Šveđani imaju predstavu o svojoj domovini kao o mirnoj i zemlji niske stope kriminaliteta. Otuda je još veći šok bio kada je u cik zore 23. septembra grupa kriminalaca odnela desetine miliona eura iz trezora kompanije za obezbeđivanje u mestu Vastberg, južno od Stokholma. Bila je to pljačka u stilu holivudskih krimi filmova, savršena operacija bez suvišnih poteza izvedena pred nemoćnim službenicima.

Helikopter se u četiri sata spustio se na krov zgrade kompanije za obezbeđivanje, u čijim je trezorima gotovina za bankovne automatske mašine za isplatu širom Stokholma. Najmanje dve osobe su se spustile niz konopce, do prvih prozora razbili ih i ušli u zgradu. Unutra su uz pomoć eksploziva otvorili sefove, pokupili novac i ponovo se uz pomoć konopaca popeli na krov. Zatim je helikopter odleteo. Zgrada je obezbeđena od napada sa zemlje, ali ne i iz vazduha. Otuda su policajci u automobilima imali mnogo muke da uđu u objekat pošto su aktivirani alarmi. Teško naoružani pljačkaši postavili su „ježeve" na prilazima zgradi i ostavili paket sa natpisom „bomba" u hangaru obližnje policijske stanice, čime je onemogućeno da odatle poleti helikopter. Kasnije se ispostavilo da je obaveštenje o bombi bilo lažno.

Helikopter koji su pljačkaši koristili bio je ukraden prethodne večeri i posle kriminalne akcije ostavljen je deset kilometara od zgrade. Razbojnici su nestali zajedno sa oko 100 miliona eura plena. U akciji niko nije povređen iako je u zgradi kompanije bilo 27 ljudi kada

Usledila je policijska akcija za koju u Stokholmu tvrde da je najveća u zemlji od one pošto je švedsku ministarku inostranih poslova Anu Lind u septembru 2003. ubio sin srpskih doseljenika Mijailo Mijailović. Firma za pružanje sigurnosnih usluga u kojoj se nalazio novac namenjen bankomatima ponudila je nagradu od milion dolara za bilo kakvu informaciju koja bi pomogla u hapšenju lopova.

Nekoliko ljudi je uhapšeno zbog sumnje u umešanost u spektakularnu krađu helikopterom. Uhapšeni su Goran Bojović (38), Goran Živković (29), Aleksandar Erikson (34), koji se sumnjiči da je pilotirao helikopterom, kao i Turčin Metin Akdag (37), Iranac Reza Madadi (31), poznati ultimafajt borac sa nadimkom Bijesni pas, i Peter Karlson (29). 

Erikson slovi za jednog od najboljih švedskih televizijskih producenata. Postoje indicije da je bio prisiljen da pilotira, a navodi se i da je imao kontakte sa obezbeđenjem opljačkane firme. Za četvrtog uhapšenog Petera Karlsona najmanje je podataka i javnosti je nepoznato kakva je bila njegova uloga u svemu ovome.

Neki od uhapšenih su prema švedskim medijima odrasli u južnom delu Stokholma i sredinom 1980-ih i i početkom 1990-ih bili članovi tzv. Fića bande. To je bila grupa koju su osnovali mladići poreklom iz bivše Jugoslavije i bavili su se krađama i ucenama.
Uhapšeni Goran Bojović nikada nije osuđivan, iako je u policiji označen kao „gangster"koji je pripadao Fića bandi. Drugi čovek poreklom sa ovih prostora Goran Živković, odrastao je u južnom delu Stokholma. On je bio osuđen zbog krađe smaragda vrednog 100.000 kruna. Dragi kamen kasnije je vraćen vlasniku. 

Nezvanično, beogradski mediji saznaju da je tada švedska policija tragala za još nekoliko osumnjičenih. Kako bi došli do što više informacije, gledali su i privatne fejsbuk profile. Tako je utvrđeno, pored ostalog, da je Bojović ,,fejsbuk" prijatelj sa Milanom Ševom, poznatim Srbinom koji je dugo boravio u Švedskoj, inače zetom Ratka Đokića. Đokić je slovio za ,,kralja" podzemlja u Švedskoj, a ubijen je maja 2003.

Navodno, švedska policija traga za organizatorom spektakularne pljačke, za koga se vjeruje da je u Beogradu. A to je upravo Ševo. Otuda su i švedski inspektori  boravili dosta dugo u Srbiji.
Srbin iz Bosanskog Petrovca Ševo, slovi za jednog od glavnih kriminalnih bosova u Švedskoj. Švedska policija, veruje da bi 40-godišnji Ševo, koji je pobegao iz tamošnjeg zatvora pre šest godina i sada slobodno živi u Beogradu, mogao biti blisko povezan sa jednom od najvećih pljački ikad izvedenih na švedskom tlu.
Ševo se iz rodnog Petrovca doselio u Švedsku sa roditeljima još 1978. godine. Javnosti je postao poznat kada je na čelu bande nasledio Dragana Joksovića Joksu, kada je ovaj 1998. ubijen na hipodromu u Stokholmu dok je čekao u redu ispred kladionice. Joksović je bio poznat u Stokholmu kao vodeći ,,mafijaš", ucenjivač restorana, upravljao je crnim tržištem za klađenje, prodajom krijumčarenih cigara i alkohola. I pored toga Joksović nije bio nikad osuđen za neki od ovih prekršaja pošto su svedoci iznenada gubili pamćenje i zaboravljali da su ga ikada vidjeli.

Prema izjavama zvaničnika u Beogradu, srpska policija upozorila je švedske kolege da se sprema spektakularna pljačka. 

Životni put “švedskog kuma” počeo je u siromašnoj bosanskoj porodici. Milan Ševo rodio se 1968. u malom gradu Bosanskom Petrovcu. “Imao sam dvije majice i jedan par cipela”, prisjeća se u knjizi “Švedski kum”, svojevrsnoj svojoj biografiji, koju je napisao švedski istraživački novinar Nuri Kino, a nedavno je objavljena u Švedskoj.

Kad je imao dvije godine, njegova se porodica prvi put preselila u Švedsku. Tri godine kasnije vratili su se u rodni kraj. Otac je odlučio sagraditi kuću na periferiji, no kako nije razmišljao o priključku na vodu i struju, kuća nije dovršena pa su propali planovi o velikom porodičnom domu.

Ušteđevina iz Švedske brzo se istopila, otac je počeo piti i uskoro je napustio porodicu. Ševina majka s troje se djece uselila u baraku koja im je trebala služiti kao skladište. Bili su jako siromašni i Ševo se sjeća da je često bio gladan. Nakon nekoliko godina u BiH, Ševo se 1979. s majkom, starijim bratom i sestrom vratio u Švedsku. Preko socijalne službe dobili su stan s četiri spavaće sobe, u jednom od predgrađa Stokholma. Peti razred počeo je pohađati u školi u Vĺrby gĺrdu i trudio se uklopiti.

Jedan od njegovih prijatelja volio je krasti. Ševo se ne sjeća zašto, no ubrzo je kralo čitavo društvo. Počeli su sa sladoledom, potom prešli na bicikle. Ševina majka nije primjećivala da joj sin dolazi kući u novim jaknama, stalno je radila i jedino joj je bilo važno da u frižideru uvijek bude hrane.

 “Kad gledam unatrag, mislim da je možda ipak škola trebala učiniti više. Trebali su imati više razumijevanja za samohrane roditelje koji nisu stizali kontrolisati djecu dok su se borili za opstanak”, kaže u knjizi Ševo.

U višim razredima osnovne škole počeo se tući. Njegovo društvo sukobljavalo se s grupicama iz drugih kvartova i škola. Ubrzo je došlo do sukoba imigrantske djece s mladim neonacistima. Stvoren je mentalitet bandi i suparnici su se međusobno tukli bez razloga. Ševu i njegove prijatelje odgajala je ulica, a krađe su u međuvremenu postajale sve ozbiljnije. Poenta je bila biti bolji i hrabriji od drugih. Tako se sticao ‘respekt’ društva.

Ševo je sve više markirao iz škole, a policija ga je sve češće lovila u sitnijim krađama. Zbog toga je dodijeljen hraniteljskoj porodic. S etničkom švedskom porodicom proveo je 18 mjeseci, a za to je vrijeme popravio ocjene i upisao školu za ugostitelje. Ta porodica imala je dva biološka sina njegove dobi i jednu posvojenu kćerku iz Afrike. Živjeli su u Estermalmu, bogatoj četvrti u centru Stokholma. Ševo se ipak nikada nije osjećao sasvim kao kod kuće i nedostajala mu je porodica.

U međuvremenu je u centru Stokholma upoznao ‘ljude iz grada’. Zločini su tamo bili veći - pljačkalo se sefove. Tamo je ležala velika lova, bilo je lako, a kazne su bile blage. Nakon što je napustio hraniteljski dom, vratio se majci u predgrađe. No više nije bilo povratka pljačkanju pijanih švedskih posjetioca kafana i ‘mažnjavanju’ torbica na motociklu.

Kako se Ševo pokazao izuzetno talentovan, za njega su zanimanje pokazali stariji Jugosloveni u kvartu. Polako su ga počeli voditi na manje ‘poslove’. “Kad su me prvi put poveli nisu me pitali želim li, samo su mi dali pištolj. Trebao sam držati ljude na nišanu dok oni ne pokupe novac. Iako sam se time kasnije hvalio vršnjacima, osjećao sam kako je to bilo pogrešno”, ispričao je Ševo. Tada je imao 16 godina.

Do tada je već počeo trenirati borilačke vještine. Treninzi su postali tačka oko koje se vrtio njegov svakodnevni život. U klubu je bio sedam dana sedmično i po dva puta dnevno. Počeo se i natjecati, a tada je upoznao Liama Norberga, budućega poznatoga švedskoga glumca. Na početku su bili rivali, trenirali su kod konkurencije, a Ševo je potom prešao u njegov klub. Tamo je upoznao i Paola Roberta, danas poznatog bivšeg boksera, koji se spominje u knjizi Stiga Larsona “Djevojka koja se igrala vatrom”. S 19 godina otišao je odslužiti vojni rok u Jugoslaviju.

Kad se vratio, pokušao je dati još jednu šansu životu u predgrađu i zaposlio se kao kuvar u hotelu Sheraton. No bilo je prenaporno i uskoro se vratio ulici.

Na jednom bečkom trgu dvojica Albanaca napala su jednog srpskog mladića, ali su izvukli derblji kraj, pošto ih je momak dobro isprebijao.

Dvojica Albanaca napala su jednog srpskog mladića koji je mirno sa prijateljima pio piće u kafeu na Prateru. Oni su ga najpre vređali, a onda i fizički nasrnuli na  Srbina, inače za glavu višeg od njih.

Međutim, izvukli su deblji kraj pošto ih je momak obojicu dobro išamarao i namlatio bacajući ih po trgu kao krpene lutke.

Ko zan kako bi se sve završilo da se posle nekoliko minuta nije umešalo i jedan pripadnik obezbeđenja iz obližnje firme, na koga su besni Albanci takođe nasrnuli, ali su se ubrzo povukli kada je pozvao policiju.

Pogledajte kako ih je hrabri Srbin složio na zemlju.

Preko jedne zgrade bio je raširen ogromni transparent sa njegovim likom. “Mnogo je vodio računa o svojoj romskoj zajednici i pomagao ljudima. Izvršio je integraciju Roma u rumunsko društvo, slao je članove zajednice u školu”, priča njegov rođak Jon Rudaru.

Ćoaba, star 58 godina, koji se 1997. godine samoproklamovao "kraljem Cigana u celom svetu", primljen je u teškom stanju u utorak u bolnicu u Antaliji, gradu na jugu Turske, gde je bio na odmoru. 

Ćoaba, koji se oženio sa 14 godina, udao je 2003. godine svoju 12-godišnju ćerku Anu Mariju (Maria) za mladog Roma starijeg tri godine od nje. To je izazvalo kritike, tako da je Ćoaba obećao da će se boriti protiv venčavanja Roma u periodu adolescencije, čak i njihovog detinjstva, što je veoma rasprostranjena tradicija među tom zajednicom. Ćoaba je, između ostalog, podsticao romske porodice da izađu iz začaranog kruga siromaštva šaljući decu u škole, dok je stopa školovanja u okviru romske zajednice niža od nacionalnog proseka. 

Predsednik Trajan Basesku (Traian Basescu), koji je sa Choabom godinama prisustvovao raznim romskim proslavama, izrazio je saučešće porodici Ćoabe i romskoj manjini, preneli su francuski mediji.

Pre sahrane njegov stariji sin Dorin je krunisan za “međunarodnog kralja Roma”, i tako ga nasledio na čelu najveće romske zajednice u Evropi, dok je sam Ćoaba 1997. godine nasledio svog oca koji je za vreme holokausta bio deportovan u Sovjetski Savez.

Romski sociolog Ćiprijan Nekula opisuje Ćoabu kao umerenog vođu i posrednika koji je koristio svoju propovedaonicu za prenošenje mnogih poruka, tražeći od Roma da ne prose po ulicama, da čekaju da napune 16 godina pa da tek onda stupaju u brak i da traže veća prava kao manjina.

“Kad bih ga pozdravio sa ‘ljubim ruke vaše veličanstvo’”, priča Nekula, “on bi mi odgovorio ‘dosta s tim glupostima’”.

Ćoaba je postao čuven po tome što je, kad je video kako njegova 12-godišnja ćerka beži iz crkve sa svog venčanja kako ne bi postala dete-mlada, postao aktivista za obrazovanje romskih devojčiaca i počeo da se zalaže da devojčice ne treba da se udaje pre nego što navrše 16 godina. Doduše, njegoa Ana-Marija se vratila nekoliko minuta kasnije i obavila svoju dužnost i udala se za čoveka koga joj je odabrao otac.

Na njega i njegovu politku veliki uticaj ke imala njegova supruga Marica, kojom se oženio kad su oboje imali 14 godina, i sa kojom je dobio četvoro dece.

Gimija Levakovića, Roma s hrvatskim pasošem, poznaje cela Danska. Osim što se redovno pojavljuje na naslovnicama danskih tabloida, o njemu je snimljen dvodelni dokumentarac. Reč je o šefu klana s oko 40 članova, osuđivanih kriminalaca, od kojih mnogi nikada nisu imali posao jer su se posvetili kriminalu, a bez obzira na sudske presude nastavili su da dobijaju socijalnu pomoć.

Džimi zahteva da ga zovu Džimi bos 007, a u Dansku se doselio pre 40-ak godina. Od tada on i njegova porodica pune crnu hroniku danskih medija. Džimi je početkom godine bio "zvezda" dvodelnog dokumentarnog filma na televizijskoj stanici TV2. Njegova porodica ima oko 40 članova: uz spomenute Đovanija i Milenu, tu su i Đango, Dolar, Alpaćino, Santino, Pepelka, Jura...

Osim što imaju više od 45 članova koji su u Dansku pristizali jedan za drugim od sredine 70-ih i ujedno počinili na danskom tlu gotovo hiljadu krivičnih dela, Levakovići svaki mesec primaju izdašnu socijalnu pomoću koja se broji u desetinama hiljada evra. Tamošnje službe izračunale su da su ih Levakovići, otkad su u Danskoj, koštali vrtoglavih 9 miliona evra - od socijale i zdravstva do boravka u zatvoru. No, nakon samopromocije glave porodice, takozvanog Gimija Bossa 007 u televizijskim emisijama i na društvenim mrežama, Danci su rešili da ih vrate u Hrvatsku.

Saga o nepopravljivom bosu Gimiju Levakoviću i borbi Danske da ga se reši time se nastavlja. Kap koja je prelila čašu i potez zbog kojeg je Levaković sigurno već gorko požalio tiče se njegovog ispada u gradiću Korser. Naime, Gimi se za vreme roštilja s jednom romskom porodicom jako napio, pa se posvađao s domaćinima preteći im pištoljem i urlajući da će pobiti celu njegovu porodicu. Kada je policija stigla, pronašla je svog starog poznanika, koji je osuđen 26 puta u manje od 20 godina.

Na njegova i vrata članova klana policajci, pišu danski mediji, u proseku pokucaju svakog drugog dana, a država je vrlo darežljiva sa socijalnom pomoći, zbog čega se Danci nerviraju ističući da je apsurdno da kriminalci žive na socijalnoj pomoći i tražeći da se napokon deportira. Gimi je bez obzira na sve u medijima blatio državu ističući da je za njegovo bavljenje kriminalom kriva država, a obećavao je da neće više kršiti zakon. Međutim, to obećanje je prekršio i Danska je, čini se, ujedinjena u želji da se on kazni. U slučaju deportacije mogao bi da završi u Hrvatskoj zbog svog pasoša, iako je hrvatska policija potvrdila da nema registrovanog državljanina s tim imenom.

Zloglasni gangster Džimi bos ponovno je završio iza rešetaka početkom maja iako je u spomenutom dokumentarcu nedvosmisleno najavio da izlazi iz kriminala. U petak 1. maja, piše list Ekstra Bladet, Džimi se u gradu Korseru gadno posvađao s drugim Romom, pa je poslao svoju 14-godišnju ćerku da mu donese pištolj! Obaška što je to "valter P-38", poznat i kao oružje koje su nosili nemački oficiri za vreme Drugog svetskog rata.

Naime, Džimi bos 007 je sa ćerkom i sinom (10) došao u Korser da pogleda stan za koji je bio zainteresovan, pa je odseo kod drugog Roma, imenovanog kao J.T. Počeli su da se nalivaju alkoholom, pa je pijani Džimi u jednom trenutku krenuo da urla da niko ne sme da mu dira ćerku inače će "poje*ati ceo Korser". Svađa s domaćinom eskalirala je do te mere da je Džimi zatražio od ćerke da mu iz njihove sobe donese pištolj. Na sreću, mala je odbila da ga posluša.

Koliko je situacija bila gadna govori činjenica da je domaćin u jednom trenutku pao na pod pokošen srčanim udarom, pa je pozvana hitna pomoć, koja ga je prevezla u bolnicu. Ali Džimi je nastavio da preti i urla, pa je ostatak društva pozvao policiju. Policija je pretražila stan i u sobi u kojoj su bili smešteni gosti. Džimi je sutra, kad se osvestio, tvrdio da taj pištolj u životu nije video, ali je ipak završio u zatvoru.

- E tad kad stigne socijala, uguramo novac u novčanike i onda ih ko fol izgubimo na ulici. Gledamo ljude koji ih pronađu i onda ih zaskačemo. Zabavljamo se, ali oni su pohlepni! Žele da uzmu ono što im ne pripada. Policajci mi svako malo govore: ‘Gimi, šefe, ti bi trebalo da budeš u zatvoru!’ A ja im na to velim: kakav zatvor?! Pa ja moram zarađivati novac da prehranim porodicu kojoj sam uzor i koja ima snove - priča Gimi koji je šest godina proveo u zatvoru i nema ni dana radnog staža, jer navodno boluje od panike i astme.

Dansku je zaprepastio podatak da Džimi bos nikada - ali baš nikada - nije imao posao i da otkad je došao u Dansku prima socijalnu pomoć, a u trenutku hapšenja imao je u džepu 22.000 američkih dolara! Novac je zaplenjen dok mu ne dokaže poreklo. Na sudu je tvrdio da je od tih para hteo da plati prve rate za stan u Korseru, ali od selidbe verovatno neće biti biti ništa ne samo zato što je Džimi bos završio u zatvoru, nego zato što su stanovnici četvrti Motalavej, gde se nalazi taj stan, pokrenuli potpisivanje peticije da mu se zabrani dolazak. Ne žele, kažu, kriminalca u naselju.