Kriminal

Kriminal (603)

Početkom februara Evropski sud za ljudska prava odbio je zahtev nekadašnjeg komandanta Jedinice za specijalne operacije Milorada Ulemeka Legije da mu se vrati vila u Filmskom gradu vredna 190.000 evra pred kojom se 2004. godine predao policiji. Nadležni nisu mogli da utvrde poreklo novca kojim je kupljena, a iste godine Ulemekova godišnja primanja bila su znatno manja od vrednosti kuće i iznosila su oko 11.000 evra. Ekipa portala Nova.rs obišla je danas pomenuti objekat.

O zahtevu koji je Ulemek predao Evropskom sudu za ljudska prava odlučivalo se najmanje šest meseci, a Strazbur je bila Ulemekova poslednja stanica na kojoj je želeo da zatraži pravdu za koju smatra da mu sleduje.

Međutim, utvrđeno je da je u periodu od 1996. do 1998. godine imao primanja koja su znosila su oko 11.650 evra, dok je vrednost kuće bila 190.000 evra, tako da je bilo nemoguće dokazati odakle Ulemeku toliko novca za kupovinu velelepne kuće u Filmskom gradu u Ulici Ilije Stojadinovića 87.

Ovaj objekat, otkako su Milorad Ulemek Legija i njegova ekipa označeni kao pripadnici zemunskog klana, jednog od najbrutalnijih u tom trenutku u ovom delu Evrope, nije prestajao da intrigira javnost.

Kuća bele fasade opasana je visokim betonskim bedemima tako da je sa ulice praktično nemoguće videti unutrašnjost dvorišta. U okviru objekta se nalazi prizemlje i podignut je jedan sprat. Spoljašnji izgled objekta ne odudara previše od okoline i ulice u kojoj su gotovo sve kuće urađene tipski i imaju istu ogradu, ali njen vlasnik godinama unazad intrigira komšiluk i javnost.

U vreme kada je Ulemeku oduzimana imovina, a zemunski klan bio u žiži javnosti, različite teorije su se prepredale u vezi objekta u Filmskom gradu. Jedna od priča koja je kružila jeste da je kuća imala podzemne bunkere i prolaze, a da je Ulemek čak imao i skriveni izlaz pošto se ispred nalazi prostrana zelena površina, a iza šumarak. Tu tezu su više puta obarali tvrdeći da je kuće izgrađena pre nego što se znalo ko će joj biti vlasnik, te da kasnije nije dograđivano ništa.

Upravo ispred te kuće odigrala se filmska predaja Milorada Ulemeka. U to vreme, za njim se tragalo 14 meseci zbog sumnje da je organizovao atentat na premijera Zorana Đinđića i o njegovoj lokaciji nije se znalo ništa. Maja 2004. godine obezbeđenju koje je inače stajalo ispred Ulemekove kuće sa dugim cevima, prišao je neuredan muškarac dugačke kose i brade.

Predstavio im se kao Milorad Ulemek Legija i rekao da želi da se preda. Na prvi pogled nije ga je bilo moguće prepoznati upravo zbog te dugačke brade i kose. Navodno je izašao iz svoje kuće, a kasnije se pričalo i da se sve vreme u njoj krio.

Tadašnji komandir Žandarmerije Goran Radosavljević Guri bio je osoba kojoj je želeo da se preda Ulemek i tražio je da njega pozovu. Poznavao ga je odranije, sa ratišta i sa Kosova i Metohije. Radosavljević je tu noć opisao u jednom od intervjua za beogradske medije.

„Tada nisam bio u Beogradu. On je prvo došao do ljudi iz Žandarmerije koji su čuvali njegovu kuću. Ti momci su pozvali komandanta Beogradskog odreda, a on je onda mene obavestio šta se dešava i predložio mi da se čujem sa žandarmima koji su na licu mesta. Jedan od njih mi je rekao da je tu Legija i da hoće da se preda. Tražio sam da ga čujem telefonom kako bih proverio da li je to istina. Prepoznao sam mu glas. Tada sam naredio komandantu Beogradskog odreda da ode po njega“, ispričao je Radosavljević.

U MUP Srbije ubrzo je na zahtev Ulemeka, dovedena frizerka, koja ga je ošišala i skratila bradu. Kasnije se obrijao.

Nakon oduzimanja vile u Filmskom gradu govorkalo se i da bi ona mogla završiti na dobošu, međutim od toga se odustalo jer su sumnjali da bi se, kao što je to bio slučaj sa imovinom Darka Šarića, na licitaciji pojavili Ulemekovi ljudi.

Ulemek je 2007. osuđen na 40 godina zatvora za ubistvo Đinđića. Dve godine ranije, osuđen je na istu kaznu za ubistvo nekadašnjeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, te na 15 godina za pokušaj atentata na opozicionog političara Vuka Draškovića. Tokom služenja kazne napisao je 20 knjiga.

"Pobegao je i tako sve sj*bao i ostavio tragove", rekao je Kalinić o toj osobi.

Jedan od najbolje čuvanih zatvorenika u Sedmom paviljonu Zabele u Požarevcu, Sretko Kalinić (47), koji se nalazi na odsluženju kazne od 30 godina zatvora zbog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića i zločina zemunskog klana, otkrio je da je direktan učesnik u likvidaciji Đinđića bio "zemunac“ Aleksandar Simović (44), koji je iz straha "sj*bao sve planove".

Kalinić, zvani Zver i Beli, rekao je da se Simović nalazio u ćeliji blizu njega, ali da je sada dobio, kako kaže, povlašćen položaj iako je bio, kako tvrdu, direktni učesnik u ubistvu premijera Srbije.

"Bio je u prostoriji odakle je pucano na premijera i imao je zadatak da je polije flašom benzina i zapali da bi uništio sve tragove. Znam za to jer sam prisustvovao svim njihovim dogovorima. Međutim, on to od straha nije uradio", rekao Kalinić prvi put za javnost i dodao:

"Pobegao je i tako sve sj*bao i ostavio tragove. Eto koliki je junak, ali je sada nagrađen najpovlašćenijim mestom. Čuo sam da je za to navodno platio 15.000 evra."

Sretko Kalinić otkriva da je za vreme pritvora u Centralnom zatvoru u Beogradu i u posebnom odeljenju u Ustaničkoj trpeo strahovitu torturu.

"Tri godine sam šetao vezanih nogu i ruku po 15 minuta dnevno. To je bio pakao. Stražari mi nisu dozvoljavali da zaspim. Čim bi videli na video-nadzoru da sam zaspao, počinjali su nepodnošljivo da lupaju", rekao je Kalinić i dodao:

"Tamo sam iz revolta čak osam puta kidao lisice na nogama. Trebalo mi je po 15 sati da pokidam alke oko nogu. Sada imam šetnju od dva sata dnevno i nisam vezan."

Vujičić je preživeo čak tri atentata.

Podzemlje devedesetih godina prošlog veka doživelo je svoj procvat i svakako, najvatrenije bilo je na beogradskim ulicama.

Međutim, i po nekim drugim gradovima su ljudi sa naših prostora "vodili glavnu reč". Jedan od njih bio je Mišo Vujičić.

Počeci

Vujičić je rođen 1966. godine u Nikšiću, u kome je završio školu i nakon odsuženja vojnog roka, seli se u Sloveniju na studije. Bio je krupne građe, fizički izrazito spreman, a kako se povremeno bavio kik boksom, ubrzo je počeo da radi kao obezbeđenje u najpoznatijim ljubljanskim diskotekama. Upravo mu je taj posao otvorio vrata ka kriminalu. Naime, ubrzo izbacivač postaje vlasnik jedne od disokteka i tada kreće njegov "pohod na Ljubljanu u kojoj je kasnije prozvan "Ljubljanski Arkan".

Sukob sa Veselinom Jovovićem

Mišo Vujičić se povezao sa ljudima iz rodne mu Crne Gore i sa tim vezama počinje sa poslovima po Sloveniji. Zahvaljujući tome, zamerio se Veselinu Vesu Jovoviću, isto Nikšićaninu koji je važio u to vreme za gazdu crnogorske mafije u Sloveniji.

Kako je na usijanom asflatu podzemlja bilo mesta samo za jednog vođu, od dvojice koji su pretendovali za tu poziciju, jedan je morao da nestane.

To je na kraju bio Jovović koji je ubijen s leđa u ljubljanskom baru "Latino" 1998. godine dok se kockao. Prema mišljenju Vesove porodice, jedini i glavni osumnjičeni bio je upravo Vujičić.

Izbegavanje nekoliko atentata

Upravo ovaj događaj pokrenuo je čitavi niz napada na Miša Vujičića. Naime, prvi od tri atentata pokušan je 1999. godine kada ha je u hotelu "Belevju" Vesov brat Vukašin, poznatiji kao Bućo, ranio sa nekoliko hitaca u grudi. On je tada oslobođen svih optužbi uz obrazloženje da je pucao u samoodbrani i u trenutku smanjene moći razmišljanja.

I ostali pokušaji nisu bili uspešni ali su ostavili teške posledice po Vujičića, pa je tako izgubio bubreg, ali i noga mu je pretrpela ozbiljne povrede.

Svesno je otišao u smrt

Mišo je veoma brzo stvorio veliku finansijsku imperiju, a kako je konstantno bio na nišanu svojih neprijatelja, okupio je veliko obezbeđenje oko sebe. Ipak, prema pričama pojedinaca, 2003. godine je dobio pretnju kako će mu deca biti likvidirana, što je bilo okidač da se pokrene i okonča probleme koje je imao.

Ušao je sam u hotel "Lev" a svom obezbeđenju je nardedio da ga čekaju iza. Seo je za sto udaljen dvadesetak metara od ulaza. Tada su u hotel ušla dva momka i ispalili najmanje tri hica u Vujičića koji je pogođen u glavu.

Brzo je prevezen u Klinički centar međutim ubrzo je podlegao povredama. U trenutku smrti imao je 37 godina.

Za ubistvo Miša Vujičića su osumnjičeni Jovica Zindović i Slobodan Šepić iz Pljevalja od kojih je Šepić je nestao a sumnja se da je ubijen, dok je Zindović uhapšen 2008. po poternici iz Slovenije zbog ovog ubistva.

Ubistvo Mateovića rasvetljeno je mnogo godina kasnije, pukim slučajem, kada je Željko Simeunović uhapšen zbog pljačke menjačnice

Dalibor Mateović sedeo je tog šestog febraura 2004. godine u u bašti kafea u tržnom centru u Sremskoj ulici, kad mu je prišao bivši pripadnik JSO Željko Simeunović i sa udaljenosti od samo nekoliko metara pucao direktno u glavu, ranivši teško i Slavišu Tomića za istim stolom, a potom je munjevitom brzinom krenuo da beži.

Iz ulice Carice Milice skrenuo je prema Tanjugu, gde su ga ugledali policajaci, koji su opis napadača dobili preko radio veze.

Jedan od njih izašao je iz vozila i krenuo prema Simeunoviću uz povike: “Stoj policija,“ međutim, begunac je zapucao, a policajac se bacio između parkiranih vozila, uzvraćajući vatru.

Drugi policajac, videvši kolegu kako pada između parkiranih vozila, puca u Simeunovića, koji u tom trenutku posrće i pada na kolovoz dok mu iz ruku izleće pištolj.

Međutim, odmah se podigao, dohvatio oružje i zapucao i u ovog policajca, bežeći prema ulici Maršala Birjuzova i školi „Kralj Petar“, gde je opet u trku zapucao na policajaca koji je pokušavao da ga uhvati.

Ubici tada sa glave pada crveni kačket kojim je bio maskiran.

Ubrzo nakon pucnjave pronela se vest da je Dalibor Mateović ubijen greškom, da su smrtonosni hici bili namenjeni njegovom bratu Zvonku Mateoviću, telohranitelju Željka Ražnatovića Arkana, i jedinom koji je preživeo trostruko ubistvo u Interkontinentalu 15. januara 2000. godine, kada je likvidiran komandant Srpske garde.

Tog dana Zvonko Mateović pucao je i ranio u nogu Dobrosava Gavrića, jednog od atentatora na Arkana, koji je tada, ipak, uspeo da pobegne i da se skloni u Loznicu. Iz Srbije je pobegao 2006. godine, kada je osuđen na 35 godina za Arkanovo ubistvo, a teško je ranjen i u Južnoafričkoj Republici, koja već godinama odlaže da ga izruči Srbiji.

Zvonko Mateović sedmog febraura 2004. godine trebalo je da svedoči na suđenju Arkanovim ubicama, ali je, očigledno, u tom trebalo da bude sprečen kišom metaka, koji su, pogrešnom informacijom koja je stigla do ubice, pogodili njegovog brata.

Ubistvo Dalibora Mateovića rasvetljeno je pukim slučajem, mnogo godina kasnije, kada je 2012. godine uhapšen Željko Simeunović zbog pljačke 11 miliona dinara iz menjanice „Pariz,“ zahvaljujući, pre svega, biološkim tragovima uzetim sa crvenog kačketa koji mu je ispao dok je bežao pred policijskom poterom posle krvavog obračuna u Sremskoj.

Simeunović je 14. jula 2017. godine pokušao da pobegne od zatvorske straže tokom privođenja u Viši sud.

Prilikom izlaska iz marice odgurno je jednog od stražara i krenuo da beži, ali je ubrzo savladan.

Pred Višim sudom u Beogradu u toku je ponovljeno suđenje za Mateovićevo ubistvo. Prvom prvostepenom presudom, Željko Simeunović je bio osuđen na 15 godina zatvora, ali je Apelacioni sud ukinuo presudu i naložio novi sudski postupak.

"Kiselinu su koristili američki mafijaši barem pet decenija unazad"

"Veljko Belivuk je gledao da sakrije tragove, tako da mu je najsigurnije da samelje čoveka. Oni su to sve radili jer su videli već negde i pomislili da to uspeva u sferi kriminala kojim se oni bave. Tu nema milosti. Žao mi je ljudi što su tako završili, ali kad te ubiju kako god da završiši isto ti se vata."

Ovako o Belivuku i njegovoj grupi priča Milorad Tomić, jedan od najpoznatijih izbacivača iz Beograda i nekadašnji telohranitelj Vojislava Šešelja.

Na pitanje kako komentariše to što je Belivukova grupa koristila kiselinu u obračunu sa protivnicima, Tomić kaže da to nije ništa novo. 

"Kiselinu su koristili američki mafijaši barem pet decenija unazad. Toto Rina je bio poznat po rastvaranju ljudi u kiselini. Postoje indicije da je i decu svojih neprijatelja rastvarao u kiselini. Dakle već je to neko radio. Šta je njima bio problem da se sete", rekao je Tomić u intervjuu za "Balkan info".

O tome da li je Belivukova grupa moćnija od nekadašnjeg Zemunskog klana Tomić kaže:

"Teško da su moćniji, ali jesu mu tu negde u rangu. Kao i u Zemunskom klanu imamo dva čoveka koji predvode grupu. U Zemunskom klanu su to bili Spasojević i Luković. Oni nigde nisu išli zajedno, ako ubiju jednog da onaj drugi može da nastavi da vodi klan. Ovi ne znam koliko su tesno umeli da se povežu i koliko su oni kao grupa lojalni Velji i Marku ali je identičan model – dva čoveka na čelu organizacije. Velja i Marko su previše brzo postali to što su postali da bi mogli ovako da se ponašaju."

Tomić kaže da se razlike vide i u tome kako su nastali jedini i drugi. Zemunci su ojačali posle sukoba sa Surčinskim klanom dok je Belivukova grupa krenula sa tribina ali su ujedno bili i deo krila koje je vodio Sale Mutavi.

"Surčinski klan su predvodili Čume, Šijan i Limun. Šijan je tu svojim autoritetom vredeo više od 50 posto od ove dvojice. Spasojević i Luković su bili po rangu niži od Čumeta. Kad su ojačali dovoljno, to je bilo u vreme kad je Legija počeo da se druži sa njima, oni su pokušali da ubiju Čumeta. Nisu uspeli, imao je dobrog telohranitelja. On se spasao, pobegao je, i tako je nastao taj Zemunski klan.

Ova Veljina grupa potiče sa tribina, ali su nastali od krila koje je vodio Sale Mutavi. Sale Mutavi je bio Zvezdin navijač. Odakle on na Partizanovim tribinama kad su ta dva kluba krvno zavađena. Ja ne znam da se to nekada još nekad. Neko je to isprojektovao da se to desi. Ej, da ti pređeš sa Severa na Jug i još postaneš lider to je bilo nemoguće", ispričao je Tomić.

 Prema njegovim rečima, to što je policija pronašla nove količine oružja samo znači da je neko propevao.

"Našli su i onaj broving mitraljez. Vidi se da je skinut sa postolja, najverovatnije je bio na nekom oklopnom vozilu. Ona municija koju su našli je veoma ozbiljna i ona se stavlja u modernije puške koje su nastale od jedne protivtenkovske puške. Sada se snajper crna strela pravi u tom kalibru. To je poluautomatska snajperska puška koja ima aktivan doment na kilometar i po a možda i na dva", otkrio je Tomić.

Ceo grad je pričao da je ubistvo Vlade Trefa povezano sa Slobinim sinom, ali za to nije bilo nikakvih dokaza

Misterija ostaje!Vladimir Kovačević (39) zvani Tref likvidiran je 20. februara 1997. godine na ulazu u Sava centar, ispred kancelarije svoje firme, a ovo ubistvo do danas je ostalo nerazjašnjeno. Možda i zbog toga što je ovaj zločin često dovođen u vezu s Markom Miloševićem, sinom predsednika Slobodana Miloševića

Tog kobnog, hladnog februarskog prepodneva Vladimir je peške krenuo do svog auto-kluba „Tref“, čije su kancelarije bile u Sava centru.- Bio je bez obezbeđenja, kad mu je prišao mladić sa čarapom na glavi, obučen u crno. U ruci je imao „magnum“, iz koga je ispalio tri hica Kovačeviću u glavu, usta i grudi! 

Iako je bio dan, a mesto vrlo prometno, svedoka ubistva nije bilo - ispričao je sagovornik Kurira.Samo nekoliko minuta kasnije, stigla je policija, ali i Trefov prijatelj i partner Marko Milošević! S policajcima je razgovarao u suzama, a na sahrani je bio jedan od najtužnijih. Ali, da li su njegove suze bile iskrene? 

Trefov sin Andrej, koji je i sam poginuo nekoliko godina kasnije, tvrdio je da nisu!- Nekoliko dana pre smrti, moj otac je bio krenuo na službeni put, ali se negde blizu aerodroma setio da je zaboravio pasoš. Vratio se kući u Zemun, gde je živeo sa svojom drugom suprugom Bojanom. 

Kad je otvorio vrata, iznenadio se otkud Marko u njegovom stanu s Bojanom! Razbesneo se, zgrabio pištolj i u besu pretukao prvo Bojanu, a zatim i Marka, koji mu je tad zapretio: „Nećeš dugo!“ - pričao je Andrej Kovačević.Priča je bilo mnogo, ali dokaza malo, pa je smrt Vladimira Kovačevića ostala misterija.

Vlada Tref bio je siromašan klinac, koji je maštao da će jednog dana postati veliki sportista. Početkom osamdesetih počinje da se interesuje za auto-sport, a već 1980. godine u svojoj prvoj automobilskoj sezoni na stazi „Grobnik“ kod Rijeke imao je solidan plasman (jedanaesti) u konkurenciji 100 takmičara. Ipak, u orbitu popularnosti i biznisa vinuo se nekoliko godina pre smrti, kad je upoznao Marka Miloševića, s kojim ga povezuje ljubav prema sportu. Njih dvojica uskoro postaju bliski prijatelji, a od tada Vlada Tref postaje daleko poznatiji zbog navodnog šverca cigareta, uz blagoslov i pomoć Miloševića, nego po reli-trkama.

Dvadeset minuta pre ponoći primio je poslednji poziv, nakon čega je napustio stan u prizemlju.

Aleksandar Kostadinović (42), koji je bio osuđen zajedno sa Andrejem Kovačevićem, sinom ubijenog biznismena Vlade Trefa, ranjen je kad je posle telefonskog razgovora izašao ispred svoje zgrade.

Aleksandar Kostadinović (42), zvani Aca Tref, koji je robijao 13 godina zbog saučesništva u dvostrukom ubistvu u agenciji "Tref rentakar" 1998, a koja je bila u vlasništvu čuvenog biznismena Vlade Trefa, ranjen je u sredu oko 23:40č na Miljakovcu u Beogradu.

Na Kostadinovića su nepoznati napadači ispalili šest hitaca na ulazu u zgradu u kojoj živi. Inače neposredno pre pucnjave Kostadinović je primio telefonski poziv, nakon čega je izašao iz zgrade.

- Tog dana nekoliko puta je razgovarao telefonom. Psovke i uvrede odzvanjale su zgradom. Dvadeset minuta pre ponoći primio je poslednji poziv, nakon čega je napustio stan u prizemlju, u kojem živi s bolesnom majkom. Kad je otvorio vrata zgrade, nekoliko napadača sasulo je rafal u njega, a potom su pobegli - navodi izvor.

Kako dodaje, ranjeni Kostadinović uspeo je da se automobilom odveze na VMA.

- Imao je šest prostrelnih rana, između ostalog, i na nogama i genitalijama, a pošto mu je ukazana pomoć, razgovarao je sa policijom, ali nije mnogo toga otkrio. Navodno, rekao je da nikoga nije video i da nema predstavu ko stoji iza napada. Za njim su raspisane i tri poternice policije i tužilaštva - dodaje izvor.

Ranjeni Kostadinović nedavno je izašao iz pritvora, u kome je bio od 2017. godine zbog otmice.

- On je 2011. izašao sa trinaestogodišnje robije, ali je nastavio da se bavi mutnim radnjama - kaže izvor

Kostadinović je dospeo u žižu 1998, kad je u noći između 5. i 6. decembra s Andrejem Kovačevićem, sinom ubijenog biznismena Vlade Trefa, ali i još jednim saučesnikom, krenuo u pljačku agencije "Tref rentakar", koja je nakon ubistva Vlade Trefa pripala njegovoj drugoj ženi Bojani Bajrušević.

Pretpostavlja se da je Andrej bio nezadovoljan podelom imovine, zbog čega je sa dvojicom drugova, Kostadinovićem i Filipom Gavrilovićem, osmislio pakleni plan.

Kovačević je blagajnicu Biljanu Stanojković iskoristio za ulazak u agenciju, jer je imala magnentu karticu za otvaranje vrata, a čuvara Bratislava Dačića, koga je dobro poznavao, ubio je hicem iz pištolja u glavu.

Iz sefa su navodno odneli sedam i po miliona maraka, a blagajnicu su potom odvezli do Garaškog jezera i hladnokrvno je ubili.

Kostadinović je zbog ovih krivičnih dela osuđen na 13 godina robije, a tada maloletni Andrej Kovačević na 10 godina zatvora.

Filip Gavrilović je posle zločina nestao i o njemu se i danas ništa ne zna, dok je Andrej 2006. poginuo u udesu.

Vlada Kovačević Tref ubijen je 1997. u garaži Sava centra pod nerazjašnjenim okolnostima. Bio je automobilski as, a postao je poznat jer je brzoj vožnji navodno podučavao Marka Miloševića, sina tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Njihovi odnosi su kasnije zahladneli, a kružila je priča da iza Trefovog ubistva stoji upravo mlađi Milošević. Međutim, to nikada nije dokazano.

"Neću da mi se gad pojavi ni na grobu! Nikada!"

Ova poruka penzionisanog rudara Milovana Spasojevića i dalje odjekuje Medveđom i jugom Srbije. Tako se ovaj očev amanet, dat pred, Dušanu Spasojeviću - Šiptaru, vođi "zemunskog klana“ i dalje prepričava i prenosi sa kolena na koleno. Tešku kletvu doživeo je i drugi šef klana Mile Luković - Kum.

Spasojević je odrastao u selu Retkocer, a Luković u susednom Donji Gajtan. Jedno vreme su drugovali putujući u Medveđu gde je Šiptar završio trogodišnju školu učenika u privredi, a Kum Srednju elektrotehničku. Odatle, nestašni dečaci kako ih pamte, odlaze u svet. Spasojević dolazi u Beograd a Luković u Prištinu gde je duže radio kao zatvorski čuvar. Kasnije se ponovo nalaze u Beogradu kada i kreće priča o najbrutalnijoj kriminalnoj organizaciji u Evropi.

Ali, u selima na jugu Srbije, vrlo patrijarhalnoj sredini, više od zlodela "zemunca" govorio se i o smrti očeva Spasojevića i Lukovića.

Spasojevićev otac je na samrtničkoj postolji prokleo sina. Pred familiom je poručio i da ne želi da mu se sin pojavi na grobu. Nikada! I tako je bilo.

S druge strane, stravična priča je o ocu kog je u grob oterao sin! Luković i Spasojević bili su uhapšeni u Beogradu početkom 1997. godine zbog krađa. Nekoliko dana posle natpisa u novinama o hapšenju u beogradsko tužilaštvo se pojavio otac Mileta Lukovića. Došao je da se lično uveri da li je tačno da je njegov sin obrukao i sebe i porodicu. Posle potvrde u tužilaštvu da mu je sin pošao stranputicom, otac u to vreme poslanik u lokalnoj Skupštini opštine se vratio kući. Ubrzo se ubio.

Spasojević i Luković nastradali su u Meljaku u akciji "Sablja" prilikom bekstva posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, marta 2003. godine.

Povlašćeni položaj koji su Belivukovi "Principi" imali na stadionu, u odnosu na suprotstavljene navijačke grupe, ali i na "obične" ljude koji su dolazili na utakmice, bio je više nego očigledan od 2017. kada je na Partizanovom jugu došlo do konačnog raskola i kada je Veljko Belivuk, zvani Velja Nevolja, počeo svoju neprikosnovenu "vladavinu" - prvo na tribinama, a potom i u podzemlju Beograda.

Prema rečima izvora upoznatog sa prilikama u navijačkom svetu, Belivuk je bio strah i trepet među dečacima koje je regrutovao na razne načine, od pretnji i batina, do plaćanja za odlaske na utakmice.

- Njemu je primarno bilo da okupi ljude oko sebe, da pokaže da su brojni, da ih ima, da su moćni, a mnogi nisu hteli da stoje sa njima na jugu. Neki su prešli sa "Partizanovcima" na istok, neki su otišli sa simpatizerima, a oni to nisu hteli da dozvole. Bilo je jasno da većina ljudi ne želi da deli tribinu sa njima, pa su na razne načine počeli da uvećavaju svoju brojku - započinje priču izvor "Blica".

Nuđenje novca za odlazak na utakmicu bio je, kako kaže, najnormalnija stvar.

- Prvo, imali su besplatne karte. Nudili su pare momcima da dolaze sa njima. Dođeš na utakmicu i oni ti plate 3.000, 5.000. A bilo je i drugih načina. Presretali su ljude, čekali ih ispred stanova, da dođu sa njima da stoje, da rade za njih - kaže.

Do eskalacije demonstracije njihove moći došlo je kada su u januaru prošle godine na ulici u centru grada, a potom i u jednom kafiću, maltretirali jednog od vodećih ljudi suparničke grupe "Partizanovci" Radeta Petrovića. Njega su tom prilikom, pod pretnjama, naterali da kaže da više "ni on ni njegovi klinci" neće dolaziti na stadion, kao i da su "Principi jedina prava priča", nakon toga snimak su objavili na njegovom instragram profilu.

- Kad su "Partizanovci" videli da je njihova moć tolika da mogu čoveka da otmu usred bela dana i da zbog toga niko ne reaguje, povukli su se. Na utakmici 8. januara kada je Partizan igrao protiv Virtusa nije bilo "Partizanovaca", neki klinci koji su stajali do tad sa njima su samo došli - kaže izvor i dodaje da su tada iskoristili priliku da pokažu da je protivnicima došao kraj i da ne postoji u navijačkom svetu niko ko može da im se suprotstavi.

Tu utakmicu su iskoristili da demonstriraju silu.

- Prešli su na drugu stranu hale, zauzeli mesta za koja nisu imali karte, moglo im se. Tu su stajali njihovi batinaši, obezbeđenje, ljudi koji nisu navijači, svi u crnom. Niko ko se zatekao nije smeo da pomisli da izađe, njihovi ljudi su bili tu da prisile klince da stoje sa njima - tvrdi.

I pre toga, kako se pričalo, znalo se da oni mogu na stadionu da rade šta hoće, a da im to obezbeđuje jaka potpora u policiji.

- Veliki broj policajaca, presija, tenzija ispred stadiona gde su njihovi protivnici, a kod njih sve lagano, opušteno - reči su izvora "Blica".

Prema mišljenju ljudi iz tog sveta, uz demonstraciju sile nad protivnikom, sve su to bili načini da se onim neutralnima, onima koji se lome na čiju bi stranu, omrznu protivnici i sve što moraju da trpe ako žele da budu sa njima i da prosto izaberu za sebe lakši put, gde će uvek biti zaštićeni i imati povlastice.

- Posle svake utakmice jedna grupa se duže zadržavala u hali i na stadionu, da se ne bi sreli na ulici i da ne dođe do haosa. "Principi" su uvek izlazili prvi, znalo se, a ovi drugi su čekali sat i po, dva, tri, kako kad. Policija zatvori izlaze na drugoj tribini da oni mogu da izađu, pa se onda još čeka da odmaku od hale ili stadiona da se ne bi sreli i tek onda puštaju druge. E sad, ta istočna tribina nije rezervisana samo za vatrene pristalice, tu su dolazile porodice, ljudi sa decom, a toga pre nikad nije bilo da navijačke grupe izlaze prve, prvo se puste tribine na kojima su "obični" navijači, simpatizeri. Majka sa malim detetom sedi u hali sat i po posle utakmice, okružena Žandarmerijom, dok oni ne izađu, samo zato što je bila na istoj strani gde i "nepodobni" - navodi izvor.

Policija je, kako priča, neretko umela i da demonstrira silu na ljudima sa drugih tribina.

- Znalo se, miran si na stadionu samo ako stojiš sa njima, a i van stadiona nije bilo bolje. Oko hale "Alksandar Nikolić" nalazi se park, policija je znala na ulici pre tog parka da stoji, znači to nije teritorija hale, i da zaustavlja ljude, žene, devojke, momke. Pitaju ih za koju tribinu imaju karte, ako kažu za onu na kojoj su "Principi" mogu da prođu slobodno, ako slučajno idu sa "Partizanovcima" zaustavljali su ih, legitimisali. Nebitno da li su to u pitanju bile devojke, simpatizeri - tvrdi.

Veljini navijači imali su na neki način podršku policije, a najbolji pokazatelj za to bilo je gostovanje u Nišu.

- Uvek su zavađene grupe išle u razmaku od najmanje 45 minuta, da se ne sretnu na putu, da se tamo smeste kad stignu jedni, pa tek onda da dođu drugi. Tako su kad su krenuli za Niš "Partizanovci" su išli prvi, ali ih je policija zaustavila pre naplatne rampe i pretresla ih. Uzeli su im sve što su imali, čak i sitan novac, a onda su ovi došli sa motkama i napali ih - tvrdi.

Takav povlašćeni položaj i zaštitu od Žandarmerije, prema pisanju beogradskih medija, Belivuku i njegovoj grupi, omogućile su bliske veze sa nekadašnjom državnom sekretarkom u MUP-u Dijanom Hrkalović.

- Zaštita koju su imali kako na tribini tako i van nje poticala je od Dijane Hrkalović. Postavljala je svoje ljude na visoke pozicije i time obezbedila da Belivuk i njegovi navijači budu van radara policije - naveo je ranije izvor lista Kurir i dodao da je zahvaljujući novim čelnicima, koje je postavljala kako bi bili njeni poslušnici, ova navijačka grupa bila tolerisana.

- Žandarmerija obezbeđuje skupove na stadionu, ali može obezbeđivati i putne pravce. Tokom utakmica žandarmi su stajali na južnoj tribini i sprečavali da navijačke grupe grupe koje su u sukobu s "Principima" dođu do njih. Oni su njih maltene obezbeđivali, niko nije mogao da im priđe, dok su oni mogli neometano da provociraju suparnike. Ni na stadionu ni van njega protiv njih nisu nikad preduzimane mere. Policijske akcije su namerno kasno bile usmerene na neka dešavanja. Oni su tako ojačali poziciju i druge navijačke frakcije držali pod kontrolom - rekao je izvor beogradskog lista i zaključio da su zahvaljujući tim leđima oni vedrili i oblačili u navijačkom i kriminalnom svetu.

Božidaru Božoviću Boži (33), jednom od vođa poznate kriminalne grupe  iz Kragujevca, kao saznaje Glas javnosti, već dve nedelje gubi se svaki trag, a policija trenutno proverava da li to ima veze se nedavnim velikim hapšenjem mafijaške grupe oko Veljka Belivuka, poznatijeg kao Velja Nevolja.

 Božidar Božović Boža se prema operativnim policijskim saznanjima uz  Nikolu Prokića, zvani  Proka , vodi kao vođa jednog od najvećeih kriminalnih klanova u Šumadiji, koji se sumnjiči za teška krivična dela prebijanja, pokušaje i naručivanje ubistava, reketiranja i ko zna još čega. Ovaj kriminalni gang mnogi nazivaju “Volpe”, po istoimenoj diskoteci, gde navodno “samo” brinu o obezbeđenju a nezvanično su vlasnici.  

-Boži se gubi svaki trag već oko dve nedelje, naime toliko je signal na njegovom mobilnom telefonu nedostupan. U policiji su to prvo povezivali sa hapšenjem Belivukove grupe, pa se verovalo da je na nekoj od “štek lokacija”, dok se ne vidi u kojim sve pravcima istraga iz  Beograda vodi. To se još uvek proverava, mada je sada izvesnija opcija da je njegov nestanak vezan za obračun lokalnih mafijaša za pozicije i borba za teritorije u ovom delu Šumadije, nakon velikih poremećaja oko hapšenja Belivukove grupe u Beogradu, - priča nam izvor dobro upoznat sa istragom oko nestanka Božovića.

Boža Božović je kroz medije široj javnosti postao poznatiji kada je zajedno sa rođenim bratom Markom  uhapšen nakon prebijanja a onda i polomljenim flašama i nožem, prosto iskasapili,  kragujevačkog boksera Jovicu Lešnjaka (25), u novembru 2018.godine. Uznemirujuće fotografije osvanule su u svim medijima nakon brutalne tuče u kragujevačkoj diskoteci “Volpe”, kada su Lešnjaku isečene nervi i tetive, ali i da su tada povređena i dva pripadnika Žandarmerije koji nisu bili na dužnost. Braća Božović su odmah nakon ovog krvavog incidenta uhapšena a mediji su posle danima izvešavali o ovom surovom obračunu.

Godinu dana kasnije, početkom oktobra 2019. godine, na raskrsnici kod "Elektrošumadije" u Kragujevcu dogodila se velika pucnjava za koju se dugo tvrdilo da je meta bio baš Božidar Božović, tada već proklamovani vođa kriminalne grupe “volpeovci”. Špekulisalo se da je to osveta,  jer se sumnjalo da vaš on stoji iza ubistva kik-boksera Radoša Joksimovića, koje se dogodilo mesec dana ranije. Policija je ubrzo pronašla džip iz koga je pucano na Božovića a kasnije je utvrđeno da je kik boksera Joksimovića ubio Aleksa Miloradović (21) u poznatom kragujevačkom restoranu.  Iako je slučaj bio policijski rešen, bliski prijatelji ubijenog Joksimovića nisu prestali da sumnjaju da iza tog zločina stoje baš  "volpeovci".

Već krajem maja 2020. godine Boža Božović je, opet, uhapšen je zbog sumnje da je sa još trojicom saradnika, na ime nepostojećeg duga, od sugrađanina pokušao da iznudi "audi A4"!

- Mesecima pre tog hapšenja Božović i ta trojica su često su upadali u kuću tog mladića i tražili  da, zbog nekog navodnog duga, svoj "audi A4" prepiše na ime jednog od njih. Taj mladić se  opirao, ali su ga ipak uplašili pretnjama da će mu pucati u noge, jer je znao da oni nisu za šalu,  čak naprotiv.  Otišli su i kod notara da overe ugovor, ali čim su završili potpisivanje policija ih je uhapsila. Boža je nesumnjivo glavni među “volpeovcima”, a radi kao obezbeđenje u toj diskoteci, ali policija veruje da su on i Marko, njegov godinu dana stariji brat, u stvari pravi vlasnici. Sumnja se i da su povezani sa polsovima oko narkotika, kao i još mnogim najtežim krivičnim delima, - prila za Glas javnosti odlično obavešteni izvor sa zbivanjima u ovom delu Šumadije.  

Strana 10 od 44

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji