KiM

KiM (159)

Mnogo tekstova je napisano o Manastiru Ostrog,ali se malo toga zna o pokušajima da se Manastir uništi,a ovom prilikom ću pisati o napadu na Manastir koji se odigrao 1943.godine,kao i o besmrtnim herojima koji su izginuli braneći Ostrog,a koje je predvodio srpski vitez,pukovnik Bajo Stanišić,vojnička legenda i legenda otpora crnogorskih četnika i borbe protiv okupatora.

Bajo Stanišić je rođen 1890. u Vinićima.Završio je Osnovnu školu u Barama Šumanovića,a zatim je upisao podoficirsku školu i 1907. je završio.Bio je učesnik oba Balkanska rata i komandir Vinićke čete.Takođe je učesnik Prvog svetskog rata,gde je kao oficir zarobljen i interniran u logor u kojem j ostao do kraja.Po povratku iz logora je kao aktivni oficir službovao u Beogradu,Mariboru,Trebinju i Bileći.

Sa neskrivenim ponosom vam dragi čitaoci pišem o junaku,koji je u aprilskom ratu i slomu vojske Kraljevine Jugoslavije,jedini oficir koji je sa vojskom kojom je komandovao pod borbom napredovao ka Skadru u vojnim operacijama. U to doba je bio komandir 38.Kraljevskog puka Jugoslovenske vojske,nije priznao kapitulaciju i jedini je oficir koji je u borbi išao napred osvajajući teritoriju.

Zbog svoje izuzetne hrabrosti pukovnik Stanišić je izabran u ustanički Vrhovni štab,koji je mahom bio sačinjen od komunista i koji je pripremao ustanak protiv okupatora.Međutim,uvidevši da pripadnici te vojske ubijaju neistomišljenike i da se sprema građanski rat u zemlji,pukovnik Stanišić ubrzo napušta "ustanike",stavlja kokardu na kapu i formira četničku formaciju kojoj postaje komandant.Postalo mu je potpuno jasno da mora da štiti običan narod koji trpi "crveni teror",završava u jamama i "Pasjim grobljima" i da ne sme da izda veru,Otadžbinu i Kralja.Formirao je četničku Vrhovnu komandu kojim su rukovodili on i đeneral Blažo Đukanović i za njeno sedište je izabran Manastir Ostrog,odakle su nameravali da organizuju dalje akcije u cilju zaštite naroda.Računajući da su tu sigurni,sa sobom su poveli samo tridesetak četnika.

Splet daljih tragičnih događaja,odredio je i njihovu sudbinu.Kapitulaciju Italije,dolazak nemačke vojske u Crnu Goru i napad partizana na Manastir,nisu mogli da predvide.

Vrhovni partizanski štab je dao naredbu Petoj proleterskoj crnogorskoj brigadi da napadne Manastir Ostrog i ona je 13.oktobra 1943.potpuno neopaženo prišla Manastiru,napala na njega artiljerijom,a malobrojni četnici su prihvatili borbu,štiteći sveti Manastir.Da zlo bude veće,pukovnik Stanišić nije poslao svog kurira da javi četničkom čelniku Jakovu Jovoviću da je Ostrog napadnut i da je Vrhovna komanda u opasnosti.Pukovnik Stanišić se nadao da će brzo da se čuje za napad i da će im četnici priteći u pomoć.Međutim,od toga nije bilo ništa,zato što Jakov Jovović iz nepoznatih razloga nije poslao pomoć.Čak su i Nemci koji su se kretali ka Danilovgradu,artiljerijom napali na Ostrog.

Videvši da od pomoći nema ništa,a da ljudi ginu,nakon četvorodnevne borbe počinju pregovori o predaji,na poziv partizana i uz njihovo obećanje da se zarobljenicima neće ništa desiti.Veći broj četnika,na čelu sa đeneralon Đukanovićem odlučuje da se preda,a pukovnik Stanišić se partizanima obraća rečima:

"Ja se na uže komunističke časne reči ne spuštam.Nije glava vrbovina grana,ne dam vam je danas bez megdana" te ostaje sa svoja tri sinovca,Milinkom,Borom i Vojom,hvata se mitraljeza,a njima naređuje da beže stazom.Međutim,mladići od kojih je najstariji Vojo imao tek dvadeset i šest godina,odbijaju naređenje i ostaju sa svojim stricem ne želeći da ga ostave.

Đenerala Đukanovića i četnike koji su poverovali u časnu reč i krenuli da se predaju,odmah vezuju telefonskim kablom i ubijaju na lic mesta,bacaju u jamu i zatrpavaju je kamenjem,a kasnije je tu napravljen javni klozet.

Uvidevši da Baja nema među onima koje su bacili u jamu,partizani uz pesmu prilaze Ostrogu da provere da li je pukovnik Stnišić živ. Ostavši sa svoja tri sokola,pukovnik Stanišić ih uz poklič:

"Da ginemo muški kako valja,za Krst časni,slobodu i Kralja" ,zasipa partizane rafalima iz svog mitaljeza,nanevši im velike gubitke i borba je trajala sve dok su imali municije.Zadnjim mecima,sinovci,Bajini okolovi su se oprostili od svog strica i pucali sebi u slepoočnice,ne želeći da padnu živi u ruke partizanima,a pukovnik Stanišić je izašao napolje sa mitraljezom i uz povik "Evo Baje,ljudske kukavice"opalio poslednji rafal,pre nego što je pao smrtno pogođen ispred Manastira Ostrog.Njegovo mrtvo junačko telo su izmrcvarili i bacili niz litice.

Tekst koji sam napisao je jedna od istorijskih istina koje su decenijama bile

sakrivane,a braniocima Ostroga neka je večna slava i večno hvala!

Što se čovjek uz Bjelopavlićku ravnicu više približava Ostroškim gredama, koje se uzdižu na njenom krajnjem sjeverozapadu, na granici stare Crne Gore i Hercegovine, to sve više ima utisak da su munje isklesale te džinovske litice.

Isti utisak preovlađuje i na njihovim sjevernim padinama, krševitim i golim, gdje ogromno valje između koga krivuda put bez asfalta, navodi na pomisao da je samo dejstvo takvih sila moglo da odvali te gromade od ostalog dijela planine.

Južne padine, obrasle gorom i čestom, blaže su i pitomije. Na mahove zasječene dugačkim uskim terasama, ili udubljene velikim pećinama, grede naviše prelaze u kameni haos s rijetkim rastinjem koje se ipak uspinje do samih vrhova tih golemih skamenjenih talasa na koje djelimično liči predio.

Jedino privlači oko u tim vrletnim samoćama čudno bijelo zdanje što se uzdiže u podnožju jedne od greda. To je manastir Ostrog koji je osnovao sredinom XVII vijeka pravoslavni vladika hercegovački Vasilije, da bi, uzmičući pred turskim zulumima, tu u pećinama pretvorenim u crkve, uspostavio posljednje sjedište svoje eparhije.

Zavojevač mu je bio spalio dva predhodna, jedno u Popima kraj obližnjeg Nikšića, drugo u Tvrdošu pokraj daljeg Trebinja gdje se bješe rodio početkom vijeka i mlad uzdignut u čin svešteni. Izuzev putovanja u Rusiju i u Grčku u Svetu Goru, vladika je proveo, kako sam kaže, petnaest godina „u studenoj steni, toplote radi Božje“, neumorno nastavljajući borbu nametnutu njegovom narodu, tako da joj Ostrog ubrzo postade žarište.

Svojim životom i likom askete i patrijarha, svojim savjetima i dobročinstvima ili strašnom moći svoje riječi, Ostroški pustinjak je uživao toliki ugled u narodu da mu je ovaj još za života išao kao k svetitelju.

I smrt, koja je nastupila 12. maja 1671. godine, samo je posvetila to preobraženje.

Tri decenije potom, zahvaljujući uveliko djelu Svetog Vasilija, Crna Gora je ušla u svoje teokratsko razdoblje pod vođstvom mitropolita Petrovića od kojih će Petar I postati Sveti Petar Cetinjski, a Petar II, pjesnik Njegoš koji će takođe uzdignuti svoj hram bliže k nebu. Tokom jednog i po stoljeća, koliko je potrajalo to teokratsko vrijeme što je posvetilo malu planinsku zemlju u čuvara srpske slobode, kult Svetog Vasilija se toliko razvio i raširio da je on postao veliki svetac, a njegov manastir svetilište Crne Gore. Svaki je Srbin iz te zemlje i iz Hercegovine, smatrao svojom dužnošću da u raznim momentima svoga života, ako ne jednom godišnje, ode u Ostrog na poklonjenje Svecu da od njega potraži milost, oproštenje ili pomoć. I nikad ne bi izgovorio ime Svetog Vasilija a da se ne podigne ako je sjedio, ili da se ne pokloni ako je stajao, dodajući: „Slava mu i milost“.

A kad bi se neki događaj u čiji se ishod strahovalo, ipak srećno završio, Crnogorac bi odavao hvalu Bogu i njegovom izabraniku ovim pobožnim riječima: „Bog i Sveti Vasilije“, što je značilo: Bog i Sveti Vasilije su pomogli, sačuvali, nijesu dali da dođe do najgorega.

Čak i onda kad bi velika zla, rat, glad ili bolest, snašla zemlju ili porodicu, sve dotle dok je Svetitelj bio gore u stijenama, imalo je nade.

I zaista, kao što bi rekao pjesnik Matija Bećković, koji se u naše dane nagnuo sa podjednako dara i hrabrosti nad sudbinom Crne Gore, Ostroški Čudotvorac bio je za stanovnike te zemlje, njihov čovjek kod Gospoda. Otuda i strašna odlučnost s kojom su Crnogorci branili njegove mošti od turskih pokušaja da ih unište, kao za vrijeme najezde Omer-pašine vojske na Crnu Goru 1852, ili za vrijeme Hercegovačkog rata 1877, kad je Sveti Vasilije, na rukama ratnika, u dva maha privremeno napuštao svoje orlovsko gnijezdo.

Sve do dana današnjega, posebno kroz tragična zbivanja koja su se tu odigrala u posljednjem ratu, istorija i legenda nijesu prestale da pohode to mjesto. Tako se, po pjesmi čiji je autor jedan veliki narodni pjevač iz blizine Ostroga, kralj Aleksandar na putu za Marsej gdje će poginuti, zaustavio u Ostrogu da se pomoli posljednji put, kao nekad knez Lazar u crkvi Samodreži, prije no što se prinio na žrtvu s vojskom na Kosovu. Neki narodi uspijevaju da prežive svoje nesreće, samo zahvaljujući snazi svojih mitova.

Proslavljanje Svetog Vasilija Ostroškog u narodu imalo je razne vidove. Tako su roditelji donosili svoju novorođenčad da ih krste u njegovom manastiru. Imao sam preimućstvo da budem jedno od te djece prije nekih 38 godina. Kako su moji roditelji bili izgubili jednog sina u cvijetu mladosti, majka me je u svojoj velikoj pobožnosti ponijela u kolijevci kod Ostroškog sveca da budem bolje sreće od brata mi umrlog prije mog rođenja. Kasnije, kad sam prohodao, vodila me na prva hodočašća u Ostrog. Kretali bi rano u zoru, obično oko Velike Gospođe, pješačili po cio ljetnji dan prešav dva planinska lanca, majka najčešće bosa i ništa ne zalažući, i stizali u smiraj dana pod Ostrog na večernje obasjano vatrama sunca na zalasku.

Kako se Ostrog nalazi na visini suprotnih planina, sunce je udaralo u lice manastira rasplamsavajući njegov veliki zlatni krst i prodirući kroz mali prozor do u samu pećinu-crkvu Bogorodice, mjesto bogosluženja.

Sve oči i pokreti bili su usmjereni ljudskoj prilici što se pod sveštenom odorom nazirala kako počiva ležeći u ćivotu, kovčegu od skupocjenog drveta, otvorenom za bogosluženje. Sveštenik isposničkog lika, ozbiljnih kretnji i dubokih očiju, kao neki od onih likova što su nas sa zidova posmatrale, služio je s takvom revnošću, kao da je milost koju je od Svetitelja, a preko njega od Hrista-Boga iskao, trebalo da se na svijet izlije ne časeći. I dok se majka sa drugim poklonicima molila klečeći na pločama, ja sam stajao kraj ćivota čiju sam visinu jedva dostizao, učestvujući u obredu u isti mah radoznao, zastrašen i očaran. Zamišljao sam razna Svečeva čudesa koja mi je majka pričala preko dana da bi ohrabrila i razgovorila moj hod po tvrdim planinskim bogazama.

Sunce je zalazilo rasipljući se u zlatnom prahu koji je prelazio u rujne pruge iznad planina, prije no što bi noć sve prekrila velom onih svojih miomirisa što daju toliko čari sredozemnim krajevima.

Trideset godina prohuja prije no što ponovo dođoh u Ostrog. Prvo što osjetih, stigavši jednog jutra pred manastir, bi neiskazivi mir koji se prosto na me slivao odozgo sa litica, kao da spere s mene prašinu sa puteva svijeta. Imadoh osjećaj da taj sveti predio ne bijaše nikad prestao da obituje u meni.

Ali pošto je više no trećina vijeka bila učinila svoje, ni otac Danilo, koji me krstio, ni otac Gerasim, kaluđer isposničkog lika, ne bijahu više od ovog svijeta. Pojavi se jedan mladi monah iz Bosne, više nalik na studenta, i pođe pred nama k Svecu kroz mala niska vrta uklesana lučno u stijeni, vrata kojih se nijesam sjećao jer sam, ne saginjući se, kao dijete kroz njih prolazio.

Isto tako u kapeli, posljednji put, da bih cjelivao krst na grudima Božjeg ugodnika, trebalo je da se na prste propnem, a sada da se duboko poklonim do pojasa. I dok me iznad toliko minulih godina zapahnjivao gotovo zaboravljeni miris tamjana, prepoznah među prorocima, svecima i mučenicima koji su me nekad promatrali, lice svetog Simeona i Svetog Save, oca i sina koji, krenuvši upravo iz ovih krajeva, udariše prije osam sto godina temelje srpske nacije.

Strogo svetilište u kamenu odaje prizor mjesta gdje vječito bukti silni oganj, gdje se odvija velika borba kao u pećini neke goruće usamljene savjesti. Zamalo pa da ovi od tamjanskog dima pocrnjeli svodovi odjeknu od bezbroj molitava i nada što se k njima uzniješe, od bezbroj bolova što ovdje sebi lijeka potražiše.

Nigdje drugo pod ovim nebesima, osim na Lovćenu gdje je vjera postala poezija, čovjek nije dao toliko maha svojoj mjeri apsolutnoga. Ima se osjećanje da iz tih vrleti izbija dah velikog bogotraženja koje se tu odigralo prije trista godina i otada besprekidno nastavilo da se odvija kroz pokoljenja hodočasnika.

Upravo, dok sam napuštajući manastir, mislio na to svekoliko ljudstvo čije su oči podignute ovim liticama jednog trenutka sjale besmrtnošću, Ostrog mi se tog ljetnjeg jutra ukazao kao prevashodno mjesto duše i sudbine.

Matija Bećković napisao je nešto najlepše i ništa tačnije što smo ikada pročitali o voljenom patrijarhu Pavlu. Kada se 15. novembra 2009. Srbijom pronela vest da je patrijarh Pavle preminuo, cela zemlja ostala je u šoku, piše Still.

Na večni počinak ispratila ga je povorka od 600.000 iskreno ožalošćenih ljudi, jer je naša zemlja i Pravoslavna crkva ostala bez velikog čoveka.

Od tada je medijima kružilo na stotine divnih tekstova o pokojnom patrijarhu, ali ono što je Matija Bećković napisao o njemu, na nas je ostavilo poseban utisak.

Sažeto u svega nekoliko rečenica, Matija Bećković je uspeo da savršeno precizno opiše karakter neprežaljenog srpskog patrijarha:

„Život je živeo kao da će mu svaki dan biti sudnji i govorio kao da će mu svaka reč biti poslednja.

Niko u bučnijem veku nije govorio tiše, a da se čuo dalje. Niko nije govorio manje, a da je rekao više

Niko u bezočnije vreme nije duže i spokojnije gledao istini pravo u oči.

Niko se za svoju slavu nije grabio manje.“

Tesko breme preuzeo je na svoja staracka pleca Patrijarh srpski gospodin Pavle: da nas poducava dobru u zlu vremenu. Na svetosavski tron dosao je upravo kada je dramaticni raspad antagonizovane jugoslovenske zajednice otvorio jos jednu balkansku klanicu; dosao je covek bez senke. Komentatori su nagalasvali da prilikom njegovog izbora i ustolicenja prvi put nije bilo - barem u javnosti nema pomena u tom smislu - nekih mrlja, onakvih kakve su pripisivane patrijarsima Vikentiju i Germanu, koje je Udba, navodno, manipulisala po svojoj volji...

I prvi put je, kazu, u istoriji Srpske crkve primenjeno apostolsko pravilo da se za patrijarha izabere covek nesumnjive harizme i primernoga hriscanskog drzanja; "njegov asketizam nije legenda i odlucno je odbacivao priliku koju su mu nudili ostrasceni nacionalisti, i crkveni i laicki, da bude proglasen za zivog sveca upravo ovih godina koje su i za narod i za samog Patrijarha bile godine iskusenja kakva Tvorac ne salje cesto" (Mirko Djordjevic).

U ocajnim nasim prilikama, medjutim, njegov primer hriscanske smernosti nije se zapatio. Bilo je pokusaja, sa svih strana, manipulacije njegovom licnoscu, sef drzave je cesto bio zauzet da bi ga primio, Patrijarh je isao sefu drzave na noge... I u samoj Crkvi stekao je neku vrstu opozicije, narocito medju politicki iskljucivim i hedonisticki opustenim svestenstvom.

Njegova svetost Patrijarh srpski, arhiepiskop pecki i mitrkopolit gornjokarlovacki (pun naziv cina) gospodin Pavle rodjen je 11. septembra 1914. u Kucancima u Slavoniji i na krstenju je dobio ime Gojko Stojcevic. Roditelji su mu bili zemljoradnici. Nizu gimnaziju zavrsio je u Tuzli, visu gimnaziju i Bogoslovski fakultet u Beogradu, a postdiplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini. U mladosti je bio i gradjevinski radnik, ovladao je mnogim zanatima. Zamonasio se 1948, arhimandrit je postao 1957, za episkopa Rasko-prizrenskog izabran je 29. maja 1957, a Patrijarh srpski, cetrdeset i cetvrti u istoriji Srpske crkve, postao je 3. decembra 1990. godine.

O asketizmu gospodina Pavla pricaju se istinite legende. Na primer, hobi: pravi sandale od odbacenih automobilskih guma. Spreman je, kao dobar sarac, kakvom posetiocu, da, mimo protokola, popravi kais na torbi. Sluzbeno vozilo koristi samo kad mora, cesto putuje vozom i javnim gradskim prevozom. U rezidenciji drzi najnuzniji namestaj. Izuzetno je strog prema sebi, pa i od drugih trazi disciplinu i skromnost, i narocito ceni stednju. Zabranio je da se u Patrijarsiju unosi alkohol, a i "Kod znaka pitanja" svestena lica sada se retko vidjaju.

Poznata je anegdota, i ovde se ponavlja samo za one koji je ne znaju, kako se Patrijarh usprotivio ideji da se vladika Nikolaj Velimirovic proglasi za sveca. Upozorio je da je vladika Nikolaj pusio, a zatim: Jos ima zivih ljudi koji su poznavali vladiku Nikolaja. A nezgodno je reci: Poznavao sam sveca!

Patrijarh je cenjeni liturgicar. Zanimljiva je njegova opaska o Stevanu Mokranjcu: Ma koliko bio neprevazidjen sa muzicke strane, sa bogoslovske bi se mogle staviti izvesne zamerke. Mokranjac nije bio teolog i cinio je neke propuste.

Jednom je Patrijarh, jos kao episkop Rasko-prizrenski, ispricao neveselu pricu o tamnijoj strani srpskog mentaliteta. Srbi, rekao je, prodaju kuce i beze u uzu Srbiju. Kada je Srbija proglasila kampanju za povratak na Kosovo, isti ti su se prvi javljali i vracali se da ponove operaciju.

Ali to ne cine starosedeoci, dodao je gospodin Pavle.

Za knjigu "Molitve i molbe", kao najcitaniju, Patrijarh je dobio ugledna priznanja, a za tri knjige pod naslovom "Neka pitanja nase vere", akademik Ljubomir Simovic istakao je da se, zavisno od pitanja, neki odgovori razvijaju kao slozene teoloske rasprave, neki kao rasprave iz crkvenog prava, dok se neki mogu citati kao dragoceni prilozi istoriji knjizevnosti ili istoriji i teoriji slikarstva ili muzike.

Bez odredjene predstave o tome zasto da zivi, covek nece pristati da zivi i pre ce unistiti sam sebe, nego sto ce ostati na zemlji, citirao je Patrijarh Dostojevskog.

A sta rade Srbi?

U ostroj konkurenciji sa Danijelom Siferom, nasim profesionalnim prijateljem, Patrijarh svojevremeno nije prosao kao kandidat za povelju grada Kraljeva. Tim povodom, Sifer je obecao da ce se iduce godine licno zaloziti za priznanje Patrijarhu!

Danas nam je kao narodu sve ugrozeno, a narocito nase vekovno ognjiste - Kosovo i Metohija. Svi smo svesni sta Kosovo i Metohija znace za srpski narod: da je to kolevka i duhovnosti i drzavnosti srpske; dusa i zila kucavica dece Svetosavske. S toga, draga nasa deco duhovna i u otadzbini i u rasejanju, pokajmo se i Bogu vratimo...

To je vapaj iz Bozicne poslanice Patrijarhove, glas vapijuceg u pustinji!

Jos nam je Patrijarh razumnih i Bogu ugodnih reci govorio, koje nismo hteli da cujemo.

Kad bi osnivanje nase nezavisne drzave i njeno odrzavanje i napredak bili moguci po ceni samo jednog Jadovna ili samo jednog Jasenovca, ja bih pre pristao da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego sto bih pristao na neljudsko i negovecno.

Ili:

Kadri smo da jednom merom merimo sebi, a drugome drugom, a i on (neprijatelj) to cini i evo nesrece!

Patrijarh je bolji od nas, sto i nije tesko...

U svešteničkim krugovima dugo će se prepričavati kako je patrijarh Pavle imao lepe cipele - lake, udobne i besprekorno sjajne

Blaženopočivši patrijarh Pavle bio je poznat po svojoj skromnosti. Malo ko zna anegdotu o tome kako su nastale njegove cipele, u kojima je uvek pešačio.

Pogotovo je bio zanimljiv podatak da je sam vodio brigu o svojoj obući, a priča koju vam donosimo sigurno će vas podsetiti zašto je nosio nadimak “sveti siromah”.

Gojko Stojčević, slabački dečak iz sela Kućanci, koji je rano ostao bez roditelja, prevalio je veliki duhovni put da bi 1990. godine postao 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve.

U svešteničkim krugovima dugo će se prepričavati kako je patrijarh Pavle imao lepe cipele - lake, udobne i besprekorno sjajne.

"Jeste", osmehivao se patrijarh Pavle kada su ga pitali za cipele. "Udobne su, mogu u njima dugo da pešačim."

"Gde ste ih kupili?"

"Eh, kupio!", rekao je i odmahnuo rukom kao da je stavio tačku na razgovor.

A iza ovih cipela stoji malo neobična priča: cipele, u stvari, nekad bile ženske čizme – našao ih patrijarh, bačene, blizu kuće svoje sestre. Zagledao ih, prevrtao, video da su stare i očuvane. Posle nekoliko dana u svojoj maloj radionici načinio je sebi dobre cipele.

Patrijarh Pavle je bio veoma cenjen zbog svoje skromnosti i mudrosti. Nije mu bilo ispod časti da šije ili da popravlja prozore. Sećanje na ovog neobičnog, blagog čoveka, koji je bio istovremeno i intelektualac i zanatlija, ostalo je živo i pet godina nakon njegove smrti.

Dok su mnogi kupovali luksuzne automobile, on je svuda išao peške ili javnim gradskim prevozom. I to u cipelama koje je sam pravio, ali i popravljao.

Priča kaže da ga je obućarskom zanatu naučio neki čovek koji je popravljao cipele u blizini Patrijaršije, a neki kažu da je zanat “pendžetiranja đona” naučio u manastirima.

Jednog dana je video vozača ispred patrijaršije kako menja gumu i zatražio da mu pozajmi parče od gume koju je čovek nameravao da baci. Od te gume je izrezao kalup i tako zakrpio svoje cipele.

Još jedan dokaz da najbolji ljudi nemaju sve najbolje, već izvlače najbolje iz onoga što imaju!

U našem narodu dobro je poznata ona čuvena izreka: "Koliko sela, toliko običaja". Mnogi od njih datiraju godinama unazad, ali su se i danas održali.

Naročito ih se pridržavaju stariji meštani, te ih na mlađe naraštaje prenose s kolena na koleno. Stara seoska verovanja mogu se razvrstati u više kategorija, u zavisnosti od toga na šta se odnose - prirodne pojave, mitska bića, svakodnevne radnje... Neka od zanimljivijih i rasprostranjenijih tiču se pojma i značenja životinja.

Da li je i vas od malih nogu baka učila da ne ubijate pauka jer on donosi sreću?

U nastavku slede samo neka od interesantnih verovanja koja su se ustalila u većem broju naših sela.

1. Kad tuđa mačka ili pas priđu kući, u vaše dvorište, donose sreću.

2. Ako gavranovi obleću oko kuće, neko će umreti.

3. Ako svraka kreči, očekujte goste.

4. Kada mačka voli da sedi u krilu bolesnika i trči ka njemu, smeši mu se ozdravljenje.

5. Lastavičje gnezdo na krovu kuće donosi sreću.

6. Ako se čoveku noću prikaže nakaza, nestaće čim pevci zapevaju.

7. Ne valja ubiti zmiju ispred kuće, doneće nesreću.

8. Kada se prvi put s proleća vidi žaba, tada se kaže: Koliko u žabe zuba, toliko u meni buva!

9. Ako se mačka umiva i liže, očekujte goste.

10. Ako psi zavijaju, dolazi nesreća.

11. Loš znak je ako se sova noću javlja u blizini kuće.

12. Kada se pomuze krava, treba umočiti prst u mleko i pomazati po kravi, radi uroka.

13. Ako se pronađe konjska potkovica sela ili parče, to obećava srećan i produktivan dan.

14. Kome zmija, mačka, jež, lisica ili zec pređu put, osobu će snaći nesreća.

15. Ako belog konja sretnete na putu, očekuju vas nepredviđeni izdaci.

16. Ako na putu sretnete psa, dan će vam biti uspešan.

12. maja pravoslavne crkve proslavljaju praznik posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom, svecu za koga se veruje da je živ i da je jedan od najvećih čudotvoraca.

Rođen je kao Stojan Jovanović u Popovom polju kod Trebinja, a vec u 12. godini poslat je u manastir Zavala, gde je njegov stric Serafim bio iguman. Nakon što je završio manastirsku školu, dobio je sveštenički čin i postao paroh Popovog polja.

Službovao je u mnogim gradovima, od Mostara, preko Herceg Novog i Pljevalja, Morače, do Ogonošta i Bjelopavlića. Preminuo je 1671. godine, a njegove mošti i grob čuvaju se u manastiru Ostrog u Crnoj Gori, za koji se vezuju brojne legende. U njegovu moć isceljenja veruju pripadnici kako hrišćanske, tako i muslimanske vere. Zašto?

Postoje brojna pismena svedočenja ljudi da su molitve upućene Svetom Vasiliju Ostroškom uslišene - svako kome je ovaj svetac pomogao, prilikom sledeće posete manastiru Ostrog zapisuje na papir čitavu priču i ostavlja u Gornjem manastiru, a monasi ih sakupljaju, čuvaju i pretvaraju u knjigu.

Neke od starih legendi koje svedoče o milosti, dobroti i moći Svetog Vasilija između ostalog jeste i priča da je sa vrha Gornjeg manastira jednom davno ispala beba iz kolevke. Budući da je se Gornji manastir nalazi u stenama planine Ostroška greda, maltene uz samu liticu, na čak 900 metara nadmorske visine, majka se prestrašila i verovala da je izgubila dete. Međutim, beba je pronađena živa i zdrava na zemlji u podnožju planine, veselo se smeškajući.

Oni koji ne veruju u priče poput ove, ipak se zamisle kada čuju istinitu činjenicu - požar koji je izbio na planini Ostroška greda poštedeo je oba manastira i obližnje kapele. Takođe, činjenica je da je za vreme Drugog svetskog rata iznad Gornjeg manastira Ostrog pala bomba, ali nikada nije eksplodirala.

Ljudi koji su ikada spavali pod okriljem ove svete građevine, govore da je to bila najmirnija noć koju su prespavali. Zbog toga što se osećaju veoma sigurno, mnogi posetioci hrama biraju da spavaju napolju - u konačištu pored manastira postoje kreveti, ali i pokrivači koji su svakom posetiocu na raspolaganju i dozvoljeno ih je iznositi napolje.

Jedino što nije dozvoljeno jeste fotografisanje unutar i u porti Gornjeg manastira. Ako se ikada zaputite na ovo sveto mesto, običaj je da se ponese flaša ulja, koju monasi pri službama osveštavaju i poklanjaju vernicima u malim flašicama, a koje se koriste radi lečenja. Treba poneti i vrećicu šećera, koja ostaje u manastiru i kojim se svi mogu poslužiti.

Međutim, najvažnije je da ponesete jedan par crnih, muških čarapa - priča se da su čarape Svetog Vasilija uvek pocepane jer noću ustaje i hoda, pa ih monasi svakoga dana menjaju.

Žene ne smeju ulaziti u kratkim suknjama, čak ni u pantalonama - obavezna nošnja je suknja bar do kolena, kao i pokrivena ramena i grudi, a treba staviti i maramu na glavu.

Određenim danima, ruka Svetog Vasilija je otkrivena da bi je vernici celivali tokom obilaska manastira, a svi koji su imali priliku da je vide otkrivenu, govore da ta ruka izgleda veoma živo, a ne kao deo tela nekog ko je preminuo pre skoro 400 godina.

Takođe, u manastiru ćete imati prilike da čujete i da je nekim grešnicima svetac izmakao ruku, ne dozvolivši da je celivaju, a nemojte se usuditi ni da slažete monahe, jer se šuška da su vidoviti.

Svi koji žele da se krste na ovom posebnom mestu, mogu to učiniti u crkvi Svetog mučenika Stanka, smeštenoj na platou pored Donjeg manastira, posvećenu dečaku kome su, prema verovanju, odsekli prste jer nije želeo da otkrije neprijateljima gde se nalazi Sveti Vasilije.

U manastiru Ostrog ništa se ne naplaćuje - potrebno je samo da kažete monahu koji drži službu da pročita molitvu za onog kome je pomoć Svetog Vasilija potrebna, a čak je i obred krštenja potpuno besplatan.

Ovo što pišem prevazilazi sva tzv. „čuda“ ovog sveta, jer se radi o čudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru Sv. Vasilija u Gornjem Ostrogu.

Dvadeset 22. jula 1997. godine rodio mi se sin. Davnašnja mi je želja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu Sv. Nikoli Mirlikijskom. Istog dana kada se rodio smešten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra je izvađen iz inkubatora. U lozničkoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca.

Kad je napunio dva meseca života, primetio sam mu na unutrašnjem delu skočnog zgloba leve noge popriličan otok. Vriskanjem je reagovao, čak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Načelnik ortopedskog odelenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljević je posle kraćeg pregleda rekao: „Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeći!“

Na moje i zaprepašćenje moje supruge dr sci med Milosavljević je tvrdio da poveliki otok na nozi mog sina, u stvari, ne postoji! Van sebe od muke otišli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi – dr sci med u penziji Pavle Finogenov – naprskao je mom sinu oteklinu „bivacinom“, rekao: „Proći će“, naplatio i sa osmehom rekao:“Doviđenja.“

Otišli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet došli kod dr Milosavljevića. Mi i još 20­ak pacijenata čekali smo da doktor odgleda pretposlednju epizodu „Kasandre“ – kako je rekao tehničar. Posle nekih 40­ak minuta čekanja dođosmo na red, kao prvi. Čim je video dete doktoru je bilo jasno da je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu.

Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u Banji Koviljači. Otišli smo tamo i zakazano nam je da dođemo sutra u 10:30 sa rendgenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu – „septičniartritis“, zapaljenje skočnog zgloba izazvano sepsom krvi. Rečeno nam je da sepsa krvi lako može da dovede do smrti, ali da je „sreća“ što se sepsa odrazila na skočnom zglobu, periferiji organizma.

Preporučili su nam hitnu hospitalizaciju u Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslušali i već sutra bili tamo. U nedelju, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogoršalo, pa su ga spremili za operaciju oko 12 časova.

Srećom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dođem još u subotu, 20­og, pa sam bio tu još od otvaranja Instituta u 7 časova ujutru. U toku jutra mi je prekipelo, pa sam dr sci med Džudoviću, načelniku ortopedskog odelenja na 10. spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadašnje laži i sve njihove pokušaje da se lekari Instituta uče i „treniraju“ na mom Nikoli.

Posle te rasprave (koja ovde i nije toliko bitna), na naš zahtev Nikolu smo iščupali sa Instituta za majku i dete. Nešto mi je laknulo u duši, jer smo čvrsto odlučili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali čuti od mene da ga vodim za Švajcarsku, da bi mi uopšte dali dete). Tako smo se spakovali i pošli na put. Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Nikšiću povezli smo jednog momka od jedno 16­ – 17 godina do Bogetića.

Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda počeo takvu besedu da, čak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno iscelenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16­ – 17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogetiću, rekao nam je: „Ne bojte se, samo verujte, i izlečiće se!“ Ja se nagnuh da mu se zahvalim, a njega ­nigde nema!

Dođosmo u konak kod Donjeg manastira i dobismo odmah ključ od sobe, pa onda tek dadoh ličnu kartu. Dođosmo u sobu – na zidu ikona Sv. Nikole: „Dobro je,slava nas prati, Majo!“ rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra prvo što sam video iz sobe bio je prelep krst na brdu iznad. „Dobro je, dobro je!“ znao sam nekako. Odmah smo bez čekanja otišli za Gornji manastir. Putem smo sa strahom slušali reči oca Joila preko razglasa. Govorio je o pušenju, o bogatašima, o svemu, a ja sam se uplašio kao na Božijem sudu, eto baš tako.

Nikolu nosih u njegovom plavom ćebencetu. On jedva preko 5 kg, a meni težak, pretežak. Došli smo i pred manastir konačno (išli smo pešice do gore, jer se ne valja ići kolima pred Sveca). Tada je o. Joil rekao: „Daću ovo svakom koje kršten, ko ne puši i ko ništa od jutros nije ni jeo ni pio!“ Čekali smo, a o.Joil je delio nekima (a nekima nije), kockaste komadiće hleba sa nečim nalik medu. Došao je do jedne žene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred nas, a ona žena pita: „A njemu?“ – misleći na sina.

„On puši!“ – reče o. Joil.

„Ne puši.“

„Puši!“

„Pa nije od jutros nijednu zapalio“, reče uplašena žena.

„Ni ja od jutros ništa nijesam ukrao, a juče sam dvaput“, reče joj o. Joil.

To me je oduševilo. Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivošću.

„A vi?“, upita nas o. Joil.

„Mi ne pušimo, a mali nije kršten“.

„A što nije?“

„Nismo stigli, planirali smo…“

„Nemojte da pušite pored malog, da dete ne zaradi astmu!“

„Nećemo, nećemo“.

„A šta mu je?“

„Zarazna mu krv, oče“, nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.

Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguče i smeje mi se, a već sledećeg trenutka može da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je otok na nozi bio ogroman. Dođosmo u crkvicu gde su Mošti Svetog Vasilija. Marija je držala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti, neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmišljanjem kako da „izvedem“ taj čin, došao na red.

A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako mi se čini da nikada nisam u životu. Dva puna sata sam plakao u Manastiru, gde god da sam glavu naslonio: meni, muškarcu, plače se neizdrživo jako. I onda se setih reči oca Joila dok smo se putem penjali gore: „Vi ne znate da je svaki kamen ovdje – Božanski kamen!“

Opet smo sišli, a ja sam se već umorio od čekanja. Tad je o. Joil prošao pored nas i rekao: „Ko je za poklonjenje neka dođe za mnom“. Tako smo i pošli. Videli su nas ljudi što su već čekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustiše iako to nismo ni tražili. Na ulazu nam je neki sveštenik iz Novog Sada rekao „da će se moliti za malog Nikolu, a moliće se za njega i kada se vrati u Novi Sad“. Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo ušli, o. Joil nas strogo upita: „Što ste došli?“ – ja mu rekoh da znam da će Nikolu Bog izlečiti, jer nema ko drugi. A on im reče: „Ne boj se, tata, sin će ti biti danas izlečen“ – pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i reče: „U slavu Boga…“ i još ponešto, ali ne mogu da se setim šta.

I još mi reče: „Danas da ga krstiš u Donjem manastiru i vjeruj“. „Verujem!“ – rekao sam. „Samo vjeruj!“ – tako nas je o. Joil ispratio. Ja ugledah među ikonama nekog meni dotad nepoznatog Sveca i odjednom opet počeh plakati ovog puta od neke velike sreće i olakšanja. Stao sam pored te ikone i brisao oči da vidim o kome se radi, kad ono piše na grčkom: „Sveti otac Nikola“. Vidi ti ovo, oba čudotovrci, oba liče, kao prava braća! – pomislih, mislećina Sv. Vasilija i Sv. Nikolu.

Sišli smo u Donji manastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanović iz Mojkovca, inače student Cetinjske bogoslovije koji je u Donjem manastiru pomagao svešteniku oko krštenja. I u onoj brzini kum Danilo i taj dragi sveštenik nas naprosto nateraše da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio Krštenje! Žena mi reče da nema veze. Došli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red i da se vidimo, jer nam je bilo usput. Marija ode u sobu da presvuče Nikolu i najednom ciknu: „Bane! Dođi brzo, brzo!“ Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrčah u sobu, sluteći čudo.

Da! Otoka nigde nije bilo! Ja bojažljivo pipam nogicu, a Nikola crče od smeha. Nigde bolani vriske, vidim nigde kašljanja ni kijanja od tzv.„bolničkog virusa“ koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku idete. Kako sam se tada suzdržao od provale osećanja, nije mi jasno. Dok ovo pišem, suzdržavam se opet. Oče sveti, Tvorče, hvala ti na Tvojoj ljubavi prema nama, grešnima i malima!

"Hvala Ti, Oče, što voliš mog sina, što si nam pomogao! Stojim pred Tobom, Sveti Oče, Gospode, za svaku ovu napisanu reč da je istinita i dajem ovo u manastir da se pročita i da dragi monasi koji se mole za nas grešne Tebi, Oče, znaju da je sve to od Tebe, Oče, kroz Sv. Vasilija i Sv. Nikolu. Hvala Ti, Oče, Koji si na Nebesima! 15. oktobra 2000. godine u Gornjem Ostrogu.“

U letopis Gornjeg ostroškog manastira jeromonah Serafim Kasić 20. avgusta 1958. g. prepisuje originalno pismo o čudu kojega je Svetac udostojio 1950. godine jereja Panta Bulatovića, prilažući i sam original, i dopunjava ga svojim objašnjenjima: „7/20. avgusta 1958. godine dođe na poklonjenje Svetom Vasiliju sveštenik Panto Bulatović sa svojom porodicom iz Prijepolja. Pošto je jerej Panto sa svojom suprugom i decom pristupio Svetom Vasiliju, molio se i Svecu zahvalio, što mu je pre osam godina uslišio molitvu i podario muško čedo, kome je iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju i dao njegovo ime – Vasilije.

Pošto smo izišli iz crkve, ispričali su mi taj slučaj on i njegova supruga. Ja, kad sam ih saslušao, ispričao sam im kako ja prikupljam i beležim čudesa Svetog Vasilija. Zamolim jereja Panta da mi taj događaj opiše i pismo pošalje poštom. Bratu u Hristu jereju Pantu Bulatoviću se najlepše zahvaljujem na pismu, koje mi je poslao i tačno opisao čudotvornu moć Svetog Vasilija, koju je pokazao nad njime i njegovom suprugom.

Pismo glasi: „U Prijepolju,septembra 1958. Dragi oče Serafime, dolaskom mojim sada da se poklonim sa porodicom Svetom Vasiliju Čudotvorcu, mnogo sam srećan što sam video da ima u Tebi dostojnog služitelja te najveće srpske svetinje, jer je kroz Sveca i to celo mesto je sveto.

Pre osam godina dolazio sam tamo sa svojom suprugom Draginjom, te smo se molili Bogu i svetom Vasiliju za jedno muško dijete, poslije tri šćerke koje su nam se rodile bile. Naša je vjera uvijek bila jaka, pa i toga puta, u Velikog Čudotvorca, da smo prosto bili uvereni da će nas Bog i Sveti Vasilije nagraditi muškim detetom. I zaista nas je bogato nagradio – dao nam je muško dete (dakle, godine 1951. – prim. prir.), koje već ima sedam godina a kome je ime Vasilije. Uijvek se sa najvecom verom molimo Svetitelju, pa i Tebe, dragi oče, molimo da se češće setite nas u molitvama Svetom Vasiliju Ostroškom.

Poslao je bio iguman Arsenije Popović ovih 100 dinara na Ćivot Svetitelja da metnemo, ali smo ga u cedulji omaškom vratili natrag, pa to Vi možete učiniti sada. Poljubite Svetitelja sa mislima da to činite umesto mene, skromnog sluge njegovog, koji, iako sam u daljini, u mislima i ljubavi uvek sam pored njega. Oca Lukijana, Tebe oče Serafime, ta dva đaka i babu bratski voli i pozdravlja, Vas u Hristu brat Panto Bulatović, sveštenik, sa porodicom.“ Nikad ne uzvraćaj žalošću na žalost: Pouke ostroškog igumana vredne pažnje!

Sada prvi put imam u šta iskreno da verujem, jer je pravoslavlje spasenje za sve nas...

Vidno raspoložen i srećan što je dan uoči Nove godine ostvario dugogodišnju želju i prešao u pravoslavlje, ovako zbori Danijel Švarc (33), nekadašnji pripadnik Kfora na Kosmetu, pišu Novosti. 

Privrednik iz češkog grada Fridek-Mistek krstio se poslednjeg dana prethodne godine u Visokim Dečanima. U pravoslavlje ga je uveo jeromonah Petar Rajević, koji je obavio čin krštenja, a podrška mladom Čehu u za njega značajnom činu, bili su mu supuruga Zuzana, kum Dimitrije, Zvonko Mihajlović iz Štrpca i još nekoliko prijatelja...

- Iako nam je bila poznata njegova čvrsta odluka da primi pravoslavlje, Danijelova rešenost da se krsti baš uoči Nove godine bila je iznenađenje za sve, pogotovu što smo računali da će tu dugogodišnju želju ostvariti na leto, tačnije na Vidovdan.

Ali, on je bio nestrpljiv i dobio je blagoslov oca Petra koji ga je i krstio poslednjeg dana 2018. godine u Visokim Dečanima, jednoj od najvećih naših svetinja na Kosmetu - priča Dimitrije Marković, Danijelov kum rodom iz Bajine Bašte, koji trenutno radi u Belgiji.

Objašnjava da prijateljstvo sa Danijelom datira iz perioda njegovog boravka u Češkoj, gde je radio kao prevodilac, a kada je sticajem okolnosti upoznao više prijatelja koji su bili naklonjeni Srbiji i srpskom narodu.

- Danijel je kao pripadnik Kfora šest meseci proveo na Kosmetu. Sedište im je bilo u selu Sekirača kod Podujeva, gde je na licu mesta shvatio suštinu problema srpskog naroda u našoj južnoj pokrajini.

Po povratku sa Kosmeta počeo je sa nekolicinom prijatelja da učestvuje u humanitarnim akcijama koje smo zajednički sprovodili, ali ono što je najbitnije jeste njegova naklonost i ljubav prema našoj zemlji i našem narodu - priča kum Dimitrije.

Raspoloženje zbog Danijelovog uvođenja u pravoslavlje, iako je kao dečak kršten kao katolik, ne skriva ni njegova supruga Zuzana, koja je odmah po suprugovom krštenju celivala mošti Stefana Dečanskog, jer su monasi gostima otvorili sanduk svetog kralja.

- Pošto nam je na putu i beba, i ona će biti pravoslavne vere - otkrio je još jedan detalj Danijel koji je novoj veri prišao otvorenog srca i uma.

Kaže da je krštenjem u Visokim Dečanima ostvario svoj višegodišnji san koji će mu olakšati i upotpuniti pogled na svet i budućost.

- Kada vidim koliko Danijel i ostali češki prijatelji vole naš narod i koliko su tvrdog uverenja da je Kosovo deo Srbije, pitam se odakle im ta snaga, ali sam vremenom shvatio da realno posmatraju dešavanja, kao i da naš i češki narod vezuje i istorijsko prijateljstvo - ističe kum Dimitrije.

On i sam planira povratak u domovinu, tačnije u okolinu Bajine Bašte, odakle potiče. Inače, podseća na mnogobrojne humanitarne akcije koje su Danijel i njegovi prijatelji organizovali za Srbe na Kosmetu i dodaje da svake godine obilaze znamenitosti u Srbiji, ali da su posetili i grob male Milice Rakić, žrtve bombardovanja...

Sulejman Muratović, 21-godišnjak iz Kosovske Mitrovice, prekrstio se i postao Dušan Obrenović.

"Ja nisam prešao, pošto su naši preci bili pravoslavni, ja sam se samo vratio", kaže Dušan za ATV.

Otac, poreklom iz Brčkog, rekao je – nema problema, sestra se nije bunila, a majka nije bila oduševljena. Ali, zato jeste Dušan koji je jedva dočekao krštenje, a u pravoslavlje se, kako kaže, zaljubio od malena.

"Otac je, recimo, ateista. On meni nije branio, rekao mi je: "Sine, ako si ti tako odlučio, to je tvoja stvar". I ja, eto, uz Božiju pomoć (krsti se) 2016, osmi maj je bio, na Markovdan, krstio sam se u manastiru Banjska, kod oca Danila, igumana", priseća se Dušan.

Prezime je uzeo po dinastiji Obrenović, ime po caru Dušanu, a slavu Svetog Jovana. Većina prijatelja iz Kosovske Mitrovice je prihvatila njegovu odluku, ali ima i sugrađana kojima se to nije dopalo.

"Imaju neki kojima smeta, neki tu iz grada, neki muslimani ismailjćani, smeta im to što sam kršten. Ima i nekih pravoslavnih kojima smeta i dobacuju mi svašta na ulici, ali ne obazirem se. Bog je taj koji će da sudi svakome, ne obazirem se toliko na to. Ne mrzim ih", priča Dušan.

Strana 5 od 12

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji