Kriminal

Kriminal (603)

Za bivšim policajcem Daliborom Bogdanovićem Boćom policija je po nalogu tužilaštva raspisala potragu zbog sumnje da je organizovao likvidaciju Gorana Kovačevića Goranca

Za bivšim policajce Daliborom Bogdanovićem Boćom i još dve osobe raspisana je potraga zbog sumnje da je u Novom Sadu prošle nedelje organizovao likvidaciju Gorana Kovačevića Goranca! Tokom pokušaja egzekucije poznatog kriminalca iz Vojvodine, ubijen je njegov telohranitelj, MMA borac Uroš Stefanović.

Prema nezvaničnim saznanjima Bogdanović je, navodno, krenuo na Kovačevića, jer je sumnjao da on stoji iza nekoliko pokušaja njegove likvidacije. Poslednji put, u zgradi gde živi Bogdanović, pronađena je eksplozivna naprava u aprilu ove godine.To je bio četvrti put da su pokušali da ga ubiju.

Podsetimo, napadači su napravili sačekušu Gorancu koji je sa svojim telohraniteljem pokušao da pobegne među zgrade, međutim napadači su ih sustigli i na njih ispalili kišu metaka. MMA borac bacio se pred Goranca i preminuo na licu mesta, dok je kriminalac prošao sa lakšim telesnim povredama.

U Novom Sadu je od prošle nedelje u toku velika istraga ovog zločina i potraga za nalogodavcem i ubicama!

Saradnja DB-a sa kriminalcima radi obavljanja akcija u inostranstvu je tema koja uvek privlači pažnju javnosti i o kojoj uvek ima nešto novo da se kaže. O sprezi kriminala sa državnom bezbednošću napisano je stotine članaka, a u mnogima od njih se pominje ime Darka Ašanina, koji je ubijen u talas u ubistava onih "žestokih momaka" koji su nekada imali zaštitu tajne policije.

Ašanin je ubijen 30. juna 1998. hicima ispaljenim iz automatskog oružja, navodno iz snajpera, što nikad nije zvanično potvrđeno, u bašti svog restorana na beogradskom Dedinju. U jednom od opširnih članaka o Ašaninu novinar Njuzvika Vojislav Tufegdžić opisao je između ostalog i svoj neformalni razgovor sa ovim od možda prvim mafijaškim bosom u Srbiji.

"Kontakt sa Ašaninom ostvario sam slučajno", piše Tufegđžić, i nastavlja: "Ili je meni - ako uključim sopstvenu naivnost s jedne, promišljenost, iskustvo i sposobnost s druge strane - tako izgledalo. U prilog tome, ili u prilog prostoj ljubomori nekih kolega i brojnim teorijama zavere, moglo bi da poslužili i „saznanje“ jednog od beogradskih urednika, koje sam kasnije čuo sa više strana, da sam se sa Ašaninom zapravo upoznao još u „vojnom helikopteru koji je sa aerodroma u Batajnici odleteo po njega u Grčku“!

Jedini razgovor, u obimu i na teme na koje je Ašanin pristao, vodili smo po njegovom povratku iz grčkog zatvora za tadašnji dvonedeljnik Intervju, u kojem sam radio. Prvi put me je pozvao nekoliko meseci ranije iz zatvora Koridalos na kućni broj telefona. Mobilni telefoni su tada još predstavljali budućnost. Kako je uspeo da sazna moj kućni broj, nije rekao, niti sam ga za to pitao. Od prvog desetominutnog razgovora - u kojem se kratko predstavio, rekao da je svestan da je rano jutro ali da njemu tako odgovara - svakog narednog dana između šest i sedam ujutru bio sam pripravan na eventualni telefonski poziv. Bilo ih je nekoliko.Obično mi je govorio ono što mu je u tom trenutku bilo interesantno. Raspitivao se o malo toga jer je bio dobro upućen u ovdašnja dešavanja, ponavljao da ćemo se videti čim se vrati, u šta je bio ubeđen, a potom svaki put, uz komentar koji bi otprilike glasio; „Novinar, postao si dosadan, čujemo se, evo ti ovi naši“, slušalicu davao nekom od zatvorenika iz Srbije ili Crne Gore. U vremenu koje im je preostalo za telefonski razgovor oni su me odreda uveravali u svoju nevinost, pričali o torturi grčkih stražara i lošim zatvorskim uslovima, tražili da pišem o nepravdi koju im je nanelo tamošnje pravosuđe...

Razgovor „uživo“ vodili smo sredinom 1995. u prostranom bolničkom apartmanu Kliničkog centra Srbije pred kojim su dežurali naoružani policajci. Ulaz je bio dozvoljen isključivo posetiocima s pismenim odobrenjem istražnog sudije, a ono se izdavalo uz Ašaninov zahtev i sudijino odobrenje. Uoči prvog susreta javio mi je telefonom da odem kod sudije i kažem mu da dozvolu za posetu potpiše „onom olovkom“. Očigledno je to bila njima znana šifra. Nisam uspeo da saznam čija je odluka o posetama od njih dvojice bila presudna.

Ašaninovo ime prvi put se u medijima pojavilo mesec nakon Hadrijeve likvidacije u Briselu, ali povodom drugog slučaja, mada se i ovaj put radilo o ubistvu. U beogradskom klubu „Nana“ 24. marta 1990. ubijen je Andrija Lakonić. Okolnosti ubistva, bez ključne informacije o tome ko je usmrtio Lakonića, bile su poznate još iste noći. U separeu, u društvu nekoliko devojaka, sedeli su Ašanin, Veselin Vukotić i Lakonić. Nakon verbalnog sukoba između Vukotića i Lakonića čuli su se pucnji, a Lakonić je pao mrtav. Za slučaj su posebno interesovanje pokazali brojni funkcioneri policije. Mnogi su i došli na mesto zločina tokom uviđaja.

Dešavanja koja su sledila u danima nakon ubistva otkrila su da je do obračuna među poznanicima - do tog trenutka bi se moglo reći prijateljima i bliskim saradnicima - došlo zbog nesuglasica oko zajedničkih poslova. Ne privatnih već onih obavljanih za „interes države“.

U medijima se spekulisalo da je Lakonić zajedno sa Ašaninom i Vukotićem učestvovao u likvidaciji Envera Hadrija u Briselu mesec dana ranije. O tome je, prema jednima, Lakonić počeo previše da priča. Kakva god bila verzija događaja, motiv Lakonićevog ubistva ne ostavlja prostora sumnji da je pomenuta trojka u dužem periodu po nalogu tajne policije u inostranstvu obavljala ilegalne poslove, od zastrašivanja do premlaćivanja i ubistava političkih emigranata aktivnih u borbi protiv tadašnje Jugoslavije.

Čitav slučaj začinila je umešanost inspektora beogradske policije Miroslava Bižića. U večeri ubistva tokom uviđaja i on se pojavio u „Nani“. Kasnije se sumnjalo da je upravo Bižić sklonio pištolj kojim je počinjeno ubistvo i omogućio Vukotiću da pobegne iz zemlje. Za ubistvo je optužen Ašanin, ali je u oktobru iste godine oslobođen. Zbog sumnje da je umešan u zločin istraga je vođena i protiv Vukotića, koji je bio u bekstvu. Za njim je raspisana poternica, ali nikada nije bio optužen jer je istraga prekinuta... Krajnji ishod bio je da se gotovo sve znalo, ali da za Lakonićevo ubistvo niko nije osuđen.

Međutim, suđenje je obelodanilo postojanje tesne veze tajne policije i visokorangiranih kriminalaca. Javnost je bila veoma zainteresovana za ovaj slučaj jer smaknuća u mafijaškom stilu do tada nisu bila uobičajena. Burne reakcije usledile su kada je u postupku utvrđeno da je inspektor Bižić pomogao Vukotiću da posle ubistva pobegne iz zemlje.

Policija je pretražila stanove koje su koristili Lakonić, Ašanin i Vukotić, otkrivši da je svako od njih posedovao po nekoliko pasoša s lažnim imenima. Prema nalazima suda, sve pasoše su im izdale jugoslovenske vlasti. Otkriveno je da je Bižić neposredno koordinirao saradnju kriminalaca i tadašnje savezne državne bezbednosti.

Na sudu je izjavio da je Vukotićev poslodavac bio savezni DB. Bižić je prošao sa uslovnom kaznom od pet meseci, ali je po isteku tog roka, zbog svega što je „slučaj Nana“ otkrio, praktično bio prisiljen da napusti policiju.Otac pokojnog Lakonića na suđenju je pred sudijom Vukčevićem izjavio:„U junu ‘89. sin mi je rekao da radi za SDB Jugoslavije. Da je za tu službu išao u inostranstvo, u Švajcarsku, Austriju i... treće zemlje se ne sećam. Imao je dva ili tri pasoša. O kakvim se poslovima radi, ne želim da kažem pred publikom. Mogu samo sudiji u četiri oka.“Suđenje povodom ubistva u „Nani“ imalo je i političke posledice. Bižićevo svedočenje dovelo je do strukturnih promena u organizaciji jugoslovenske policije i tajnih službi, a MUP Srbije, koji je u saradnji kriminalaca i saveznog DB praktično bio mimoiđen i o tome imao samo posredna saznanja, dobio je veća ovlašćenja.Četiri godine nakon oslobađajuće presude za ubistvo u „Nani“ Ašanin je uhapšen u Grčkoj zbog tvrdnji Belgije da je kao likvidator DB ubio Hadrija. Jugoslavija je dobila ovu svojevrsnu političko-pravnu bitku protiv Belgijanaca, pa je Ašanin početkom 1995. izručen Jugoslaviji. Prilično neočekivano za Ašanina, sve što je u medijima u međuvremenu objavljivano - od podsećanja na ubistvo Hadrija, saradnje kriminalaca sa DB, „slučaja Nana“ i činjenice da za Lakonićevu smrt niko nije osuđen - nije ga ostavilo ravnodušnim.

Tokom nekoliko odlazaka u bolnicu bilo je jasno da je Ašanin sve drugo samo ne običan bolesnik sa idealnim uslovima za terapiju. U apartmanu su se, iz današnje perspektive gledano, nalazili jednostavni aparati za inhalaciju. Imao je smetnje s disanjem, i to mu je, kako je rekao, predstavljalo veliki problem. Pojedini mediji su izvrgavali ruglu činjenicu da se nalazi u bolnici umesto u zatvoru, ali Ašanin, koliko god procena možda bila pogrešna, nije ostavljao utisak čoveka koji bi se za udobniji smeštaj od zatvorskog borio na takav način.

Nijednog trenutka se nije ponašao nadmoćno ili osiono. Svaku okolnost pokušavao je da prikaže iz komičnog ugla. Kao i stražu koja brine o njegovoj bezbednosti, najmanje o tome da li će da utekne.

Svaki put je služio meze, jednom i ručak koji mu je prethodno donela majka, „a nema smisla da je uvredim i odbijem“. Viski se podrazumevao.

U vreme jedne od mojih poseta obišao ga je i poznati pevač narodne muzike. Bez previše insistiranja, prihvatio je da za Ašanina otpeva njemu omiljenu pesmu. Tada, sredinom devedesetih, organizovani su brojni humanitarni koncerti za unesrećene u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Cinično je komentarisao: „On će prvi da nastupi na koncertu za prikupljanje sredstava za obnovu Centralnog zatvora. Da kupimo nove dušeke i ćebad. Da se robijaši ne smrzavaju. To je ulaganje u budućnost. Tamo ćemo svi jednog dana završiti.“

Za razliku od većine drugih, poreklo njegovog kapitala ostalo je neznano. Kad je bio isprovociran da odgovori, saopštio je da je veoma umešan kockar i da je od tog zanata, „legalnog, u kockarnicama koje je posećivao“, zaradio novac, a potom ga ulagao u druge poslove.

Govorio je, koliko je mogao i hteo, o aferama zbog kojih je osvanuo na naslovnicama novina, o ličnim porivima da živi drugačije od standarda prihvatljivih državi koju je voleo, hapšenjima, poznatim kriminalcima, politici, optužbama za ubistva, novcu... Odgovori podjednako oslikavaju njegove osobenosti i razmišljanja većine kriminalaca Ašaninove generacije. Onih koji su prvi odlazili put zemalja zapadne Evrope da bi se bavili kriminalom, dolazili do novca na svakojake načine, sarađivali s ovdašnjom tajnom policijom, u najvećem broju se vraćali u Jugoslaviju, okušavali se i u legalnim poslovima, a do 2000. godine gotovo svi likvidirani.

Nijedno pitanje nije izbegao. Mada su prošle dve decenije, mnogo onog tada izgovorenog, nažalost, aktuelno je i u sadašnjim okolnostima. Kao jedini razlog da javno progovori naveo je potrebu da odgovori na „ogavne neistine koje su novine objavile o meni“. Utoliko je neobičnije, skoro neverovatno s obzirom na komične srbijanske aparatčike u poslednje dve decenije, da autorizaciju jedinog razgovora koji je vodio za medije nije tražio.

Bio je zaštićen

„Mislim da je novinar došao da me likvidira, pretresite ga.“ Stražarima bolničkog apartmana u kojem su čuvali Darka Ašanina bilo je neprijatno i s kiselim osmehom su prihvatili šalu. Ašanin mi je potom rekao da podvučem ruku pod jastuče na dvosedu na koji sam seo. Ispod se nalazilo oružje. Nisam ga vadio, ali nije bio „samo“ pištolj.Iako se o njemu najmanje pisalo i govorilo, Darko Ašanin je jedan od najintrigantnijih začetnika ozbiljne mafije u Srbiji. U neformalnom razgovoru vođenom pre više od 20 godina, na pitanje za koga bi se moglo reći da je prvi mafijaški bos u Srbiji, tadašnji načelnik beogradske policije bez okolišanja mi je odgovorio - Ašanin. Isto pitanje postavio sam 2014. iskusnom inspektoru gradskog SUP i dobio identičan odgovor: „Ašanin. Tako sam čuo, da je praktično saradnja SDB s kriminalcima od njega počela, da je bio prvi koji je nalazio gangstere za ‘radove’ u inostranstvu... Bio je zaštićen maksimalno. Ostali su bili podizvođači“, pisao je Tufegdžić.

„POZITIVNA MAFIJA“

"Ašaninovo ime se u vreme ratova u bivšoj SFRJ nije pominjalo. Dostupni podaci, Ašaninovo ponašanje i insistiranje na jugoslovenstvu, uz osudu svega što je izlazilo iz tih okvira, daju za pravo uverenju da se rat odvijao mimo njega i protiv njegove volje.

U jeku ratnih sukoba u BiH i Hrvatskoj, ogromnih ekonomskih nedaća i nezamislivog porasta kriminala s kojima se Srbija suočavala, Ašanin je u avgustu 1994. godine uhapšen u Grčkoj, gde je letovao s porodicom. Razlog je bio zahtev Belgije i Nemačke da im Grčka izruči Ašanina zbog optužbe za učešće u ubistvu albanskog političkog emigranta Envera Hadrija 25. februara 1990. u Briselu. Grčevita borba belgijskih vlasti da ga se domognu, upornost Jugoslavije da ga vrati u zemlju i grčka nedoumica i nezavidan položaj u kojem se ta zemlja našla pred saveznicima okončani su na neočekivan način.Jugoslavija je po saznanju da ga traže Belgijanci i Nemci takođe uputila zahtev za Ašaninovo izručenje zbog krivičnog dela počinjenog u Srbiji. O kakvom krivičnom delu se radilo, danas se niko i ne seća. Suštinski je bilo nevažno, jer se znalo da je izmišljeno. Po povratku u zemlju Ašanin je, na osnovu naloga ovdašnjeg suda, prvo prebačen u istražni zatvor, a ubrzo potom u bolnicu, odakle je nakon završetka lečenja pušten na slobodu.

U javnosti se spekulisalo o okolnosti da mu je rođačka veza s Pavlom Bulatovićem, tadašnjim ministrom Vojske Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, predstavljala diskretnu i snažnu zaleđinu.

Potrebu države za postojanjem mafije u dužem razgovoru mi je na neočekivan način obrazložio Radoslav Lukić Lule, nekadašnji načelnik centra Državne bezbednosti u Beogradu, kojem je posle političkih promena 5. oktobra 2000. nuđena pozicija šefa DB, ali je on to odbio:

„Čak i kad ne bi postojao kriminal, država bi morala da izmisli kriminalce. Da ih stvori kako bi kontrolisala šta se događa u podzemlju, u zemlji i u inostranstvu, da bi kontrolisala ono što je van dometa policije. Ako nemaš ljude u toj sredini, kako ćeš je kontrolisati? S njima imaš kontrolu do nivoa koji nije opasan po državu. Nije bezazlen, nije bezopasan, ali nije društveno opasan.“

Nažalost, ovde se ispostavilo drugačije. Kriminal ne samo što je postao veoma opasan već je i prerastao društvene okvire.

Tokom devedesetih u Srbiji je izvršeno više od 400 ubistava koja su ostala nerešena. Vanredno stanje i hapšenja tokom akcije „Sablja“, koja je usledila posle ubistva premijera Srbije dr Zorana Ðinđića 2003, nisu značajno umanjili ovaj poražavajući broj. Optužnicama protiv pripadnika brojnih kriminalnih bandi nakon „Sablje“ obuhvaćeno je tek nešto više od 30 ubistava. Rešavanje ostalih zločina, u kojima su žrtve bili pre svega kriminalci, ali i ministri, političari, novinari, policajci, privrednici, ni pod jednom vlašću nije postalo prioritet.

Pre 20 godina u Srbiji je objavljena knjiga „Kriminal koji je izmenio Srbiju“, uz prateći dokumentarac „Vidimo se u čitulji“. Svedočanstvo samih kriminalaca o tome zašto nas je u prvoj polovini devedesetih godina zadesio gangsterski cunami tokom marta će dobiti jasno tumačenje događaja koji su zbog nerazumevanja uzroka, često i namernog iskrivljenog predstavljanja, proteklih 15 godina učinili još surovijim; „Vidimo se u čitulji, 20 godina kasnije.“

Upravo Radoslav Lukić navodi objašnjenje nedaća koje su zadesile Srbiji, a osnovni uzrok naziva promenom profila mafije u Srbiji devedesetih, kada su uklonjeni skoro svi nekad neprikosnoveni kriminalci čija su ubistva ostala nerešena:

„Recimo, Slavko Mijović je bio prvi ‘komandant’. Razgovarali smo kad su se oružani sukobi u Jugoslaviji zahuktali. Rekao mi je: ‘Lule, ja sam vrlo brzo video da to nije nikakav oslobodilački rat. Batalio sam to, digao ruke i vratio se. ‘Oni od ranije počeli su da nestaju jedan po jedan, Zoran, Slavko, Sekula... Ozbiljni ‘surčinci’ su se polako povlačili. Onda se izdigao Arkan. A šta je Arkan značio pored Slavka Mijovića? Ništa. Kad se nekoliko većih kriminalaca povuklo, Arkan je ušao u šemu. Ali on je imao drugi mentalni sklop - fotografije u generalskoj uniformi. Čim to vidiš, jasno ti je kakav je lik. Učešće u ratu je kombinovao s pljačkom i bogaćenjem, osilio se i mnogima je počeo da smeta.“Foto: Željko Ražnatović ArkanU drugoj polovini devedesetih listom su likvidirani predstavnici generacije koja je kombinovala mafijašku umešnost i popularni „interes države“: Jusa Bulić, Rade Ćaldović Ćenta, Žorž Stanković, Zoran Stevanović, Vule Gojak, Vlada Kovačević Tref, Zoran Šijan, Darko Ašanin...

Lukić je izričit:„Kad je i Arkan ubijen, isplivao je ‘zemunski klan’. Odakle? Ja ni za jednog od njih ranije nisam čuo, a radio sam u DB 35 godina! Ko su sad oni kad nisu postojali? Kad to analiziram, izgleda da je nekome smetala ‘pozitivna mafija’, to jest mafija koju je država mogla da kontroliše, i zamenjena je mafijom van kontrole. Pravljen je prostor za nekog drugog. I niotkud se pojavljuju ‘zemunci’?! To, prosto, upada u oči.“

Bivši ministar policije Dušan Mihajlović, koji je izbegao da dopuni odgovor na ovo, za nastanak nekontrolisanog kriminala možda ključno pitanje, gledajući u svoje privatne zapise više uzgredno kaže:

„Trebalo bi da imate taj momenat u vidu. Svi su oni, takozvani zemunci, Legija, pojedini političari, DB... deo šire priče.“

Ašanin je ubijen 30. juna 1998. hicima ispaljenim iz automatskog oružja, navodno iz snajpera, što nikad nije zvanično potvrđeno, u bašti svog restorana na beogradskom Dedinju. Počinilac nije otkriven niti je istraga zločina zavredela interesovanje javnosti kakvo je bilo uobičajeno u sličnim slučajevima. Iznenađujuće, pogotovo zbog statusa koji je imao ne samo u svom svetu.Tek u dve nepovezane i pomalo čudne priče pomenuti su mogući izvršioci ubistva i eventualni nalogodavac, ali kao iole verodostojne nisu potvrđene. Niti su ih policajci smatrali ozbiljnim. Uz sve što se u Srbiji događalo tih godina, rešavanje Ašaninove likvidacije nije bilo prioritet. Ili je, vrlo verovatno, okolnosti i detalje smaknuća trebalo ostaviti van zanimanja javnosti i ažurnijeg policijskog angažovanja.Sa značajnim informacijama i iskustvom kojima je raspolagao, poznanstvima koje je održavao u zemlji i van nje, nesumnjivim uticajem u podzemlju, odbojnošću prema novim merilima patriotizma, pretnjom kakvu je predstavljao za potencijalne i stvarne neprijatelje, moguće i zbog nepoštovanja poslovnih dogovora - njegovo ubistvo je prošlo začuđujuće tiho. Bio je nepredvidiv i, što je nekima predstavljalo trn u oku, preveliki individualista u okolnostima kada je uniformnost postala uslov opstanka. Ašanin tome nije pridavao značaj, ponašao se lagodno, shodno pređašnjim navikama i, što pojedini navode kao važnu okolnost, vremenom sve agresivnije.

O njegovom ubistvu prvi je tek krajem 2011. govorio Milenko Lakić, član jedne od organizovanih kriminalnih bandi iz Republike Srpske, koga je policija BiH tri meseca tajno snimala dok je boravio u mostarskom pritvoru. Lakić je zatvorskom cimeru, s kojim je u ćeliji proveo nekoliko meseci, ispričao da je ubio Ratomira Spaića iz Istočnog Sarajeva, a da svi greše pošto misle da je naručilac neko iz Bosne.„Naručilac je iz Srbije. Spaić je platio da se ubije Darko Ašanin i zato je ubijen“, kazao je Lakić. U priznanju zatvorskom kolegi nije naveo zašto je Spaić platio da se likvidira Ašanin, niti je naveo ko je njemu dao novac da osveti Ašaninovo ubistvo.

Snimci s Lakićevim priznanjem pušteni su tokom suđenja kriminalnoj grupi kojoj je pripadao, optuženoj za više likvidacija. Lakić se, između ostalog, cimeru Mladenu pohvalio kako je slične „poslove“ radio i za Darka Šarića, Jocu Amsterdama, Ðoku i Zijada Turkovića, te o danima provedenim pod komandom bivšeg šefa JSO Milorada Ulemeka Legije.

„Nas je sve posle rata trebalo pobiti. Od nas su napravili 300 životinja... Svi su ljudi potencijalne ubice, ali ja sam naučio da ubijam. Znaš ti koja priča kruži? Ako je nekog nemoguće ubiti, onda zovi ili Kalinića, ili Lakića“, ispričao je cimeru, aludirajući na pripadnika „zemunskog klana“ Sretka Kalinića. Dve godine pre nego što se o Kalinićevim zverstvima išta znalo.

Drugi put, sasvim nezapaženo, Ašaninovo ubistvo pomenuo je Dejan Milenković Bagzi, zaštićeni svedok na suđenju za ubistvo premijera Srbije Zorana Ðinđića. Sećajući se pojedinosti u satima nakon što je Zvezdan Jovanović iz snajpera ispalio hitac u premijera Ðinđića, on je naveo da se Dušan Spasojević, vođa „zemunskog klana“, nervirao dok je gledao televiziju i nije bio siguran da je premijer usmrćen. „Rekao je: ‘Onaj pijani Zvezdan je opet promašio. ‘ Tad je viknuo da je Zvezdan i greškom ubio Darka Ašanina“, izjavio je Milenković.

Policajci koji su vodili „Sablju“ ne sećaju se ove Bagzijeve rečenice, niti vide bilo kakvu logičnu vezu između Jovanovića i Ašanina. Sredinom 1998. Zvezdan Jovanović je poslušni pripadnik JSO, u to vreme jedinice koja je pod ozbiljnim nadzorom DB, a vođe „zemunskog klana“ još se bave sitnim kriminalom i preprodajom tuđe droge. Eventualna uloga Zvezdana Jovanovića u smaknuću Ašanina mogla bi da se veže samo ukoliko se iza organizacije ubistva nalazio smrtonosni „interes države“ da ukloni neprijatnog svedoka.

„Istraga Ašaninovog ubistva uopšte nije ni vođena“, tvrdi policijski inspektor iz tog perioda. Iz vrha policije nisu stizali zahtevi da se na slučaju intenzivno radi, tako da se sve što je učinjeno zapravo svelo na konstatovanje materijalnih činjenica pronađenih na mestu ubistva. Ali, nije Ašaninovo ubistvo bilo jedino za koje se sa sigurnošću moglo reći da uočljivo ne pobuđuje zanimanje policije.

Inspektori su vadili slivnik u kupatilu osumnjičenog kad im je javljeno da je sobarica u sobi 331 našla telo u lokvi krvi

Hladnog jesenjeg jutra, 28. oktobra 1992. godine, inspektori odeljenja beogradske policije za krvne i seksualne delikte sklapali su mozaik stravičnog ubistva studentkinje medicine čije je raskomadano telo nađeno u kanalu u Dunavu, na potezu prema Pančevu.

Delove iskasapljenog leša ubica je spakovao u crne kese za đubre i bacio u reku. Sumnja je pala na njenog verenika, u čijem se stanu tog jutra tragalo za materijalnim dokazima.

Zbog načina na koji je ubica pokušao da se otarasi tela, inspektori su se usredsredili na kupatilo, sumnjajući da je leš isečen u kadi, iako na prvi pogled u toaletu ništa nije delovalo kao da se tu odigrao krvavi pir.

Dok su vadili slivnik, inspektorima je sa kanala Avala 5 motorolom javljeno da je u apartmanu u “Hajatu”, u lokvi krvi, nađeno beživotno telo.

Tog jutra sobarica je u apartmanu pronašla ubijenog Aleksandra Kneževića Kneleta.

Žestoki momak sa Voždovca, koji se smatrao tvorcem “dizel generacije”, ubijen je u sobi 331.

Inspektore koji su istraživali ubistvo studentkinje zamenile su kolege, a oni su se hitno odvezli na uviđaj u “Hajat”.

Tog dana čitale se samo čitulje

Kneževićevo telo pronašli su okrenuto licem ka podu, a na ogledalu, krvlju je bila ispisana poruka: “Broj 1”.

Čitulje Kneletu, kojih je u samo jednom broju „Politike“ bilo 162, bacile se u drugi plan sve teške događaje s početka teških devedesetih, ratove u Hrvatskoj i Bosni, politiku i tešku socijalnu priču.

Na sahranu na Topčiderskom groblju došlo je nekoliko hiljada ljudi.

Bilo je mnogo onih koji ga nisu poznavali, ali su hteli da svedoče ispraćaju predstavnika tog ludog vremena čija je životna filozofija glasila: „Bolje živeti jedan dan ko lav nego 100 godina ko miš.“

Ispraćen je uz zvuke pesme „Tiho noći“, u delu groblja gde su sahranjeni njegovi prijatelji Goran Vuković Majmun i Romeo Savić, ali je kasnije njegov otac Dušan Kenžević grob premestio na parcelu broj 24.

Rade Marković zna

Kneletov otac tvrdio je da je njegovog sina ubila država.

– Kad sam shvatio da policija ne može da pronađe ubicu, rešio sam da sam sprovedem istragu. Međutim, svako ko je mogao imati važnu informaciju o tome, pre ili kasnije, ili je ubijen ili je nestao – govorio je on.

U dokumentu tajnih službi navodi se da je policija znala ko je povukao oroz.

Navodi se i da je Radoslav Trlajić, zvani Bata Trlaja, ispričao da je Knele bio u sukobu sa Mišom Cvetinovićem zbog džipa koji je Knele oteo.

Goran Vuković je pokušao da ih pomiri, ali u tome nije uspeo.

Kneževićev otac govorio je da je njegov sin bio mnogo jak, mogao je da okupi mnogo ljudi, i da je zbog toga predstavljao opasnost, te da odgovor na pitanje ko mu je ubio sina može da da bivši načelnik DB Rade Marković.

Mnogi, međutim, veruju da se ključ njegovog ubistva krije u činjenici da je, iako isuviše mlad, posredno ušao u politiku.

Iza zatvorenih vrata

Prekretnica svih događaja u Beogradu bio je 9. mart 1991. godine, kada je došlo do okršaja pristalica SP, koje je vodio lider te stranke Vuk Drašković, i milicije.

Među onima koji su obezbeđivali Vuka dok je govorio okupljenoj masi ispred Spomenika knezu Mihailu i Narodnog pozorišta bili su Đorđe Božović Giška, Branisalv Matić Beli, ali i mladi Knele.

Inspektori beograske policije obavili su uviđaj ubistva „žestokog momka“ sa Voždovca, zatvorili vrata apartmana 331, iza kojih je ostala tajna ko je osoba koju je Knele pustio da uđe, ne sluteći da će u njega pucati.

Mnogi se slažu, samo neko koga je Knežević dobro poznavao.

Za razliku od ovog ubistva, samo nekoliko dana kasnije rešili su slučaj nasilne smrti studentkinje medicine.

Sa prikupljenim dokazima njen verenik je priznao da ju je ubio zbog ljubomore.

Španska policija uhapsila je Stefana Milojevića, sina nekadašnjeg fudbalera Gorana Milojevića i bratanca doskorašnjeg trenera Zvezde Vladana Milojevića i sumnjiči ga da je na čelu narko-klana.

Stefan Milojević je uhapšen prekjuče, a španska policija je, kako prenose mediji u toj državi, potvrdila da je uhapšen kao član španskog ogranka nasilne grupe bajkera "United Tribuns Nomads". Koliko je opasna ova bajkerska grupa svedoči to da ju je nemačka tajna služba proglasila državnom opasnošću.

U akciji je uhapšeno 12 osoba, i to na različitim lokacijama u Španiji - Palma de Majorki, Taragoni, Valensiji i Barseloni. Istovremeno je pretreseno 18 lokacija u tim gradovima. Prema navodima policije, uticaj kriminalne grupe je vrtoglavo porastao proteklih nekoliko godina, pa su zahvaljujući svojim vezama sa noćnim klubovima i bordelima na atraktivnim lokacijama, u kojima su pojedini članovi bande radili kao obezbeđenje, kontrolisali tržište narkotika.

Klan je izabrao Majorku za svoju bazu, ali su se ambiciozno širili i u Madridu. Barseloni, Đironi, Taragoni, Valensiji i na Tenerifama. Dodaje se da su mnogi bili ekstremno nasilni u sukobima sa protivničkim klanovima u borbi za prevlast, a čak su u to umešani bili i radikalni ultrasi Majorke.

Kako se Stefan, i sam bivši fudbaler, koji je posle okončanja fudbalske karijere postao MMA borac, našao na čelu ove kriminalne ogranizacije nije saopšteno.

Stefan je rođen u francuskom Brestu, čiji dres je tokom internacionalne karijere nosio njegov otac, ali je veći deo života proveo u Španiji. U mlađim danima i on je igrao fudbal, i to za beogradski Teleoptik, Košice, BSK Borču, Bežaniju. Poslednji klub čiji dres je nosio su Zlate Moravce, i to 2015. godine. Međutim, fudbalski teren i "bubamaru" zamenio je drugačijim interesovanjima.

- Lider i predsednik bajkerskog kluba je prethodno bio pod istragom zbog marihuane. Na svojim društvenim mrežama Stefan Milojević je pokazivao interesovanje za borilačke veštine, sve druge članove organizacije zvao je braćom - navode španski portali.

Španski ogranak "United Tribuns Nomads" ima podršku grupa iz Nemačke, Austrije, BiH, Bugarske, Danske, Francuske, Italije, Švajcarske, Tajlanda i iz Turske, i mnogi članovi su povezani sa organizovanim kriminalom.

Inače, Stefanov otac Goran Milojević je u Majorku došao u sezoni 1991/92. iz Meride, a prethodno je u Jugoslaviji igrao za Zvezdu i Partizan. Milojević stariji se posle igračke penzije nastanio u ovom delu Španije i postao je trener u Atletiko Baleares, pa je i sin veći deo života proveo u toj zemlji.

Stanković osuđen na devet godina zbog droge

Na Iberijskom poluostrvu i ranije su hapšeni srpski fudbaleri zbog povezanosti sa trgovinom narkoticima. Možda najpoznatije ime među onima kojima su stavljene lisice na ruke je Predrag Stanković, bivši defanzivac Crvene zvezde, koji je 2014. godine u Madridu osuđen na devet godina zatvorske kazne zbog švercovanja 950 kilograma kokaina, čija je vrednost na crnom tržištu procenjena na 32 miliona evra.

U pucnjavi u Novom Sadu ranjen je Goran Kovačević Goranac, a ubijen je njegov telohranitelj Uroš S. (27).

Ranjeni muškarac ima ozbiljan kriminalni dosije.

U pitanju je obračun kriminalaca. Posle pucnjave ubica je pobegao.

Policija je blokirala Novi Sad i u toku je potraga za njim. Goran Kovačević Goranac je bio vođa klana koji se bavio proizvodnjom i rasturanjem skanka u Vojvodini. Uhapšen je 2010. godine zajedno sa pripadnicima klana pošto je njihove radnje gotovo godinu dana intenzivno pratila Bezbednosno-informativna agencija.

Suočeni sa dokazima, deset od 11 članova Gorančeve bande priznalo je dela koja su im se stavljala na teret. Oni su prva grupa koja je sa tužilaštvom sklopila sporazum da im se oduzmu stanovi i kuće, kao i luksuzni automobili i da se pošalju u zatvor.

Na sedam i po godina robije osuđen je 2012. godine.

Među osuđenima bio je i Niko Uskoković, zvani Skole, koji je ranjen sa dva metka u ruku u sačekuši usred bela dana u januaru ove godine, u neposrednoj blizini Osnovne škole “Đura Daničić” u Novom Sadu.

Jedan muškarac je ubijen, a jedan ranjen u pucnjavi do koje je večeras došlo u novosadskom naselju Detelinara!

Portparol Hitne pomoći dr Zoran Krulj kaže da su na licu mesta konstatovali smrt dvadesetšestogodišnjaka. Muškarac (47) je zbrinut na licu mesta i u stabilnom stanju prevezen u Urgentni centar Kliničkog centra Vojvodine.

 

Do pucnjave je došlo u Cankarevoj ulici ispred broja osam oko 21.30 sati, prenosi 021.rs.

 

Na licu mesta su policija i hitna pomoć.

Nešto kasnije u toku večeri policija je pronašla izrešetani automobil na izlazu iz Novog Sada, kod Kanala DTD u pravcu Rumenke. Sumnja se da su vozači ovog automobila učestvovali u obračunu na Detelinari i da su na automobil pucali poginuli mladić i ranjeni muškarac kada su ih napali.

 

Prema rečima građana, začuo se rafal koji je zvučao kao da dolazi iz automatskog oružja. Svedoci javljaju i da je prethodno džip uleteo u dvorište zgrade i ispalio šest, sedam hitaca pre nego što je otišao.

Reporter 021.rs javlja i da je jedna osoba privedena.

Kristijan Krstić i Ksenija Fej Atilano Krstić kao i Marko Pavlović koji su zajedno sa još osam osoba, mahom iz Niša, osumnjičeni za digitalnu prevaru od 70 miliona evra, nisu se poslednji put javili Policijskoj upravi u Nišu pa se veruje da su u begu.

Međutim, njihov advokat Milan Petrović kaže da to što se nisu javljali ne mora da znači i da su pobegli. Njih jedanaestoro su bili u ekstradicionom pritvoru punih godinu dana, do 23. jula ove godine jer su njihovo izručenje tražile Sjedinjene američke države. Tog dana su pušteni da se brane sa slobode uz obavezu da se javljaju svakog ponedeljka i četvrtka u Policijsku upravu u Nišu. Kako to nisu učinili par poslednjih puta, smatra da su u bekstvu.

U dokumentu do koga smo dođli, navodi se da je od 23. jula naložena mera obaveznog javljanja za Marka Pavlovića, Kristijana Krstića i Kseniju Fej Atilano Krstić.

"Ovbaveštavamo vas da se gore navedena lica nisu javila nadležnoj policijskoj upravi u Nišu. Marko Pavlović se poslednji put javio 29. jula 2021. godine dok su se Kristijan Krstić i Ksenija Krstić javili 5. avgusta. Ostala lica koja po gore navedenom rešenju imaju ovbaveznu meru javljanja, uredno se javljaju", navodi se u ovom dokumentu.

Svih jedanaestoro su se žalili Sudu za ljudska prava u Strazburu koji je naložio da se mera neizručenja odloži za 29. septembar do kada bi država Srbija trebala da odgovori na neka pitanja.

- Advokati ne mogu da znaju da li se neko javlja ili ne javlja. Ne vidim logiku da beže. To ako se neko ne javlja ne znači da je pobegao. To da li neko postupa po meri ili ne, to proveravaju nadležne institucije, policija i sud. Lična je stvar i odgovornost čoveka kako će da postupi - rekao je advokat bračnog para Krstić, Milan Petrović.

Jedan od jedanaestoro osumnjičenih sa kojim smo  stupili u kontakt Nenad Mladenović, takođe kaže da nema logike da bilo ko sada beži.

- Taj bračni par ja ne poznajem, ali zaista nema logike da se sada bilo ko odluči za bekstvo. Sjedinjene Američke Države traže i moje izručenje. Ja sam osumnjičen da sam podstrekivao tu digitalnu prevaru, a ja nikakve veze nemam s tim, tvrdi Mladenović i dodaje:

- Ja sam imao firmu za hosting kao što postoji stotinu firmi u Srbiji koji to rade. Dakle, to je firma za prodaju domena i naloga. Te domene koje je moja firma otvarala je otvarala po zakonu bez pomisli da će mi to uništiti život. Kada čovek ili firma otvori domen u mojoj firmi, ja ne snosim odgovornost za njihove aktivnosti i ne proveravam da li je to na lažno ime ili ne. Važno je da ja nisam otvarao te domene i naloge ni na svoju firmu ni na svoje ime tako da uopšte ne vidim zašto sam osumnjičen kada nikakve veze s novcem nemam, sem što sam upao u dugove - kaže Nenad Mladenović.

Ovih jedanaestoro osumnjičenih koji se terete za digitalnu prevaru su navodno otvarali investicione portale preko kojih su većina Amerikanaca ulagala svoj novac, a onda su ti domeni gašeni, a novac je nestao. U pitanju je bilo 16 platformi.

Na zajedničkoj konferenciji SDT i Uprave policije Crne Gore koja je održana pre nekoliko dana, prezentovani su dokazi iz istraga pokrenutih protiv više kriminalnih grupa, uglavnom povezanih sa škaljarskim i kavačkim kriminalnim klanom.

Jednu od tih grupa bliskih škaljarskom klanu, čiji su organizatori iz ukrajinskog zatvora Stefan Đukić i Emil Tuzović, specijalni tužioci sumnjiče da su planirali likvidaciju glavnog specijalnog tužioca Milivoja Katnića, njegovog saradnika Saše Čađenovića, policajaca Zorana Lazovića, Petra Lazovića i Ivana Đokića, prebijanje sudije Biljane Uskoković, kao i "hapšenje" i ubistvo tri građanina. Sve ovo u cilju smene ljudi u sudu, a obezbedili su i milion evra mita za one koji bi ih zamenili i njih oslobodili krivičnih odgvoornosti za koje se terete.

Kriminalna grupa koju su prema tvrdnjama SDT formirali Đukić i Tuzović planirala je eksplozivom da raznese specijalnog tužioca Sašu Čađenovića kada izađe iz zgrade u kojoj stanuje, a GST Katnića hteli su da ubiju nadomak njegove kuće u Daljmu.

 

U rukama specijalnog tužioca Miroslava Turkovića brojni su dokazi prikupljeni putem međunarodne pravne pomoći - fotografije i poruke koje su članovi tog klana razmenjivali tokom opservacije tužioca, policajaca i sudije Uskoković Navodeći jasno koji je zadatak dodeljen svakom članu tog klana, Turković je precizirao da je zadatak Stefana Mićića bio da otme i ubije dvojicu Lazovića i Đokovića, a Milan Brajović zvani "Fitilj" bio zadužen da prati sudiju i tužioce, kao i da nabavlja eksploziv... Aleksandar Raičević pratio je Katnića.

Turković je kazao da je Zoran Perović, koji je u bekstvu, imao zaduženje da komunicira sa nosiocima najviših državnih funkcija u izvršnoj vlasti i ponudi im novac kako bi uticali na razrešenje i izbor nosilaca pravosudnih funkcija - sudija i tužilaca. On je po nalogu Đukića 9. decembra prošle godine stupio u kontakt sa tadašnjim generalnim sekretarom Vlade Božom Milonjićem, kom su navodno rekli da su spremni da daju milion eura da Baranina u Crnoj Gori oslobode optužbi za ubistvo Jovana Klisića.

 

"Cilj ove kriminalne organizacije je bio da za potrebe neidentifikovanih lica i za potrebe same kriminalne organizacije vrše likvidacije i teška ubistva na teritoriji Crne Gore na štetu policijskih službenika, specijalnog tužioca Čađenovića i glavnog specijalnog tužioca Katnića, ali i drugih lica, te da tako jeluju da se pripadnici te kriminalne organizacije, oslobode bilo koje krivične odgovornosti pred sudovima Crne Gore kroz nezakoniti uticaj na izvršnu vlast, a kroz prethodnu smenu tužilaca koji ih optužuju i gone za krivična dela”, rekao je Turković.

Pojasnio je da su pripadnici ove kriminalne organizacije u vršenju svojih aktivnosti koristili kriptovanu aplikaciju koja je služila za prikrivenu komunikaciju između njih, a koja je, kako je istakao, bila od izuzetnog značaja za funkcionisanje te kriminalne organizacije.

 

"Ispostavilo se da su presretanjem tih komunikacija nadležni državni organi došli do odgovarajućih dokaza koji upućuju na osnovanu sumnju da su izvršena predmetna krivična dela", kazao je Turković.

Među porukama koje je Đukić slao su i one da će ubiti Čađenovića i njegovog brata, da će ga "zalivaditi", kao i brojne uvrede. Jedna od poruka je i "da treba stisnuti Čađenovića" jer "nije lud da se zamera kada zna da odlazi i ostaje bez podrške, a zna dobro da smo kivni". Turković je rekao i da je Đukić podstrekivao članove te kriminalne grupe preko kriptovanih poruka da ubiju Katnića i Čađenovića.

"Treba ošegati i njega (Čađenovića) i glavnog specijalnog tužioca i sve policajce", piše u jednoj od poruka.

 

Turković je rekao da je Đukić poručivao i da su Katnić i Čađenović "gotovi čim ih smene", te da će Čađenovića ubiti i "zalivaditi". Upravo Đukić je, kazao je Turković, tražio da se sudija Uskoković "pošalje na oporavak", odnosno, da joj slome noge i ruke. Glavni specijalni tužilac Milivoje Katnić objasnio je i da su on, specijalni tužilac Saša Čađenović i bivši pomoćnik direktora policije Zoran Lazović trebalo da budu ubijeni u februaru.

Prikazane su i fotografije iz kojih se vidi da su pratili glavnog specijalnog tužioca (GST) Milivoja Katnića, ali i oružje i eksplozive koje su pripremali za likvidacije - pogledajte!

Bivši navijač Rada Bojan Hrvatin (38), budući svedok saradnik u procesu protiv klana Veljka Belivuka u tužilaštvu je priznao da je Gorana Veličkovića (33) Goksija, vođu navijačke grupe „Jang bojs“ odvezao koljačima pod nož i da je mirno gledao kad su ga na prepad savladali, vezali i ubacili u gepek pikapa.

Ispričao je da je svoju ulogu dželata odigrao predano do kraja i da je Goksiju stajao na nogama, dok se on grčevito otimao svojim krvnicima, a posle toga je u kafiću mirno sačekao da mu Marko Miljković Mesar pokaže fotografije iskasapljenog Goksija!

- Kada smo se dogovorili ko će raditi Goksija, meni je predat ključ od „smarta“, kojim sam ga odvezao u Ritopek da navodno od Nebojše Jankovića Hella kupi dva pištolja za 1.200 evra. U putu sam mu rekao da „smart“ ima dobar štek, da smo sigurni i da ću mu dati auto da odveze pištolje, a posle da mi ga vrati na dogovoreno mesto. To je sve sa moje strane bilo samo opuštanje. Kad smo izašli na autoput javio sam glasovnom porukom Marku Miljkoviću da smo krenuli. Miljković nas je čekao na isključenju za Vrčin, kod jedne prodavnice i pustio nas je da prođemo. Javio je ostalima da smo prošli i posle nekog vremena je krenuo za nama. Dogovor je bio da napravi blok na asfaltu, kad mi skrenemo, da niko ne može da siđe sa puta dok mi to radimo. Goksiju sam u putu rekao da idemo kod čoveka na njivu da pogleda pištolje, jer tamo navodno nešto radi. Nije znao kod koga idemo niti sam pominjao ime Nebojše Jankovića, već sam mu rekao da čovek ima nadimak Matori. On se oduševio kada je čuo da idemo na njivu: „U super, dobro je da ne idemo po gradu“, jer se pazio i čuvao. Kad smo skrenuli sa zemljanog puta u kukuruze, na dogovoreno mesto, pikap je bio okrenut gepekom prema prolazu. I ja sam se u rikverc uparkirao, jer je bio dogovor da mu ne ostavim mogućnost da može da beži, ako nešto posumnja. Kada smo izašli, čekali su nas Nebojša Janković Hell i Nemanja Đurić Tajson, koji se predstavljao navodno kao Jankovićev sinovac. Pozdravio sam se sa njima, govoreći: „Gde si Matori, kako si? A, ovo ti je sinovac kojeg si mi spominjao? Eto, taman da on nastavi posao, da preuzme ovo“. Matori je uzvratio: „Ja sam već mator...“, tako da je to bila neka normalna priča, radi opuštanja... Posle upoznavanja, Janković je otvorio tovarni deo pikapa u kojem je bila spljoštena crna kesa, da se ne vidi da u njoj ima nešto. Goksi je razmenio nekoliko reči sa Jankovićem oko pištolja, dok je uzimao svoje rukavice i počeo da ih navlači. Dok su to oni pričali, Tajson se već postavio u poziciju do mene i čekao je da ga ščepa. Kada je krenuo ka kesi da vidi pištolje, Tajson ga je ščepao desnom rukom oko vrata i levom napravio polugu, pritiskajući ga. Goksi je pokušao da se otme, ali nije mogao... - rekao je Hrvatin i dodao da je Janković viknuo „policija“, što je bio znak da Veljko Belivuk, Marko Miljković i Miloš Budimir krenu iz kukuruza, dok je Dejan Tešić bio na mestu vozača.

  

Neposredno posle ubistva Gorana Veličkovića, Miljković je, prema rečima Hrvatina, odmah počeo da piše kontaktima sa njegovog Skaja.

- Prvo je pisao Filipu Koraću... Ne znam kako se on zvao na Skaju, ali mi smo ga zvali „Zalizani“. Poslata mu je poruka: „Tik-tok, tik-tok, ovako ćeš i ti da završiš, navataćemo te. Tome je prethodila prepiska kao da Goksi piše sa njim, ali nas je on odmah posle prve ili druge poruke provalio. Onda mu je poslata slika, ona „Koraću pičko“, da mu se stavi do znanja jer je Goksi bio sa njim na vezi i prodavao je njegovu „koku“. Čekali smo, konkretno Miljković, jer je kod njega bio telefon da se vidi kada će poruka biti štiklirana. Čim smo videli, da je on tu poruku primio, mi smo je izbrisali, da Korać ne bi mogao da je sačuva - otkrio je Hrvatin posle nekoliko sati saslušavanja.

- Oni su izleteli uz povike: „Policija, policija“, imali su fantomke na glavama i lisice. On je već bio poklekao, Tajson ga je već oborio, onako do pola, ne skroz... Udaren je dva-tri puta u glavu, a ja sam onda počeo da se derem: „Šta mi to uradi, Matori? Otkud policija, šta je ovo?“ i pritom sam mu stajao na nogama. Toliko sam mogao, jer posle ranjavanaja ruke u nekoj prethodnoj tuči i skidanja gipsa, nisam imao snage... Tada mi je Belivuk mimikom pokazao da prestanem da vičem, da nas neko ne bi čuo. To je sve bilo brzinski. On je još i na zemlji naboden joj jednom-dvaput i bio je polusvestan. Kada su ga ubacili u pikapa, Tajson i ja smo se vratili u Beograd. Otišli smo do Katanićeve, parkirali auto i seli u jedan kafić, baš preko puta suda. Tu smo proveli 30-45 minuta i komentarisali smo da je sve super prošlo i da je uspelo. Ubrzo je Tajsonu javljeno da krenemo na stadion, pa smo „smarta“ parkirali u ulici, koja je paralelna sa Humskom. Posle nekih sat vremena tamo se pojavio Miljković i posle kraćeg razgovora nam je rekao: „Idem da rešim Goksija“. Dao mi Goksijev telefon, govoreći: „Mnogo poruka pristiže, nemoj ti ništa da pričaš, dok se ne vratim“. Ne znam da li je on pre toga pisao nekom, uglavnom Goksijev telefon je bio u njegovim rukama, što znači da im je prilikom mučenja dao šifu - prepričao je Hrvatin i otkrio da je sve detalje brutalnog ubistva Goksija saznao od Miljkovića.

 

- Posle sat i po - dva, Miljković se vratio u društvu Belivuka i rekao mi: „Rešen je Goksi“. To je bila njegova želja da reši Goksija, jer ga je baš mrzeo. Ispričao je da ga je Goksi iznenadio, jer se držao najbolje od svih do tada. Bio je, kako nam je rekao, hrabar i držao se mangupski do kraja. Kad je ušao kod njega, Goksi ga je čak pitao šta je sa mnom! Na to mu je Miljković odgovorio pitanjem: „Sa onom budalom?“. Goksi je uzvratio: „Nemojte njega, on nema nikakve veze, on je tek izašao iz zatvora“, na šta mu je Miljković uzvratio: „Jebi ga, u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu“ i on je to prihvatio, otkriva Glas javnosti.

 

Kada je video Miljkovića sa sekirom, pošto ga je rešio sekirom i kasnije mi ispričao da je bio precizan i da mu je trebao samo jedan udarac. Znao je šta mu se sprema, sam je legao, nisu ga ništa nameštali, čak je i glavu sam namestio! Miljković je rekao: „Dobro sam ga udario jedanput, nije bilo potrebe da ga udaram drugi put“, što znači da ga je odmah pogodio. Video sam da su se Miljković i Belivuk iz Ritopeka vratili sa Milošem Budimirom i Srđanom Lalićem. Kasnije, kada sam bio u kući i kada sam bolje upoznao prilike, saznao sam da Dejan Tešić zvani Fleš nikada nije prišao kući, osim što je dovozio. Vlade Draganić Boske, koliko sam kasnije upoznao prilike, uvek je bio u kući, tako da pretpostavljam da je i tada, a verovatno i Janković, kome se verovalo. Moram da se ogradim jer ne mogu da tvrdim da je Janković tada bio sa njima na Goksiju, moguće je da je ostao da pomaže u čišćenju i prosipanju, kako smo mi to zvali. Znam sigurno da su posao čišćenja uradili Lalić, Miloš Budimir i Draganić - naveo je Hrvatin i istakao da mu je Miljković posle svega pokazao fotografije iskasapljenog Goksija.

- Video sam sliku na kojoj je bilo korito puno isečenog mesa i Goksijeva izubijana glava. Pokazivali su mi još neke slike, na jednoj se videlo da je na Goksijevom telu krlju ispisano „Koraću pičko“, da je telo bilo bez glave. Uglavnom, bila mi je upečatljiva slika sa punim koritom... Nisam zagledao mnogo, ali sam pozitivno odreagovao no to. Kasnije sam video još neke slike, čak sam govorio Miljkoviću da ih ne čuva, ali je on voleo to da drži u telefonu, da ima, ne znam iz kojih razloga. Imao je čak i neke slike kontra grupe, koje su oni nama slali - rekao je Hrvatin na kraju iscrpnog svedočenja.

 

Hrvatin je ispričao da se prvi put sreo i upoznao sa Belivukom u junu 2020. godine, na rođendanu Miljkovićevog sina. - Za Belivuka sam znao iz priča od ranije i zbog dešavanja sa šina. (ubistvo Vlastimira Miloševića, kuma Marka Miljkovića) Nekada je bio „Radov“ navijač, a ja sam u nekim neformalnim razgovorima sa ljudima iz tog sveta rekao da sam ja 100 odsto išao na tu tribinu i da se njega ne sećam, da je on možda dolazio ranije. Znao sam još da je radio neko obezbeđenje kod istog čoveka koji je bio sa mnom u zatvoru. Tada ga, znači, upoznajem lično. Upoznavanje je bilo onako bratsko, zagrlili smo se... Mislim, znao je i on za mene, normalno, bio je obavešten o svemu – rekao je Hrvatin i ispričao da je tada odlučio da krene u posao sa Veljinim klanom.

- Pristao sam na saradnju sa poslovima sa drogom. Nikakve priče o ubistvima nije bilo, s tim što je ostao Trajko (Slavoljubom Trajkovićem (40), prijatelj Karađorđa Subotića), koji se spominjao kao problem, jer je Velji radio o glavi. Tada, na rođendanu, Miloš Budimir mi je preno da mu je Velja rekao: „Ništa sad, sa Trajkom stajemo. Sada su izbori, ne znamo da li će Stefanović da ostane ministar, ako ne ostane možemo svi da kupimo prnje i da letimo, da idemo iz ove zemlje“. Mene je nervirao Trajko zbog njegovih priča posle izlaska iz „Zabele“ da hoće navodno da me seče na komade. Znao sam da je pokvaren i podmukao, da može da pošalje nekog klinca da uradi bilo šta, možda da me prebije ili da puca, što je i meni igralo. Taman da se naslonim na to i šta bi bilo - bilo bi, ali smo tada odustali od toga. Međutim, ja sam nastavio da se raspitujem za Trajka, sa svoje strane, da budem spreman, jer sam znao da će doći priča... - ispričao je Hrvatin.

Smail Šikalo, član narko kartela Tito i Dino, koji je u Peruu pao sa 900 kilograma kokaina, vratio se u Bosnu i Hercegovinu, saznaje Istraga.ba.

"On je na teritoriju Bosne i Hercegovine ušao 25. juna ove godine”, kazao je izvor portala iz policijskih struktura. U Graničnoj policiji BiH, zbog zaštite ličnih podataka, nisu mogli da potvrde da je Šikalo ušao u BiH.

“U vezi sa Vašim zahtevom o prelasku državne granice osobe Š.S., obaveštavam Vas da radi zaštite ličnih podataka ne možemo dati informaciju o prelasku granice navedene osobe, ali ono što Vam mogu reći je da, do ovog trenutka (od perioda koji navodite da je osoba navodno ušla u BiH) za istim nije bila raspisana potraga”, kazala je za Istraga.ba Franka Vican, službenica za odnose s javnošću u Graničnoj policiji BiH.

Krajem januara ove godine, Šikalo je, uz mere zabrane, pušten iz zatvora u Peruu što je izazvalo skandal u toj zemlji. Naime, 15. jaunuara ove godine sudija Luis Perez Leon iz La Libertada odlučio je da izmeni odluku o određivanju pritvora te da Šikala pusti na slobodu. Tom prilikom mu je izrečena i mera zabrane napuštanja države. Zbog sumnje na korupciju, Kancelarija za kontrolu prekršaja (OCMA) sprovela je internu istragu te je 28. januara saopšteno da su “utvrđene nepravilnosti u presudi sudije Luisa Alejandra Pereza Leona”.

Peruanski list El Comercio objavio je tada da je sudija suspendovan na šest meseci. Šefica OCMA -e, Mariem De La Rosa Bedrinana, saopštila je da je nakon ocene sudskog spisa došla do zaključka da je sudija Perez u januaru ove godine doneo kontradiktornu i nepravilnu odluku.

Policajac koji je vodio istragu u tom predmetu kazao je tada za peruanske medije da je sudiju Pereza Lenona trebalo otpustiti jer je upropastio rad njegove jedinice Orion koja je tri godine pratila i nadzirala Smaila Šikala.

Otkako je Šikalo sredinom januara napusto zatvor, u toj mu se državi gubi svaki trag. Advokat Smaila Šikala obavezao se da će dati sudu adresu na kojoj će osumnjičeni boraviti. Međutim, ta adresa nije data.

“Tražili smo ga ispod svakog kamena, ali ga nema. Mora da je van države”, kazao je krajem januara policijski izvor iz Perua.

I bio je u pravu. Smail Šikalo od kraja juna nalazi se u Bosni i Hercegovini, tvrdi portal. On je 7. januara 2019. godine uhapšen u Peruu u gradu Trujiljo kada je tamošnja policija zaplenila 800 paketa kokaina hidrohlorida.

Osim Šikala, uhapšen je i jedan državljanin Perua. Paketi kokaina nosili su oznaku BH, a pošiljka je morskim putem trebalo da bude prebačena do Evrope, odnosno Holandije.

Nedugo nakon toga policija je uhapsila još tri osobe koje su bile povezane sa Šikalom te je zaplenjeno dodatnih 400 kilograma kokaina, dok je Flavio Abanto u čijoj je kući živio Šikalo pobegao policiji. Tada je saopšteno da je ova grupa u Evropu nameravala da prebaci ukupno 1,3 tone kokaina.

Dve godine pre bh. državljanina Šikala, u Peruu je uhapšen njegov komšija i poznanik iz Sarajeva David Cufaj. On je nameravao, kakko navodi portal, skoro dve tone kokaina prebaciti u Evropu.

U januaru 2020. godine osuđen je na 17 godina zatvora. U presudi je navedeno da je kokain nameravao da prebaci za osobu po nadimku “Tito” koja je finansijer krijumčarenja kokaina iz Južne Amerike u Evropu.

Tito je, podsećaju, nadimak Edina Gačanina, Sarajlije koji je godinama živeo u Holandiji gde je stvorio moćni kartel poznat kao Tito i Dino. Gačanin je poslednih godina živeo u Dubaiju gde mu je blizak saradnik bio i šef italijanske Kamore Rafaele Imperijale koji je uhapšen početkom avgusta u tom gradu.

Prema informacijama Istrage, Gačanin je ovog leta veći deo svojih pratilaca vratio u Bosnu i Hercegovinu. U pitanju su, uglavnom, bivši pripadnici Specijalne jedinice Federalne uprave policije koji su ga pratili kada je u septembru 2016. godine boravio u Sarajevu. Tako danas veći deo bh. saradnika Edina Gačanina Tita slobodno živi u Sarajevu.

Strana 4 od 44

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji