KiM

KiM (159)

Ruka Svetog Jovana Krstitelja, koja se čuva na Cetinju, i mošti Svetog Vasilija Čudotvorca na Ostrogu, ne mogu biti državna imovina Crne Gore, tvrde pravnici. 

Advokat Ivan Simić kaže da je crkvena imovina neprikosnovena, kao i svaka druga imovina, pa oduzimanje objekata Crkve donošenjem zakona u Crnoj Gori predstavlja pravno nasilje, kakvo je već vidjeno u Hrvatskoj, koja je nizom uredaba i zakona praktično otela imovinu pravnih lica iz Srbije, prenosi „Politika“.

– Iako imovina Crkve ima sasvim posebnu duhovnu, istorijsku i nacionalnu vrednost, ona se u ovoj situaciji mora braniti najpre s pravnog stanovišta, kao imovina koja pripada pravnom licu – SPC – kaže Simić.

On ukazuje da je i mitropolit Amfilohije u Podgorici istakao pravni argument – dokument iz 1919. u kome stoji da su tada svi hramovi u Crnoj Gori, osim jedne kapele, pripadali Crkvi.

– Kao neko ko nije verski ali jeste pravni fanatik, moram da naglasim da manastiri i crkve u Crnoj Gori nikako ne mogu da postanu državna imovina. Crkva je odvojena od države, a u pravnom saobraćaju predstavlja posebno pravno lice, sa svojom imovinom – objašnjava Simić.

Restitucija je preduslov za pripadnost društvu koje temelji evropske vrednosti, pa je neshvatljivo da danas jedna država, koja teži tim vrednostima, ima planove za novi krug konfiskacije, rekao je Simić na nedavno održanom savetovanju pravnika u Budvi.

On je to izjavio samo nekoliko dana pre nego što je u Crnoj Gori utvrđen predlog zakona o slobodi veroispovesti kojim će svi verski objekti „biti prepoznati kao državna imovina“ ako su pripadali državi pre 1918. godine.

Ovde Vam predstavljamo deo njegovog predavanja koje predstavlja nesvakidašnje svedočanstvo sile Božije i istine pravoslavlja, a reč je, kako otac Arsenije objašnjava, o službi jeleosvećenja u donjem manastiru Ostrog, gde je iz jedne „đavoimane“, odnosno, devojke posednute demonima isteran zli duh. Na snimku se čuje kako ona sve više i više vrišti, kako se čita Sveto Jevanđelje, a zatim u jednom trenutku „dahće kao pas“.

Jutjub klip je premotan na 58:02 odakle počinje taj deo… Pogledajte:

“Da sam znao šta će me snaći, obesio bih mantiju o trn i pobegao”, rekao je Mitrović, koji je u tom trenutku još krio veliku tajnu o blagu koje mu je povereno na čuvanje.

Opisujući svoj susret u Ostrogu sa igumanom Leontijem aprilskih dana četrdeset prve, profesor Andrija Koprivica kaže da mu je odmah rekao kako je „nemir zakucao na vrata ovog manastira jače nego i na jedna u našoj ojađenoj zemlji”, te da je njega lično „snašlo što nije nijednog čoveka u zemlji” i da ništa slično do tada nije preturio preko glave.

– Veruj mi da sam znao šta će me snaći, obesio bih mantiju o trn i pobegao u moje Paštroviće – dodao je Mitrović, koji je u tom trenutku još krio veliku tajnu o blagu koje mu je povereno na čuvanje.

Tek koji dan kasnije on će otkriti Koprivici koja ga je muka snašla i zaiskati pomoć.

Andrija Koprivica tvrdi da mu je iguman Leontije, još dok su smišljali šta da rade, rekao kako i gde da sakriju blago i kome još da povere tajnu.

„Zaverenici“ su posao obavili u gluvo doba noći 23. aprila 1941. godine, samo dva dana pre nego što su u Ostrog rupili gestapovci, a na četiri mesta su sakrili i zakopali samo deo dvorskog blaga.

Niko od njih tokom celog rata nije ipak odao tajnu, iako su postojale velike i brojne opasnosti da sve bude otkriveno, počev od onih koji su blago dovezli do Ostroga, istovarali ga iz kamiona i smeštali u manastirsku magazu do onih koji su mogli samo da sumnjaju da je ono tu završilo.

Andrija Koprivica se, izgleda, pre nego što je krenuo u Cetinje s namerom da otkrije tajnu prethodno o tome dogovorio sa ostalim saučesnicima u skrivanju blaga, pre svega sa Mitrovićem i svojim bliskim rođakom Petrom Koprivicom.

Složili su se da zlato treba odmah prijaviti organima vlasti i Andrija je istog časa krenuo u Cetinje.

Tri dana pošto je otkopano blago u Ostrogu i prevezeno u Cetinje Andrija Koprivica je na povratku u Nikšić ponovo svratio do Ostroga da na miru, posle svega, porazgovara sa Leontijem Mitrovićem.

Ono što mu je Mitrović tom prilikom ispričao dodatno potvrđuje rešenost starog igumana da mu ni tada ne otkrije celu istinu – da on i Petar Koprivica kriju još zlata:

– Onog dana kad su gestapovci poveli patrijarha, tebe i Dušana, naglasio si mi s posebnim ogorčenjem da su poneli sve i iz Gornjeg manastira. Zato me interesuje da li je tamo bilo sakriveno nešto sem onoga što si mi rekao? – pitao je Koprivica.

– Jeste oko deset-dvanaest sanduka osrednje veličine i nekoliko umetničkih slika koje su bile uvijene u rolnu.

– Ko je doneo te stvari u Gornji manastir?

– Upravnik dvora sa grupom oficira.

– Je li ti nešto rekao o sadržini sanduka i te rolne?

– Samo mi je šapnuo da se u sanducima nalaze najdragocenije dvorske stvari, a u rolni umetničke slike od ogromne vrednosti.

– Gde ste sklonili te stvari?

– Slike ispod ćivota Svetog Vasilija, a sanduke na nekoliko najskrovitijih mesta.

– Zašto mi nisi rekao i za te dragocenosti istovremeno kad si mi rekao za one koje su bile u Donjem manastiru?

– Bio sam ubeđen da se oni zlikovci neće zavlačiti ispod ćivota Svetog Vasilija i skrnaviti manastir u kojem vekovima počiva naš popularni svetitelj.

A i da sam ti rekao, kao što i sam dobro znaš, ništa ne bismo bili u stanju da uradimo pošto nismo imali vremena. Jedva smo uspeli da učinimo i ono što smo učinili…

– Da li si po povratku iz internacije proveravao da li su sve poneli?

– Nije mi trebalo proveravati. Dok su me držali na kiši, mojim sam očima video kad su sanduke i slike iz Gornjeg manastira pretovarili iz putničkih kola u teretna koja su stajala pred magacinom.

Zato sam ti s puno tuge i ogorčenja i naglasio pljačku iz Gornjeg manastira.

Bežeći iz Beograda početkom aprila 1941, kralj Petar Drugi Karađorđević poneo je sa sobom zlato, državni novac, umetnička dela, ali i tri najveće hrišćanske relikvije – ruku Svetog Jovana Krstitelja, ikonu Bogorodice Filermose i delove Časnog krsta.

Najveći deo tog bogatstva, koji kralj nije mogao da ponese sa sobom, ostao je u manastiru Ostrog i okolini Nikšića, a za njega su se od tada borili mnogi.

Od Italijana, Nemaca, četnika i partizana u Drugom svetskom ratu, preko komunističke vlasti, pa do današnjih Malteških vitezova i mnogih stranih sila.

Bogorodica sa krilima, Sveti Hristofor sa psećom glavom, Isus bez kose, neidentifikovani leteći objekti na Dečanskom raspeću – deo su tragova prošlosti koje ikonografi još uvek ne mogu sa sigurnošću da objasne.

Jedna od najvećih misterija koja za mnoge teoretičare zavere predstavlja siguran dokaz da vazemaljci postoje jeste freska koja je već decenijama predmet debata i sporenja.

Na fresci iz 1350, koja je u Visokim Dečanima prikazan je Isus Hrist razapet na krstu, oko njega stoje ljudi i lete anđeli, a u samom vrhu, u uglovima, nalaze se dva čudna objekta u kojima su ljudske figure. Dok mnogi tvrde da su to zapravo svemirski brodovi sa posadom, stručnjaci ističu da je u pitanju personifikacija Sunca i Meseca.

Dodatnu mističnu notu dodaje i činjenica da su i figure u letećim objektima oslikane na način atipičan za vreme u kome su rađene.

Inače, teza o vanzemaljcima na srpskim freskama prvi put se pojavila 1967. godine u Francuskoj, u listu ruske emigracije „Sputnjik“.

POSETIOCI IZ SVEMIRA ILI SUNCE I MESEC

Upravnik Galerije fresaka Narodnog muzeja Bojan Popović za Sputnjik ističe da je na fresci Raspeća u manastiru Visoki Dečani veliki praznik, ključan za hrišćanstvo, prikazan na simboličan način putem personifikacije.

„Raspeće je tema koja se javlja u svakoj hrišćanskoj crkvi, uvek prikazuje isti trenutak koji je ključan za hrišćanstvo. Na ovoj freski opisan je trenutak same smrti Gospoda na dramatičan i simboličan način. U tom trenutku, iako je bilo podne, spustila se noć, a slikar je na ovaj način želeo da predstavi istovremeno i Mesec i Sunce.“

Popović objašnjava da je to urađeno na tipičan način nasleđen od antike.

„U pitanju je personifikacija pre svega figura koje sede u nekim oblicima. To su zapravo Sunce i Mesec, a ne tobožnji astronauti, posetioci iz svemira.“

On napominje da smo mi u međuvremenu iskoristili tu popularnu priču o NLO, pa smo svojevremeno raznim državnicima i astronautima poklanjali kopije fresaka sa upravo tim motivima.

KRILATA BOGORODICA I SVETAC SA PSEĆOM GLAVOM

Manastir Sukovo u okolini Pirota mesto je na kome se nalaze još dve freske sa neobičnim motivima koji do danas nisu pouzdano razjašnjeni.

Bogorodica je oslikana na jedinstven način, s obzirom na striktna pravila u hrišćanskoj ikonografiji da samo arhanđeli i Sveti Jovan Krstitelj mogu biti prikazani sa krilima.

Sagovornik ''Sputnjika'' smatra da je ova nerazjašnjena misterija posledica težnje ka živopisnosti same slike, pre nego što je teološki opravdana.

„Manastir Sukovo je veliki manastir koji ima ogroman program i ikonografske teme koje se predstavljaju tek u postvizantijskoj umetnosti kao što je recimo kompletno ilustrovana Molitva Gospodnja. U takvom jednom razmišljanju se pojavljuje i to da Bogorodica može da ima krila.“

SVETI HRISTOFOR PRIPADAO POSEBNOJ VRSTI LjUDI

Govoreći o crtežu Svetog Hristofora, koji umesto ljudske ima pseću glavu Popović ističe da svetac zapravo predstavlja simbol. „Sveti Hristofor spada u one mučenike koji predstavljaju samo sebe, ne predstavlja samo svedoka Hristovog. U najvećem broju crkava iz tog vremena Hristofor je oslikan poput svih drugih svetaca, a zašto on ima glavu psa u manastiru Sukovo, teže je objasniti.“

Popović, međutim, napominje da kada pogledamo svece, na primer Koptske crkve, videćemo da on nije jedini, već da postoji nekoliko svetaca koji su na sličan način oslikani.

„To se oslanja na drevna verovanja koja se nastavljaju sve do vremena Marka Pola. U knjigama se opisuju tobožnji narodi koji su postojali na Zemlji, narodi čiji su pripadnici bili kao kiklopi, sa jednim okom, ili narodi čiji su ljudi bez glave itd. Jedan od naroda koji je opisan je i narod koji umesto ljudske glave ima pseću. To je jedna od mogućnosti.“

Popović pojašnjava da je period u kome je freska nastala više bio naklonjen živopisnosti nego složenoj teologiji. „Oslikavanjem pseće glave poslata je poruka da Hristofor pripada posebnoj ljudskoj vrsti“, kaže Popović.

ZAŠTO ISUS NEMA KOSU

Freska na kojoj Isus Hrist nema kosu, koja se nalazi u crkvi Svetog Petra i Pavla na Staroj planini, dobar je primer kako oko nečeg objašnjivog lako nastane fama, smatra Popović. On navodi da je Hristos mladenac oslikan gotovo bez kose i ima veoma visoko čelo. 

„I u nekim drugim predstavljanjima rođenja Hrista slikan je kao beba ili dete izuzetno visokog čela i sa malo kose, upravo da bi se naglasilo da on nije obična osoba. To je ikonografski rečnik simbola.“

Preko stotinu čuda zabeležili su ostroški monasi samo u poslednje vreme i ona se čuvaju u rukopisnoj zbirci manastira Ostroga, neka su i objavljena. Neka od ovih objavljenih čuda, koja je sredio jeromonah Irinej Gavrilović, i mi ovde objavljujemo, a ostala dostavio je prota Vaso Ivošević.

Jedan zanatlija iz okoline Nikšića beše se teško razboleo. Lekari na pregledu ustanoviše da je paraliza u punom stadijumu. Od toga nije bilo leka. Čovek se bio sav sklupčao. Rodbina ga savetovaše da pođe u Ostrog Svetom Vasiliju, ali je on to odmah odbio, jer beše ateista,nevernik. Posle izvesnog vremena, javi mu se Sveti Vasilije u snu i pozva ga da dođe k njemu u Ostrog pa će ga on isceliti. Pošto dugo porazmisli, ovaj čovek najzad odluči, i pristade da ga ponesu u manastir. Došavši u manastir, on se ispovedi i onu noć prenoći pod kivotom Svetiteljevim, gde su mu čitali molitve. Posle kraćeg vremena sasvim je ozdravio, i iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju svome najstarijem sinu dao je ime Vasilije.

Meseca septembra 1956. godine dođe na poklonjenje Sv. Vasiliju Drago Džabarkapa iz sela Vrulje, kod Pljevalja, i ispriča: „Pre dve godine bio sam mnogo bolestan od stomaka. Obraćao sam se lekarima u Pljevljima, Prijepolju i Sarajevu. Lekari su bili u nedoumici u pogledu moje bolesti. Na kraju su otkrili da je po sredi čir u stomaku. Posle svega, lekari su mi predložili da dođem u bolnicu i da tamo odležim 20 dana, a potom će me po pismenoj saglasnosti mojoj i mojih roditelja, operisati. Uprkos teškim bolovima koji su svakog časa bivali nepodnošljiviji, na operaciju nisam pristao. Otišao sam kući. Čim sam došao kući legao sam u postelju, od koje se nisam nikud mogao maknuti. Iste godine, u martu mesecu, nalazeći se u bolesničkoj postelji, usnio sam jedan neobičan san.

Naime, sanjam da putujem jednim putem, meni uopšte nepoznatim. Zbog nepoznatosti puta beše me uhvatio veliki strah, koji se udvostruči, kada sa tog puta skrenuh ka jednoj maloj pećini, koja beše ispunjena mrakom. Iznenada, u njoj se pojavi jedan (meni nepoznat) čovek, i zapita me: Zašto plačeš? Ja mu odgovorih da me je strah, jer nemam nikoga sa sobom. Tada mi on reče dapođem s njim. I ja pođem. Putujući s njim, dođoh do jednih malih vrata, koja behu zatvorena. Nepoznati čovek ih otvori i mi obojica uđosmo unutra. Prostorija beše lepa i vrlo svetla, mada nigde lampu nisam video. Tada mi on reče: „Ovde ćeš ti noćiti. Ovo je dom Svetog Vasilija„. Posle ovih reči ja se prenem iz sna, duboko potresen onim što sam snio.

San sam odmah ispričao svojim roditeljima, koji se saglasiše da odmah pođem u Ostrog. Tako se ja sa majkom, mada teško bolestan i iscrpljen, uputim po prvi put u Ostrog. U Ostrogu sam prenoćio kod Sveca dve noći, uz svakodnevno čitanje molitava. Meni odmah bude bolje i posle dva dana, ja gotovo potpuno zdrav, pođem veseo, i zdrav, svojoj kući. A radost mojih roditelja bila je bezgranična. Iz zahvalnosti svetom ocu Vasiliju na isceljenju, došao sam i ove godine sa svojim ujakom Dašom Cmiljanićem i majkom Miljom. Uvek se molim Bogu i Svetom Vasiliju da me i dalje čuva, mene i sve moje, od svake napasti“.

Meseca avgusta 1957. godine, dovedoše u Gornji manastir teško bolesnu nevestu, koja bolovaše duže vremena, po imenu Lenu Junčaj, iz sela Drume (Tuzi). Doveo ju je njen muž Leka i dever Nua. Toliko je bila bolesna, da su je sa železničke stanice Ostrog njen muž i dever sa mnogo teškoća i napora izneli do manastira. Po dolasku u Gornji manastir, odmah su ušli u crkvu i pristupili ćivotu Svetog Vasilija. Zamolili su da se bolesnici očitamolitva za ozdravljenje, što im je odmah udovoljeno. Po očitanoj molitvi, zamolili su da njiova bolesnica ostane malo i da odleži kod svetog kivota. I to im je bilo dopušteno. Bolesnica je zaspala kod svetog ćivota i spavala je blizu dva sata. Zatim su je probudili i pošli svome domu. Bolesnica se očigledno osećala bolje. Po dolasku svojoj kući, bolesnica je naglo počela da oseća pridolazak zdravlja i uskoro potpuno ozdravila. Posle nekoliko dana, od njenog devera, koji je bio pismeniji od muža bolesnice, stiglo je pismo u kome Nua izveštava da je njegova snaha potpuno ozdravila.

Svi oni blagodare Bogu i Svetom Vasiliju.Vera J, mlada devojka iz okoline Bara, po zanimanju službenica, iznenada serazbolela 1950. godine, od nekog teškog nervnog rastrojstva i kao takva nije bila sposobna ni za kakav posao. Zabrinuti roditelji vodili su je lekarima na sve strane i tražili pomoć od najboljih specijalista-neurologa na klinikama u Beogradu i Zagrebu, ali, nažalost, bez uspeha. Njeno zdravstveno stanje iz dana u dan naglo se pogoršavalo. Kada je već bila izgubljena svaka nada da će devojka ikada ozdraviti, majka je odlučila da je, krijući od komšija, dovede u Ostrog, i da tamo potraži leka. Na put je krenula početkom zime iste godine. Sa velikom mukom su izašli od Donjeg do Gornjeg manastira. Devojku je zahvatila nekaiznemoglost i trzala se kao besomučna, u nameri da se vrati natrag. Uz velike napore doveli su je do Gornjeg manastira, gde joj je čuvar ćivota pročitao molitvu, namenjenu za ozdravljenje ovakvih bolesnika. Tu noć prenoćili su u Gornjem manastiru. Sutradan, devojka je osvanula potpuno zdrava, na veliko iznenađenje i radost svoje majke i svih prisutnih. Vratila se vesela i laka svojoj kući, i kroz nekoliko dana nastavila je svoj raniji službenički posao.

Radomir Pantović iz sela Gradca, 13. jula 1961. godine, u Gornjem manastiru, ispriča ovakav svoj slučaj. „Godine 1929. bio sam teško oboleo. Usled te bolesti izgubio sam i moć govora. Svi napori da se izlečim i da mi se govor povrati, bili su uzaludni. Tada se moj otac reši da me vodi u Ostrog. Uz veliki trud moga oca i uz moje nevolje, stigli smo u Gornji manastir, gde smo pristupili Svecu. Tu mi je kaluđer čitao molitvu. Posle molitve ostao sam da malo zaspim u crkvi. Legao sam i zaspao. Kada sam se probudio, bio sam potpuno zdrav. Ništa nisam osećao da me boli i, na moju veliku radost, mogao sam da govorim. Ne malo bili su iznenađeni kaluđer i moj otac, i drugi koji su tu bili prisutni. Posle toga, svi zajednički zablagodarismo Bogu i Svetom Vasiliju, koji mi podari isceljenje. Sa svojim ocem, vratih se kući zdrav i veseo. Sledeće godine došao sam da se zahvalim Svetitelju, što i sada, posle deset godina, činim, i činiću dok sam god u životu i budem u mogućnosti. Dolaziću u Ostrog, na poklonjenje i zahvalnost velikom čudotvorcu, Svetom Vasiliju“.

U letnjim mesecima, mnogo pobožnog narodadolazi u manastir Ostrog na poklonjenje Svetom Vasiliju. A 4. avgusta 1961. godinedošao je na poklonjenje i Slavko Jovanović iz Sarajeva te ispriča istiniti događaj isceljenja njegovog brata: „Moj brat, priča Slavko, po imenu Radivoje, beše težak umni bolesnik. Stvarno i formalno bio je lud. Bolest ga je snašla negde 1948. godine. U sarajevskoj bolnici proveo je oko 5-6 meseci, ali bez ikakvog poboljšanja i nade za ozdravljenje. Moji roditelji odluče da ga izvedu iz bolnice i da ga dovedu ovde u Ostrog, kod Svetog Vasilija. Iako tamošnjim lekarima to nije bilo po volji, ipak su ga otpustili. Možda im je bilo i drago što će se, ma i za kraće vreme, osloboditi jednog teškog bolesnika. Moji roditelji, bolesnog brata vezanog povedu u Ostrog, verujući da će tu naći isceljenja. Kada su ga doveli ovde u Gornji manastir, kraj ćivota Svetog Vasilija, očitano mu je maslo, posle kojeg mu je odmah bilo bolje. Sa ruku su mu skinuli konopce i sledećeg dana vratili su se kući radosni, blagodareći Svetom Vasiliju koji mu podari zdravlje i isceljenje. Kada su stigli kući, u naše mesto Zubač (kod Sarajeva), svi meštani i svojte bili su ne malo iznenađeni videći Radivoja zdravog i svesnog.

Radivoje se posle i oženio i sada ima svoju porodicu. On sada radi stolarski posao. Neprekidno slavi i hvali Boga i Njegovog ugodnika, Svetog Vasilija Ostroškog“. Tako, i sada zadivljen tim čudnim delom Božjim, završi svoju povest Slavko Jovanović.Svake godine, bar jedanput godišnje, u Ostrogu se može videti jedan mlad čovek, visoko obrazovan, zaposlen kao pravnik u jednom velikom preduzeću, gde žurno hita Gornjem manastiru, da zablagodari Svetom Vasiliju za svoje isceljenje. Evo šta priča on, Božidar Čelebić, iz Beograda. – „Početkom 1961. godine teško sam oboleo od jedne teške bolesti. Lečen sam u bolnici puna 4 meseca, ali bez uspeha i sa malo nade za ozdravljenje. U vreme dok sam ležao u bolnici i borio se sa teškom bolešću, moj drug Aleksandar Dž. po želji moje duboko verujuće majke, došao je u manastir Ostrog i tu, za moje ozdravljenje, svršio osvećenje masla. U isto vreme kada je svršavao osvećenje masla za mene, osetio samneku čudnu lakoću i poboljšanje zdravlja. Uskoro sam, na opšte iznenađenje lekara, zatražio otpuštanje iz bolnice. U svome zahtevu bio sam vrlo uporan tako da su lekari morali udovoljiti mojoj želji, mada su verovali da ću dugo živeti. Danas sam sa mojim kolegom Aleksandrom došao u Ostrog da sepomolim Bogu i zahvalim Svetom Vasiliju što sam potpuno zdrav“, završi Božidar Čelebić.

Mnogi poklonici koji nisu u mogućnosti da dovedu svoje bolesnike ćivotu Svetitelja, donose njihovu odeću i ostavljaju je pod ćivot Svetitelja, da tu prenoći bar jednu noć. Pored odeće, donose i hranu, najčešće šećer, i postupaju na isti način. Tom prilikom, čuvar ćivota pročita molitvu nad dotičnim predmetima. Prilikom povratka, osvećene stvari uzimaju sa sobom i nose ih bolesnicima, verujući da će im i na ovaj način Sveti Vasilije pomoći. I zaista pomaže, što će se videti iz sledećeg slučaja. Dana 15. avgusta 1962. godine, u Gornjem manastiru, Božidar Šijaković sa svojom ženom, Slavkom, ispriča sledeće: „Naš sin Vidomir, bio je teško bolestan od neke bolesti glave, od koje je strahovito patio pune dve godine. Za to vreme tražili smo leka kod mnogih lekara i obišli mnoge bolnice. Lekari su mu davali razne lekove i injekcije, ali sve je bilo bez koristi. Glavobolje nije nestajalo. Pretprošle godine, majka moje žene, Ilinka Novaković, pođe za Ostrog da sepokloni i pomoli Svetom Vasiliju. Tom prilikom dali smo joj kilogram šećera u kockama da stavi pod ćivot Svetoga Vasilija i da se na istome očita molitva za zdravlje Vidomirovo, što je ona i učinila. Kada se vratila kući donela nam je pomenuti šećer. Taj šećer mi smo nekoliko danadavali Vidomiru, verujući da će mu, kao stvar osvećena u Ostrogu, pomoći. Ne znamo kako i na koji način, ali znamo: kada je taj šećer pojeo, on je potpuno ozdravio i od tada do danas glava ga nikada više nije zabolela. Došli smo da zablagodarimo Bogu i Svetom Vasiliju što nam je iscelio sina„.Meseca jula 1964. godine, pristupi moštima Svetog Vasilija vikarni episkop Varnava. Posle poklonjenja Svetitelju, ispričao nam je slučaj svog isceljenja vodicom iz Ostroga. Kada je ispričao ovaj istiniti događaj, umolili smo ga da nam svoj slučaj isceljenja i pismeno izloži. To je on i učinio. Evo toga pisma.

„Bio sam u četvrtom razredu gimnazije. Bilo je to u zimu 1929. U Sarajevu je vladala epidemija šarlaha. A bilo je i na par dana pred Sv. oca Nikolaja, naše Krsne slave. U kući se užurbano spremalo za Slavu. Majka je mesila posne kolače i spremala bakalar. Naša kuća držala se svetih pravila i zakona i moj otac bio je spreman pre i da ne slavi, nego da omrsi na Sv. Nikolaja. I tada je grom udario iz vedra neba. Ja sam se toga dana jedva vratio iz škole. Odmah sam legao postelju. Ali već sutra ujutro, kola za hitnu pomoć odvezla su me u bolnicu. Šarlah. Kuća je naglo izmenila ceo izgled, iz gradskog fizikata došli su ljudi i na kućna vrata stavili cedulju sa natpisom: „Zarazna bolest“. Na plakatu je bila naslikana mrtvačka glava, znak smrtne opasnosti za posetioce.Sveti otac Nikola te godine došao je našoj kući tužno. Kuća je bila zaključana. Jedina briga ukućana bila je moje zdravlje, moj život. Bio sam najteži bolesnik u celom zaraznom odeljenju. Već su me morali i vezati. U vrućini i bunilu hteo sam da skačem kroz prozor. 

Kad je doktorima izgledalo da je sve svršeno i izgubljeno, dopustili su da majka dođe da bude sa mnom u poslednjim časovima moga zemaljskog života. Kad je majka došla, nisam je prepoznao. Već sam bio primio kamfor injekciju. Poslednju pomoć. I tada, kad su se sestre i bolničari razišli, kad je majka ostala sama sa mnom, izvadila je iz svoje tašne jednu malu bočicu. U njoj je bila sveta vodica ostroška. Duboko, žarko i potresno, kako samo majka može, moja mila majka molila se Bogu i Svetoj Majci Božijoj i svetome Čudotvorcu Ostroškom. Ja se nisam mogao sam podići. Majka me je tri puta zapojila svetom vodicom, darom Svetog Vasilija Ostroškog. Ja sam otvorio oči. Prepoznao sam svoju dragu roditeljku i moliteljku, svoju suznu molitvenicu. Pomogla mi je da se pridignem i prekrstim; zajedno sa njom očitao sam Oče naš, i pao u slatki, okrepljujući san, koji mi je doneo zdravlje i život do današnjeg dana. Tako je sveti Čudotvorac Vasilije Ostroški učinio ono što sva medicina nije mogla“.

Niš će uskoro postati strah i trepet na Balkanu jer se na niškom aerodromu „Кonstantin Veliki“ gradi hangar koji će čuvati srpsku vojnu avijaciju.

Svoje mesto dobiće i neki od 17 aviona orao, čija modernizacija ubrzo počinje, a koji će posle remonta imati nove vođene rakete vazduh-zemlja, ali i supergaleb G-4, koji će takođe dobiti novo ruho.

Vojni komentator Miroslav Lazanski ističe da će srpska avijacija uz sve ovo i dobijene ruske i beloruske migove doživeti punu renesansu.

Spasli smo avijaciju kao vid oružanih snaga da ne potone. Ovim smo joj obezbedili da bude u korak sa modernom avijacijom još 15-20 godina – ocenjuje Lazanski i podseća da treba da stignu i dva an-26 kao donacija iz Rusije.

Balkansko čvorište

Govoreći o značaju izgradnje vojnog kompleksa u Nišu, Lazanski ističe da je takav potez bio neophodan kako bi se dodatno osnažila odbrambena moć države.

U Nišu je deo naše vojne avijacije, deo 98. vazduhoplovne brigade sa sedištem na aerodromu „Lađevci“. Tu je i komanda Кopnene vojske i jasno je da tu mora biti jaka vazduhoplovna komponenta. Mi dole u Nišu nemamo hangar za vojne vazduhoplove. Zato je to strateški veoma važno – dodaje Lazanski.

Penzionisani oficir JNA Veselin Šljivančanin navodi da je Niš zbog geografskog položaja idealan za izgradnju vojnog kompleksa.

– Na takvom je položaju da omogućava da svaka snaga iz tog dela može brzo da se upotrebi i da se nađe bilo gde. Vodi pravo prema Crnom moru preko Bugarske, dolinom Morave prema Egejskom moru i prema sada Severnoj Makedoniji, a najvažniji položaj je prema Кosovu i Metohiji – navodi Šljivančanin.

Ameri u panici

Objašnjava da je to razlog što su Amerikanci strahovali da Ruski humanitarni centar u Nišu ne postane vojna baza, jer je taj grad važno strategijsko mesto na Balkanu.

– Zbog toga se Amerikanci i bune toliko zbog ruskog centra jer, ako je nešto strateški u centru Balkana, onda je to Niš i njima to, normalno, smeta – kaže Šljivančanin

I general Vladimir Lazarević dodaje da je „geostrateški položaj čitavog niškog regiona još u vreme stare Jugoslavije bio važan sa aspekta odbrane zemlje“.

– Ako se to gradi, to bez ikakve sumnje ima svoje opravdanje i nije bez razloga – poručuje Lazarević.

Beloruski migovi i zvanično srpski

Četiri beloruska aviona mig-29 i formalno su postala vlasništvo Srbije jer je u vazduhoplovnom zavodu u Baranoviču juče obavljena i zvanična primopredaja. Ipak, oni će u Srbiju stići pošto bude završen remont koji je počeo u beloruskom remontnom zavodu 22. februara. Ministar Aleksandar Vulin istakao je da Srbija nije mogla ni da sanja ovoliki broj migova.

– Ovo su četiri aviona koja su vlasništvo države Srbije. Možemo slobodno da kažemo da mi od sada raspolažemo sa 14 migova-29 na nivou generacije 4+, što znači da su jedni od najsavremenijih aviona na svetu. To je broj koji nismo mogli da sanjamo 2012, kada je predsednik Vučić postao ministar odbrane. Njagovi lični odnosi sa predsednikom Lukašenkom su se pokazali. Naše Ratno vazduhoplovstvo decenijama nije bilo snažnije, a naše nebo i naša Srbija će biti sigurna, slobodna i nezavisna – rekao je Vulin.

Prijemu je prisustvovao i komandant RV i PVO general-major Duško Žarković, koji je istakao da su srpski piloti spremni za još četiri aviona.

Od Putina stiglo šest aviona

Srbija je 2016. od predsednika Rusije Vladimira Putina dobila šest aviona mig-29, vrednosti oko 150 miliona evra. Migovi su, uz četiri naša, i remontovani u Rusiji i podignuti na nivo „4 plus generacije“, kakve imaju Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija.

Čak i tada, sa deset migova, prema rečima stručnjaka, imali smo moćnije ratno vazduhoplovstvo ne samo od zemalja bivše Jugoslavije već i od Bugarske i Austrije.

Zbog kritike titoizma i enverizma Burović je doživeo životnu golgotu. Proveo je 33 godine u jugoslovenskim i albanskim zatvorima

Balkan, a posebno Kosmet, ovih dana je na vetrometini političkih prepucavanja, upotrebe i zloupotrebe istorije, crkve, nacionalnog i nacionalističkog povezivanja krvi i tla. Tragajući za istinom, put nas je doveo do akademika dr Kaplana Burovića, rođenog u Ulcinju, čija je sudbina večitog disidenta prava slika ovog prostora u ovom vremenu. Svedočenje poznatog albanologa i balkanologa, koji već više decenija živi u Ženevi, unosi nove poglede na prošlost Balkana i Kosova i Metohije.

O tvrdnjama nekih Albanaca da su najstariji narod i da su ilirskog porekla, Burović ukazuje da ova teza, ne samo što nije naučno utemeljena, već su, naprotiv svetski naučnici dokazali da Albanci nemaju nikakve veze sa Ilirima.

- Austrijski akademici i univerzitetski profesori Gustav Veigand, Gustav Majer, Norbert Jokl, pa i najveći albanski naučnici Ekrem Kabej, Aleks Buda, predsednik Akademije nauka Albanije, Šaban Demiraj, drugi predsednik Akademije nauka Albanije, ne samo da su priznali da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, već su to u svojim naučnim studijama i dokazali. Tako, Kabej dokazuje da se albanski jezik formirao u današnjoj Rumuniji, u šestom veku, i da su otuda Albanci stigli tek u desetom veku u oblast Mata, iznad Tirane. Odatle su se rasprostrli na sve strane današnje Albanije, koja je u to vreme bila nastanjena pretežno Srbima. Posle turske okupacije, ovi će Albanci preći i današnje granice Albanije i ući u Srbiju, Makedoniju i Crnu Goru - kaže Burović za Večernje novosti.

- Kao i svi narodi sveta, i Albanci imaju svoju kulturu, koja je vezana za tlo današnje Albanije, a ne za Kosmet. Ova kultura potiče iz kasnog srednjeg veka i, u većini slučajeva, stvorili su je stranci. Van granica Albanije, sve do njihovog preporoda, nemamo albanske kulture. Prva štampana knjiga na albanskom jeziku je iz 1555, napisao ju je jedan Hrvat i objavljena je u jednoj štampariji pravoslavne Crne Gore. Prvi albanski bukvar sačinio je Vlah Naum Većilhadži 1844. godine, dok je prvi bukvar posle oslobođenja i proglašenja Albanije za nezavisnu državu 1913, štampan u Srbiji, natovaren na konje i prebačen u Albaniju.

Verski spomenici na KiM su predmet sporenja, čiji su i ko ih je gradio?

- Najveći deo spomenika kulture sagradili su Srbi. Što su kojekuda bili i temelji neke vizantijske crkve, to ne znači da je i novoizgrađena crkva na tom mestu vizantijska. Moguće je da je u temeljima Ajfelove kule u Parizu bila neka rimska građevina, ali ona ipak pripada Francuzima. Posle Prvog svetskog rata, na Kosmetu je bilo manje od 400.000 Albanaca. Između dva svetska rata i posebno posle Drugog svetskog rata, broj Albanaca je porastao, ali ne onoliko koliko ga oni danas falsifikuju. Kako za vreme turske okupacije, tako i kasnije, pa i dan-danas, Albanci su se doseljavali sa albanskih gora na Kosmet, jer tamo, u njihovim gorama, nisu imali od čega da žive.

Na Albance su uticale sve tri religije, ali ih je povezivalo samo albanstvo?

- Na Balkan su Albanci stigli kao pagani. Hrišćansku su veru primili delimično od Srba i delimično od Grka, ali površno, jer su u dubini duše nastavili sa paganizmom. Do 1924. godine nisu uspeli da stvore svoju crkvu. Sledstveno nisu ni gradili crkve. Gde su uspeli, minirali su ih. Katoličanstvo su primili od Barske biskupije i srpskih biskupa. Ni pravoslavni, niti katolički Albanci do dana današnjeg nemaju nijednog svog svetitelja. Svi sveci, kojima se oni mole, stranci su. Kojoj veri pripadaju takve običaje imaju, ali jako izmešane sa svojim paganskim običajima, kojih se još nisu oslobodili.

Nazire li se kraj ove priče sa Kosovom, naročito sada kad je u njoj i Makedonija...

- Kosmet će se vratiti u okrilje svoje matice Srbije i to ubrzo, moguće i u naše dane.

Jedini Srbin koji je zavredeo da se njegovim imenom obeleži ulica u Prizrenu je Dimitrije Tucović, otkud to?

- Dimitrije Tucović je srpski socijaldemokrata koji je 1914. objavio u Beogradu knjigu “Srbija i Albanija”. On je bio indoktriniran falsifikovanom istorijom albanskog naroda, pa je srpsko-albanske probleme tretirao sa tih pozicija. Naravno da se to sviđa Albancima, pa ga zato i “poštuju”. U znak zahvalnosti i poštovanja, da je dopao u ruke Envera Hodže, i njega bi ovaj odrao naživo, kao mene.

Kaplan Burović je svetski priznati albanolog i balkanolog, koji danas živi u Ženevi. Diplomirao je albanologiju u Skoplju i albanski jezik i književnost u Tirani. Zbog kritike titoizma i enverizma doživeo je životnu golgotu. Proveo je 33 godine u jugoslovenskim i albanskim zatvorima. Objavio je više naučnih knjiga. Ovih dana slavi pola veka od objavljivanja romana “Izdaja”, koji je uvršten je u školsku lektiru u Albaniji. Pre pet godina napustio je albanske i vratio se srpskim korenima, do kojih je došao u naučnom traganju.

 Jedna je od najotrovnijih zmija na svetu pod imenom " Afrička vipera" koja egzistira samo na ovom kontinentu primećena je u selu Vinarce kod Kosovke Mitrovice.

Ova zmija koja godišnje ubije oko 20.000 ljudi u Africi pripada porodici Viperidae odnosno ljutica, kojoj pripadaju i šarke, zvečarke... Takođe ova zmija obara i svetski rekord po najbržem ujedu.

Kao i sve zmije iz porodice ljutica, i ova porilično zdepasta i kratkog repa. Glava joj se jasno izdvaja od ostalog dela tela i srcolikog je ili trougtastog oblika. U njenim žlezdama nalazi se količina otrova dovoljna da u kratkom roku usmrti pet odraslih muškaraca.

Karakteristična je po otrovnim žlezdama i zubi koji izgledaju kao injekcijske igle. U njihovoj unutrašnjosti se nalazi kanal, a na vrhu je mali procep kroz koji izlazi otrov. Kada ujeda, zubi se ispravljaju, zabadaju u telo žrtve i iz njih tada poteče otrov.

Opasna je i jer joj za gledanje nije potrebna samo svetlost već može da gleda i u tami.

Beograd nastavlja da bude angažovan u dijalogu sa Prištinom i uzdržano je odgovorio na takse koje su uvele prištinske vlasti, konstatovano je u ovogodišnjem Izveštaju o napretku Srbije u procesu pristupanja Evropskoj uniji.

U izveštaju Evropske komisije ističe se da će zvanični Beograd morati da uloži velike napore i doprinese pozitivnoj atmosferi u kojoj će se stvoriti uslovi za pravno obavezujući sporazum sa Prištinom, kako bi obe strane mogle da nastave svoj evropski put.

Uz podsećanje da je održano nekoliko sastanaka na visokom nivou između šefice diplomatije EU Federike Mogerini, predsednika Srbije Aleksandra Vučića i kosovskog predsednika Hašima Tačija, u izveštaju je naglašeno da je rad na dijalogu prekinut u novembru 2018. godine, kada su prištinske vlasti donele odluku o taksama od 100 odsto na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine.

Po pitanju sprovođenja obaveza iz Briselskog sporazuma, u delu izveštaja koji se tiče normalizacije odnosa Beograda i Prištine se navodi da je došlo do pune primene sporazuma o pravosuđu, dok je primena sporazuma iz avgusta 2015. godine i dalje spora.

Izveštaj konstatuje da nije ostvaren napredak po pitanju Zajednice srpskih opština (ZSO), te da bi prištinske vlasti trebalo da se konstruktivno angažuju na uspostavljanju ZSO.

Energetski sporazum između Beograda i Prištine mora se sprovesti bez odlaganja, kako bi se izbegle moguće posledice po energestku stabilnost i bezbednost na teritoriji Srbije, Kosova, kao i širom Evrope, stoji u izveštaju.

Obaveze iz sporazuma o tehničkom dijalogu iz 2011. i 2012. godine obe strane sprovode delimično ili uopšte ne sprovode, navodi se u izveštaju.

Na zahtevima za međusobnu pravnu pomoć se radi, ali zvanični Beograd, kako se navodi, u pojedinim slučajevima "visokoprofilnih" istraga nije sarađivao, navodi se u ovogodišnjem izveštaju EK.

Saradnja dve strane u dijalogu po pitanju slučajeva ratnih zločina je "ekstremno" ograničena, ocena je izveštaja.

Kosovo, Kosovo, Kosovo... Ovih dana sve i da želite, od pitanja svih pitanja za Srbe ne možete pobeći. 

Naime, u saradnji s Nebojšom Čovićem i Dobricom Ćosićem, Đinđić je formulisao strategiju za Kosovo i Metohiju. Ta strategija bila je stvaranje srpskog entiteta na KiM, nešto poput Republike Srpske u BiH, a ne podela.

Đinđić je u svojoj stategiji predvideo kompletan politički put kojim će Srbija ići ka ostvarivanju svog cilja. On je kao prvi konkretni zahtev predvideo vraćanje vojske i policije na KiM. On je takav zahtev 2002. godine uputio komandantu NATO admiralu Džonsonu, čime je trebalo da se u skladu s Rezolucijom 1244 na Kosovo vrati 999 srpskih vojnika i policajaca.

"Malo je verovatno da će se ovakav zahtev realizovati, ali insistiranjem na njemu stvaramo prostor za neke druge zahteve", rekao je tada Đinđić.

2003. godine je od Havijera Solane tražio da datum početka pregovora o konačnom statusu Kosov. Stav EU i Zapada bio je da će politika biti bazirana po principu "standardi pre statusa".

Đinđićev plan je, s druge strabe, kako podseća "Ekspres", bio da se Republika Srpska takođe poziva na princip prava na samoopredeljenje ukoliko se na KiM dogodi nešto nepredviđeno.

Kad je došlo do proglašenja nezavisnosti, vrh Republike Srpske na čelu sa Miloradom Dodikom bio je za otcepljenje, ali je navodno najveći protivnik toga bio Vojsilav Koštunica.

Zahtevi su bili sledeći:

1. Konstitutivnost srpske zajednice u poretku KiM. Po toj koncepciji, politički sistem na KiM bio bi zasnovan na saradnji albanskog i srpskog entiteta, pri čemu bi svako imao svoje institucije (slično Federaciji BiH).

2. Pravo Srbije na regularne odnose sa srpskim entitetom na KiM, kao i efikasne mehanizme zaštite kulturnih i verskih spomenika.

3. Teritorijalna podela

4. Efikasnije međunarodne garancije za Srbe u albanskom delu

Strana 6 od 12

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji