KiM

KiM (159)

Posle 21 godine od završetka rata na Kosovu i Metohiji palo je priznanje Amerikanaca da su njihovi vojnici učestvovali i u kopnenoj invaziji na Srbiju i da su čak u tim borbama ginuli. Sumnju da se Srbi nisu branili i borili "prsa u prsa" samo protiv terorista iz zločinačke OVK, već i tada najmoćnije vojne sile na planeti, otklonio je ambasador SAD u Prištini Filip Kosnet.

Sa druge strane, srpski general Vladimir Lazarević tvrdi da je na Kosmetu učestvovalo oko 500 američkih vojnika, a da se polovina njih "u sanducima vratilu" u Sjedinjene države.

Kosnetovim priznanjem srušen je mit kako nisu bili spremni da u kopnenim borbama ginu u ratu za KiM, te da su se odlučili samo za NATO bombardovanje, odakle su izašli bez žrtava. Potvrdiće se vremenom da su učestovali i u bitkama na Košarama i Paštriku, uvereni su sagovornici koji otkrivaju da se polovina od skoro 500 američkih vojnika nije vratila u SAD.

- Američki vojnici se nisu borili, a neki od njih su i umirali, da bi se stvorila "velika Srbija" ili "velika Albanija" na Balkanu. Kosovo ima koristi od toga što je multietničko, multiversko i priče o "velikoj Albaniji" ili "velikoj Srbiji" na Balkanu bili bi predaja i neuspeh i nije odgovor na probleme zemalja i regiona - ispričao je Kosnet.

General u penziji Vladimir Lazarević, nekadašnji komandant Prištinskog korpusa i Treće armije VJ, kaže da je to samo vrh ledenog brega i da istina o ratu na KiM i ulozi američkih vojnika postaje sve prodornija.

- To što je rekao Kosnet samo je delić istine o ulozi SAD. Amerikanci su više godina obučavali terorističe oružane snage za Albance, a onda par godina uoči 1999. na KiM pripremali zapad da surovo otmu taj deo teritorije Srbiji. Mi koji smo tada bili na frontu smo očevici da su od 9. aprila 1999. iz pravca Albanije pokušali da probiju granicu dugu 251 kilometar tako što su vršeni raketni i napadi iz vazduha, ali i kopnenih snaga. Tu je osim Albanaca bilo i Italijana, Francuza...ali i Amerikanaca. Pa, NATO oficiri su komandovali tim akcijama - priča Lazarević za Srpski telegraf.

Osim toga, prema tvrdnjama Lazarevića, i kasnija akcija na Paštriku isplanirana je u Penatgonu.

- U tu svrhu doveli su u Albaniju oko 400-500 američkih vojnika, pripadnika tzv. Atlantske brigade. Prethodno su, pred polazak, imali smotru u Vašingtonu. Njihov zadatak je bio da učestvuju u završnim napadima preko Paštrika ka Prizrenu. Nemali broj njih poginuo je u kopnenim borbama. Pola njih se nije vratilo. U sanducima vraćani u Ameriku i u tu svrhu je tada bilo dosta specijalnih letova - priča Lazarević.

Penzionisani pukovnik Kontraoaveštajne službe (KOS) Ljuban Karan kaže da je neko pametan uočio igru reči Kosneta čime se potvrdila narodna izreka "neće jezik nego pravo": - Pošto su do sada tvrdili da nijedan njihov pilot nije poginuo, a samo su napadali iz vazduha, onda je logično da je Kosnet, nehotice ili namerno, priznao da su američki vojnici ginuli na Kosovu kao pešadija u okviru kopnene invazije na Srbije. To je istorijsko priznanje.

Na fotografijama se vidi pretučeni predsednik Alijanse za budućnost Kosova Ramuš Haradinaj!

Sukob se desio maja 2000. godine između ruskih vojnika koji su bili stacionirani na Kosovu i Metohiji i novoformiranih bezbedonosnih snaga u južnoj srpskoj pokrajini, piše Kurir.

Ove fotografije su nastale 2000. na Kosovu u blizini sela Mušotište u Suvoj Reci.

– Ruska jedinica iz sastava KFOR-a zaustavila je vozilo s naoružanim teroristima, među kojima je bio i Haradinaj.

- Pošto su brzo savladani i razoružani, Haradinaj je rekao ruskom padobrancu da je džudista i da bi drugčije razgovarali da Rus nije naoružan. Ruski vitez je naredio da odvežu Haradinaja, ostavio je pušku, a onda objasnio kakva je razlika između ruskog padobranca i najobičnijeg bandita. Borba je bila kratka i naterala je suze na oči Haradinajevoj pratnji. Ruski vojnici, koji tada nisu znali ko je Haradinaj, predali su uhapšene organima UN koji su, kao i mnogo puta posle toga, oslobodili zločinca – dodaje se u saopštenju tog pokreta.

Upitan da prokomentariše ove fotografije Ramuš Haradinaj hteo ni da potvrdi, ali ni da demantuje ovaj događaj.

– Ne želim da odgovaram na srpsku propagandu – bilo je sve što je rekao Haradinaj.

Kako je objašnjeno, ruski specijalci su ovu fotografiju poklonili Igoru Marinkoviću iz ovog pokreta tokom njegove posete Moskvi.

– Fotografija koja je čuvana kao jedan od najdražih trofeja elitne padobranske jedinice i do sada nikada nikom nije pokazana, poklonjena je kako bi se podigao moral građanima Srbije, ali i kao zavet da je veliki broj Rusa spreman da dobrovoljno učestvuje u odbrani Kosmeta – navode iz ove organizacije.

O ovom događaju su svojevremeno pisali i agencija AFP, kao i nemački “Špigl”. Oni su tada objavili da je “bivši komandos” iz Oslobodilačke Vojske Kosova povređen u sukobu s pripadnicima snaga bezbednosti koje su na Kosovu iz Rusije.

Reagovao je tada i ruski kontigent na Kosovu saopštenjem za javnost.

– Prilikom privođenja osumnjičenog došlo je do pružanja otpora i naši vojnici su upotrebili minimalnu silu kako bi ga savladali – kazano je u saopštenju Rusa.

Kosovska policija uhapsila je Albanca E.K. (35) koji je osumnjičen da je u ponedeljak u svom automobilu seksualno uznemiravao tri učenice medicinske škole, srpske nacionalnosti, iz Gračanice.

Komandir policijske stanice u Gračanici Bratislav Trajković kazao je da je vozač automobile identifikovan na osnovu snimaka sa nadzornih kamera u centru Gračanice, na kojima se vidi kako devojčice ulaze u vozilo.

-Brzo smo utvrdili o kome se radi i to lice, koje je albanske nacionalnosti, je privedeno, određen mu je pritvor do 48 sati i biće priveden kod nadležnog tužioca - rekao je on.

Tri srednjoškolke stopirale su u centru Gračanice tražeći prevoz do susednog Lapljeg Sela u kojem žive. E.K. zaustavio automobile i devojice su ga pitale da li ide za ovo mesto a on je samo potvrdno klimnuo glavom.

-Kada su Stigli do Lapljeg Sela on nije hteo da zaustavi automobile da devojčice izađu već je nastavio da vozi i da ih seksualno uznemirava. Devojčice su plakale, molile ga da zaustavi automobil. On je stao tek nakon nekoliko kilometara i devojčice su izašle iz vozila i otrčale do kuće i sve ispričale roditeljima - kaže za Informer izvor iz Gračanice.

Policiji je mnogo pomogao opis automobila koje su devojčice dale ali i snimci sa nadzornih kamera.

-One su stopirale u centru grada koji je pokriven kamerama za video nadzor. To je bilo od ključnog značaja - kaže naš izvor.

U Gračanici, kroz koju prolazi i magistralni put Priština-Gnjilane, i ranije je bilo incidenata u kojima je devojkama i ženama dobacivano iz automobila.

U modernoj istoriji sveta nema primera da je neka država tako bezočno opljačkana kao što se to dogodilo Srbiji na Kosovu

U modernoj istoriji sveta nema primera da je neka država tako bezočno opljačkana kao što se to dogodilo Srbiji na Kosovu. Uz blagoslov međunarodne zajednice, koja je u potpunosti zanemarila neprikosnoveno pravo svojine kao osnovu savremene civilizacije, oteti su državna i privatna imovina i prirodni resursi vredni stotine milijardi evra.

U jednom svom izveštaju, CIA navodi da, prema međunarodnim standardima, Kosovo vredi 500 (procenjene rezerve uglja, prirodnog gasa i metala), a ostatak Srbije s Vojvodinom tek oko 200 milijardi dolara. Američki stručnjaci procenili su da je Srbiji preostalo uglja za najviše 35 do 40 godina, dok ga na Kosovu ima za čak 16 vekova (prema jednoj drugoj proceni, Srbija ima uglja za 60, a Kosovo za 200 godina), dok je vrednost nalazišta sedam strateških ruda (olovo, cink, srebro, nikl, mangan, molibden i bor) procenjena na čak 1.000 milijardi dolara.

Iako su procene različite, ponekad i u domenu fantastike, da nije reč o pucnjima u prazno, dokazuju podaci Svetske banke. Nezavisna komisija za rudnike i minerale okupiranih teritorija, kojom je upravljao Unmik, u izveštaju Rajnera Hengstmana iz 2004. godine objavila je da je Svetska banka procenila mineralne rezerve Kosova na 13,5 milijardi evra.

Najznačajnije mesto zauzima lignit, čije geološke rezerve iznose oko 15 milijardi tona, bilansne rezerve olova i cinka procenjene su na 51 milion tona (74,1 odsto bilansnih rezervi Srbije), rezerve nikla i kobalta na 19,9 miliona tona, a rezerve boksita na 1,7 miliona tona (potencijalna proizvodnja aluminijuma od 425.000 tona).

Svetska banka je procenila da su ležišta lignita i mrkog uglja na Kosovu i Metohiji dovoljna za proizvodnju struje u čitavom jednom veku, što se poklapa s procenama stručnjaka sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, koji su takođe procenili da je potencijal na Kosovu dovoljan za dve termoelektrane i proizvodnju struje za sto godina, što, prema proceni našeg Ministarstva energetike iz 2009, odgovara vrednosti od 100 milijardi evra.

Na osnovu ovih procena, plan Elektroprivrede Srbije bio je da do 2020. revitalizuje termoelektranu „Kosovo A”, sagradi dva nova bloka na „Kosovu B” i sagradi „Kosovo C”. Umesto realizacije tih investicija, danas Srbija nije u stanju da isporuči struju čak ni srpskim enklavama, a na Kosovu je ostala imovina EPS-a vredna tri milijarde evra.

KLARK, SOROŠ, MUJA…

U bitku za eksploataciju kosovskih resursa uključili su se veliki svetski igrači: kompanija „Inviditi”, na čijem je čelu stari srpski poznanik, penzionisani NATO general Vesli Klark, finansijski magnat Džordž Soros i kompanija „Albanski minerali”, čiji je direktor Sahit Muja, „Avrupa minerals”, američka globalna korporacija za istraživanje rudnog bogatstva, „Lidijan internešenel” (nekadašnji „Rio tinto”), usredsređen na istraživanja nalazišta u Orahovcu, gde je do sada pronađeno od 1,87 do čak osam grama zlata po toni uzorka, i mnogi drugi.

Klarkova firma zatražila je licencu za istraživanje rezervi kako bi proizvodila sintetičku naftu iz uglja, i to s planom proizvodnje od 100.000 barela nafte dnevno, dok su Soros i Muja, biznismen iz Njujorka težak dve milijarde evra, osim za ugalj, zainteresovani i za eksploataciju rudnika metala. Osim njih, za investiranje u nalazišta i eksploataciju prirodnih resursa Kosova zainteresovane su i nemačke, britanske, francuske i turske kompanije.

U periodu od 1961. do 1990. godine, Srbija je u Kosovo i Metohiju uložila 17,6 milijardi dolara ili oko 600 miliona dolara godišnje. U godinama nepsoredno pred raspad SFRJ, čak 48 odsto sredstava za nerazvijene odlazilo je na KiM.

RUDNO BOGATSTVO KOSOVA

Lignit………………14.700.000.000 t Olovo i cink…………..51.000.000 t Nikl i kobalt………….19.000.000 t Magnezit………………….8.000.000 t Boksit……………………..1.700.000 t

IMOVINA SRBIJE NA KiM

Nepokretnosti………….220 milijardi evra Zemljište…………………50 milijardi evra EPS…………………………..3 milijardi evra Aerodrom Slatina…………95 miliona evra

Od 1.088.699 hektara zemljišta na koje su Srbi imali tapiju po katastarskim knjigama vise od 80 odsto uzurpirali su Albanci, dok je većina preduzeća prodata u kriminalnom procesu privatizacije čiji su temelji postavljeni Uredbom o privatizaciji koju je aprila 2005. godine proglasio Soren Petersen, tadašnji šef Umnika. Verovali ili ne, tim dokumentom je propisano da nije neophodno da se utvrdi poreklo vlasništva, već se to može uraditi i posle prodaje, sudskim putem.

Već na prvih devet tendera, odžanih od kraja 2006., prodato je 145 preduzeća za ukupno 148 miliona evra. Kupci, isključivo Albanci, nimalo se nisu obazirali na potraživanja koja su prema tim preduzećima imali fondovi i banke iz Srbije i Crne Gore. Ova neviđean pljačka odvija se pdo orkiljem Ujedinjenih nacija, iako Rezolucijom 1244 Savjeta bezbednosti nije predviđeno bilo kakvo učešće UN u promjeni svojinskih prava na Kosovu i Metohiji. Suprotno opredeljenju da se stečena svojinska prava države, pravnih i fizičkih lica ne mogu menjati bez njihovog izričitog pristanka, Unmik je, samovoljno i protivno Rezoluciji 1244, uzurpirao svojinska praca i vlasništvo nad nepokretnostima i preduzećima.

Direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije, Marko Đurić, poručio je nedavno da je odluka privremenih institucija u Prištini o prisvajanju imovine Srbije – protivpravna, protivustavna, protivzakonita i ništavna, jer ne proizvodi pravne posledice. Srbija je vlasnik 155 preduzeća u pokrajini, čija je imovina vredna više od 200 milijardi dolara, poručio je Đurić i dodao: „Imamo papir za svaki šraf, za svaku mašinu, za svaki kvadratni metar, saki komad naše imovine.“ Ali, slabašna je vrijednost tih papira kad ih brutalna sila većeg dela međunarodne zajednice ne priznaje kao validne. Oni mogu biti aduti Srbije samo u promenjenom odnosu snaga u svetu.

Policija je na prijavu Jelene Trajković odmah reagovala i razgovarala sa grupom albanskih mladića posle čega je jedan priveden

Nakon što je juče grupa Albanaca napala Srbina Zorana Trajkovića ispred njegove kuće u selu Kišnica nadomak Gračanice, danas je kamenicama napadnuta i njegova supruga Jelena Trajković. Ona je rekla da su provokacije nastavljene i da njena porodica razmišlja o selidbi, ukoliko se slični incidenti nastave.

Policija je na prijavu Jelene Trajković odmah reagovala i razgovarala sa grupom albanskih mladića posle čega je jedan priveden. U razgovoru sa policijskim službenikom Trajkovićeva je ponovo zatražila da se njenoj porodici osigura bezbednost.

– Ovo se nastavlja. Ne znam šta će sledeće da se dogodi i koji će biti naredni koraci sa njihove strane. Nadam se da će neko da reaguje i da ovo zaustavi, jer ćemo u suprotnom da se selimo odavde. Ovakav život ne želim da živim sa jednogodišnjim detetom. Ne smem da izađem ispred dvorišta da prošetam dete. To nije život – kaže za RTV Gračanica Jelena Trajković.

Za Srbe u Kišnici incidenti nisu novina, jer već godinama doživljavaju različite napade, posebno od trenutka kada je napravljen dečiji park gde se okuplja isključivo albanska omladina.

Podsetimo, Zorana Trajkovića sinoć je kamenicama i staklenim flašama gađala grupa mlađih Albanaca koja je uzvikivala “UČK”. Trajković nije povređen u ovom incidentu.

Inače, Kišnica je naselje na ulasku u Gračanicu, u kojem je pre tri dana osvanuo bilbord sa amblemom “UČK” i natpisom “Sloboda ima ime”, koji je uznemirio lokalno srpsko stanovništvo. Billbord jenzapaljen, a danas i uklonjen.

Crkva Svetog Nikole u selu Gornji Makreš, između Gnjilana i Novog Brda, duboko u šumi i u potpuno albanskom okruženju, čuva uspomenu na nekadašnji život ovdašnjih Srba i svedoči o živoj veri pravoslavnoj kroz razna čuda i isceljenja koja se ovde dešavaju.

U blizini crkve nalazi se i lepo uređen izvor lekovite vode. Srbi iz gnjilanskog kraja kažu da kada se neko umije tom vodom, sve brige, tegobe i teskobe, kao i mnoge bolesti, negativna energija i tereti, naprosto nestanu.

Ova crkva poznata je još i kao Stari Sveti Nikola. Od glavnog puta Gnjilane – Novo Brdo, kroz kraj odnedavno poznat kao “Gnjilanski Beverli Hils” zbog velikog broja luksuznih vikendica albanskih gasterbajtera, na dvadesetak minuta pešaka, kroz šumu, stiže se do ove crkve i izvora.

 

Crkva je ušuškana između dva brda, obrasla visokim stablima šume. Tišina i mir koji ovde vladaju, stiče se utisak, mogu rukom da se dodirnu. Priča se da su pre nekoliko godina neki Albanci zatvorili put do crkve, te su počele da im se dešavaju ružne stvari. Nakon toga i opomene svetitelja, put ne samo da je otvoren, nego i najvećim delom asfaltiran.

Stojanka Stojković (76) iz sela Gornje Кusce kod Gnjilana, priča kako još kao dete pamti da su Srbi, ali i Albanci, ovu svetinju izuzetno poštovali. Prvi zbog vere, a drugi iz strahopoštovanja.

 

– Naši stari su pričali da je ranije ovde bio manastir, ali da je pod Turcima doživeo velika stradanja. Još kao dete slušala sam, a i bila svedok na neki način, da ljudi nakon dolaska ovde, prosto dožive neki preporod, bude im bolje. Mnogi koji nisu imali decu, dobili su ih nakon što su se ovde molili, neki su ozdravili… Кakogod, svako ko dođe ovde, oseti neko olakšanje, bude mu bolje. Ovde po pomoć dolaze svi, bez obzira na veru i naciju, svi koji veruju da Sveti Nikola može da im pomogne, a veoma često se dešava da tako i bude – ukazuje Stojanka.

Crkvu Svetog Nikole početkom devedestih, od temelja je obnovio Blagoje Jovanović iz Gornjeg Makreša. Njagov se grob nalazi u njenoj blizini. Oni koji ovde dolaze i njemu zapale sveću. Deda Blagoje je pre svoje smrti izrazio želju da ga sahrane nadomak crkve. Tako je i bilo.

Sa desne strane izvora na niskom drveću zavezana je odeća. Po narodnom verovanju u ovom kraju, ako je neko bolestan onda mu se donese deo odeće i okači na dren kod izvora i on će biti zdrav kao ovo drvo.

Ovaj običaj nema veze sa hrišćanstvom i vreovatno predstavlja deo paganskog nasleđa.

Područje Novog Brda i Gnjilana bilo je u srednjem veku dosta naseljeno, zbog bogatih nalazišta rude srebra. Danas, ovaj kraj na meti je kopača i tragača za zakopanim blagom. Ni crkva nije pošteđena, te rupa na podu u jednom njenom delu, ukazuje da je i ona verovatno bila meta onih koji su se upustili u ovakve poduhvate.

Crkva Svetog Nikole se ne zaključava, te u nju može uvek da se uđe. Ljudi ovde ostavljaju razne darove u znak zahvalnosti prema svetitelju.

Кada se popije vodu sa izvora, stiče se utisak da ovde zaista ima nečeg nesvakidašnjeg i da to nije tek običan izvor. Oseti se neverovatno rasterećenje, kao da čovek skine neku ljušturu sa sebe.

Tri sveće, upaljene za zdravlje, ostaju da polako gore u crkvi Svetog Nikole.

Rana je jesen, te u šumi brzo pada mrak, pa valja doći do glavnog puta, pre nego što padne noć.

Crkva Svetog Nikole, sakrivena u dubokoj šumi, ostaje da svedoči o Srbima, pravoslavlju i njihovoj državi na ovim prostorima, čekajući neke nove posetioce.

Ivica je jedan od onih koji čuvaju sećanje na svoje saborce kojih više nema, koji slave život, koji se budi i leže sa sećanjem na pale drugove, i koji bi - opet sve ponovo

Ivica Kolev, pripadnik 125. motorizovane brigade, vojnik klase 1998. godine, trebalo je da završi sa služenjem vojnog roka 15. marta 1999. godine. 

Međutim, kući nije otišao.

Ostao je na Kosovu, otišao na karaulu Košare, i tamo preživeo pravi pakao.

Izvukao je živu glavu. Ranjen je tokom obavljanja borbenih zadataka, sa  20-30 gelera kasetne bombe, i samo pukom srećom je ostao živ.  

Ivica je jedan od onih koji čuvaju sećanje na svoje saborce kojih više nema, koji slave život, koji se budi i leže sa sećanjem na pale drugove, i koji bi - opet sve ponovo. 

U rano jutro 9. aprila te krvave 1999. godine, padinama Prokletija zagrmela je snažna minobacačka i artiljerska paljba. Ta kiša označila je početak bitke na Košarama. 

Kako je na današnji dan počela bitka na Košarama, Ivica je govoreći za Espreso osvežio svoje sećanje na te dane, na početke pakla koji je trajao 67 dana...

- Na današnji dan pre 20 godina počela je bitka na Košarama, koja je trajala do kraja rata, pa i još 5 dana duže.. Kumanovski mirovni sporazum je potpisan 9. juna 1999.a bitka na Košarama je trajala od 9. aprila do 14. juna 1999.  - počinje da govori on, čitajući priču pre 20 godina napisanu u njegovoh glavi, a koristeći se već opštepoznatom krilaticom o "67 dana pakla".

- Bitka na Košarama je vođena na frontu širine oko 20 kilometara, levo krilo je bilo na položaju Maja glava, desno krilo na položaju Maja zez.. ali su se neke borbe vodile i još desno prema Karauli Đeravica, na Mrčaju. Bitka na Košarama je dobila naziv prema Karauli Košare, ali u suštini je vođena na prostoru koji je pre početka NATO agresije bio zona odgovornosti graničara 53 granične brigade, sa tri karaule - karaula Košare, karaula Morina i karaula Đeravica.

Kako smo već pomenuli, Ivica je trebalo da se razduži 15. marta, neposredno pre početka Agresije. Ipak, dobio je produžetak zbog neposredne ratne opasnosti. Već 24. marta agresija je počela, pa su on, martovci, ostali da izvršavaju borbene zadatke.

- Kad je došlo do napada na karaulu Košare, ja sam se nalazio u Goraždevcu, pored Peći, kada smo, žargonski rečeno, "dignuti na uzbunu" nama je trebalo dva dana da stignemo na Košare. Zbog NATO aviona nismo mogli odmah direktno da dođemo na Košare, jer bi nas bespilotne letelice i avaksi snimili, locirali i da smo pohitali do karaule verovatno bi nas gađali i to bi nam bio kraj... Nas su civilnim kamionom, sa ciradom, zaobilaznim putevima, da bi zavarali NATO avione, prebacili u reon gde se vodila bitka na Košarama.

O geografskom položaju same karaule govorilo se nebrojeno puta. Osim što su tada mladići bačeni u rat, borbe im je dodatno otežavalo i vreme koje je na Prokletijama, kako se sećaju, bilo nemilosrdno. 

- Bitka na Košarama je vođena na izuzetno surovom geografskom terenu, nadmorske visine i do preko 2.000 metara. U jednom danu menjala su se sva četiri godišnja doba. Ja sam u bici na Košarama, do mog ranjavanja, boravio najduže na desnom krilu, položaj Maja zez, kako smo ga mi zvali.

Tamo je nadmorska visina 2.000 metara i više.. Sneg je tamo bio dubok i do dva metra, a kada se zamrzne po njemu je bilo nemoguće hodati. Sve je još teže kada zbog toga moraš da budeš na dodatnom oprezu,  jer ako neoprezno staneš na deo gde je sneg mekši, propadneš u dva metara snega... A kako izgleda na planini na tim visinama, najlakše ću objasniti kad kažem, da su uzbrdice takve, da kad stojiš zemlja ti je na pola metra ispred lica.

Tamo smo mi vodili borbe... - seća se Kolev.

Gore se vodila, opštepoznato je, nepravična bitka. Naših je bilo par stotina, njih par hiljada. Nije im to smetalo, jer su imali velika srca i ljubav prema otadžbini. 

- Neprijatelj jeste bio mnogo brojniji od nas, ali nam nije bio ravan. Moral je kod nas bio na izuzetnom nivou, vojnička obučenost vrhunska, psiho-fizički smo bili izuzetno spremni. Meni lično, borbe nisu teško padale. I pored svega, bio sam nekako ubeđen da ću preživeti.. iako mi je zdrava logika govorila da je malo verovatno da se kući vratim živ. Uprkos svemu sebe sam ubedio da ću preživeti, i tako i bi...

Kad se priča o ratu, svi ga pitaju kako se osećao tokom borbi, da li se plašio. Jednostavno, to je pitanje koje postavljate svakom ratnom borcu. Ivica kaže da za to prosto vremena nije bilo...

- U borbi te puca adrenalin i nemaš vremena za strah, niti razmišljaš o strahu ! Mnogo teže od borbi je kad se borbe ne vode... Tad se setiš i kuće i roditelja i neke devojke... Teški su trenuci i kad se isčekuje borba.. tada se uvuče misao da ćeš možda poginuti, biti ranjen.. Tada, kad čekaš da počne borba, osetiš strah..Tada se uglavnom šalimo između sebe, napravi neko šalu, na svoj ili tuđi račun, ostali prihvate tu šalu i krenemo da se smejemo. Strah se onda izgubi.

Ipak, najteži su na tim prokletim Prokletijama bili trenuci kad bi Ivica i drugovi čuli nešto o pogibiji borca kog su poznavali...

- Neverovatno deluje, ali i pored svih borbi koje smo vodili na tom položaju, do noći 10. na 11. maj mi nismo imali gubitaka na tom položaju. Bile su to ozbiljne borbe oko Gurt nula i Maja zeza.. gađali su nas snajperima i minobacačima svakodnevno.. ali gubitka nismo imali.

- Moj vod je radio i borbene patrole, gde smo išli iza linije neprijatelja. Jednom prilikom su nas uočili i otvorili vatru na nas iz snajpera i mitraljeza velikog kalibra, verovatno 12, 7 milimetara. 

Mnogi koji su se tog pakla nagledali a nisu ranjeni, izašli su psihički razoreni. Ivica se živo seća svog saborca koji je umalo poginuo, a kog su izvukli tako što su oštro uzvratili paljbu. 

- Sećam se napada kada moj saborac Zoran Gogić nije uspeo da se skloni. Ostao je u nekoj rupi između stena, gde su ga par sati gađali snajperima. za to vreme mi smo ga konstantno bodrili... uzvraćali smo vatru ka neprijatelju i u korenu sasecali svaki njihov pokušaj da nam se približe... Kad je pao mrak, izvukli smo Gogića, koji je bio u užasnom psihičkom stanju, ali fizički nepovređen...

Živo se seća i kad se dana kad je ranjen. 

- Te kobne noći 10. na 11. maj, NATO je naš bazni logor koji se nalazio u šumi pogodio kasetnim bombama... To je bio užas ! Ja ne mogu naći prave reči kojima bih opisao i dočarao kako je to izgledalo... Rafali eksplozija i kiša gelera cepali su bukve. Direktan pogodak kidao je mesto koje pogodi - ruku, nogu, neki su mogli i da prepolove čoveka... Mi koji smo ranjeni i preživeli to, verovatno smo pogođeni rikošetima.. geleri su prvo pogodili drvo, stenu, ili nečije telo, pa onda ranili nas...

- U mojoj neposrednoj blizini poginuli su Milan Kenić iz Beograda i Vukoman Tešović iz Pljevalja. I ja sam mislio da ću tada poginuti, ali eto, preživeh... Ne prođe dan da se ne setim njih dvojice, a i ostale braće koji su poginuli... 108 braće je palo u bici na Košarama.

- Danas, ja za sebe smatram da sam imao mnogo sreće.. i pored toga što sam ranjen sa 20-30 gelera kasetne bombe, imao sam sreće da mi nije pogođen nijedan vitalan organ, niti slomljena nijedna kost. Psihički se takođe dobro držim. Imam posao i uspevam da pronađem neki smisao života.

U jednom od svojih statusa Ivica je opisao i kako je tako ranjen sklonjen sa Prokletija, ali i kako se tu našlo mesta za šalu, u najvećoj boli...

- Nakon golgote i podviga koji su izvela braća borci koji su nas ranjene nosili kilometrima sa Košara stigli smo do mesta gde je bio naš sanitet. Tamo su nam ukazali pomoć i ukrcali nas u kamione, koji su nas takođe kilometrima vozili, po jedva prohodnim putevima. Tada su nas dovezli u bolnicu u Peći...

Bili smo u holu, odmah na ulazu, ležali na nosilima i čekali da nas pregleda lekar, koji će odrediti ko će ostati na lečenju tu, u bolnici u Peći, a ko će biti upućen u Prištinu. Dok sam ležao na nosilima u tom holu, jedino na šta sam mislio je, da ne smem zaspati. Morao sam da ostanem budan da bih 

lekaru, kad dođe da me pregleda, mogao reći i pokazati da mogu da pomeram prste na levoj ruci.. iako mi je rame bilo potpuno izbušeno od gelera kasetne bombe... Bojao sam se da će lekar naložiti da mi ruku amputiraju.  Svestan da će se to možda ipak desiti, hteo sam da ostanem budan kad me bude pregledao lekar.. 

A dobro se seća da mu se tada spavalo kao nikada u životu...

- Kad sam ranjen bio sam budan već skoro dva dana, a oči su se same sklapale, možda i zbog gubitka krvi.

Najzad je došao lekar.. Gledao me pomalo začuđenim pogledom, kad sam nervozno rekao kako mogu da mrdam prstima i pokazao mu. Tada je rekao samo  - Priština,  inastavio je da pregleda druge ranjene borce, kojih je bio pun hol bolnice u Peći - priča Kolev koji je potom prebačen u bolnicu u Prištini. 

- U bolnici u Prištini, čim smo stigli, uneli su me na nosilima u neku ordinaciju, gde su dve medicinske sestre trebale da mi skinu uniformu i čizme.. kako bi me lekar pregledao, gde sam sve ranjen po telu. Do tada se nismo kupali po mesec dana, osim u sopstvenoj krvi...

Čizme i čarape skidao sam jednom, il dvaput u nedelju dana.. noge, naravno, nisam prao. U dva metra dubokom snegu, to je bilo neizvodljivo.

Kad je došlo na red da mi skinu čizme, nisam izdržao i viknuo sam - "stanite".

Zabrinuto su me pogledale i pitale, gde me boli... Jedva sam od stida nekako promucao da se nisam kupao mesec dana.. i da su mi noge toliko prljave, da su se čarape zalepile na njima...

Nasmejale su se, a jedna od njih je rekla: "pa dobro, nisi ti kriv zbog toga"

Kako kaže, blam je preživeo, a i nekoliko operacija... Bio je srećan što je izvukao živu glavu, iako nije znao da li će biti sposoban za rad, da li će biti invalid...O odnosu države prema onima koji su živote dali, ili zdravlje narušili, ima jasan stav. 

- Naša majka Srbija se godinama "stidela" nas boraca sa Košara. Godinama nismo imali prilike da ispričamo šta smo doživeli i preživeli na Košarama... Poslednjih nekoliko godina to se promenilo, iako se u narodu još uvek ne zna prava istina o bici na Košarama, ipak je sada klima drugačija i o Košarama se priča, pišu se knjige, snimaju filmovi, pevaju pesme... Sve je to lepo i sve to nama borcima mnogo znači, ali to se ne jede. Iako ja imam posao i što bi se reklo "koru hleba", većina boraca živi veoma teško. Ratni vojni invalidi imaju neka primanja, ali to je nedovoljno za jedan pristojan život. Dok borci koji nemaju status ratnog vojnog invalida nemaju ništa. Ono o čemu niko ne razmišlja je to da mnogi od njih pate od postraumatskog stresnog sindroma i nisu sposobni da rade i zarađuju da bi izdržavali svoju decu i porodice. Po sadašnjem zakonu o ratnim vojnim invalidima, taj postraumtski stresno sindrom je priznat do tri godine od trenutka kad je stes nastao. A svedoci smo da i sada nakon 20 godina neki borci izvrše samoubistvo... Ja mislim da bi bilo red da se država postara da se borcima obezbedi lekarska pomoć i lečenje, a da ne budu prepušteni sami sebi. 

- Čak i mi koji, kao, ne patimo, trenutno od postraumatskog stresnog sindroma, sa godinama polako gubimo mentalnu i fizičku kondiciju... Usled stresova koje smo preživeli, ko zna da li ćemo sutra moći da živimo i radimo da bi obezbeđivali sredstva za život. Mislim da treba reći da država daje dosta para koji su namenjene borcima. Ratni vojni invalidi imaju svoja neka primanja. Država preko udruženja boraca takođe daje novac, koje su namenjene borcima, ali tu postoji jedna začkoljica. U Srbiji danas ima 800-1.000 udruženja boraca/veterana. Ne znam detalje na koji način funkcionišu ta udruženja i na koji način dele borcima novac, ali činjenica je da je ogromna većina boraca nezadovoljna i mnogi sumnjaju da u udruženjima postoje razne mahinacije i da se u njima ovajde pojedinci, a većina boraca dobije neku siću, ili ne dobije ništa.

Na pitanje da li bi se opet borio za otadžbinu, odgovorio je linkom ka svom statusu, koji su danima delili mnogi njegovi saborci. 

- Rat je užasan, to će vam reći svaki vojnik. Ali, u tom užasu ispliva ono najuzvišenije u ljudskoj prirodi... Shvatiš da su materijalne vrednosti, bezvredne.. da je novac samo papir, od kog je mnogo korisniji toalet papir.

Nesebičnost postane tolika da zaboraviš na sebe.. Nesvesno dođete do tačke kada je svako spreman da da svoj život za brata pored sebe.. a da i ne trepne !

Život vam visi o koncu, svakodnevno.. ali se ipak osećate sigurno, jer ste među braćom.

I onaj neopisiv osećaj slobode, koju ti daje činjenica da si na najopasnijem mogućem mestu.. gde ne prolazi čak ni zastrašivanje starešina da ćeš po kazni biti poslat negde drugde.Neopisiv osećaj kad je oko tebe pakao.. osetiš strah.. a neko od braće napravi šalu na koju se svi smejete, bukvalno, iz sveg srca i strah nestane. Neopisiv osećaj kad znaš da si se nesebično žrtvovao i pobedio mnogo jačeg neprijatelja..

Osećaj moći i ponosa...

I onda se vratiš u "normalan život", civila...

Vratiš se u tu "normalu", gde se ne ceni hrabrost i nesebičnost, već su na ceni uticajni, bogati, povlašćeni...

Neko te možda i naziva herojem, ali u suštini smetaš... Kukavice i nemoralni se osećaju manje vredni kad su pored tebe i to im smeta.. Imaju patološku potrebu da te ponize...

A ti ne želiš da te bilo ko naziva herojem...

To je, po meni, koren postraumatskog stresnog poremećaja... To i kako i koliko ko uspe da se izbori da živi sa užasima koje je video i doživeo...

Dok uspevaš da u sebi nalaziš snage da živiš sa avetima, koje će te pratiti dok si živ.. nađeš balans, napraviš neke kompromise, od kojih te nije sramota da pogledaš sebe u ogledalu.. imaš koru hleba... Uspevaš nekako da živiš u "normalnom svetu"...

I sada, posle 20 godina, kad me neko pita, jel vredelo... e pa, vredelo je!

Bli smo "kadri stići i uteći i na strašnom mestu postojati". Ponosan sam na svaki trenutak dok sam branio otadžbinu, i sutra bih - ako zatreba!

Kako bi ponovo borio za svoju zemlju, izričit je u tome da se ne boji baš ničega - i nikoga. 

- Ne bojim se ni Tačija ni Haradinaja, oni su obični kriminalci i teroristi... - rekao je Kolev. 

O Milošu Ćirkoviću iz Peći o kome sve više ljudi govori, nema pouzdanih informacija. Ono što je sigurno, jeste da se radi o jedinom Srpskom vojniku  koji je odbio da se povuce sa KiM u junu 1999. godine.

Kako se navodi u raznim izvorima, danima je pruzao otpor iz svoje kuće, likvidirao je 18 terorista, dok je puštao gusle u inat krvnicima.

Odbio je da se povuce rečima " Svi ste izdali - ja ostajem".

Milos Cirkovic iz Peci, jedini Srbski vojnik koji je odbio da se povuce sa KiM u junu 1999.

Danima je pruzao otpor iz svoje kuce, likvidirao 18 terorista sokoljen guslama koje je pustao uzinat krvnicima.

Odbio je da se povuce recima " Svi ste izdali - ja ostajem" pic.twitter.com/bbzGGsUub4

— Kentaur Wolf (@aleksandarjana1) September 25, 2018

Dok jedni tvrde da su ga teroristi ubili posle nekoliko dana opsade, drugi su stava da je preko Prokletija uspio da se izvuče do Crne Gore. Čuje se takođe da danas živi negde u inostranstvu. Ono što ne mora da se nagađa je da je Miloš odbio da se povuče, da je danima iz svoje kuće pružao otpor teroristima.

Mitropolit Amfilohije je u svom četvorotomnom dijelu „Ljetopis novog kosovskog raspeća“ – Dnevnički i drugi zapisi (mart-avgust 1999.), opisao ovovremenog Miloša Obilića.

Od spisa koji su ostavili Italijani, saznajemo dosta detalja o ovom hrabrom čoveku.

- U selu u svome domu ostao je sam Miloš Ćirković, šumar od svojih 38 godina, u ratu vodič srpskih specijalaca, koji je „odlično poznavao svako drvo, svaki krš“. Ostao da brani selo.

Priča se dalje odvija ovako:

- Šaljem oca Radomira Nikčevića sa jednim mladićem iz kuće Stošića da ga pozdravi i zamoli u moje ime da pređe sa nama u Patrijaršiju. Radomir ga zatiče naoružanog i obučenog u vojničku uniformu. Ne želi da je skine. Jedini srpski vojnik u uniformi na Kosovu i Metohiji posle povlačenja juna 1999. Radomir mu prenosi pozdrav i poruku. Moli ga, kumi Bogom, ubjeđuje uporno da krene sa nama. Moli ga i mladi Stošić. A on će, nezemaljski odlučan i zemaljski otpor:

„Ti ćuti, da te ne ubijem! Sram vas bilo, svi ste vi izdali!… Idite, ja ostajem!..“ Poslednji branilac Crkve i naroda u ovom pogromu, spreman da pogine „za kralja i otačastvo“, priča Radomir, po povratku.

„Sva mu je kuća izrešetana. On zabarakadiran u mrtvom betenskom uglu prizemlja sa gomilom municije unaokolo. Rešen da brani svoj kućni prag do smrti. Zahvaljuje na brizi i pozdravu, ali odlučno odbija da napusti svoj dom, odrešito prekidajući svako dalje nagovaranje…

Potresen odlučnošću usamljenog ratnika, otac Radomir ga na rastanku blagosilja na posljednji podvig rečima:

„Dobar si deo izabrao, Miloše srca obilićevskoga! Bog te blagoslovio na dobar podvig, Miloše Ćirkoviću!“

Nekoliko dana kasnije čulo se da je oko 26., po nekima 20. juna, od šiptarskih zulumćara verovatno ranjen, savladan i ugrabljen Miloš Ćirković. Tvrde da je 22.juna trebalo da napuni 38 godina.

Vozači kamiona koje kosovska policija juče privela u Peći, jer su na zadnjem delu kamiona imali fotografije ruskog predsednika Vladimira Putina i Vuka Karadžića pušteni su posle saslušanja.

Kako potvrdio Dejan Pavićević, oficir za vezu Beograda u Prištini, oni su pušteni posle davanja izjava u policijskoj stanici u Peći a lik Putina na pozadini kamiona prekriven je ceradom.

Kosovska policija je posle dojave građana koji su snimili dva kamiona koji se kreću ulicama Peći u petak popodne privela dvojicu srpskih vozača kamiona sa robom koju su vozili na KiM, i privela ih na saslušanje.

Supruga ubijenog Olivera Ivanovića, Milena Ivanović i njihov sin Bogdan izašli su danas na Oliverov grob, a na Zadušnice.

Milena Ivanović je na svom Instagram profilu objavila potresnu sliku malog Bogdana koji sedi na očevom grobu i prenela njegove reči:

“Mama, napravi pitu sa jabukama za tatu i nemoj da zaboraviš čašicu rakije da mu ponesemo. Kupićemo mu pet ruža da bi znao da imam puno petica. “ Bogdan. Zadušnice", napisala je Ivanovićeva.

Pogledajte sliku i sve će vam biti jasno:

Strana 3 od 12

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji