Kriminal

Kriminal (603)

S druge strane, išla je i u sasvim drugu krajnost, pa se čak oblačila, malo je reći, vulgarno

Bivša državna sekretarka Dijana Hrkalović, koju mediji Dragana Đilasa maltene predstavljaju kao vrsnog intelektualca, dok je bila u MUP, od te institucije pravila je leglo bluda i razvrata, pa je tako u kabinetu pravila erotske fotografije, koje možete pogledati klikom OVDE.

Takođe, kako tvrde sagovornici Objektiva, Hrkalovićeva je umela na posao da dolazi mamurna i pod dejstvom ko zna čega, i to u kućnoj garderobi, potpuno neprimerenoj funkciji koju obavlja i instituciji u kojoj radi.

– Sećamo se dana kada je nastala fotografija na kojoj se drži za glavu. Došla je aljkava na sastanak, a po zenicama smo zaključili da je koristila neke opijate ili se nakljukala lekova. Pored nje je bila velika flaša vode. Niko od nas nije smeo da joj se obrati u to vreme jer smo znali kako završavaju oni koji je kritikuju. Bila je okrutna – kažu sagovornici našeg lista.

S druge strane, išla je i u sasvim drugu krajnost, pa se čak oblačila, malo je reći, vulgarno.

– Kabinet jednog od najvažnijih ministarstava u zemlji koristila je za pravljenje erotskih fotografija, fotografišući se u čipkanim gaćicama i u halterima. Provokativne fotografije slala je putem aplikacije Skaj kako kriminalcima, tako i jednom ministru – navode izvori Objektiva.

Potpukovnik KOS u penziji Ljuban Karan za Objektiv kaže da je pozadina skandaloznog ponašanja Dijane Hrkalović ta što su je se kolege policajci očigledno plašili i nisu smeli da je kritikuju zbog toga.

– Sticajem neverovatnih okolnosti mlada osoba sa svega pet godina radnog staža dobila je ogromnu moć, da postavlja i smenjuje koga hoće bez ikakvih vrednosnih kriterijuma. Bivši ministar Nebojša Stefanović snosi moralnu, ako ne i drugu odgovornost što je ona mogla tako bahato da se ponaša jer ne postoji drugo objašnjenje nego da ju je on štitio svojim autoritetom i sve to joj dopuštao kao da je ona njemu šef, a ne obratno. Pored toga, direktor policije Vladimir Rebić očito nije dorastao poslu koji je obavljao, pa je dozvolio da Dijana Hrkalović u stručnom pogledu preuzme upravljanje najvažnijim segmentom UKP u pogledu opasnosti od zloupotrebe – smatra Karan.

Javnost je za Stankovića saznala kada su dvojica njegovih saradnika brutalno pretukla članove obezbeđenja direktora Partizana Miloša Vazure

Aleksandar Stanković, zvani Sale Mutavi, ubijen je pre pet godina u Bačvanskoj ulici u blizini Centralnog zatvora u Beogradu. On je bio najbolji prijatelj Veljka Belivuka, poznatijeg kao Velja Nevolja, optuženog da je organizator tridesetočlane kriminalne grupe optužene za pet ubistava, jedno silovanje, otmice, trgovinu drogom i oružjem i osumnjičene za najmanje još dve likvidacije.

Stanković je ubijen 13. oktobra 2016. godine. Dvojica nepoznatih napadača, u momentu kad je u svom "audiju" usporio na semaforu, iskočila su ispred njega i ispalila oko 60 metaka iz „kalašnjikova“, a potom pobegla sa mesta zločina. On je, po svemu sudeći, pretpostavljao da bi mogao da bude meta napada, jer je, navodno, na sebi imao pancir. Međutim, pancir ga nije sačuvao, jer su mu ubice pucale u glavu.

Posle zločina mediji su spekulisali o tome da je kriminalna grupa iz Crne Gore za njegovu likvidaciju platila 300.000 evra, ali ne u novcu, već u kokainu.

Sale Mutavi dospeo je u žižu javnosti kad je objavljen snimak na kojem se vidi kako on sa još trojicom muškaraca 28. aprila iste godiine napada dvojicu pripadnika obezbeđenja direktora FK Partizan Miloša Vazure.

Među navijačima je bio poznat kao Mutavi, ali Stanković uopšte nije bio takav. Aleksandru je samo bila potrebna logopedska pomoć, jer nije umeo da dobro izgovori slovo ''L'', pa je zbog toga i dobio nadimak Mutavi.

Stanković je bio vođa navijačke grupe „Janičari“ koja je 2013. godine preuzela južnu tribinu i pozicionirala se kao najjača, a članovi njegove ekipe bili su umešani u mnogobrojne nasilne incidente.

Javnost je za Stankovića saznala kada su dvojica njegovih saradnika brutalno pretukla pripadnike obezbeđenja direktora Partizana Miloša Vazure. Napad su zabeležile sigurnosne kamere na stadionu, a sliku Stankovića na kojoj pokazuje srednji prst objavili su gotovo svi mediji.

Posle prebijanja uhapšeni su njegovi saradnici Veljko Belivuk i Darko Ristić, ali ne i Stanković koji je prisustvovao događaju – tužilaštvo protiv njega nije podnelo nikakvu prijavu.

Ubistvom Saleta Mutavog, da podsetimo, klupko je počelo da se odmotava i usledila je serija hapšenja grupe Veljka Belivuka.

Posle ubistva Aleksandra Stankovića, navijača, tadašnja sekretarka Uprave kriminalističke policije Dijana Hrkalović pobesnela je na policajca Dejana Jovića kad se vratio sa uviđaja u Bačvanskoj ulici u Beogradu.

Hrkalovićeva je, urlajući, po svom kabinetu šutirala čaure koje joj je doneo inspektor, koji nije ni slutio da je to početak njegovog stradanja u srpkoj policiji, u kojoj je vrh tadašnjeg MUP-a napravio paralelni sistem stavljen na raspolaganje kriminalcima, odnosno “kavačkom klanu”. Tog dana svađali su se do ponoći, jer je Dijana Hrkalović želela da uništi sve dokaze.

Milorad Đurić, stražar u beogradskom Okružnom zatvoru, koji je teško ranjen u oružanom napadu u kome je ubijen Stanković, suspendovan je sa posla. Iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija  potvrđeno je da je Đurić udaljen sa posla pošto je tokom radnih dužnosti na stražarskom mestu na kapiji na spoljnom delu ustanove razgovarao sa prolaznikom, što je strogo zabranjeno.

- Đurić je prekršio Pravilnik o načinu obavljanja poslova u Službi za obezbeđenje u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija. Protiv njega je 4. avgusta pokrenut disciplinski postupak zbog teže povrede dužnosti iz radnog odnosa Zakona o državnim službenicima. Teža povreda odnosi se na neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršenje poslova ili naloga pretpostavljenog. Zaposleni je udaljen sa posla do okončanja disciplinskog postupka koji je pokrenut protiv njega - rekli su u pomenutoj upravi.

Informacija da je Đurić suspendovan odjeknula je među njegovim kolegama u Centralnom zatvoru. Jedan od njih kaže da je i posle ranjavanja Đurić navodno nastavio da se druži sa osobama koje su na različite načine bile u vezi sa ubijenim Stankovićem, pa se pretpostavlja da je sarađivao i sa članovima kriminalne grupe Veljka Belivuka, koji je "nasledio" Stankovića na tribinama, ali i u nezakonitim poslovima. Da li je ta informacija tačna ili ne, nikada nije zvanično potvrđeno, ali ni demantovano.

Stankovićev ubica nikada nije nađen, ali se u kriminalnim krugovima veruje da je za likvidaciju bio zadužen Saša Vidović, član "škaljarskog klana". Priča da je Vidović umešan u Stankovićevo ubistvo stigla je i do Belivuka, koji je odlučio da se osveti za ubistvo bliskog prijatelja. Vidović se, prema zvaničnoj verziji, obesio o kvaku 12. oktobra 2020. u zatvorskoj ćeliji, ali se pretpostavlja da su ga članovi Belivukove grupe naterali na to, budući da je nađen u klečećem položaju.

Dekodiranjem "Skaj" aplikacije, koju su koristili članovi Belivukove grupe za međusobnu komunikaciju, otkriveno je da su pokušavali da organizuju Vidovićevo ubistvo. Navodno su mu svakodnevno slali pretnje i "nudili" mu da presudi sebi ako želi da sačuva život najmilijih.

Radeći na istrazi ubistava advokata Miše Ognjanovića, Saleta Mutavog, karatiste na šinama, kumova Luke Bojovića i Dejana Stojanovića Keke, pevačice Jelene Marjanović, inspektor policije Dejan Jović stavio je prst u oko vrhu srpske policije, koji je u to vreme, kako se sada ispostavlja, bio ispostava organizovane kriminalne grupe Veljka Belivuka i Marka Miljkovića, okupljene oko crnogorskog "kavačkog klana".

Inspektor Jović radio je istragu ubistva vođe Partizanovih navijača Saleta Mutavog, ali kap u čaši prelila se kada je 2017. godine uhapsio Belivuka kao direktnog počinioca likvidacije karatiste Vlastimira Miloševića na šinama, a Marka Miljkovića kao saizvršioca.

Podrška vrha tadašnjeg MUP-a rezultirala je uništavanjem krunskih dokaza protiv Veljka Belivuka posle ubistva Miloševića i oslobađajućom presudom za njega i Marka Miljkovića, koji će nakon toga, kako se sumnja, počiniti više grozomornih ubistava, praćenih strašnim mučenjem svojih suparnika i nezgodnih svedoka.

Da bi Jovića kriminalna grupa, kako su govorili, „ometlala“, tadašnji čelnici srpske policije spakovali su mu lažnu optužbu da je trgovao uticajem, a zatim ga, pomoću medija koje su držali na vezi, provukli kroz blato navodeći da je bio krtica „škaljarskog klana" i Luke Bojovića u MUP-u.

Od strane pojedinaca iz vrha srpskog MUP-a, koji su unutar službe napravili paralelni sistem, stavljen u funkciju kriminalne grupe Veljka Belivuka, inspektor Jović bio je pod šestomesečnim permanentnim praćenjem i prisluškivanjem.

Istraga za trgovinu uticajem protiv njega je pokrenuta kada je nazvao kolegu na Zvezdari i rekao mu da prema njegovom komšiji, uhapšenom zbog nasilja u porodici, postupa prema zakonu.

Ubrzo je pokrenuta istraga, a slučaj je stigao i do suda, na kome je prošle godine pravosnažno oslobođen. Potom je preminuo od posledica koronavirusa.

Policija Republike Srpske i policija Srbije sumnjale su da je Saša Vidović, pucač "škaljarskog klana", bio povezan sa ubistvom Aleksandra Stankovića.

Vidovića su povezivali sa "škaljarcima" i mnogobrojnim likvidacijama u Srbiji, a tri dana posle ubistva Stankovića uhapšen je u Istočnom Sarajevu, ali zbog druge likvidacije.

On je ubio Miroslava Lazarevića, a na kraju je i osuđen zbog toga.

"Reč je klasičnoj sačekuši, a ubijen je iz neposredne blizine", naveo je izvor iz istočnosarajevske policije, i dodao da je na identičan način ubijen Stanković u Beogradu.

Bila je poznata po specifičnom stilu, kratkim i uskim suknjama, naglašenom nakitu i visokim potpeticama

Vjeran Miladinović (43) bio je prvi javno deklarisani transvestit na prostorima bivše Jugoslavije u Beogradu! U svetu šoubiza ostao je upamćen po nadimku "Merlinka" i kao zvezda filma Želimira Žilnika, ali se njegov život žavršio tragično!

Ubijen je 22. marta 2003. godine u ulici Grge Andrijanovića u Krnjači. On je najpre zadavljen, a zatim brutalno ubijen zidarskim čekićem. Njegovo telo je pronađeno mesec dana nakon smrti u podmukloj fazi raspadanja. Ubio ga je Faik Ramadani Babuš (24), sa kojim je izvesno vreme bio u ljubavnoj vezi. Posle zločina, sa osumnjičenim ubicom je uhapšen i njegov pomagač R. B. (16) iz Beograda.

Maloletni R. B. upoznao je Merlinku i Ramadanija, posle čega su započeli vezu. Njih dvojica su se našla 22. marta, nedaleko od jedne škole, u Ulici Grge Andrijevića između 21.30 i 23.30 časova, te su se žestoko posvađali, a Ramadani je Merlinku udario nekoliko puta u glavu. Udarci su bili smrtonosni, a ubica je opljačkao žrtvu. Miladinoviću je skinuo zlatan nakit, uzeo mobilni telefon i pobegao.

O Miladinovićevoj sudbini se narednih dana ništa nije znalo. Policiji je njegov nestanak prijavljen pet dana posle ubistva. Merlinkino telo, na mestu obraslom trskom, gde je i ubijen, pronađeno je 23. aprila i odmah poslato na Institut za sudsku medicinu. Posle obdukcije, utvrđeno je da je travestit ubijen i otvorena je istraga.

Policija je ubrzo došla da maloletnog R. B. Saznalo se da je ubica posle zločina došao kod šesnaestogodišnjaka i doneo mu plen. Posle hapšenja R. B. priveden je i Ramadani, koji od ranije nije bio poznat policiji. Posle saslušanja kod istražnog sudije, osumnjičenima je određen pritvor i poslati su u Centralni zatvor.

Nesrećna Merlinka se bavila prostitucijom većinom u Ulici Gavrila Principa blizu pijace Zeleni venac. Postao je poznat po specifičnom stilu, kratkim i uskim suknjama, naglašenom nakitu i visokim potpeticama.

Bila je dobro poznata u kraju i većini ljudi je bila simpatična.

Urbana legenda kaže da je slavni reditelj Želimir Žilnik bio očaran njenim talentom, te joj je dao uloge u dva svoja filma  "Beograde, dobro jutro" i "Lijepe žene prolaze kroz grad" da bi 1995. odigrao i glavnu ulogu u sada kultnom ostvarenju "Dupe od mramora".

Ovo joj je donelo priličnu slavu i u tom periodu Merlinka je napisala i svoju autobiografiju - "Terezin sin". Vjeran je uskoro objavio i da je Merlinka "otišla u penziju".

-Nikada nisam rekao da je lepo zarađivati novac bavećI se prostitucijom. Ja sam sada samo penzionisana kurva. Penzionisao sam se poslednjeg dana NATO agresije. Ulicom Gavrila Principa gotovo da i ne prolazim. Svega dva puta sam otišao tokom ove tri godine i osećao sam se užasno.

Svestan sam da sam pobegao sa dna života. Dna punog umrlih, pokvarenih, zlih, gramzivih, izopačenih. Da tog dna gde su svi isti: kurve, makroi, mušterije i pojedini nadležni organi, zna se koji. Nakon svega doživljenog mogu da konstatujem: nizak moral - visok standard. Porok kome je ogromna većina nas sklona.

Sada živim kao svi prosečni građani ove zemlje. Živim od plate, imam 25 godina radnog staža, nikada nisam napuštao posao. Možda nisam preterano koristan član ovog društva, ali sam osoba koja je izazvala veliko interesovanje - izjavio je u jednom od svojih poslednjih intervjua.

Vjeran je nakon toga drastično promenio način života. Živeo na Kalemegdanu, u zgradi Narodne opservatorije, a potom Beogradskog planetarijuma čiji je bio nastojnik. Oni koji ga se sećaju o njemu govore sa simpatijama.

Često su ga viđali dok hrani pse lutalice na Kalemegdanu, a većini onih sa kojima je pričao bio je simpatnično zbunjen kada bi o sebi govorio čas u ženskom, čas u muškom rodu i uz neizbežnu poštapalicu "sestro slatka".

Vjeran je rođen 1958. u Zagrebu. Njegova majka Tereza je zbog trudnoće izbačena iz škole, a nakon što je neko vreme živela u parku, bila je smeštena u Dom "Vladimir Nazor" za nezbrinutu decu i mlađe punoletne osobe. Šest meseci posle rođenja, Vjeran je ostao da živi u domu, bez majke. Nekoliko godina kasnije, otac ga je odveo da živi kod babe u selo Bresničić, a posle ga je preuzeo kod sebe u Prokuplje.

Kako je kasnije pisao u svojoj autobiografiji "Terezin sin" (2001), za Vjerana je najveća prekretnica u životu bila kad se s očevom porodicom po završenoj srednjoj školi preselio u Beograd. Mada su ga 1978. izbacili iz kuće, u Beogradu je konačno našao krug istomišljenika. Počeo je da se šminka, oblači uske farmerke i bavi se prostitucijom, da bi u 31. godini (1989) odlučio da se transformiše u Merlinku, iako je o sebi nastavio da govori i u muškom i u ženskom rodu.

Podsetimo, po ovoj jedinstvenoj osobi nazvan je filmski festival Merlinka, a posebno ga se setimo svakog 20. novembra, kada se obeležava Međunarodni dan sećanja na žrtve transfobije.

Objektiv je došao u posed nekoliko fotografija koje pokazuju u kakvom stanju je Hrkalovićeva dolazila na posao

Bivša državna sekretarka Dijana Hrkalović, koju mediji Dragana Đilasa maltene predstavljaju kao vrsnog intelektualca, dok je bila u MUP, od te institucije pravila je leglo bluda i razvrata. Kako tvrde sagovornici Objektiva, sastanke u prostorijama MUP nemali broj puta držala je mamurna i pod uticajem opijata, ali i neprimereno obučena za jednu takvu instituciju.

Kabinet Ministarstva policije služio joj je za pravljenje najvulgarnijih fotografija, koje je slala jednom uticajnom ministru, ali i kriminalcima sa kojima je održavala lične kontakte.

Objektiv je došao u posed nekoliko fotografija koje pokazuju u kakvom stanju je Hrkalovićeva dolazila na posao, ali i čime se bavila za vreme radnog vremena.

Stručnjak za bezbednost Miroslav Bjegović za naš list kaže da je Hrkalovićevu neko štitio čim je mogla tako nezrelo i bahato da se ponaša.

– Bahato ponašanje bivše državne sekretarke može biti isključivo tolerisano od onog ko ju je postavio na tu funkciju, tj. ministar unutrašnjih poslova koji mora snositi odgovornost za njeno ponašanje i za sve kriminalne radnje koje su počinjene u lancu subordinacije. Prosto je neshvatljivo, politički i profesionalno, da neko sa 29 godina i samo par godina radnog iskustva može biti na mestu zamenika ministra policije. Zato u jednu ruku ne treba da nas iznenađuje njeno nezrelo i bahato ponašanje s obzirom na moć koju je dobila – zaključuje Bjegović.

Nikola Vušović je u klanu Veljka Belivuka bio zadužen za finansije, a Vukićević i Mitić su ubijeni zbog sukoba sa njim

Odbegli Nikola Vušović zvani Džoni sa Vračara i Ćopavi Džoni, koji je u klanu Veljka Belivuka bio zadužen za finansije, spona su koja povezuje ubistva Nikole Mitića (33) i Lazara Vukićevića (31).

Obojica su skončala od ruke Belivukovih vojnika, a pretpriča njihovog srljanja u smrt vezana je za Vušovića, koji je dobio nadimak Ćopavi Džoni nakon što ga je Vukićević “skratio” pucnjevima u noge, dok se sa Mitićem razišao zbog devojke, koju mu je, navodno, silovao.

Beograđanin Nikola Mitić, za čije će ubistvo biti proširena istraga protiv kriminalne grupe Veljka Belivuka i Marka Miljkovića, otet je 10. avgusta 2020. godine na Dedinju, u po bela dana, ispred rezidencije Ambasade SAD.

Mitić je tog dana trebalo da se oko 16 sati nađe sa sestrom, ali na zakazani sastanak nije došao. Njegov mobilni telefon je isključen oko 17 sati, a nekoliko sati kasnije, kako se sumnja, ubijen je u okolini Beograda.

Odbegli Nikola Vušović zvani Džoni sa Vračara i Ćopavi Džoni, koji je u klanu Veljka Belivuka bio zadužen za finansije, spona su koja povezuje ubistva Nikole Mitića (33) i Lazara Vukićevića (31).

Obojica su skončala od ruke Belivukovih vojnika, a pretpriča njihovog srljanja u smrt vezana je za Vušovića, koji je dobio nadimak Ćopavi Džoni nakon što ga je Vukićević “skratio” pucnjevima u noge, dok se sa Mitićem razišao zbog devojke, koju mu je, navodno, silovao.

Beograđanin Nikola Mitić, za čije će ubistvo biti proširena istraga protiv kriminalne grupe Veljka Belivuka i Marka Miljkovića, otet je 10. avgusta 2020. godine na Dedinju, u po bela dana, ispred rezidencije Ambasade SAD.

Mitić je tog dana trebalo da se oko 16 sati nađe sa sestrom, ali na zakazani sastanak nije došao. Njegov mobilni telefon je isključen oko 17 sati, a nekoliko sati kasnije, kako se sumnja, ubijen je u okolini Beograda.

Kako se sumnja, Vušoviću je okrenuo leđa nakon što mu je ovaj, navodno, silovao devojku.

Svirepo ubijeni Lazar Vukićević, pre nego što je na prevaru namamljen u Ritopek, našao se na meti Vušovića koji mu je, u znak odmazde za ranjavanje, podmetnuo ekspoziv pod vozilo.

Vukićević je poslednji put viđen oktobra 2020. godine, kada mu je preko “Skaja” stigla fotografija vezanog Veljka Belivuka.

Ne sluteći da je u pitanju nameštaljka, uzeo je pištolj rekavši: ”Idem da overim vepra.”

Poslednji put je viđen na Banovom brdu, odakle je otišao u "kuću strave" u Ritopek, gde je namaljen, a potom svirepo mučen do smrti.

Tog kobnog dana Vukićeviću je od pripadnika "škaljarskog klana" Mileta Radulovića zvanog Kapetan stigla poruka da imaju Belivuka.

Otkriveno je na osnovu komunikacije putem “Skaj” telefona koje su koristili da su tog 16. oktobra Belivuk i Miljković boravili u Crnoj Gori i da su, po nalogu vođe "kavačkog klana" Radoja Zvicera, u Danilovgradu ubili dvojicu “škaljaraca”, Damira Hodžića i Adisa Spahića, i tom prilikom oteli Kapetana i preko njegovog telefona namamili Vukićevića u Ritopek.

Od svojih "vojnika" tražili su da prema Lazaru budu brutalni, uz poruku: “Neka pati najviše”.

Tog istog dana, na povratku u Srbiju, Belivuk je zvao svoje "vojnike" u Ritopek, tražeći da mu "nahrane ego" i do detalja opišu Vukićevićevo mučenje.

Miljković mrzeo Lazara zbog žene

Na saslušanju u Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, Vukićevićev otac je ispričao da je Marko Miljković imao poseban pik na njegovo sina zbog žene.

Kako je rekao, Lazar se nekada davno zabavljao sa devojkom s kojom se Miljković kasnije oženio, i zbog toga je bio bio opsednut mržnjom prema njegovom sinu.

Kriminalna grupa Belivuka i Miljkovića optužena je za pet ubistava, ali će istraga protiv njih biti proširena za još najmanje dva ubistva, i to Nikole Mitića i Gorana Mihajlovića.

Legendarni bokser, čovek od čije su pesnice mnogi drhtali, zagovornik uličnih "ferki", pripadnik stare garde beogradskog podzemlja, a pre svega nekrunisani kralj Novog Beograda, izrešetan je pre 28 godina, po receptu devedesetih u "sačekuši" iz zasede, na stepenicama Tržnog centra stari Merkator u Novom Beogradu. Ovaj zločin nikad nije rasvetljen i počinilac nikad nije uhapšen.

Stanković, legenda beogradskog ringa i asfalta ubijen je mučki 1. oktobra 1993. godine. Nepoznati mladoliki ubica koristio je hekler sa prigušivačem. Napadač je, sakriven iza zida kafića,sačekao da Stanković i njegov prijatelj uđu u automobil, pritrčao i sasuo kišu metaka u njih. Iz automata je ispaljeno 30 metaka od kojih je 20 završilo u telu Žorža Stankovića.

Trenirao je boks u Crvenoj Zvezdi šest godina, a tri puta je bio vice-šampion Srbije. Mnogi su spremni da kažu takav bokser među crveno-belima ni pre ni posle nije postojao. Tukao je i Gišku, koji je branio boje Radničkog sa Vračara, a jednom prilikom je čak i Ljubomir Magaš, poznatiji kao Ljuba Zemunac izjavio kako u fer tuči, na ruke, može da ga dobije jedino Žorž.

Oni koji su ga poznavali tvrde da je Stanković, koji je odrastao u Novom Beogradu, posedovao neverovatnu fizičku i mentalnu energiju. Izazivao je strahopoštovanje gde god da se pojavi.

Razočarao se kasnije u sport.

- Bivši sportisti umiru kao siromašni i alkoholičari - govorio je Žorž i okrenuo se biznisu.

Počeo je da radi kao taksista i prevozio je putnike sa surčinskog aerodroma, ali mu je to brzo dosadilo. Devedesetih, kad je počeo rat na ovim prostorima, Stanković je bio već umorni i ostareli bivši as i novokomponovani biznismen.Tokom osamdesetih godina prošlog veka, Stankovićev posao napreduje veoma brzo, a ozbiljno bogatstvo stekao je u Češkoj upravo na poker aparatima. U Beogradu je imao sedam lokala, kao i u Beču, Lincu, Bratislavi i Pragu. Takođe, zahvaljujući vezama koje je imao u inostranstvu, postao je predstavnik firmi "Fila" i "Ribok" za Jugoslaviju, pa je u devedesete ušaoi kao već izgrađeni biznismen.

Planirao je da se poveže i sa Rusijom i Rumunijom i uspeo je da sklopi poslove u ovim zemljama. Kad je trebalo da u njima otvori lokale sa automatima za igru kao i bilijar salone, sprečila ga je smrt. Posle njegove likvidacije, štampani mediji bili su preplavljeni tekstovima o njemu i naslovima:"Ono što nisu mogli u ringu, uradili su na ulici s leđa".

Beogradskim podzemljem pričalo se da je ubistvo Stankovića bila osveta Milivoja Matovića, poznatijeg kao Miša Kobra i to Žoržovom sinu Božidaru Batici Stankoviću za ubistvo njegovog brata Brace. Spekulisalo se i da je ubistvo počinio Sredoje Šljukić Šljuka koji je vodio "zvezdarski klan", a po nalogu UDB-e.

Miša Kobra je početkom devedesetih imao sukob sa Žoržom Stankovićem zbog toga što je ovaj maltretirao Mišinog mlađeg brata Bracu. Kad je Miša upozorio Žorža da mu ne dira brata zbog kockarskih dugova, koje će on da podmiri, Stanković je u Australiju poslao svog sina Baticu da preti.

Mišin drug i vicešampion u boksu, Boža Cvetić, ispričao je: "Vadio je pištolj na nas. Ja sam ga bacio preko stola na ulicu i posle toga je Batica deportovan u Srbiju."

U međuvremenu, Mišin brat Braca je ubijen, a potom i Žorž Stanković. Tri godine kasnije stradao je i Batica Stanković, ali se potom na Mišu Kobru okomio Jovica Ciganin.

- Jovica je 2003. napao Mišinu ženu, ja sam ga složio na pod, a Miša mu je pucao u usta. Ciganin je preživeo i nastavio da preti Miši i meni. Kada je Miša ubijen 2003. svi australijski mediji su nekoliko dana pisali o tome kao o obračunu u srpskom podzemlju u Sidneju - ispričao je kasnije Boža Cvetić.

Božidar Batica Stanković ubijen je u Novom Beogradu 23. juna 1996, nepune tri godine posle svog oca.

Kako 24sedam ekskluzivno saznaje, ovaj bivši policajac, umakao je policijskoj poteri zahvaljujući zaštiti takozvane novosadske elite!

Iako je spektakularnom brzinom rasvetlila ubistvo MMA borca Uroša Stefanovića, novosadska policija nije uhapsila glavnog osumnjičenog– Dalibora Bogdanovića Boću.

Kako 24sedam ekskluzivno saznaje, ovaj bivši policajac, umakao je policijskoj poteri zahvaljujući zaštiti takozvane novosadske elite!

– Odbegli Dalibor Bogdanović umakao je hapšenju, uprkos munjevitoj akciji policije koja je za samo 48 sati od napada, koji se dogodio 2. septembra, imala sklopljen mozaik ko je ubica Uroša Stefanovića.

Operativnim radom kao i prikupljenim materijalnim dokazima sa mesta vatrenog okršaja, pre svega uzetim DNK tragovima, došlo se do Bogdanovića kao glavno osumnjičenog – kaže odlično obavešteni izvor 24sedam.

Kako dalje navodi, kad se krenulo u Boćino hapšenje, on je iz određenih bezbednosnih i poslovno-estradnih krugova imao dojavu da se skloni.

-Takozvana novosadska elita, umrežena iz nekoliko bitnih sfera društvenog života ovom gradu, u koju su se takođe inflitrirali i pojedinci iz sveta kriminala, ali i pojedinci iz bezbednosnih struktura, pruža Bogdanoviću zaštitu. To su njegovi jataci, i pored činjenice da je ovaj bivši pripadnik odavno prešao na drugu stranu zakona, gde se nije libio ni da ubije – objasnio je izvor 24sedam.

Bogdanović je prvi put u medijima pominjan kao aktivni policajac koji je iz interventne jedinice premešten na administrativne poslove, zbog kršenja radne discipline.

Boća je inače poznat po tome što je za vreme vladavine Bojana Pajtića čuvao i obezbeđivao jednog od visokopozicioniranih ljudi iz tadašnje vladajuće strukture.

U javnosti njegovo ime se pojavilo u maju 2017. godine kada je sa još četvoricom prijatelja osumnjičen za pokušaj otmice Gorana Cvijetića (42) iz Budisave, za koga, kako su izjavili tokom suđenja, sumnjaju da ima veze sa ubistvom Novosađanke Teodore Kaćanski, inače devojke Nenada Stevića, takođe jednog od optuženih za pokušaj otmice, kao i za pokušaj ubistva Nika Uskokovića.

Bogdanović se više puta nalazio na meti napadača.

Prvi napad na Bogdanovića dogodio se u oktobru 2014. godine kada je vođa navijačke grupe “Korida” Jovan Kecman u njega ispalio tri metka tokom provoda u centru Novog Sada. Bogdanović je bio upucan u stomak, ali je uspeo da se oporavi.Drugi napad dogodio se u maju 2019. godine kada mu je podmetnut eksploziv ispod sedišta njegovog džipa koji je aktiviran daljinski u momentu kada je izlazio iz kola. On je tada teško povređen i zbog zadobijenih povreda amputiran mu je deo leve noge.

Početkom ove godine, u zgradi u kojoj živi u Zemunu, u oknu lifta, pronađen je eksploziv koji je trebao biti aktiviran.

Ostaje nada da do Bogdanovićevog hapšenja više neće biti stradanja nedužnih ljudi i slučajnih prolaznika, koji su u svim njegovim dosadašnjim akcijama samo pukom srećom izbegli metak ili bombu.

Bilo je to na početku vrelog leta 1974. u Studentskom gradu u Beogradu kada je započela pojačana kontrola u vidu posebne službe pozornika koja je dežurala u ovoj, verovalo se do tada, prestižnoj akademskoj četvrti.

Za mnoge neupućene neobična odluka, bila je doneta po preporuci Izvršnog saveta Skupštine Grada jer je, kako su u gradskoj vladi naveli, “nezdrava situacija” u ovom naselju morala da se prekine.

Kako su tada pisale “Večernje novosti”, organi vlasti, društveno-političke organizacije i Univerzitet, pokrenuli su se nažalost tek posle te tragedije, iako se za činjenicu da su studenti izloženi nasilju i teroru organizovane grupe besposličara i siledžija znalo mnogo ranije, ali – nije bilo dovoljno snage da se problem reši.

Stanari su se čudili kako je glavni svedok smrti studentkinje Balnožan bio pušten na slobodu pre nego što je istražna komisija pregledala sobu u kojoj se drama odigrala.

U to vreme Studenjak je vrveo od propalih studenata i siledžija. Bilo je tu i onih koji su pravo sa izdržavanja neke zatvorske kazne zauzimali mesto u nekoj od soba.

Uprave domova, tvrdili su mediji, nisu uopšte imale uvida o tome ko stanuje u domovima.

Prva činjenica sa kojom se komisija Gradskog komiteta susrela prilikom ispitivanja stanja u Studenjaku bila je da je ovo naselje prenaseljeno. Svake godine bez smeštaja ostajalo je oko 5.000 akademaca, iako su ispunjavali sve propisane uslove.

U ustanovi je bilo u ono vreme mnogo zaposlenih preko rođačkih veza koji su useljavali decu svojih rođaka i prijatelja.

U tako mutnoj situaciji isplivale su grupe siledžija, osposobljene u karate klubovima, koji su vrlo često bili postavljani za redare ili portire u domovima. To je dodatno pogoršavalo situaciju među stanarima.

Na rukovodeća mesta u organizacijama postavljani su ljudi koji nisu redovni studenti, niti stanari Studentskog grada. Donošeni su planovi rada, koji se nisu ostvarivali, a sastanci po blokovima takođe su sazivani samo za izbor novog rukovodstva.

Iseljene su i grupe nasilnika i uspostavljeni redovni kontakti sa Gradskom inspekcijom, kako bi se iz akademskog naselja odstranili raznorazni šverceri.

Jagoš Maraš, tadašnji direktor Opšte studentske ustanove se, međutim, nije slagao sa ocenom da je situacija u Studenstkom gradu katastrofalna. Ovo birokratsko “zatvaranje očiju” pred problemom i sa današnje distance, deluje užasno i nakaradno:

– Ne slažem se da upravnici ne rade kako treba, naprotiv čine sve da bi život u domovima bio podnošljiviji – rekao je Maraš za “Novosti”. – Učinićemo sve što je u našoj moći da situacija bude pod našom kontrolom. Međuljudski odnosi nisu u krizi niti su dramatični, ali nezadovoljnih naravno uvek ima.

Da li ponekad dok čitate vesti iz crnih hronika pomislite da je kriminal nešto čega ima nepodnošljivo mnogo u modernim vremenima u celom svetu?

Ali, kako bi ste se osećali da možete da vidite snimke kriminalaca – razbojnika, ubica i prostitutki – hapšenih na beogradskim ulicama još početkom 20. veka?

Jedan zanimljiv trag o burnoj beogradskoj prošlosti kada je reč o kriminalu, ostao je nakon kraja Prvog svetskog rata kada je u zarobljenoj arhivi okupacione nemačke i austrougarske policije koja je kontrolisala Beograd od 1915. do 1918. godine, pronađeno obilje evidencionih snimaka uhapšenih i osuđenih kriminalaca sa ulica.

Iako zavojevači koji su ognjem, ratom i razaranjem došli u Beograd, ovi policijski inspektori su po gradu sprovodili neki svoj red i u okviru toga borili se i protiv klasičnog kriminala koji ne poznaje sisteme, države, granice i vlasti već ima svoju sopstvenu “agendu”, bez obzira na ostale okolnosti.

Za čitaoce našeg portala donosimo nekoliko ovih izuzetno interesantnih policijskih snimaka kako bi videli lica i izgled prestupnika i zločinaca koji su harali tadašnjim ulicama, kao jedinstveno svedočanstvo o duhu grada u nekim davnim vremenima.

Iako je od tada prošao čitav vek, susret sa ovim fizionomijama i danas izaziva, u najmanju ruku, nelagodu.

Nažalost, osim snimaka i kategorije zločina, nemamo njihova imena i druge podatke, kao ni visine i težine kazni na koje su bili osuđeni.

A ova lica ipak snažno svedoče jednu stvar: koliko je težak i surov bio nekadašnji život na ulicama, posebno u vihoru okupacije.

Ako se svi oni nađu na slobodi, mnogi strahuju od reprize devedesetih, a mogla bi ponovo da bude aktuelna čuvena rečenica Bate Trlaje: “Mala bara, puno krokodila”

Sreten Jocić, poznatiji kao Joca Amsterdam, Luka Bojović, Darko Šarić i Marinko Magda mogli bi, u narednih nekoliko godina, da budu pušteni iz zatvora.

Ako se svi oni nađu na slobodi, mnogi strahuju od reprize devedesetih, a mogla bi ponovo da bude aktuelna čuvena rečenica Bate Trlaje: “Mala bara, puno krokodila”.

Posle odležane celokupne kazne, kao potpuno slobodan čovek, za godinu dana, trebalo bi iz zatvora da izađe Sreten Jocić (59). On iu požarevačkom zatvoru “Zabela” izdržava jedinstvenu zatvorsku kaznu od trinaest i po godina.

Joca Amsterdam, da podsetimo, uhapšen je 27. aprila 2009. zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu hrvatskog novinara Ive Pukanića.

Međutim, na kraju sudskog postupka on je pravosnažno oslobođen, a umesto da bude pušten iz pritvora, koji mu je ukinut 28. decembra 2012, on je prebačen iz Centralnog zatvora u Zabelu, na izdržavanje kazne od 15 godina zatvora za podstrekivanje na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, 1995. godine.

Luka Bojović najranije bi mogao da se nađe na slobodi tek početkom 2024. godine, i to pod uslovom da mu španske institucije prihvate molbu za uslovni otpust, koji može da traži posle odsluženja dve trećine kazne.

Budući da je bio u pritvoru od 9. februara 2012. godine kad je uhapšen u Valensiji najranije bi mogao da traži uslovni otpust 9. februara 2024. godine.

Ukoliko bi institucije u Španiji to odobrile, Luka Bojović je slobodan čovek – jer u Srbiji nije tražen ni za jedno krivično delo.

U Španiji je osuđen na zatvorsku kaznu od 18 godina zatvora zbog organizovanog kriminala. Za falsifikovanje isprava izrečeno mu je tri godine zatvora, za zločinačko udruživanje pet, a za posedovanje oružja deset godina robije.

U Srbiji je svojevremeno bio optužen za ubistvo Branka Jeftovića Jorge i za pokušaj ubistva Andrije Draškovića i Zorana Nedovića Šoka 2004. godine, kao i za ubistvo njihovih telohranitelja Dejana Živančevića i Milutina Jovičića.

Pravosnažno je oslobođen svih tih optužbi. Iako se njegovo ime povezivalo sa još nekim ubistvima, istražitelji nisu prikupili materijalne dokaze za to.

Ukoliko na ponovljenom suđenju Darko Šarić bude ponovo osuđen na 15 godina zatvora, moći će u martu 2024. godine da traži uslovno puštanje na slobodu posle odležane dve trećine kazne. Šarić je u presudi označen kao organizator grupe koja je krijumčarila ukupno 5,7 tona kokaina iz Južne Amerike u Zapadnu Evropu tokom 2008. i 2009. godine.

Za Darkom Šarićem je međunarodna poternica raspisana u januaru 2010. godine. U aprilu iste godine Tužilaštvo za organizovani kriminal Srbije podiglo je optužnicu protiv njega i njegove grupe.

Suđenje je počelo 2012. godine, a Šariću se sudilo u odsustvu, jer je bio u bekstvu. Uhapšen je u martu 2014. godine. Neki Šarićevi saradnici odavno su pravosnažno osuđeni u Italiji, Urugvaju i Sloveniji. U Srbiji je devet pripadnika ove grupe na početku istrage potpisalo sporazum o priznanju krivice i neki od njih su odslužili kazne, a Šarića i druge članove čeka novo suđenje.

Šarić je u julu prošle godine, u odvojenom postupku pred Specijalnim sudom, prvostepeno osuđen i na devet godina zatvora kao organizator kriminalne grupe koja je “oprala” više od 20 miliona evra, stečenih krijumčarenjem kokaina.

Marinko Magda, koga su policajci koji su radili na slučaju nazvali srpskim Džekom Trbosekom, naći če se na slobodi ukoliko mađarski sud u februaru naredne godine, posle psihijatrijskog veštačenja, odluči da ga pusti iz zatvora u Segedinu.

Najkrvoločniji zločinac tog vremena, početkom 1994. godine, osuđen je za ubistva 14 ljudi i dece u Srbiji i Mađarskoj, a tačan broj njegovih i žrtava njegovog eskadrona smrti, kako su mediji nazvali pripadnike njegove grupe, nikad nije utvrđen.

Magda je uhapšen početkom 1994. godine, u policijskoj stanici u Segedinu u koju je došao pošto je pozvan da preuzme dozvolu za stalni boravak u Mađarskoj.

Strana 3 od 44

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji