici 1. novembra u jednoj porodičnoj kući u Ljukovu kod Inđije nastradao je dečak od devet godina, potvrđeno je „Blicu“ iz Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici. Do velikog požara je došlo u ekonomskom delu dvorišta, u štali gde se nekoliko mališana igralo.
Kako saznajemo, Pavle je oko podneva otišao u štalu sa dvojicom braće, uzrasta od sedam i pet godina, i jednim drugarom (7) iz komšiluka, koji je došao kod bake iz Beograda.
Naime, kako su za „Blic“ ispričale potresene komšije, dečaci su se ujutru igrali na ulici i ispred kuće, a potom i na senjaku iznad štale. U jednom trenutku vatra je počela da bukti u štali.
Dečaci koji su bili sa Pavlom istog trenutka sišli su sa štale i krenuli da dozivaju pomoć. Međutim, u tom trenutku roditelji trojice dečaka bili su na poslu i u njihovoj porodičnoj kući nije bilo nikoga osim bake Mire, koja ih je čuvala.
Baka i komšije čuli su dozivanje mališana i istog trenutka došli do štale i uspeli se na merdevine sa spoljne strane. Mira se pela ka dečaku, koji je vrištao i dozivao je u pomoć kroz gusti dim i vatru.
- Ona je rekla dečaku „Pavle, baci balu i skoči na nju“, a on joj je plačnim glasom odgovorio „Ne mogu, baba, gore mi noge“. Te reči nam još odzvanjaju u ušima... Jadno dete kako je nastradalo... - pričaju komšije koje su takođe pritrčale u pomoć.
Trenutak kasnije, plamen je u potpunosti zahvatio dečaka i proširio se na visinu od deset metara i dečak je propao. Komšije koje su videle buktinju otišle su do svojih kuća i napunili kante vodom, sa kojima su pokušali da ugase stihiju dok ne dođu vatrogasci. Međutim, bezuspešno. Prema njihovim rečima, vatra je ugašena u potpunosti kada su došli vatrogasci, koji su pronašli beživotno telo dečaka.
Celo selo Ljukovo je u neverici nakon strašne tragedije koja se dogodila. Pavlovi roditelji, slomljeni od tuge, juče nisu bili u stanju da razgovaraju o nemilom događaju, kao ni ostatak familije.
Braća nastradalog dečaka, koja su prisustvovali tragediji, kako nam je rečeno, odvezeni su kod rodbine kako ih ne bi dodatno potreslo izjavljivanje saučešća u njihovom domu.
Po druga koji je bio sa njima odmah nakon tragedije došli su roditelji koji su ga odvezli nazad kući u Beograd.
Kako nezvanično saznajemo, nakon požara, kod jednog od dečaka su pronađene šibice, te se sumnja da su se dečaci u štali igrali šibicama, od kojih je jedna zapalila seno i dovela do nezapamćene tragedije. Šta je tačan uzrok nesreće pokazaće dalja istraga.
Telo nesrećnog dečaka prevezeno je na Institut za sudsku medicinu, a obdukcija će pokazati koji je uzrok smrti.
Kako „Blic“ saznaje, inspektori su razgovarali sa roditeljima nastradalog dečaka i očevicima i ljudima koji su pokušali da spasu život mališana.
Samo još jedna priča koja budi saosećanje, već istinita priča i jedan podsetnik našem društvu da ima još onih kojima treba pomoć.
Nikola i Milica su 2013. godine izgubili oca u saobraćajnoj nesreći, a njihova majka je izgubila bitku sa rakom pankresa početkom februara ove godine.
Od tada život za njih postaje samo borba za preživljavanje, a žive u kući u kojoj su uslovi života nedostojni čoveka. Žive sa očevim ujakom koji je šlogiran i ujnom koja je starija osoba, a tetka im pomaže maksimalno koliko je u njenoj moći - kaže za Espreso tetka Danijela Uzelac.
- U staroj kući jedva da imaju normalne uslove za život. Nemaju wc šolju u kupatilu, koriste poljski wc po hladnoći - objašnjava Danijela i kaže da deca nikada nisu tražila mnogo, ali im je pomoć u ovoj situaciji preko potrebna.
Nikola pohađa treći razred jezičke gimnazije Bora Stanković u Nišu, sestra Milica peti razred osnovne škole. Isprva nisu ni bili svesni šta im se događa u životu. Nikola je veoma jak dečak. Od škole je dobio stipendiju kao Vukovac koji i nakon svega niže petice u školi.
- Mislim da je mala Milica tek sinoć postala svesna da je 6. februara izgubila majku kada je sama učila lekcije iz predmeta. Svaki put je majka sa njom učila, čitala joj, prepričavala i pomagala da što bolje savlada gradivo, a sada je sedela sama za stolom i učila - priča tetka i kaže da je devojčici teško ne samo zbog učenja već i zato što više nema majku.
Danijela je izgubila roditelje pre nekoliko godina i teško je to podnela, a zbog stresa je morala da potraži i stručnu pomoć, a kaže da se deca dosta dobro drže s obzirom na to kakva ih je tragedija zadesila.
Baba ujna se brine o šlogiranom suprugu i o Milici i Nikoli. Hrane ima, račune plaća baka od svoje male penzije, ali nije kaže Danijela, nije sve u hrani.
- Deca se ne predaju, ali se vidi da im je teško i naravno da im nije lako. Juče sam pomagala Milici da pravi herbarijum iz Biologije, a Nikola ima svoje potrebe, a ja kao tetka ne mogu baš sve da im priuštim, nisam ni zaposlena. Volela bih da imaju barem normalno kupatilo, a ne da idu po hladnoći u poljski wc. Imaju kupatilo, ali nije funkcionalno - iskrena je Danijela.
Za Nikolu kaže da je zaista pametan i jak momak koji sve razume.
- Ja znam kako mu je, jer sam "nosila iste cipele kao i on" - objašnjava metaforični tetka Danijela koja ima je kako kaže veliki oslonac u životu i uvek će biti, ali deci roditelje ne može zameniti - tvrdi ona.
Nedavno mi je Nikola rekao da mu dođe da se iseli iz kuće, jer ima utisak da je kuća ukleta, jer na svakih 5-6 godina neko umre - otkriva Danijela i kaže da Nikola ipak, ima i svojih teških momenta, ali da stav ukućana dosta znači.
Nikolini i Miličini deda i baba su preminuli mladi, a sada su i Nikolini roditelji preminuli, pa se svi pitamo da li deca ispaštaju ni kriva ni dužna zbog ko zna čega ili nas je neka kletva zadesila - pita se tetka Danijela.
Iako su maloletni i žive sa ujakom i ujnom očevih roditelja, deca nemaju staratelje.
Iz centra za socijalni rad u Merošni su nam rekli da kada Nikola u aprilu napuni 18. godina može postati staratelj svojoj mlađoj sestri Milici.
Svi koji imaju dobru volju i žele da pomognu Nikoli i Milici mogu se javiti na email redakcije Espreso.
Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala
Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji
