KiM

KiM (159)

Dolaze mnogobrojna svedočanstva da je potpuno nejasno čime se bave Amerikanci u Bondstilu, poručio je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u Beogradu i time izrekao ono o čemu se na Kosovu govori upola glasa i zbog čega se, kažu upućeni, tamo čak i gubi glava.

Svoju vojnu bazu Amerikanci su sakrili gvozdenom zavesom. Unutra ulaze samo odabrani, kontrola je rigorozna, a mnogobrojni navodi da je Bondstil centar iz kog se narkotici distribuiraju po celoj Evropi, da se tamo obučavaju teroristi, regrutuju špijuni i ubice… nikad nisu argumentovano demantovani.

Lavrov je o Bondstilu govorio objašnjavajući ulogu Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu. – U istom regionu, na teritoriji Srbije, na Kosovu, na osnovu odluke UN stvorena je američka baza Bondstil. Dolaze mnogobrojna svedočanstva da nije jasno čime se tamo bave naše američke kolege. Kao odgovor na te sumnje, oni nisu pozvali nikog da dođe u posetu – naveo je Lavrov, naglašavajući da su u niški kompleks pozvani predstavnici svih onih koji sumnjaju da je reč o humanitarnom centru i da se predstavnik SAD na licu mesta uverio u pravo stanje stvari.

Sagovornici Srpskog telegrafa saglasni su da Bondstil krije mnoge mračne tajne. Bivši obaveštajac srpske policije i učesnik rata na KiM Slavko Nikić kaže da je Bondstil od početka leglo kriminala u koje niko ne sme da zaviri i da je sigurno tamo isplanirana i likvidacija Olivera Ivanovića.

– Ta američka baza obučava teroriste, iz nje se trguje narkoticima, nekada i organima. Imam lična saznanja o tome. Preko Bondstila se švercuju narkotici tako što se dočekuju krijumčari iz pravca Turske, Bugarske, Makedonije i Albanije i preuzimaju se tovari koji se dalje transportuju na zapad. Nemam dilemu da iz tog zla dolazi nalog za ubistvo Ivanovića s obzirom na regrutni centar koji tamo postoji i obučava specijalce – otkriva Nikić.

Mračne tajne vojne baze

  • Čvorište za slanje narkotika ka evropskim zemljama
  • Centar za obuku terorista
  • Veliki prislušno-obaveštajni centar
  • Regrutovanje i obuka špijuna
  • Logistička baza i utočište za počinioce najtežih krivičnih dela

BEZ IKAKVE KONTROLE

Da se u Bondstilu nalazi prislušni centar, potvrđuje analitičar Miroslav Lazanski, koji se lično uverio u to. On tvrdi da ima saznanja da su pripadnici terorističke Kumanovske grupe evakuisani u tu bazu.

– Kad sam bio u Bondstilu, pre nekoliko godina, tamo je bio 525. američki izviđačko-obaveštajni bataljon, koji je došao direktno iz baze u Severnoj Karolini. Lično sam ih video i razgovarao sa njihovim komandantom. Ta jedinica se otvoreno bavi prisluškivanjem, imaju svu neophodnu opremu za radioelektronsko prisluškivanje svega – od fiksne do mobilne telefonije i svih mogućih radio-veza. Takođe, od upućenih ljudi čuo sam da se u Bondstilu sada nalaze pripadnici Kumanovske grupe – kaže Lazanski.

Haški osuđenik Veselin Šljivančanin smatra da nije samo Bondstil taj koji pravi problem državi nego i vršljanje vojnika NATO po jugu Srbije, u šta se lično uverio.

– Jasno je da je Bondstil baza u kojoj se radi sve ono što odgovara Amerikancima bez ikakve kontrole, pa ne čudi što odatle izviru najveća kriminalna dela – poručuje Šljivančanin.

Činjenice:

  • Bondstil izgrađen 1999. godine
  • U izgradnju uloženo više od 34 miliona dolara
  • Nalazi se između Uroševca i Gnjilana, na 18 kvadratnih kilometara
  • Najveći američki vojni poligon sagrađen van SAD posle Vijetnama
  • Poseduje visokotehnološki komunikacioni centar, u koji se slivaju podaci iz regiona, sa Bliskog i Srednjeg istoka
  • Ima najmoderniji pokretni sistem za komunikaciju, koji može da uspostavi vezu sa američkim trupama bilo gde u svetu
  • U bazi rade obaveštajci koji su ratovali u Avganistanu i Iraku
  • Prema nezvaničnim podacima, raspolaže sa 20 helikoptera blek hok, helikopterom apač, desetak tenkova abrams A-22
  • Baza nazvana po američkom heroju iz Vijetnamskog rata Džejmsu Liroju Bondstilu
  • Lokacija izabrana godinu dana pre početka bombardovanja SRJ, i to na zemlji koja je pripadala Srbima
  • Bazu posetili Bil Klinton, Džordž Buš, Madlen Olbrajt…

Na društvenim mrežama poslednjih dana postao je veoma popularan natpis: "„Kada prodaš njivu na Kosovu Albancu za 200.000 €, nemoj da dolaziš u kafanu i naručuješ: Ko da mi otme iz moje duše Kosovo"

Ono što sledi je tekst nastao kao reakcija na natpise koji su sve učestaliji na društvenim mrežama a tiču se Srba koji su odselili sa Kosova. Upućen je svima onima koji misle da su Srbi "prodali" Kosovo i Metohiju.

Autor je Srbin koji sada živi na Kosovu i Metohiji i mi njegov tekst prenosimo u celosti.

„Pišem sa tog Kosova i Metohije. Imam sasvim dovoljno godina da se sećam i početka osamdesetih i onih demonstracija i šta im je prethodilo. Kada živiš južno od Ibra u selu gde je Srba desetak skromnijih kuća sa obradivom zemljom a okružuje te nekoliko sela sa Albancima, onda shvatiš da si u centru pažnje. Imaš i velike i plodne njive na kojima je rađalo baš sve, ali desi ti se da preko noći ostaneš bez letine jer ti komšije desetkuju sve. Pokradu stoku, popale sena, zatruju bunare, poseku šumu. I tako iz godine u godinu.

Imaš malu decu koja dugo pešače do udaljene škole, ili ih pratiš ili dočekuješ sa modricama, pokradenih jakni, patika, izgubljene torbe, knjiga, izgrebane od trčanja kroz šumarke. Svaki mrak u zimskim noćima donosi zebnju, u daljini iza brega se čuju rafali, nekome izgori štala i traktor. Odeš na zadušnice i nađeš polomljene spomenike, polomljene krstove na svežim grobovima, pokradene metalne ograde, mesingana slova. I tako iz godine u godinu.

Deca porastu, krenu u srednje škole, kad čuješ da je neka devojčica iz susednog sela silovana. Čuješ kako je iz obližnjeg sela čovek prebijen dok se vraćao sa posla. Telefona nema nigde.

A onda jednog dana dođe ti starešina iz albanskog sela sa pratnjom. Glumi veliku zabrinutost, nudi ti pomoć, ogrev, drva, daje besu (reč) da te iz njegovog sela niko neće dirati. A onda ti onim staklenim pogledom ponudi (posavetuje) da ti otkupi kuću za pola miliona maraka sa sve njivama. Razmišljaš u glavi da je to spas, nekoliko stanova gde god po SFRJ tada, otvoriš radnju, iškolujes decu, obezbediš se. Ali proradi patriotizam, želja i inat, odbiješ ponudu. Sledećih meseci sve što se događalo postaje duplo intenzivnije, ne samo tebi, već i prvom komšiji Srbinu.

Sledeće godine opet starešina iz susednog sela. Ti gladan, deca gladna, šuma posečena, grobovi porušeni. On ti nudi 200.000 maraka. Deca vrše pritisak da se ide, žena vrši pritisak da se ide. Inat ne da. Odbiješ. Sledeće godine, po istom šablonu i još većim pritiskom odlaziš u susedno selo i nudiš svu imovinu za 200.000 maraka.

Mudrac vrti glavom i puši uvijen duvan. Kaže da može za 150.000 ali ako i komšija proda svoje njive, ne mora kuću i okućnicu. Prodaš, odeš. Kada komšija vidi da će mu Albanac biti prvi u zlu ne trebalo, nudi sve svoje za 100.000. Odlazi i on. Odlazi još onih dvadesetak domaćina.

E to tako izgleda, rođaci. A onda kada dođu u centralnu Srbiju, kupe još veću kuću za pola novca, otvore prodavnicu, zaposle decu. Pa i tu kuću plate vama u Srbiji, auto kupuje od vas i vama daje novac za to. Ista ali surovija priča dešavala se devedesetih, ali sa mnogo više nasilja, krvi, otmica, silovanja.

Kada sledeći put budete pričali o prodaji Kosova, setite se delom ovoga. I da… ja imam preko 3 hektara zemlje u Nedakovcu pored Vučitrna, blizu reke Sitnice. Niti mogu da je prodam a ni da obrađujem. A ona rađa tamo nekom drugom. Ovom treba dodati i par pravila sa kraja sedamdesetih. Prvo je bilo komasacija zemljišta. Uzmu tvoju njivu blizu kuće, druge kategorije, a dodele ti treću, ali do nje moraš proći kroz albanska sela. I pravilo 7+1 za zapošljavanje: na 7 Albanaca zapošljava se jedan Srbin, Crnogorac, Musliman, Turčin ili Rom… Pa saberite…

Živeli, sa Kosova i Metohije.“

Ledena ubuđala prostorija sa zemljanim podom, polomljenim nameštajem iz prve polovine 20. veka, a u dnu sobe dete, majka i otac - kao aveti.

Samo se čuje detinji pokušaj da iz majčine prazne dojke izvuče koju kap mleka, bezuspešno, jer tamo, vidi se po reakciji, nema ništa.

"Nema, nema, nisam ništa jela od jutros, gladna sam, gladna legnem gladna ustanem…", plač prekida majku kojoj izgleda ni samoj nije jasno kako se našla u takvoj situaciji.

Reč je o Miljani Marković (20), njenom vanbračnom suprugu Stefanu Krstiću (20) i njihovoj jednogodišnjoj ćerkici Teodori, prelepom plavom čuperku sa velikim očima, detetu od 8 kilograma, kome se lice izdužilo, a obrazi upali od gladi.

Žive u oronuloj kući u Lebanu, u Ulici Gavrila Principa broj 1. Oni su bez posla i bez socijalne pomoći. Jedina primanja su im dečji dodatak od 3.453 dinara.

Porodici Marković-Krstić pomogla je skromnim iznosom i lokalna samouprava, čiji funkcioneri su, inače, ostali gluvi na naše molbe i apele da pomognu u traženju stana porodici Ljubisavljević. Stan smo kasnije pronašli zahvaljujući kolegama novinarima iz Lebana.

Miljana je iz Leskovca i pre zasnivanja vanbračne zajednice radila je u leskovačkim mesarama. Stefan je nesvršeni učenik Specijalne škole. Posla za njega, kao i za mnoge nekvalifikovane radnike u Lebanu bez i jednog preduzeća – nema. Povremeno, tvrdi, radi sezonske poslove.

Ni kuća, sa plafonom koji samo što se ne stropošta, nije njihova, već vlasništvo desetak njihovih rođaka.

"Trenutno u kući imamo pola litre zejtina, malo brašna, dve kesice supe i kesu makarona. Detetu dajem supu s hlebom, drugo nemam. Ne znam kada sam poslednji put bila sita", priča mlada majka.

U kući nema kupatila, pa se beba kupa u lavoru, električnog šporeta, frižidera, kreveti su se davno polomoli, televizor je pokvaren…

"Najteže mi je što nismo imali pare da kupimo drva. Skupljam piljevinu dole na strugari pa jednom dnevno naložimo da se malo smlači soba", veli Stefan koji ni ne zna da objasni zašto nisu uspeli da ostvare pravo na socijalnu pomoć, piše Jugmedia.

U Centru za socijalni rad kažu da su toj porodici nekoliko puta pomagali. "Da bi dobili socijalnu pomoć majka mora mesto boravka da prijavi u Lebanu. To smo im jasno objasnili. Situacija nam je poznata. Nedavno sam slala patronažnu službu da pregleda dete i nisam dobila negativan izveštaj. U svakom slučaju već danas će otići naš tim i odneti im pomoć u prehrambenim proizvodima", objašvanja direktorka centra Dragana Gocić Vukadinović.

Kaže da je reč o nestabilnoj zajednici, da je mlada majka donedavno živela na relaciji Leskovac-Lebane. "Izgleda da ćemo mi morati da im pomognemo oko promene mesta boravka", kaže Vukadinović.

Od komšija smo takođe čuli da par s detetom živi veoma teško, ali da im povremeno pruže parče hleba samo dve porodice.

"Eeee, izgubili smo mi davno dušu. Zašto? Pa zato što je u svakoj trećoj kući u Lebanu – glad, samo se ljudi stide da pričaju", komentariše starija komšinica para koji nedeljama sa svojom devojčicom gladuje u oronuloj ledenoj kući u Lebanu.

Teški ekonomski i životni uslovi naterali su Srpkinju iz Peći,majku dvoje dece, da se odluci da treće, tek začeto, abortira. U čekaonici, obzirom da su vrata ordinacije bila odškrinuta, a ona odlično znala albanski jezik, čula je razgovor lekara i žene koja je bila na ginekološkoj stolici. Najpre je pitao koliko dece ima, a zatim zašto je došla, odgovorila je da ih ima već šestoro, i ovo, sedmo,želi da abortira.

-Jesi li ti poludela? Ovo ću ispričati hodži…Imaš da rodiš još jednog Skenderbega, mi stvaramo Veliku Albaniju! -vikao je ginekolog.

Žena je bez reči ustala sa stolice i napustila ordinaciju.

A onda je ušla Srpkinja..

Doktor se obratio sestri da pripremi potrebne instrumente za abortus.

-Doktore,zašto i mene ne pitate koliko imam dece?

-To se mene ne tiče-hladno joj odgovori.

-A zašto mene ne pokušate ubediti da od abortusa odustanem?

-Došla si svojom voljom. Dakle, nemam ja sa tim ništa.

U tom trenutku, Bogu hvala, ženi se otvorile oči, i sa prkosom se obrati lekaru:

-E, nećeš ga ubiti!!! Ja ću roditi jednog Miloša Obilića da spasemo Sveto Srpsko Kosovo!!! -Sa tim rečima izađe iz ordinacije.

Za ovaj slučaj čuo je tadašnji episkop Pavle, i zamoli da mu pronađu tu ženu i dovedu njemu.

-Rodi to dete, ja ću ga krstiti. Ako bude muško-zvaće se Miloš.

Tako i bi…

Grk koji je bio hrabriji od političkog rukovodstva, armije u kojoj je služio, jači od NATO bombi kojima su zasipali našu zemlju. Pošteniji od sudova koji su ga osudili zbog njegovog junaštva ili, prosto, vojnik, potporučnik grčke ratne mornarice, ali i čovek sa hrišćanskim uverenjima koji je odbio da izvrši naredbu uz reči: „Кao pravoslavac, ne mogu da učestvujem u napadu na bratski narod.”

Кada je NATO napao SRJ, Grčka, iako članica Alijanse, nije učestvovala u bombardovanju. Međutim, uputila je u jadranske vode ratni brod „Temistoklis”, na iznenađenje i razočaranje posade. Кapetan Ricudis odbija da bombarduje SRJ, okreće brod i vraća ga u luku. Tada je imao samo 26 godina.

Grčki narod ga je dočekao sa oduševljenjem, aplauzi su ga pratili na svakom koraku, pa i na putu ka vojnom sudu. „Božji zakon jači je od zakona ljudi”, rekao je pred izricanje presude – uslovne kazne od dve i po godine. Кraće vreme proveo je u vojnom zatvoru, izbačen je iz mornarice, ali ni svi sudovi kojima se kasnije žalio nisu preinačili presudu. Tužio je Grčku i Evropskom sudu za ljudska prava, ali je i tamo odgovor bio isti: „Кriv je.” Nastavio je život običnog čoveka u Pireju, gde radi kao kapetan na jahtama.

Svoj gest očigledno doživljava kao duboko ličnu odluku jer je svojevremeno, kada ga je ambasada kontaktirala, u nameri da sazna da li bi primio orden države Srbije, odbio ovaj predlog. Njagovo objašnjenje je bilo jednostavno: „Nisam ja bio hrabar, hrabar je bio vaš narod koji je protiv svih vodio borbu bez ikakvih šansi.”

Ponovo je pokrenuta inicijativa da se ovom hrabrom Grku, danas već četrdesetšestogodišnjak, dodeli najviše javno priznanje Srbije. U međuvremenu, primio je najviši crkveni orden Svetog cara Кonstantina, koji mu je dodelio Sveti arhijerejski sinod SPC. Ovim odlikovanjem je, kako je rekao srpski patrijarh Irinej, „uvršten u niz nezaboravnih heroja i dobrotvora srpskog naroda”.

Na svečanosti, patrijarh je podsetio da Marinosu savest nije dozvolila da uradi ono što je od njega zahtevala vojna poslušnost, da je to bilo junačko delo koje mu je u životu donelo mnogo problema, ali da mu je srpski narod zauvek zahvalan.

„Duboko sam ganut i nisam mogao da verujem da ću 18 godina od kako sam odbio da učestvujem u nepravednom ratu protiv ovog naroda doživeti takvu čast i zahvalnost od moje pravoslavne braće Srba. Sve žrtve vašeg naroda, tradicija, predanje, kultura bili su najznačajnije nadahnuće za mene i osećam zahvalnost pred svima vama”, rekao je Ricudis na svečanosti uručenja crkvenog odlikovanja.

I posle toliko vremena i nedaća koje mu je doneo hrabri gest 1999. godine, koji mu je poremetio život i uništio karijeru, on i dalje sa mnogo simpatija govori o našoj zemlji i divi se hrabrosti našeg naroda.

Devojke iz Srbije se vraćaju kući navodno iz provoda.

Devojke iz centralne Srbije odlaze na jednu noć na Kosovo gde se bave prostitucijom, a najveći broj devojaka koje se odlučuju za ovaj posao dolazi iz Niša, ali ih ima i iz Kuršumlije.

Naime, određene osobe sa Kosova angažuju vozača iz Srbije koji devojke odvozi do administrativnog prelaza Merdare, gde devojke pešice prelaze na Kosovo, a tamo ih po dogovoru čeka vozilo koje ih dalje odvozi na određena mesta, pišu Topličke vesti.

Ujutro je procedura prevoza obrnuta. Devojke iz Srbije se vraćaju kući navodno iz provoda i niko iz njihove okoline ne sumnja da se one zapravo bave prostitucijom na Kosovu. Klijenti ovih devojaka najčešće su Albanci i vojnici KFOR-a.

Prva žena dobrovoljac u srpskoj vojsci poginula je na Kosovu 5. juna 1999, pomažući ranjenim saborcima. Četrnaest godina kasnije Niš se odužio jednoj od najhrabrijih stanovnica dajući jednoj ulici njeno ime.

Slađanina životna priča, kako kaže njena sestra Vesna, svedočanstvo je o ljubavi, hrabrosti i humanosti kakve umeju da pokažu samo retki ljudi, jer se ova devojka latila puške prvog dana rata, dok su se mnoge Nišlije skrivale, strahujući od mobilizacije.

– Stankovići su u svaki rat slali nekog svoga, ali Slađana je bila prva devojka koja je uzela oružje u ruke. Niko nije slutio šta joj je u glavi dok 24. marta u kuću nije ušla u uniformi i kazala: “Idem u rat”. Otac je pokušao da je odvrati, rekao joj je: “Slađana, znaš li ti šta je rat, to nije kafić, tamo se gine”, ali je to nije pokolebalo. Prvi put se javila posle mesec dana, kazala da ima radosne vesti, venčala se s ruskim dobrovoljcem Jurijem Osipovskim, i to u manastiru Svetih Arhangela u Prizrenu. Kum joj je bio njen starešina Božidar Delić – kaže za Telegraf Slađanina sestra Vesna Stanković, pa nastavlja:

– Obećala je da će s mužem doći kući 2. juna, ali sam kasnije saznala da se s nekim borcem zamenila, pa je on umesto nje tada otišao na odsustvo. Tog 5. juna sanitetskim vozilom izvlačila je ranjenike kod sela Planeja, kada ih je pogodila minobacačka granata s teritorije Albanije. Kako sam kasnije čula, bila je teško ranjena, ali živa. Rusi su je na rukama doneli do bolnice u Prizrenu, a priča se da neki doktor Albanac nije hteo ni da je primi. Možda bi ostala živa da je na vreme stigla do lekara, da je helikopterom upućena u bolnicu, ali nije imala šansu.

Porodica ove junakinje nije bila obaveštena o pogibiji, već je za njenu smrt saznala slučajno.

– Telefonom nas je pozvala jedna njena prijateljica da nas pita kada ćemo je sahraniti. Šokirali smo se, odmah smo otišli u Dom vojske da pitamo šta je s njom. Kazali su nam da je greška, da idemo kući, da će nas obavestiti o tome gde je ona. Još nismo ni došli do stana, kada su nas sustigli i kazali da su je doterali u Vojnu bolnicu i da idemo da je prepoznamo – priseća se Vesna Slađanine smrti.

Kako kaže, najteže joj je bilo kada je videla tri para odbačenih vojničkih cokula u dvorištu, od kojih su jedne bile Slađanine.

– Njeno telo nam je predato u metalnom kovčegu. Na sahranu je došao suprug Jurij i ne znam koliko Rusa, čitavo dvorište je bilo puno njihovih vozila. Jurij je bio potpuno skrhan, otišao je do grada i kupio joj venčanicu roze boje, koju je obožavala, i venčić za kosu. Sve je to stavio u njen kovčeg. Bio je s nama dok joj nismo održali šestomesečni pomen, a onda je otišao, čula sam da sada radi pri nekoj međunarodnoj organizaciji na Kosovu – kaže ožalošćena sestra.

Nakon Slađanine smrti, porodica je pronašla njen dnevnik u kojem je napisala da zna da se s Kosova neće živa vratiti.

– Predosećala je svoju smrt, ali je to nije pokolebalo u odluci da ode. Njeni drugovi su nam pričali da je bila neustrašiva, da bi i u vreme najvećih borbi uspela da se probije i da borcima donese hranu i lekove. Tako je i stradala, probijajući se do ranjenika – priča Slađanina sestra.

Od tuge za ćerkom Slađanin otac je ubrzo preminuo. Uspomenu na nju, osim Vesne, čuva još samo njena majka, koja živi u selu Prva Kutina, u kući iz koje je Slađana krenula u rat.

– Majka odbija da se vrati u Niš. Okružila se Slađaninim slikama i njenim stvarima, jer bez obzira na četrnaest godina od njene smrti, nikako ne može da je prežali – kaže Vesna.

Kao što je svima dobro poznato, Svetlana Ražnatović je odlučila da podrži naše Srbe na Kosovu i održi besplatan koncert za građane Mitrovice i ostalih naselja gde se nalazi srpski živalj.

I pored svih pretnji, Ceca je pod pratnjom KFOR-a prešla granicu i sa osmehom nalicu pozdravljala prisutnu publiku. 

Ceca je koncert otvorila pesmom "Vazduh koji dišem", praćena aplauzom i ovacijama okupljenih, da bi potom glasno poručila: "Danas sam došla da vas podržim srcem, pesmom i, ako zatreba, humanitarnom pomoći!"

Nakon jednoipočasovne svirke, Ražnatovićeva je publiku pozdravila tradicionalnom porukom "Samo sloga Srbina spasava".

"Sve vas voli vaša Ceca! Ne možete ni da zamislite koliko su ljudi iz Srbije uz vas", rekla je ona, dodavši na kraju i podršku za potpredsednika Srpske liste Milana Radoičića, za kojim traga kosovska policija u sklopu istrage ubistva Olivera Ivanovića.

"Presrećna sam i prezadovoljna što sam u Kosovskoj Mitrovici i što mogu da pomognem svom narodu", rekla je Ceca.

Međutim, ostaje pitanje zašto je Ceca privilegovana u odnosu na, recimo, košarkaše Partizana, reditelja Emira Kusturicu ili Marka Đurićq, direktora kancelarija za Kosovo? 

Zašto su Cecu pustili preko granice, kada svi znamo da je ona udovica velikog ratnog zločinca? 

Evo i rešenja kako je Ceca prešla na Kosovo. Naime, dobro obavešteni krugovi spominju Basri Bajramija kao presudnu ličnost u celoj akciji.

Bajrami je pravio horor u Belgiji nekoliko godina. Bio je jedan od kidnapera bivšeg belgijskog premijera Poula Vandena Bjonatsa, a onda je uspeo da pobegne iz zatvora Sen Zhili, koji je bio visoko osiguran. Često je dovođen u vezi sa politikom u Makedoniji. Izručen je Kosovu 2004. godine, gde sada šeta kao slobodan čovek.

Ovaj narko bos sa Kosova uticao je na političke strukture u zemlji da puste srpsku majku da održi koncert! On je prijatelj sa Cecom dugi niz godina, a na celu priču je uticalo još nekoliko kriminalnih klanova iz Albanije, koji su i angažovali Cecu da peva na njihovim proslvama. Familija Bajrazi je među tih nekoliko narko klanova.

Na taj način je Ceca imala nekog ko joj čuva leđa na Kosovu i niko nije smeo da je pipne. 

Ona je srpski junak današnjice, Biljana Jaredić (34) iz Zvečana, primer je uspešne i jake žene, privržene majke i velikog rodoljuba.

Ova prekrasna Srpkinja živi u Kosovskoj Mitrovici, majka je petoro dece – Pavla (10), Elene (9), blizanaca Petra i Jakova (7) i Kaline 11 meseci. Doktorirala je na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu, predmete kliničke psihologije, što sada predaje na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici.

Vlasnica je Ordena majke Jugovića SPC, koji joj joj je uručio Patrijarh srpski Irinej, na Vidovdan u Gračanici. Ona za sebe kaže da je ista kao i sve srpske žene.

– Radim i čuvam svoju decu. Upisala sam 2010. doktorske studije i završila ih prošle godine. Deca su bila tu, osim Kaline koja je bila na putu dok sam branila doktorat. Imam pomoć i podršku roditelja, komšija, koji će uvek pričuvati decu. Suprug radi u policiji. Moja ljubav prema deci je velika i znala sam da ću ih imati puno i to na ovom prostoru, gde je Srba sve manje – priča Biljana za “Alo!” i dodaje da beskrajno veruje u naše institucije na Kosmetu, ali i lekarima, srpskom školstvu…

– Uvek će mi Kosovo biti Srbija! Ovde sam rođena i ovde mi je sve moje. Sa druge strane, ljudski je osećati strah kada nešto nije bezbedno. Kada ih je puno, onda oguglate i pitate se da li je realno da se ne plašite? Moja deca znaju gde žive. Jedno vreme sam se trudila da im, kao u filmu Roberta Beninjija “Život je lep”, ne pričam o ružnim stvarima. Tako je bilo dok nisam shvatila da to za njih može biti ugrožavajuće. Oni hoće da pređu most, da idu u južni deo Kosovske Mitrovice. Stariji znaju da tamo nije bezbedno. Ne plaše se toliko Albanaca, kojih ima u severnom delu grada. Objašnjavam im da nisu svi ti ljudi ugrožavajući po njih. Da među njima ima dobrih i loših, ali da je klima takva u južnom delu grada da ne mogu da budu bezbedni. Ne bih volela da im usadim mržnju, ali strah je okej – kaže Biljana otkrivajući šta joj je smisao života.

– Deca, ljudi i vera u njihovu dobrotu. Da napredujemo i budemo srećni svi zajedno, da svet bude bolje mesto za život. Najbitnije je da osmislimo svoj život i da se osećamo udobno. Znam šta je veliki grad i jasno mi je zašto se ljudi tamo odlučuju za jedno ili dvoje dece. Opet, ako volimo decu, onda da ih rađamo! Ako volimo posao, onda ulažemo u to. Svi ljudi imaju pravo da biraju svoj životni put – kaže ta hrabra žena.

Odgovarajući na pitanje ako kojim slučajem Kosovo postane druga država da li će ostati tamo, Biljana kaže da se nikada ne zna zbog dece i njihovog obrazovanja da li će i ona otići negde.

– Ali, Kosovo je moja ljubav i sigurno ću živeti u njemu, s tim da ne mogu da krojim životni put svojoj deci. Ona će odlučiti gde će živeti – navela je ona.

Biljana Jaredić otkriva da je dobila zlatni orden, na Vidovdan.

– Uručio mi ga je patrijarh. Svake godine se u Gračanici dele ordeni majkama sa četvoro i više dece. Osećala sam se predivno. Jedna žena iz enklava rodila je šestoro dece. Koliko god da vam se čini da ste dobri, uvek ima neko bolji. Patrijarhov govor o opastanku i svetinjama bio je zaista veličanstven – kaže Biljana

Arben Dumani u Britaniju je stigao kao desetogodišnji dečak, sa porodicom koja je izbegla sa ratom zahvaćenog Kosova, i odmah postao heroj u britanskim medijima. Kao slatki dečak intervjuisan je o "novom životu" koji namerava da započne u Glazgovu i brojnim mogućnostima koje mu se nude. Sada, u 23 godini, uhapšen je kao šef albanskog kriminalnog klana koji je planirao da Britaniju preplavi kokainom i osuđen na 12 godna zatvora.

Od ponuđenih mogućnosti, Dumani je odabrao onu koja mu se učinila najunosnijom, a novoj domovini se odužio planom da u njoj plasira kokain vredan 1,2 miliona funti. Tužilac tvrdi da je Dumani sa svojom bandom organizovao trgovinu kokainom "praktično u industrijskim razmerama".

Prilikom prošlogodišnje racije u Glazgovu, policija je u utočištu koje su koristili zaplenila više od dva kilograma prvoklasnog kokaina, zajedno sa supstancama i opremom neophodnim za mešanje kojim se opovećava količina droge namenjene prodaji.

Arben i njegova tri saučesnika - Albanci Albert Memija, Fabion Ponari i Đeorđ Petri - juče su na sudu u Glazgovu osuđeni na ukupno 30 godina i šest meseci zatvora.

Istrazi koja ih je teretila su u izvesnoj meri i sami pomogli, tako što su se na svojim mobilnim telefonima slikali kako šmrču kokain, pri čemu je “crta” bila formirana u vidu njihovih imena.

Sudija O’Grejdi je operaciju rasturanja droge za koju im je suđeno ocenio kao "izuzetnu po planiranju, promišljenosti i razmerama". Optuženi su "fizički formirali postrojenje za preradu droge i odgovorni su za preradu i planirano rasturanje droga A klase".

Strana 9 od 12

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji