Kriminal

Kriminal (600)

Poslednja decenija proslog i prve godine novog milenijuma, izmedju ostalog, ostace upamceni i po tome sto su brojne mlade, lepe i uspesne pevacice za svoje mladice, cesto i muzeve, birale takozvane zestoke momke, od kojih su mnogi tragicno zavrsili, sto kao kriminalci u sukobu sa zakonom, sto u medjusobnim obracunima kriminalnih bandi i mafijaskih klanova.
Devojke koje su, kako narod kaze, mogle da biraju momke i po bogatstvu i statusu (nekada su njihova prva ciljna grupa bili politicari, fudbaleri, direktori i umetnici), u vreme opste kriminalizacije drustva ipak su najcesce zavrsavale u zagrljaju opasnih momaka. Da stvar bude jos cudnija, u takve veze uletale su na sopstvenu inicijativu. Obicno se mislilo da je Zeljko Raznatovic Arkan bio taj koji je silom osvojio Svetlanu Cecu Velickovic, ali sva kasnija svedocenja njima bliskih ljudi (a i Ceca je to priznala jednom prilikom) govore da je ona imala inicijativu za pocetak njihove veze, pa i za kasniji brak. Slicno su se ponasale i neke njene mladje koleginice, koje su poznanstva sa zestokim momcima same inicirale, pozivajuci ih u svoje drustvo.

Imidz hrabrog, odvaznog i nedodirljivog, a finasijski dobro potkovanog, koji su imali zestoki momci, svakoj pevacici koja je bila s njima u vezi i te kako je prijao. Takav je slucaj i sa Gocom Bozinovskom, za koju se, medjutim, zna da je svoje najvece estradne uspehe postigla tek kad vise nije zivela sa Zoranom Sijanom, smatranog za vodju surcinskog klana. Ali, bolji poznavaoci estradnih desavanja tvrde da je upravo Sijan   „kesirao" 30.000 maraka da bi Goca za Grand snimila plocu Okovi, kojom je postigla najvecu popularnost.- Zoranu sam bila najbolja zena na svetu. Posle te ljubavi nikome se vise necu kompletno predati, niti ziveti i misliti kako drugi smatraju da treba, vec samo onako kako ja osecam - izjavila je jednom prilikom Bozinovska, koja je autoru ovog teksta, mesec dana pre nego sto ce Sijan biti ubijen, rekla da je Zoran prema njoj u to vreme bio bolji nego kada su ziveli zajedno, navodeci, izmedju ostalog, da zajedno s njihovo dvoje dece cesto izlaze na ruckove. U to vreme Sijan je ziveo sa drugom zenom, a neposredno pre nego sto ce, 27. novembra 1999. godine, biti ubijen, sa njom je dobio dete. Nekoliko meseci kasnije u Sijanovu kucu u Surcinu vratila se Bozinovska i postala gazdarica svega sto je ostalo iza bivseg reprezentativca u kik-boksu i najzesceg Surcinca.

Ceca Raznatovic takodje je ostala sa dvoje dece (sin i kcerka) u velelepnoj kuci u kojoj je zivela sa Zeljkom Raznatovicem Arkanom sve do njegovog ubistva. Posle odredjenog perioda u kome se nije pojavljivala u javnosti, snimila je novi CD, odrzala koncert na Marakani i nekoliko drugih nastupa po Evropi, ali je istovremeno i preuzela vecinu poslova bivseg supruga. Zvanicno nije bila u vezi ni sa jednim muskarcem, ali su sve glasnije pricalo o njenoj bliskosti sa Miloradom Lukovicem Legijom. Poznanstvo i druzenje sa pripadnicima zemunskog klana doveli su i do pretresa njene kuce i hapsenja zbog velikih kolicina oruzja pronadjenih u specijalnom bunkeru i sumnje da je saradjivala sa zemunskim kriminalnim klanom. Sta je sve u pitanju, pokazace istrazni postupak koji je u toku.

Zoran Davidovic Canda, koji je bio u vezi sa Jelenom Karleusom, ubijen je 23. marta 2000. godine, prilikom povrataka iz Novog Sada, sa sahrane Branislava Lainovica Dugog, jos jednog od zestokih momaka. Sa Candom je u automobilu „audi A8" ubijen i njegov drug Ivan Stojanovic. Prema kasnijim svedocenjima, Jelena Karleusa je htela da ide sa svojim momkom na sahranu u Novi Sad, ali joj on nije dozvolio.
Dok nije vidjen sa Jelenom, za Candu je znao mali broj ljudi. Njih dvoje su, inace, neposredno pred Candino ubistvo najavljivali i mogucnost skorog vencanja, ali su ubice osujetile te planove.

I pre i posle ova tri, moze se reci najpoznatija para kada su u pitanju veze zestokih momaka i pevacica, mnoge estradne zvezde, ali i sportistkinje, manekenke, zvanicne i nezvanicne misice i TV-voditeljke zabavljale su se sa opasnim momcima. U to vreme statusni simbol bili su dzip i pistolj, a ne knjiga i kompjuter. Mnoge devojke ulazile su u taj svet bez obzira na opasnosti koje je nosio sa sobom. Tako je, recimo, novinarka Maja Pavic ubijena zajedno sa svojim prijateljem Radetom Caldovicem Centom, 15. februara 1997. godine, ispred Kluba knjizevnika u Francuskoj ulici, u Beogradu. Pretpostavlja se  da je Centin ubica „morao" da ubije i Maju jer ga je ona ,verovatno, videla kada je prilazio automobilu i pucao u Caldovica.
Jelena Kurtovic, bivsa nezvanicna mis Jugoslavije, prosla je bolje kada je ispred hotela Palas, 1995. godine, ubijen njen prijatelj Dragan Popovic Dadilja. Ona je tom prilikom samo lakse ranjena.
O mnogim drugim ljubavnim vezama pevacica i momaka koji nisu prezali od kriminalnih radnji suskalo se svih ovih godina, ali o tome „nije bilo zdravo" pisati.



Navodeci sta je povezivalo predstavnike estrade i kriminala, Danijela Maric, lekar u Institutu za psihijatriju Klinickog centra Srbije i asistent na Medicinskom fakultetu na predmetu medicinska etika, na prvo mesto stavlja egzibicionizam, odnosno zelju za pokazivanjem i jedne i druge grupacije ljudi:
- Ta egzibicionisticka crta ih medjusobno privlaci, to im je zajednicko, kao i novac, koji poseduje i jedna i druga grupacija. Atraktivna pevacica trazi sebi slicnog atraktivnog partnera drzeci se starog principa: slican se slicnom raduje, koji, u stvari, odgovara narodnoj poslovici „Para se na paru lepi". Tako se oni, posto jednima treba zastita, pare i moc, a drugima imidz i popularnost, uklapaju kao kljuc i brava. Teza da se slican slicnome raduje potvrdjuje se i time da imaju isti jezik sporazumevanja, slican mentalni sklop, bitne su im slicne stvari, tako da se radi o prakticno najprirodnijem spoju.
Prema dr Jovanu Maricu, profesoru psihijatrije na Medicinskom fakultetu i direktoru Instituta za psihijatriju Klinickog centra Srbije, ima jos nekoliko motiva koji su vezivali ili vezuju pevacice i takozvane zestoke momke. To su obrazovna slicnost, novac, zastita i seksualna privlacnost:
- Obe grupacije najcesce su obrazovane do nivoa zavrsene srednje skole, sto znaci da im je nivo komunikacije istovetan. Sto se novca tice, sigurno da je on potreban pevacicama da bi uspele, snimale ploce, putovale, kupovale skupu garderobu, a pretpostavka je da zestoki momci, koji se najcesce bave nedozvoljenim radnjama, imaju pare. Pevacice na taj nacin postaju ono sto se posprdno zove - sponzoruse. Treca vazna stvar jeste fenomen zastite, gde zestoki momci, odnosno kriminalci, mogu da imaju svoju ulogu u tom estradnom svetu, u kojem vlada princip Homo homini lupus (covek je coveku vuk) i gde je prisutna zestoka konkurencija, zloba, ogovaranja, napadi, pretnje. Tako pevacice cak i osecaju potrebu da ih zastiti neko ko je mocan, vodja nekog klana i slicno. Taj faktor u vremenu u kome zivimo nikako nije zanemarljiv. U stvari, on igra vrlo vaznu ulogu. Na kraju, ali ne na poslednjem mestu po znacaju, jeste i cinjenica da su zestoki momci u fizickom smislu vecinom privlacni devojkama, imaju sve osobine pravog muskarca, nabildovani su, deluju impozantno, osisani na kratko, sto je prototip maco mena koji je privlacan zenama.

Pevacice su ulazile u veze sa takozvanim zestokim momcima i pored cinjenice sto verovatno znaju da, zbog aktivnosti kojima se bave, oni mogu tragicno da zavrse. Milan Nikolic, medjutim, ne veruje da su znale, ili da su o tome razmisljale:

- Bila su ovo smutna vremena i nikad se ne zna dokle ce nesto da traje. Koliko do juce, dok nije pocelo rasciscavanje sa organizovanim kriminalom, neki od njih bili su uvereni da ce tako zauvek biti i da ce raditi sve sto su i do tada radili. Nije bilo znakova da ce uslediti odlucna akcija da se to zlo dokrajci, tim pre sto je to trajalo 12-13 godina, a mozda i duze. Neki od njih su i ranije bili aktivni, ali su tek u Milosevicevo vreme uspeli da povezu svoju kriminalnu delatnost sa tzv. rodoljubivom aktivnoscu, pa onda i sa nekim vezama u policiji i sudstvu, i onda su se zaista osecali zasticeni, kao polubogovi. Otuda nije ni cudno sto su pevacice ili druge lepotice „upadale" u njihovu pricu i opijajuci osecaj moci.

Džej Ramadanovski, Oliver Mandić i Toni Montano bili su Arkanova estradna trojka i glavna podrška u kampanji koju je poveo za mesto u Vladi Srbije kada je odnovao Stranku srpskog jedinstva. Džej ne želi mnogo o tome da priča.

- Ja sam Dorćolac, bivši sitni kriminalac, džeparoš i šibicar, tako da mi nije nikada bilo teško da se družim i razumem krimose. Družio sam se sa njima, pevao im, ali mi nije na pamet padalo da muvam drogu i nosim pištolj.

Džej ipak retko pominje rođaka Isu Leru, poznatijeg kao Džamba, koga su Arkanovi ljudi pretuki u kockarnici palate Beograd, i koji je posle toga nestao. Šuškalo se da zbog toga Džej nije smeo da odbije ni jedan Arkanov poziv i poslovnu ponudu.

Pevač Oliver Mandić i danas se hvali da je bio pripadnik Arkanove garde u ratu, bio je intendant i slikao se u maskirnoj uniformi gde god je stigao. I njegov kolega Toni Montano obukao je rado uniformu dobrovoljačke garde. Toni je pre rata odbio da služi JNA i zbog toga odležao neko vreme u zatvoru, ali je, kako kaže, kao pripadnik "A garde" dokazao da je rodoljub i patriota. Minimaks kaže da je Toni Montano odbio da bude gost u njegovoj emisiji zato što je u žalosti zbog Arkanove smrti. Oliver Mandić, Toni Montano i Dušan Prelević poznavali su Arkana još iz rane mladosti i bili su prijatelji. Kada je počeo rat u Hrvatskoj, sva trojica su pristupila Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, poznatijoj kao "Tigrovi". Oliver Mandić je u "Tigrovima" obavljao dužnost intendanta - bio je zadužen za nabavku cigareta i ostalih potrepština. Rok kritičar Petar Janjatović priseća se da je pre nekoliko godina, na ceremoniji dodele nagrada na MESAM-u, Mandić izražavao zahvalnost svom kumu Arkanu. "U to vreme, Toni Montano i on šepurili su se po čitavoj Srbiji kao manekeni, i slikali se u uniformi gde god su stigli. Toni Montano je čak pretio nekim ljudima pozivajući se na Arkana, svog velikog zaštitnika." Toni Montano je napisao muziku i tekst za himnu fudbalskog kluba "Obilić". Mandićevi saradnici govore da poznanstvo sa Arkanom datira još iz doba detinjstva (obojica su bili deca vojnih lica i stanovali su u istom kraju), kao i da je Oliver bio dobar drug sa Cecom - pisao je muziku za neke njene pesme i učio je da peva. Olivera nismo uspeli da pronađemo pošto je on danas zauzet poslovni čovek, vlasnik nekoliko ka?ća u Beogradu.

Željko Ražnatović Arkan ušao je u svet estrade 11. oktobra 1993. godine, kada je na proslavi dana Srpske dobrovoljačke grade u Erdutu upoznao svoju buduću ženu Cecu. Zapala mu je za oko kao najlepša pevačica i odmah je, na licu mesta, želeo da se uveri da je buduća majka njegove dece ispravna. (Arkan je bio zakleti nepušac i antialkoholičar.) "On je na početku našeg poznanstva imao ozbiljan razgovor sa mnom, čak je zagledao moje ruke, zavrtao rukave kako bi se uverio da nema tragova igala, jer se pričalo da se drogiram...", opisivala je Ceca svojevremeno njihov susret. "Mladenci iz snova", kako su ih nazivali ženski magazini, venčali su se 19. februara 1995. godine pred kamerama televizije Pink koja je direktno prenosila ceremoniju, i postali najpopularniji bračni par u Srbiji posle Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Cecina karijera je od tada krenula da se odvija vrtoglavom brzinom: koncerti, neverovatni honorari, spotovi, novi imidž, sve bolji i bolji tekstovi... Marina Tucaković, tekstopisac i bliska Cecina prijateljica, napisala je stihove za neke od njenih najpopularnijih pesama. Kaže za "Vreme" da se Arkan nije mešao u estradne poslove, osim što je podržavao i bodrio svoju ženu. "Jako mi je teško zbog njegove smrti, kao i celoj zemlji. Arkan je bio dobar čovek." Marina navodi da je on veoma poštovao estradne umetnike, vodio ih svuda po Srbiji u okviru kampanje za svoju stranku, a posebno je voleo trubače. "Ceca je, što je i normalno, sve radila u dogovoru sa svojim mužem", kaže Marina Tucaković, i ograđuje se od daljih pitanja tvrdeći da nije upoznata sa Arkanovim delovanjem na estradi.

UBISTVO generala Milana Nedića bila je jedna od prvih likvidacija jugoslovenskih i srpskih begunaca, koje je Udba ili kidnapovala i dovodila u Jugoslaviju ili ubijala u inostranstvu. Posle likvidacije Ive Protulipac 1946. u Italiji, Služba državne bezbednosti je po naređenju iz političkog vrha zemlje, šezdesetih, počela gotovo masovno da ubija emigrante po svetu.

U Službi državne bezbednosti Uprava za emigraciju je od 1966. vodila brigu o antikomunističkoj delatnosti naših ljudi u inostranstvu, a likvidacije su organizovale federalna i republičke tajne službe preko svojih profesionalnih ubica. Usluge su se dobro plaćale oprostom robije, dodelom stana i plate, fiktivnim zaposlenjem tajnih likvidatora koji nisu bili iz redova Državne bezbednosti. A kada bi saradnik zasmetao službi, ona bi ga uz pomoć novih likvidatora ubila.

Državne ubice su bile zaštićene lažnim imenima i dokumentima. Imale su svoj dosije u tajnoj službi i potpisane izjave o lojalnosti i čuvanju državne tajne. Zanimljiv je slučaj jednog lekara koji je ubijao za tajnu službu da bi posle obavljenog posla ponovo oblačio beli mantil i lečio pacijente. Njegovo ime je skrivano i nalazimo ga u dosijeima tajne policije pod pseudonimom Doktor. 

Doktor je živeo negde u zapadnoj Evropi (nije poznato), a za potrebe Državne bezbednosti, znao je da vikendom krene i put Norveške, Australije ili Južne Amerike. U tajnim beleškama se spominje put Doktora, koji je u petak krenuo ka Argentini, u subotu izvršio užasnu egzekuciju postavljanjem kilograma plastičnog eksploziva u spavaću sobu žrtve, da bi se u nedelju vratio svojoj kući gde su ga čekali žena i dete. Bio je priznat u društvu i veliki dobrotvor. Ali ko je Doktor zaista?

Sin priznatog pukovnika vojske Jugoslavije, odrastao uz svu strogoću svog oca. U jednoj bezazlenoj trci kolima, pregazio je devojku od 14 godina na pešačkom prelazu. Tada je već bio na trećoj godini medicine. Služba je bila spremna i brzo je pripremila plan. Omogućila mu je da nesmetano završi fakultet i dobije diplomu, a zatim ga progurala i zaposlila u zapadnoj Evropi. Tako je dobila perfektnu mašinu za ubijanje na koju niko neće posumnjati. A u slučaju da se predomisli, za svaki slučaj, služba je držala na oku njegovu majku i dosta mladju sestru.

U dosijeima tajne policije spominje se i ubistvo albanskog emigranta koji je svoje skrovište potražio u Holandiji. Doktor ga je ubio iglom za ušivanje koju vojnici nose u džepu od košulja. Dok su se vozili gradskim prevozom, doktor je sačekao pogodnu priliku da uđu u jedan tunel, iz usta je izvadio iglu nalik onima kojima zašivamo rupe kada progorimo jaknu, zario jednim pokretom je za vrat albancu sa Kosova koji je skupljao dobrotovorne donacije za njihovu borbu. Doktor je znao u koju tačku da pogodi kako bi bilo smrtnih posledica. 

Smatra se da je Doktor ubio više od 20 emigranata tadašnje Jugoslavije, Suparničke brigade emigranata su pokušale da ga smaknu više puta, postavljane su mu i zasede, međutim najveći problem za njih je bio taj što niko nije znao kako on zaista izgleda. Njegov celokupan identitet je bio skriven i njegovo pravo ime bilo je poznato samo vrhu službe. Jednog emigranta je ubio sa 54 uboda nožem. Međutim, sa njim je bila i njegova ćerka, koju je takođe iskasapio. 

Međutim, poslednji put, Doktor je trebao da likvidira jednog od vođa četničke emigracije u Nemačkoj. Nije imao dosta vremena. Voz mu je polazio nazad za samo nekoliko časova od trenutka kada je treba da izvrši egzekuciju. Plan je bio da ga prigušivač zaštiti od buke koju bi izazvao pucnjavom. Pratio je dešavanja prethodnog dana i uvideo da žrtva treba da bude sledećeg dana na kontroli kod doktora zbog problema sa vidom. Kao vrsni doktor, obukao je beli mantil, ušao na kliniku i pretvarao se da je kolega. Otvorio je vrata ordinacije i pucao tri puta.

Na mestu mrtvi su pali doktor i medicinska sestra koji su se tu slučajno našli. Pogrešio je broj ordinacije i žrtva nije bila u njoj. Napraivo je najveću grešku, nije odmah krenuo da beži. Iz susedne ordinacije su se otvorila vrata i žrtva i on su se gledali oči u oči nekoliko sekundi. Pokušao je da puca, međutim neprijatelj se bacio nazad u ordinaciju. Tada su već naišli hodnikom doktori i neki pacijenti. Svi su ga videli. Krenuo je da beži i uspeo je da se vrati u hotel.

Međutim, emigracija se brzo organizovala i posredstvom jednog četnika koji je radio u tom hotelu, napravili su mu zasedu. Odveden je u nepoznatom pravcu. Njegovo telo je pronađeno iskasapljeno, sa preko 300 uboda nožem, odsečenim prstima na nogama i denoj ruci. Očigledno mučen, nestao je najveći agent državne bezbednosti. Tito je lično naložio da se svaka informacija o Doktoru izbriše iz svih spisa i dokumenata. Doktro nikada nije postojao.

U subotu 15. januara, u 17:05 sati, u holu hotela "Interkontinental" u Beogradu došlo je do pucnjave u kojoj je na licu mesta smrtno stradalo jedno lice, Milenko Mandić zvani Manda, poslovni čovek iz Beograda, dok su barem dva lica teško povređena: Željko Ražnatović zvani Arkan, poslastičar iz Beograda, i Dragan Garić, radnik Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova. Ražnatović i Garić preminuli su ubrzo u Urgentnom centru u Beogradu od posledica zadobijenih povreda. Sudeći po izjavama očevidaca, barem jedno neidentifikovano lice otvorilo je vatru iz vatrenog oružja na njih dok su išli pored recepcije ka izlazu iz hotela. Počinilac - ili počinioci - napustili su lice mesta u gužvi koja je nastala. Policija je blokirala lice mesta, ali i Urgentni centar, i preduzela uobičajene radnje.

Tako je umro Željko Ražnatović Arkan.

Čim se vest proširila - uz zbunjeno ćutanje režimskih i režimu bliskih medija - počela su neizbežna nagađanja. Jedni su se setili pokojnikovog vojevanja po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1990. nadalje i na krvav trag koji je za njim i njegovim vojnicima tamo ostao; drugi su ukazivali na pokojnikove brojne i raznovrsne poslovne poduhvate u kojima je stao u tanjir mnogim ljudima, od kojih su neki i opasni; treći su podsetili na niz nasilnih zločina sa kojima je pokojnikovo ime bilo ovako ili onako povezano, u bližoj i daljoj prošlosti; četvrti su pomenuli izjavu predsednika Republike Slobodana Miloševića u jednom intervjuu pre neku godinu, da je Arkan "njegov najveći neprijatelj", povezavši to sa konfliktima interesa između pokojnika i Marka Miloševića, a na temu nekakvog monopola na uvoz tečnih goriva; peti kažu da je Haški sud bio jako zainteresovan za pokojnikovu ličnost i informacije kojima je mogao raspolagati, pa i da je na tu temu bilo i nekih kontakata.

Stari i iskusni beogradski gangsteri, koji su svoje poštovanja dostojne godine dočekali upravo zato što su bili pametni samo su slegli ramenima: lepo oni godinama govore da će se ovo desiti, da je čoveku istekao rok trajanja, da je davno trebalo da pretvori sve što ima u gotovinu, pa makar i po 50 pfeniga za marku, i da se ukloni negde gde Interpol i Hag ne zalaze i gde se može srećno živeti do prirodne smrti krckajući dva-tri miliona maraka...

Pohlepa; pohlepa, sujeta i ambicija, kažu oni; uobičajeni uzrok smrti u tom poslu. Svoju dugu i uspešnu karijeru u tom poslu Željko Ražnatović (1952, Brežice, Slovenija) započeo je sa dna: kao klinac je krajem šezdesetih godina otimao ženama tašne u Tašmajdanskom parku, a jurio ga je - kažu - mlađani pozornik Radovan Stojičić Badža, kome je to bio jedan od prvih sektora. Uhvaćen u povratu, mladi Željko 1969. dobija prvo tri godine, pa još šest meseci u maloletničkom zatvoru. Otac Veljko, pukovnik JNA, i majka Slavka nisu bili srećni zbog toga; još manje kada se Željko uputio u Evropu da tamo okuša lopovsku sreću. Snažan, okretan i hrabar, nadaren specifičnom pameću za taj posao, krenuo je u niz pljački banaka i draguljarskih radnji po Italiji i severnoj Evropi. U Švedskoj - koju je vazda voleo - ostao je zapamćen kao "razbojnik s ružom": ušao bi u banku sa cvetom u ruci i pištoljem u drugoj i lepo zamolio blagajnicu da mu isprazni novac u kesu; ostavio bi joj cvet i udaljio bi se. Za samo četiri meseca izvršio je osamnaest pljački u Švedskoj i digao nekih 87.000 kruna, poprilične pare u ta doba. Bio je veoma vešt sa lažnim dokumentima i koristio je desetke lažnih imena, od kojih je jedno, Arkan, sa falsifikovanog turskog pasoša, ostalo. Kad mu je u Švedskoj prigustilo, prelazi u Belgiju, gde odmah 1975. pada prilikom pokušaja pljačke i dobija deset godina zatvora. Posle četiri godine beži iz zatvora, pljačka i dalje, ali ga hapse u Holandiji, gde dobija sedam godina. Posle devet meseci beži i iz holandskog zatvora. Ponovo pada 1981. u Frankfurtu, ranjen prilikom pljačke zlatarske radnje, ali beži iz bolnice i vraća se u Jugoslaviju.

Novembra 1983. dolazi u Beogradu do incidenta koji baca sasvim drugačije svetlo na Arkanovu buduću karijeru, ali i na deo prethodne. Dva neobaveštena milicionara iz Desete stanice milicije Palilula postavljaju Arkanu zasedu kod njegove majke Slavke, u Ulici 27. marta, nije jasno zbog čega. Ražnatović ih iznenađuje, naoružan sa dva revolvera kalibra .357 magnum; jednog ranjava na licu mesta, a drugog nasred ulice gde ga je pristigao. Na njihovu sreću, revolveri su bili punjeni municijom sa sačmom, mada je jedan od milicionara trajno ostao invalid. Na Ulici 27. marta, u trenutku kad je Arkan ustrelio u noge tog milicionara, na scenu slučajno nailazi patrola dežurne službe SUP-a Beograd i interveniše. Vođa patrole tvrdio je tada da je reč o "kolegi" koji se uredno legitimisao službenom legitimacijom Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove... Dva dana kasnije Arkan je pušten iz pritvora, a nikakve prijave nisu bile podnete. Tada je više likova iz beogradskog podzemlja izjavilo da je Arkan već "godinama" radio kao saradnik Uprave za jugoslovensku neprijateljsku emigraciju Službe državne bezbednosti Saveznog SUP-a. Njihovo tumačenje bilo je da je Arkanov otac Veljko, videvši da ima sina barabu, zamolio svog prijatelja Staneta Dolanca, tada saveznog sekretara za unutrašnje poslove, da se zainteresuje za malog i zaposli ga nekako. Arkan se, izgleda, uklopio u Dolančev dosta nekonvencionalni koncept borbe protiv neprijateljske emigracije: da ih je najbolje pobiti, to jest. Kasnije će se za Arkanom vući legende o tome da je za račun Službe pobio ove ili one, ali nikakvih ozbiljnih indicija, a kamoli dokaza u tom pravcu nije bilo nikada. Neki bivši pripadnici te službe dopuštaju da je mladi Ražnatović činio kurirske, tehničke i druge usluge u podršci akcijama Službe u inostranstvu, ali da je bio daleko od najvažnijih poslova. Sam Arkan je lukavo odbijao da potvrdi ili demantuje te priče, sve tajanstveno se smešeći. Tada se on po Beogradu motao u ružičastom "kadilaku" s tamnim staklima, bio viđan gde treba i uopšte hvatao ono mesto u društvu na kome će ga snaći smrt. U to doba on stiče obožavaoce u medijima i čaršiji, koji ga se ovih dana nešto iznenada ne sećaju. Tada je on bio misteriozni heroj, neki lokalni Oems Bond, sa aurom tajnog agenta koji po belom svetu brani domovinu Jugoslaviju. Dva naredna incidenta, međutim, potvrdila su te priče.

Prvo je krajem 1983. Arkan naneo težu telesnu povredu jednom građaninu s kojim se posvađao u liftu zgrade gde je radila ilegalna kockarnica, u Ulici Ive Lole Ribara: udario ga je revolverom i slomio mu ruku. Beogradska policija, već sita Arkana zbog one pucnjave, podnela je krivičnu prijavu. Na suđenju, upitan za zanimanje, Željko Ražnatović kaže "radnik Saveznog SUP-a"; javna tužba to pobija, pa sudija traži potvrdu iz SSUP-a. Odande stiže demanti, ali Arkan izvlači dokument po kome je kredit za adaptaciju svoje kuće u Ljutice Bogdana dobio upravo od Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove... Drugi incident desio se uskoro u Švedskoj: januara 1984. dva švedska policajca zaustavljaju sumnjivi "mercedes" sa četiri putnika, a posle provale u skladište jedne robne kuće kod Geteborga; jedan od putnika, identifikovan kao Željko Ražnatović, poteže pištolj i puca. Policajci su ranjeni, a ekipa ih je još i izgazila na zemlji i pobegla. Nekoliko dana kasnije nemačka policija zaustavlja po poternici iz Švedske to isto vozilo na granici sa Austrijom i hapsi Ražnatovića. On je kasnije pušten pod nepoznatim okolnostima, ali se u Beogradu smatralo da je reč bila o intervenciji Staneta Dolanca kod njegovih nemačkih kolega sa kojima je tada još imao dobre odnose i saradnju. Arkan se tada primiruje u Beogradu i vodi mirniji život, ne ističući se u javnosti kao ranije. Kažu da se tu i tamo kockao po principu ".357 je jači od četiri keca". Kada se 1989. polako javlja politički pluralizam, Arkan se upoznaje sa ministrom unutrašnjih poslova Srbije Radmilom Bogdanovićem po zvezdaškoj liniji. Zna se čiji je klub Zvezda bila i koliko je u čaršiji značilo biti blizak njenoj upravi. Pošto je Zvezdino navijačko pleme "Delije" bilo počelo da skreće po političkoj liniji u pravcu SPO-a i radikalstva, popularni čiča-Radmilo moli Arkana da tamo uvede red. On to i postiže veoma brzo, efikasnim metodama, u svom svojstvu vođe "Delija". U to vreme Arkan i Radmilo Bogdanović najbolji su prijatelji: ljube se i grle javno, na utakmicama, izlaze zajedno. Arkanova zvezda raste. Otvara poslastičarnicu u okviru svog imanja, na uglu Ljutice Bogdana i Sokobanjske, uz pomoć svojih zvezdaša. Tada se pričalo da je iza poslastičarnice bila i mala privatna kockarnica, specijalizovana za "šišanje ovaca". Prava prilika, međutim, otvara se 1990. kada Miloševićev režim donosi odluku da organizuje oružanu pobunu Srba u Hrvatskoj. Za buduće ratove ljudi kao Arkan bili su kao stvoreni. Tada nastaje i Srpska dobrovoljačka garda, formacija koju Arkan osniva u najužoj saradnji sa MUP-a Srbije i onim što će kasnije postati poznato kao "vojna linija" Miloševićevog režima. Tokom jednog izviđanja u Hrvatskoj, krajem novembra 1990, Arkana hapsi MUP Hrvatske.


U tom veoma čudnom incidentu učestvovala je zanimljiva ekipa: Željko Ražnatović Arkan, neki Dušan Bandić iz Beograda, neki Dušan Carić iz Dvora na Uni i Zoran Stevanović, lik iz beogradskog podzemlja. Ta ekipa vozila se Arkanovim terenskim vozilom iz Knina ka Beogradu, ali nekako baš preko Dvora na Uni, što nije sasvim usput. U Dvoru na Uni, kasno uveče, oni su se vozali okolo kao da su namerno hteli da budu primećeni. Konačno je naišla patrola policije MUP-a Hrvatske i zaustavila ih. U vozilu su imali više pištolja i ručnih bombi, kao i automate "Heckler und Koch" MP-5K, dakle oružje zabranjeno za civile. Navodno je jedan od saputnika krenuo da potegne oružje, ali ga je Arkan sprečio i predao se vođi patrole Gojku Galijašu bez otpora. Taj Galijaš je poznat po tome što se sredinom osamdesetih jedva izvukao od optužbe za ubistvo tokom zlostave u službi, ali je ostao u miliciji (danas je policajac negde u Bačkoj). Cela ekipa predata je nadležnom istražnom sudiji u Sisku, gde su saslušani. Tada - iz nekog razloga - Zagreb preuzima slučaj i tu nastaje jedan teško objašnjiv razvoj: Arkana i njegove - uostalom za dalju priču irelevantne - drugove tuže za pripremanje oružane pobune sa ciljem rušenja ustavnog poretka Republike Hrvatske, delo za koje je bilo jasno da se ne može dokazati, umesto da se zadrže na nošenju nedozvoljenog oružja, za šta sledi dve godine, pa da posle vide šta će. Arkan je već bio poznat po pretećim antihrvatskim izjavama i slučaj je uzeo povelike javne razmere; s druge strane, svedoci za optužbu za rušenje ustavnog poretka bili su već tada i ostali do danas nedostupni hrvatskom sudu: Mile Martić i njegovi. U zagrebačkom okružnom zatvoru Remetinec, novom i modernom, Arkan je imao televizor i sve udobnosti tokom trajanja istrage i javnog pretresa, sve do kraja aprila 1991.

U međuvremenu su se Milošević i Tuđman našli dva-tri puta, bio je 9. mart, kada je čiča-Radmilo kukao što mu nema Arkana da smiri navijače, a Milošević došao do zaključka da "ako ne znamo da radimo i proizvodimo, znamo da se tučemo". Krajem aprila sud je izrekao prvostepenu presudu i pustio osuđene na slobodu do pravosnažnosti, jer su presude bile na manje od pet godina. Po Arkana je tada došao privatni avion iz Beograda i on se vratio da ga Zagreb više nikada ne vidi, dočekan kao heroj. Danas Josip Boljkovac, nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, tvrdi da je Arkanovo puštanje ugovoreno između Radmila Bogdanovića i tadašnjeg njegovog hrvatskog kolege Josipa Manolića, a na osnovu dogovora Milošević-Tuđman; kaže i da je neko za Arkana platio još i milion maraka. Manolić to poriče, ali se i u Beogradu i u Zagrebu veruje da je reč bila o pogodbi. Tuđman je kasnije napadao sudiju Vladimira Vinju zato što je ukinuo pritvor Arkanu, a Vinja je kasnije isteran iz pravosuđa, kao i zamenik javnog tužioca Anto Nobilo, koji je zastupao optužbu; obojica su sada advokati. Zoran Stevanović, koji je tada za skupe pare kninskim Srbima prodavao trofejno oružje, ubijen je 1997. na stepenicama hotela "Metropol"; počinilac nije otkriven. Srpska dobrovoljačka garda pojavljuje se na istočnoslavonskom terenu, oko Tenje i u njoj, krajem jula 1991. Tu jedinicu, kao i druge slične, pogrešno nazivaju "paravojnom formacijom", jer po Zakonu o narodnoj odbrani SFRJ i po uputstvu Generalštaba iz jula 1991, svako ko uzme oružje u odbrani Jugoslavije ima se smatrati pripadnikom oružanih snaga SFRJ sa svim obavezama i pravima. Ubrzo se po Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu širi zastrašujuća fama o "Arkanovim tigrovima", potpomognuta kampanjom Miloševićevih režimskih medija s ove strane. Gledano sa čisto vojne strane, Arkanove snage bile su pre svega psihološko oružje: ispred njih je išla njihova zastrašujuća i uveliko zaslužena reputacija ubica i pljačkaša; takve niko ne voli da sačeka u svom selu. Iz nedelje u nedelju polako su pristizali izveštaji o sistematskom i industrijskom pljačkanju bogatih slavonskih sela, o sortiranju robe po vrsti, o kamionima koji prate jedinicu, odmah se krcaju "ratnim plenom" i idu za Beograd. Vojni policajci koji su čuvali jedan most preko Dunava sećaju se da im je kroz kontrolnu tačku jedne noći projurio Arkanov konvoj, ne obazirući se na znak da stane; neko je pripucao na kamione, a za njima je ostao trag od belog vina po putu... Vina opljačkana tada iz bogatih slavonskih i baranjskih podruma pila su se po boljim beogradskim kafanama, a buvljaci su bili puni video rekordera, televizora, bele tehnike i ostalog; o automobilima i da ne govorimo. Miloševićevo obećanje slobodne pljačke, "ako ne umemo da radimo...", obistinilo se za neke. Arkanovo nasmešeno dečje lice zračilo je sa naslovnih strana. Danas Arkanovi prijatelji tvrde kako je kroz obuku SDG-a prošlo "deset hiljada ljudi" itd.; pre će biti da su oznake i zastave SDG-a bile pokazivane gde god je trebalo ostaviti utisak i zastrašiti civilno stanovništvo. Stručni izvori procenjuju da Arkan nikada nije imao više od par stotina ljudi pod svojom komandom, niti mu je trebalo. Što se komande i kontrole tiče, bio je na direktnoj vezi kod "vojne linije" MUP-a Srbije; dogovor je bio jednostavan: usluga za uslugu; posao na terenu plaćan je povlasticom pljačke. Arkan je svoje ljude držao u gvozdenoj disciplini; sa takvima drugačije ne bi ni išlo, kad ih čovek pogleda... 


Posle kraćeg odmora početkom 1992, Arkanovo jezgro SDG-a odlazi u martu na polazni položaj u blizini Šapca. Rat u Bosni je na vidiku. Dolazi do incidenata sa lokalnim stanovništvom, pa ih neko prijavljuje miliciji. Patroli koja je došla da interveniše pokazan je dokument sa potpisom gen. Andrije Biorčevića, komandanta Novosadskog korpusa, u kome piše da je Arkanova garda ustvari izvidnička jedinica tog korpusa. Po Bosni se Arkan nije zadržao dugo, ali je to bilo ubedljivo. Prvo Zvornik, pa Bijeljina, pa Brčko. Na svim tim mestima postupak je bio isti: zastrašivanje uverljivim primerom, proterivanje nesrpskog stanovništva, pljačka, obezbeđivanje preuzimanja vlasti lokalnom SDS-u i idemo dalje. Tokom svojih bosanskih operacija Arkanovi su ljudi posebnu pažnju posvećivali poštama, bankama, opštinama i stanicama milicije. Sistematski su skupljani formulari, lične karte, vozačke i saobraćajne dozvole, oružni listovi, pasoši, policijske legitimacije, čekovne knjižice i karte i slično - sve blanko i sa pratećim pečatima. U Bijeljini Arkan izvodi jednu od svojih omiljenih reklamnih predstava, ljubeći se sa Biljanom Plavšić, Ratkom Mladićem i Fikretom Abdićem i izigravajući velikodušnog spasioca nejači i ratnika-viteza, dok njegovi ljudi iza ugla tamane muslimansko stanovništvo. Bijeljina je uzeta praktično bez otpora. U Brčkom je bilo isto i još gore, sudeći po pričama preživelih i svedoka

Ubrzo potom Arkan i ekipa vraćaju se u Erdut, gde su se uselili u vinariju u starom dvorcu. Tamo će ostati do 1995, u svojstvu specijalne jedinice MUP-a Republike Srpske Krajine, baveći se uvozom deficitarnih roba (uglavnom naftnih derivata) i kršenjem sankcija UN-a protiv SR Jugoslavije. Tokom januarske ofanzive Hrvatske vojske 1993, SDG se pojavljuje u severnoj Dalmaciji, ali neki izvori odande kažu da od toga nije bilo nikakve vajde: uglavnom su se bavili uvođenjem discipline i maltretiranjem lokalnih vojnika Srpske vojske Krajine. Neko od Krajišnika cinični je primetio da u Medku i Lici nema više šta da se opljačka...

U međuvremenu se Arkan bacio u srbijansku politiku. Kao nezavisni kandidat grupe građana ulazi u Skupštinu Srbije 1992, ali se tamo ponaša veoma konstruktivno, na liniji SPS-a i ne ljulja čamac. Za izbore u decembru 1993, Arkan na brzinu osniva Stranku srpskog jedinstva i kreće u spektakularnu predizbornu kampanju, sve grdeći Šešelja i radikale na sva usta. Tokom kampanje, Arkana podržavaju njegova buduća žena Ceca Veličković i impresivna ekipa turbo-folk pevača i pevačica; mitinzi se ore od tehnoćirilice, troše se milioni maraka priloženih na osnovu "ponude koja se ne odbija", ali to ne vredi ništa: Stranka srpskog jedinstva nije dobila nijedno poslaničko mesto. SSJ se pridružila gomili nepostojećih političkih stranaka i organizacija, koje režimu služe samo kad treba da objave naručena "reagovanja" u državnim medijima.

Arkan se onda okrenuo drugim stvarima. Posle Dejtonskih sporazuma raspustio je gardu i postao civil, mada se ponekad vozio okolo u terenskim vozilima sa milicijskim tablicama i plavim svetlom. Svoju kuću u Ljutice Bogdana dogradio je sa još dva sprata "Voji Šešelju za inat", kako je rekao; kuća je jedna od najružnijih i najbolje čuvanih u gradu; niko ne sme da potegne foto-aparat ni na puškomet. Kako se Kosovo polako zagrevalo, Arkan se još 1993. infiltrirao i tamo: otvarao je pekare, njegovi ljudi napunili su hotel "Grand" i skupljali reket na lokalnim tržištima. "Komandant" je davao patriotske izjave, u predizbornoj kampanji se slikao sa Albancima i uzeo je pod svoje fudbalski klub Priština, koji je doveo odmah u prvu ligu. Kako je oružana pobuna na Kosovu eskalirala, tako je i Arkan polako povlačio svoje investicije i ljude odande. Uprkos nekim pričama i uprkos patriotskim zaklinjanjima, ni Arkan, ni njegova jedinica nisu učestvovali u ratu na Kosovu (osim pojedinaca koji su policajci u civilu, pa su ratovali u tom svojstvu). Sa Cecom Veličković oženio se spektakularno: bila je to svadba veka u Beogradu. Tokom svadbe promenio je više kostima, od kojih je najneukusniji bio uniforma srbijanskog vojvode iz Prvog svetskog rata, sa sve sabljom, njegov omiljeni reklamni trik. Pucalo se, ždralo i pilo, a došao je svako ko u Beogradu misli da je neko. Nije bilo higijenski za bilo kog novokomponovanog "bizmismena" da se ne pojavi sa dostojnim poklonom ako je bio pozvan. Arkan se tako konačno uzdigao do društvenog ugleda i statusa i etablirao se u novoj beogradskoj čaršiji skrojenoj po sistemu vrednosti "Pink civilizacije". Svoje poslovne interese u estradnoj industriji uspostavio je na vreme; tokom 1993. njegovi su ljudi po Knez-Mihailovoj uverljivo objašnjavali prodavcima piratskih kaseta da se uklone sa tržišta. Iz Slavonije je izvezao određene količine najbolje hrastovine "u deljaka" sa jednim julovskim industrijalcem; do povlačenja iz Erduta obogatio se švercom tečnih goriva, otvarajući benzinske pumpe, ali i švercom cigareta.

Uvek je imao smisla za deficitarne robe: čega je falilo, Arkan je nabavljao. Carina i policija nisu ga zanimale, a ni on njih; inflacija ga je usrećila jer je imao svoje dilere na ulici. Propast piramidalnih štednji nije ga pogodila, naprotiv: iz "Dafiment" banke podigao je 350.000 maraka. Uzgred, čovek koji je ubijen pored njega Milenko Mandić radio je u obezbeđenju te iste "Dafiment" banke i bio je jedan od onih koji su mogli da vam izvuku ulog pod određenim uslovima, razume se. Arkan je preuzeo i neke medijske pozicije: radio "Pingvin" i televiziju "Palma plus" u Jagodini, gde je i formalno središte njegove stranke SSJ. Posle nerasvetljenog atentata na Radojicu Nikčevića, zanimljivog poslovnog čoveka, Arkanov prijatelj i ortak Đovani di Stefano preuzeo je Nikčevićeve poslove (Di Stefano je sada u zatvoru u Rimu i čeka na izručenje Velikoj Britaniji). Ni nekretnina nije falilo: izvestan deo najboljeg poslovnog prostora u Čumićevom sokačetu i još neki lokali po gradu u vlasništvu su Željka Ražnatovića ili njegovih zastupnika (frontmena).

Vreme je prolazilo, sankcije su pritiskale, a tržišta su se smanjivala: mala bara, mnogo krokodila... U Beogradu se u poslednje vreme pričalo kako je Arkan počeo da se interesuje za zaokruživanje monopola na uvoz tečnih goriva; kako sitni uvoznici na granici dobijaju "ponude koje se ne mogu odbiti": dođu ozbiljni ljudi, pitaju koliko je platio cisternu, isplate ga i kažu mu da je slobodan. Problem je, kako se priča, da je Arkan na taj način zgazio u tanjir nekim drugim ozbiljnim ljudima, jer je maloprodaja švercovanog goriva posao izuzetno lukrativan. Pominju se imena koja nisu za štampu, kao i političke stranke koje se u poslednje vreme ubrzano poslovno konsoliduju, koristeći stanje.

Ni estradna bara nije bila bolja: priča se da je firma "Grand productions", u vlasništvu Lepe Brene i Bobe Živojinovića, bila pod pritiskom pa je unajmila jednog surčinskog "poslovnog čoveka", nekog Šijana, da je zaštiti od reketa, a njega ubilo pre par meseci, dok je studio firme nekako izgoreo. Po gradu se sada priča da je inače nezgodna surčinska mafija bila jako uvređena na Arkana i sumnjičila ga za ubistvo Šijana. Surčinski ugao pojavio se, uostalom, u priči oko atentata na Arkana ubrzo: navodno je jedan od atentatora ili pomagača bio ranjen u pucnjavi i leži u nesvesti u Urgentnom centru, gde su ga ortaci dovezli, i navodno je pripadnik te grupacije, čovek sa nadimkom "Limun". U Surčinu kažu da je to mogla biti slučajnost, da su se ljudi sreli u "Interkontinentalu", ali ostaje i dalje nejasno kako bi Arkan prijateljski pozdravio nekoga za koga zna da mu nije naklonjen, kao što se priča za "Limunovu" ulogu u samom događaju. U Surčinu ne veruju da je "Limun" umešan u to, jer to jednostavno nije verovatno: niko od njih ne bi se kačio sa Arkanom samo zbog neke estradne gluposti, pa makar i Lepa Brena bila u pitanju. Stvar se naknadno iskomplikovala i vest da ima još jedan ranjenik, čak u Loznici, koji bi bio umešan u tu pucnjavu, neki Dušan Gavrić, za koga kažu da je bio pripadnik Arkanove SDG.


Što se političkog konteksta tiče, američka kablovska mreža MSNBC javila je u julu mesecu da je 25. juna 1999. belgijski advokat Pjer Šome kontaktirao tužilaštvo u Briselu sa Arkanovom navodnom ponudom da se preda. Tada je već objavljeno da protiv Željka Ražnatovića postoji optužnica Haškog tribunala. Može se pretpostaviti da je Arkan igrao na belgijsku poternicu koja za njim postoji za neka manja krivična dela, pa da bi se onda pogađao sa Hagom. Do kontakta nije došlo iz razloga koji nisu dovoljno jasni: da navodno Belgijanci nisu mogli da na vreme uspostave kontakt sa Hagom, da je haška poternica bila na engleskom, pa nije važila u Belgiji, da Interpol nije Belgiji poslao svoju poternicu za Arkanom i već tako. Stvar je bila legla, ali se pročula okolo, pa valjda odatle potiču priče o Arkanovoj ponudi Hagu da pregovara o imunitetu ili lakšoj kazni u zamenu za informacije koje sud zanimaju.

Druga karakteristika političkog konteksta u kome je Arkan ubijen malo je šira: pokojnik je uspeo da izgradi jedan poslovno-paravojni disciplinovani i efikasni sistem; među svojima je imao harizmu, a među drugima strahopoštovanje; bio je politički realista i - gotovo izvesno - svojim uličnim gangsterskim njuhom shvatao da sve ovo neće dobro svršiti. Imao je više nego dobre privatne kontakte među policijom, vojskom, podzemljem, carinom, vladajućim aparatom. Oni koji - u vlasti ili inače - misle da je u Srbiji već godinama otvoren konkurs za Crnu ruku stavljali su Arkana visoko na top-listu mogućih kandidata upravo iz tih razloga. Špekulisalo se na temu je li ili nije Arkan dovoljno ojačao da izmakne kontroli, pogotovo sada kada su iz Službe uklonjeni Radovan Stojičić Baoa (ubijen), Jovica Stanišić (smenjen) i Franko Simatović (marginalizovan) i kada novo rukovodstvo počinje iznova u najosetljivijim segmentima.

Da sa atentatom na Željka Ražnatovića Arkana nije ništa jasno vidi se i iz ponašanja vlasti. Vladajuće stranke SPS, SRS i JUL odbile su da slučaj komentarišu. Živko Šoklovački iz JUL-a uhvaćen da nešto kaže, triput je ponovio da ga to "ne zanima". RTS je službouljudno preneo zvaničnu izjavu istražnog sudije i ništa više. Zato se "Politika", doduše sa malim zakašnjenjem, upustila u raznorazne špekulacije iz svojih naročitih izvora.

Svake dnevne novine imaju svoju verziju događaja; odjednom se pojavljuju nekakvi ranjeni učesnici ili svedoci događaja; policija mudro ćuti, kao i u svim dosadašnjim atentatima ove vrste. Stiče se utisak da se doziranjem i puštanjem informacija, teorija i špekulacija oko ovog atentata gradi dimna zavesa s namerom da se stvori utisak kako je reč o banalnom kriminalnom obračunu raznih čaršijskih likova. Zanimljivo je da su se uobičajene ogromne čitulje, znak poštovanja gangsterske etikecije u Beogradu, u Arkanovom slučaju pojavile sa malim zakašnjenjem; kao da se malo sačekalo da se vidi šta je sad ovo i valja li se isticati pre nego što znamo o čemu je zapravo reč. Prve stidljive čitulje javljaju se u ponedeljak (ranije nije ni moglo), da bi u utorak i sredu izašli hektari čitulja u "Politici". Komemoracija i pogreb pomereni su za 24 sata posle objavljene najave; kao da neko nije bio siguran ko će i hoće li doći. Stranka srpskog jedinstva bila je toliko iznenađena da niko nije umeo da kaže ništa novinarima koji su se javljali; kao da ta stranka i ne postoji, osim adrese u Jagodini.

Čiča-Radmilo Bogdanović, upitan za komentar, rekao je nešto zanimljivo: otprilike da u ovoj zemlji ima sud i zakon i da nije u redu da se ljudi tako ubijaju. Ostavio je utisak da mu je svega toga već dosta i treba mu verovati: on je ipak policajac stare škole, kad se razlikovalo ispravno od pogrešnog.

Režimu je trebalo četiri dana da smisli šta će reći: u sredu je Goran Matić izjavio kako nije reč o državnom terorizmu nego je "Arkana ubila crnogorska mafija koja hoće da zauzme Beograd", a da je on uostalom bio običan kriminalac i šta sad tu. Tako se JUL preko pokojnog Arkana počešao tamo gde ga najviše svrbi - po običaju: opozicija i Crna Gora. Zoran Đinđić se takođe počešao, ali u intervjuu njujorškom "Tajmsu": izjavio je kako mu je njegov prijatelj Arkan poverio kako mu je Mira Marković "nudila i novac" da bi sa svojom gardom razjurio demonstracije tokom zimskog protesta 1996-1997, a da je on, kao, odbio. Osim toga, Đinđić tvrdi da ga je pokojnik upozorio da mu rade o glavi, pa se zato i uklonio u Crnu Goru za vreme bombardovanja.

U sredu je u Domu sindikata u Beogradu Stranka srpskog jedinstva iz Jagodine održala komemoraciju za Željka Ražnatovića. Komemoracija je završena skandalom. Pri kraju govora Božidara Pelevića, predsednika SSJ i Kik boks saveza Jugoslavije i, kako je predstavljen, "đenerala Srpske dobrovoljačke garde", dok je pravio dramsku pauzu, iz dna sale se začuo muški glas: "Je l'mogu ja nešto da dodam?" Potom je ustao omanji muškarac koji se predstavio kao Zoran Radović, "brat Amfilohija Radovića i šurak Voje Koštunice". Taman je Radović započeo priču o tome kako je, valjda kao lekar i "član SSJ od 1994. godine", spasao Arkanovog rođaka Zorana Ražnatovića, kada je Svetlana Ražnatović ustala i zaputila se ka izlazu. Sa njom je skoro potrčalo zbunjeno obezbeđenje, da bi potom svi prisutni napustili salu iako je bilo najavljeno da će posle Pelevića govoriti još tri govornika, među njima i Ražnatovićev najstariji sin Mihailo.


Sala Doma sindikata bila je puna, uključujući i balkon. U gledalištu su primećeni Momir Vojvodić, savezni poslanik crnogorske Srpske narodne stranke, Vuk Bojović, direktor Beogradskog zoo vrta, pevači narodne muzike Zoran Kalezić i Aleksandar Ilić, desetak invalida od kojih su neki bili u uniformama sa oznakama SDG-a i stotinak momaka obučenih u trenerke fudbalskog kluba Obilić. Skup je zvanično počeo ulaskom Svetlane Ražnatović, obučene u dugačak crni kaput, u salu. Tada su svi prisutni ustali. Oko Cece, koja je sela u prvi red, i njenog obezbeđenja smesta se stvorio kordon od nekoliko desetina kamermana i fotoreportera. Većina njih se popela na binu i snimala udovicu, ne pokazujući želju da prestane. Razišli su se tek kada ih je spikerka pozvala da "pokažu malo poštovanja", a obezbeđenje odlučno odguralo od bine, u krajeve sale. Potom se na binu popeo Božidar Pelević, koji se pred velikom fotografijom Željka Ražnatovića tri put prekrstio i tri puta poljubio sliku u obraze. On je govorio o tri aspekta ličnosti pokojnog Ražnatovića: ratničkom ("oslobađanje" Bijeljine i Zvornika, "spasavanje" Banjaluke zajedno sa generalom Momirom Talićem...), sportskom ("Delije", FK Priština, FK Obilić, kik boks) i humanitarnom (fond "Treće dete", obezbeđivanje 36 stanova i 40 nadgrobnih spomenika za porodice 51 poginulog i 393 teško ranjena pripadnika SDG-a). Pelević je prekorio novinare koji nikada nisu pisali o činjenici da je Ražnatović diplomirao na Fakultetu za menadžment i Višoj trenerskoj školi - smer fudbal. Taman se Pelević upustio u priču o tome kako je Ražnatović bio "najnežniji otac, suprug i sin kojeg je ikada upoznao, koji je prekidao razgovore sa članovima poslaničkog kluba SSJ, jer je morao da ide kući i kupa decu", kada je bio prekinut Radovićevom upadicom.

Jedno od zanimljivijih pitanja u postarkanovom periodu odnosi se na naslednu masu, kako bi to pravnici rekli. Nasledna masa obuhvatila bi ne samo pokojnikovu imovinu već i niz njegovih udela, ugradnji, investicija, provizija i tekućih poslova. Na tom planu očekuju se razne komplikacije i zapleti koji će nastati tokom prilagođavanja spojenih posuda Arkanovog poslovnog carstva.

Na svaki način za Željkom Ražnatovićem Arkanom ostaće velika rupa u policijsko-vojno-državnom, poslovnom, kriminalnom, estradnom i sportskom establišmentu Srbije. Popunjavanje tih rupa moglo bi biti dugo, dramatično i bolno.

A na majku svih pitanja - a ko je ubio Arkana - ima za sada samo jedan pouzdan odgovor: isti takvi kao i on.

Devedesetih, kad je počeo rat na ovim prostorima, Stanković je bio već umorni i ostareli bivši as i novokomponovani biznismen. Ubijen kod Merkatora 1. oktobra 1993. Čuveni beogradski gangster starije generacije. Zaseda, jedan počinilac, automat sa prigušivačem. Nije imao šanse da preživi. Čaure su bile svuda okolo, a svedoka naravno nije bilo. 

Čovek s ulice i bez manira, kralj „ferki“, navodno se obogatio u Češkoj - na poker aparatima. Novobeogradski klan imao je tada ravnopravne „partnere“ u Zemuncima, koje su predvodili Ljubomir Magaš, zvani Ljuba Zemunac i Rade Ćaldović Centa...
Za njih se tada u Novom Beogradu, onako, kroz zube govorilo da nešto „čeprkaju „ s Udbom.

Novi Beograd je u to vreme kada on jeste važio za mangupski kraj iz kojeg su potekli mnogi momci sumnjivih životnih priča. Danas neki pomalo sarkastično kažu da je jedan od tih mangupa, bokser Žorž Stanković, samozvani “predsenik opštine Novi Beograd”, ili njegov Kralj, u stvari “iznedrio” oštra pera srpskog novinarstva, Aleksandra Tijanića, Dragana Jovanovića i Vanju Bulića.


Interesantnija činjenica vezana za to okruženje, ipak je to, što su Novi Beograd, u vreme osamdesetih, naseljavale jedino porodice policajaca i vojnika. A mnoga njihova deca vrbovana su kasnije za UDBU a onda i za Državnu bezbednost. Tamo su stvorenio mangupi poput Pere Kantara, Žorža Stankovića, Ljube Zemunca, Ćente, Juse... Na Novom Beogradu su se međutim kalili i “junaci” iz drugih krajeva grada, jer su tamo, na igralištima i igrankama, bile zakazivane tuče. Žorž je na njima voleo da viče: Ja sam kralj Novog Beograda, uzimao je mikrofon od pevača i zabranjivao pušenje u sali. Neko ga ne bi poslušao i on bi, u tim strašnim gužvama, započinjao opštu tuču. Ali već sutradan, svi koji su se potukli, zajedno su išli na zezanje i pili sok kod Fontane. 



Mali Mare je Marko Borak, revolveraš, bombaš, pljačkaš... Kada je umro imao je osamnaest godina. Borakova smrt je bila strašna. Ubica ga je prvo mučio, a potom izrešetao po nogama, više od sedam puta. Na kraju, izbacio ga je iz kola u Ulici Svetozara Markovića da iskrvari do smrti. Najbliža zdravstvena ustanova bila je stotinak metara dalje.

Kako je Borak izgradio reputaciju prekog revolveraša, "žestokog momka"? Neki kažu da je isterivao socijalnu pravdu, otimajući od bogatih. Sve što uzme davao je siromašnima, kažu njegovi prijatelji. Drugi, pak, objašnjavaju da je bio "lud" i da nije prezao da zapuca i na poneke lidere beogradskih klanova. Bilo kako bilo, imao je puno neprijatelja, koji su mu, najverovatnije i došli glave. Koliku paniku je njegov način obračuna izazivao među starijim Dorćolcima, pokazuje i činjenica da je najčešće noću, u stanove njegovih drugova upadao neki od oštećenih zajedno sa policijom tražeći Mareta. Sutradan, progonitelja bi čekalo iznenađenje, jer Mare je imao običaj da ih pozove telefonom, i najavi sledeći potez.



Još kao maloletnik, Borak je nekoliko puta bio privodjen u policiju. Kasnije, na sudjenjima, bio je optužen za tri pokušaja ubistva, nanošenje teških telesnih povreda, podmetanja bombi... Za tako malo vremena, kazuju njegovi bliski prijatelji, napravio je više stvari, nego malo ko od poznatih imena prestoničkog podzemlja.


Pocetkom maja 1995 godine, ubijen je Marko Borak,koji je polako postajao strah i trepet Dorcola,ali opasan i po kasnije revolverase Beograda. Bio je izveden na sud pod optuzbob tri pokusaja ubistva,tri nanosenja teskih telesniih povreda,jedna razbojnicka kradja,razbojnistvo,tri dela izazivanje opste opasnosti,podmetanjem eksploziva.  Pucao je na sledeće kriminalce: Pejcica, Nikolica, Gavrilovica, Ristovica, Kojica i podigao najmanje petnestak vozila u vazduh.

Medjutim,da li iz straha ili po nagodbi, niijedan svedok,na sudu nije teretio Boraka i on je ubrzo pusten iz pritvora. Ispostavilo se da je taj izlazak iz zatvora za njega bio koban. Presudjeno mi je bas kako je i on voleo da sudi, iskrvario je od upucavanja u ruke i noge, dakle u delove tela koji po "medicini podzemlja" nisu vitalni. Tvrdi se, naime, da je naručilac ubistva, čovek sa jakim vezama u MUP-u Srbije.

Koliko je Borak postao popularan, svedoči i pesma "Marko Borak imao je mu*a" koju je o njemu snimio bend "Tripl Pipl".

Radislava Dada Vujasinović pronađena je mrtva u stanu svojih roditelja u kome je živela na Novom Beogradu. Stradala je nasilnom smrću u noći između 7. i 8. aprila 1994, nepuna dva meseca posle svog 30. rođendana.

Poslednji put viđena je živa u tom istom stanu 7. aprila, gde je sedela sa prijateljem do nešto posle ponoći.

Kako mu se posle rastanka nije javljala na telefon ni sledećeg dana, a ni niko od njenih kolega iz "Duge", koji su je čekali na sastanku, nije uspeo da kontaktira sa njom, "uključen je alarm".

Konačno, tek uz pomoć Bratislava Grubačića, koji je tada bio u emotivnoj vezi sa Dadom, njena dva prijatelja otključavaju vrata stana 9. aprila iza ponoći i zatiču jeziv prizor.

Policija dolazi na uviđaj koji je za poslednjih 20 godina više puta osporavan. Tada počinje potraga za istinom o smrti Dade Vujasinović.

Na licu mesta urađeno je nekoliko crno-belih fotografija (za kolor se nije imalo para). Narednih dana saslušano je nekoliko prijatelja i kolega, a 22. aprila sačinjen je i policijski izveštaj koji je potpisao policijski inspektor Gvozden Gagić. Obducent Instituta za sudsku medicinu Branimir Aleksandrić uradio je obdukciju i zaključio da je reč o suicidu. "Smrt je nastupila 8. aprila 1994. godine u 01:30 posle ponoći." Time je ovaj slučaj za policiju stavljen "ad akta"

Željku Ražnatoviću Arkanu zamerila se Dada žestoko, toliko da joj je, kada ga je posle serije ubistava u Beogradu pozvala da kaže ko je sledeći on rekao: "Ti si sledeća, napiši to slobodno".

Poslednje na čemu je Dada radila je, kažu njene kolege i prijatelji trgovina oružjem. Tim povodom je otišla i na poslednji službeni put u Sandžak odakle se vratila sa pouzdanim informacijama da i MUP Srbije prodaje oružje muslimanima. 


Sav materijal za knjigu i nove tekstove držala je navodno u "zelenoj fascikli". Fascikla je bila složena na tajnom mestu u stanu sa audio kasetama iz njenog novinarskog diktafona na kojima je bio zabeležen vredan materijal. Na tajnom mestu nalazio se i novac. Od svega navedenog, u stanu je nađen samo novac, nešto razmagnetisanih kaseta i obrisana telefonska sekretarica.

ČIM sam ušao u stan i video u kakvom je stanju, bilo mi je jasno da se Dada nije ubila. Razbijen luster, sve krvavo, pramenovi njene kose između jastuka na trosedu, puška iz koje je ubijena...
Sliku iz stana u Novom Beogradu, gde je pronađena mrtva Dada Vujasinović, opisuje za "Novosti" Mladen Lojović, bivši policijski inspektor, sada vlasnik Agencije 357, koji je obavio paralelnu istragu po nalogu roditelja ubijene novinarke "Duge".
- Kasnije, kad sam video fotografije položaja tela, puška koja je bila ispod noge i činjenica da je na nogama imala papuče, a tvrdi se da je oroz povukla nožnim palcem, sve je ukazivalo da je ubijena - objašnjava Mladen Lojović, koji je u stan novinarke ušao dva dana posle njene smrti.

Radislav Vujasinović, otac nastradale novinarke, izjavio je da porodica zna ko im je ubio ćerku, ali da od nadležnih pravosudnih organa očekuje da to iznesu u javnost.

- Iza njene smrti stoje mnogo jake snage, a iza njih stoji služba. Služba je delegirala ubice. Ne bih ja sada iznosio imena - rekao je Vujasinovi

Advokat Branislav Tapušković citirao je veštačenje u kojem se konstatuje da su ključni dokazi - odeća Dade Vujasinović i delovi municije „filcani čepovi” nađene u njenom stanu, predati nepoznatoj osobi iz Gradskog SUP-a Beograd i da im se od tada gubi svaki trag. On je podsetio i da su u stanu pronađeni trgovi dve krvne grupe: O koja pripada ubijenoj novinarki i A, čije se poreklo ne zna. Podsetio je i da sa lovačke puške iz koje su ispaljeni smrtonosni hici, nikada nisu uzeti otisci. Prema rečima Tapuškovića, prvo sporno veštačenje, u kojem se navodi da je Dada Vujasinović izvršila samoubistvo, uradili su isti veštaci koji su kasnije tvrdili da su se dvojica gardisti u Topčideru međusobno poubijala.

Patrola policije interventne jedinice u Beogradu se odazvala na poziv da dođu i smire osobu koja vitla pištoljem po dvorištu i preti regularnoj policijskoj patroli koja ne moće da ga obuzda. Nisu mogli ni u najgorim mislima da pomisle kako će to veče proteći kao u najvećim noćnim morama.

Kada su došli u Barajevo na licu mesta su zatekli Đorđa R. (20) koji u dvorištu puca iz pištolja i sekirom uništava automobil u kojem su se nalazili lokalni policajci. Pripadnici interventne jedinice su izjurili iz vozila i povikali: "Predaj se! Spusti oružje", međutim on ih nije poslušao. Tada su ispaljeni i prvi hici upozorenja u vazduh.


Pomahnitali mladić i dalje je mahao sekirom i pretio pištoljem da će pucati u policiju. Svi pripadnici interventne su držali Đorđa na nišanu nekoliko minuta, kada su dobili dozvolu od svojih nadređenih da pucaju. Tada su odjeknula dva hica. Teško ranjeni mladić u glavu, kolima Hitne prevezen je na VMA gde su se lekari dugo borili za njegov život. Ovaj mladić je i ranije bio poznat policiji. Protiv Đođrđa R. je podneto više prijava zbog razbojništava, krađa, drskog i nasilničkog ponašanja, ucena itd. 

Na žalost, mladić je preminuo 30. decembra 2012. godine. 

Međutim, otac pokojnog Đorđa tvrdi da je ovo bila surova egzekucija pripadnika interventne jedinice, da su mu pucali u potiljak kada se okrenuo i rešio da se smiri, odnosno da pođe kući. 

Đorđe Ranković je posle večernejg izlaska u grad došao kući sa svojim drugarima gde su pustili dosta glasno muziku. Tada su se njegove komšije pobunile, a među njima i tetka mladića. Tokom svađe sa svojom tetkom, pretio je i glasno se derao, a zatim je uzeo sekiru iz obližnje šupe i počeo da uništava auto koji je bio u vlasništvu tetke. Barajevska policija je stigla u roku od nekoliko minuta, ali se on nije zaustavio, spa je istog momenta napao i policajce, udarajući sekirom i po njivovom autu. 

Nastavak kobnih događaja smo već opisali na početku ovog teksta. 


Ovako je izgledalo zvanično saopštenje policije:" Policijski službenici Interventne jedinice su, radi upozorenja, u dva maha ispalili iz službenih pištolja priojektile u vazduh, ali je Đ. R. i dalje vređao, pretio i kretao se ka njima s uperenim pištoljem. U pokušaju da odbiju napad, jedan od policajaca je ispalivši hitac slomio vetrobransko staklo službenog vozila, nakon čega su se čula dva pucnja iz pravca iz koga je išao naoružani Đ. R. Na oko pet metara od vozila iza koga su bili policijski službenici, policajci M. J. i J. Đ. ispalili su više projektila ka naoružanom napadaču, nakon čega je on povređen pao"

Unutrašnja kontrola nikada nije sprovela istragu protiv policajaca, pošto je odmah odlučeno kako oni nisu prekršili svoja ovlašćenja. Đorđe je mrtav zbog svađe sa svojom tetkom. 

Kroz tekst intervjua koji je Legijina majka Natalija Ulemek dala listu "Nedeljni telegraf", predstavljeno je da za paljenje diskoteke u Kuli Milorad nudi obrazloženje kako je bio veoma razočaran što na dan JSO, na koji je pozvao sve državne funkcionere u čijem je dovođenju na vlast i lično učestvovao, niko nije odgovorio na taj poziv i nije se pojavio u Kuli. To je bio fenomen tadašnje Srbije. Svi su smatrali kako su odgovorni za dovođenje novih demokratskih vlasti u Srbiji. 

Šta se zaista dogodilo te kobne večeri u Kuli i kako je Milorad Ulemek Legija uspeo sam da zapali diskoteku u centru grada?


U noći, između subote i nedelje, u Kuli je došlo do većeg incidenta u kojem je morala svoje angažovanje da prijavi i ekipa Hitne pomoći. Bilo je samo pitanje trenutka kada će komandant JSO Milorad Ulemek izazvati veći incident koji se neće moći prećutati. To se prema očekivanjima i dogodilo u ranim jutarnjim časovima 4. maja u diskoteci "Tvrđava" u Kuli. Ne zna se da li je prilikom šenlučenja u praznoj diskoteci Legija bio pijan, ali biće da je od mnoštva hitaca iz pištolja pucajući u šank, televizore i muzičke instrumente izazvao požar u kome je diskoteka do temelja izgorela.

"Bio sam totalno pijan, znam samo da mi je došla žuta minuta i pucao sam u televizor i iznad šanka sa pićem. U prvom momentu se ništa nije desilo, međutim sat vremena kasnije flaše sa pićem su počele jedna po jedna da pucaju. U šanku je planula vatra i diskoteka se zapalila. Još jednom napominjem da je to bila moja žuta minuta", jednom je izjavio Legija.

Stanovnici ovog grada u Vojvodini nekako nisu imali razumevanja za iživljavanja pripadnika specijalnih jedinica, što i ima smisla. Ranije je zabeleženo nekoliko manjih incidenata kada su pijani specijalci tukli omladinu stranke SPO zato što su lepili plakate sa Vukom Draškovićem, a jednom su i mrtvi pijani promašili put i skrenuli u obližnje dvorište, kroz dve šljive i betonsku ogradu koju su totalno uništili zaustavivši se neposredno ispred spoljnjeg zida kuče. U Kuli su konobari na sledeći način opisivali komadanta Ulemeka: "Nema boljeg i vaspitanijeg čoveka kada je trezan. Ali, kad se napije, sačuvaj Bože". 


Istražni sudija Opštinskog suda u Kuli nije smeo da se zamera Legiji tako da je saopštio kako ne postoje još pouzdani podaci o uzrocima požara u Kuli, u kome je izgorela diskoteka „Tvrđava". „Istraga se užurbano sprovodi. Saslušano je više građana, ali samo u ulozi svedoka. Prema tome, još se ne može ništa konkretno reći kako je došlo do požara u kome je do temelja izgorela diskoteka u centru grada i pričinjena ogromna materijalna šteta", rekao je sudija Puškar.

MUP rbije saopštilo je da je komandant Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije Milorad Luković „Legija" rano u petak izazvao težak incident u diskoteci „Tvrđava" u Kuli.

„Načelnik Resora državne bezbednosti pokrenuo je disciplinski postupak i suspendovao Lukovića do okončanja istrage", kaže se u saopštenju MUP-a Srbije.

Gradom je kružila priča kako je Milorad Ulemek sprečavao vatrogasce da obavljaju svoju dužnost i ugase požar, naredivši im da odstupe i da će pucati ako se neko samo približi diskoteci. Neki tvrde kako je rekao da ta đavolja zgrada i treba da izgori.

Naravno, ovo nije bio jedini izolovani incident komadanta Legije.


Tako je pre nekoliko godina u klubu pevača Džeja Ramadanovskog preko puta Etnografskog muzeja u Beogradu mrtav pijan prišao s revolverom povećeg kalibra disk-džokeju i sedajući preko puta predložio da malo igraju ruski rulet, s tim što je on prislanjao cev revolvera na slepoočnicu čas sebi čas ukočenom disk-džokeju. Posle nekoliko "neuspelih pokušaja" kad je na red došao njegov partner u igri Legija je napomenuo: "E, sad pomeri malo glavu unapred." Potom je povukao oroz, odjeknuo je pucanj i hitac je načinio ogromnu rupu na staklu. Povređenih nije bilo. Disk-džokej satima nije mogao da dođe k sebi.

Pored Ulemeka, zbog izazivanja požara u diskoteci "Tvrđava" u Kuli 4. maja 2001. godine pred Trećim osnovnim sudom sudi se i dalje Dejanu Ivkoviću.

Mediji su preneli da je tužba vvlasnika diskoteke protiv države odbijena jer sud smatra da Ulemek u to vreme nije bio na dužnosti, te da država ne može da odgovara za njegove postupke. Nakon više sličnih incidenata u kojima je učestvovao ili izazivao Ulemek je krajem te godine penzionisan, ali se veruje da je zadržao faktičku vlast nad JSO.

Sredoje Šljukić zvani Šljuka je ubijen 27. septembra 2002. godine na Novom Beogradu. Njegov automobil je izrešetan dok je bio u njemu zajedno sa Zoranom Šljukićem, svojim bratom. Nikada za vreme života nije bio osđen, a za sebe je govorio da je zatvor video samo na filmu. Vratimo se prvo nekoliko godina unazad...

 “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani”, pričao je Bane Grebenarević, poznati heroj sa asfalta koji se vrlo često hvatao da repetira svoj pištolj. U stanju velike agresije, 1994. godine upada u jednu teretanu na Zvezdari i puca u Sredoja Šljukića Šljuku, koji je tada bio prisutan sa svojom devojkom Tanjom. U opštem metežu, Šljukini telohranitelji uzvraćaju paljbu, pa u razmeni vatre jedina strada upravo nesrećna devojka Tanja. Grebenarević tada beži i skriva se u Budimpešti, gde se sklonio od policije. Nekoliko godina kasnije je ubijen na Bežanijskoj kosi, naselju gde je živeo upravo Sredoje Šljukič. Živeo je u elitnom delu naselja na Bežanijskoj kosi, gde danas svoje kuće imaju Lepa Brena i mnoge druge estradne ličnosti. Interesantno je da je broj registraskih tablica njegovog "audija A8" bio datum rođenja 77- 72.


U jakoj razmeni vatre na mostu Gazela kod Sava Centra, te večeri su ubijeni su Sredoje Šljukić i njegov brat Zoran. Tada je sa njima u crnom automobilu registracije BG - 77-72 bio i Velibor Ćirović, koji je preživeo ovaj obračun tako što se bacio pod sedište kada su počeli da pucaju u njih. On se kasnije spominje u kontaktima vezanih za šverc droge iz Južne Amerike. Velibor Ćirović je ranjen u pucnjavi 3. marta 2015. godine na Bežanijskoj kosi. 

Dok je Šljuka vozio Audi, te kobne večeri kada je krenuo u noćni izlazak gde su ga čekale dve dame, kraljice noći, levom trakom mosta sa jedne strane im se iznenada približio sivi Audi. Odmah potom se pojavio još jedan automobil i preprečio im put. Do danas nije postalo jasno da li se napad desio u vožnji ili pošto je vozilo bilo zaustavljeno. Ima različitih interpretacija tih detalja. Šljuka je probao da izvuče svoj revolver, ali nije uspeo u tome. Ubice su ispalili na Šljukićev automobil oko tridesetak hitaca iz kalašnjikova, posle koje je Audi udario u vozilo koje se kretalo ispred. Šljuka je ostao na mestu mrtav pogođen sa šest metaka i nije bilo šanse da se izvuče. Napadači su pobegli auto putem, a preživeli telohranitelj je izašao iz kola i pokušao da zaustavi neko od vozila kako bi braću Šljukić prebacio do bolnice. Prema rečima svedoka ovog ubistva, seo je u izrešetana kola i odvezao ih do Kliničkog centra. Tamo je preminuo i Zoran Šljukić. Policija se pojavila na mestu zločina u velikom broju, postavila kontrolne punktove, razglasila opis vozila, privela na informativni razgovor uobičajene sumnjivce i uopšte se držala pravila službe i zanata, međutim... Ubice su pobegle kolima bez registarskih tablica, svedoci su se razbežali i nisu želeli da pričaju sa policijom, dok Šljukin telohranitelj nije bio mnogo od pomoći. Sivi automobil smrti, audi A4 je kasnije  pronađen i ustanoviće se da je ukraden, dok je puška kojom je Šljuka ubijen završila duboko u Dunavu. 

Motiv likvidacije Sredoja Šljukića, za koga se verovalo da je jedan od vođa klana sa Zvezdare, najverovatnije leži u njegovim aktivnostima, a priča se da je bio umešan u mnoge sumnjive poslove i da se mnogima zamerio. Sam zvezdarski klan se često dovodi u vezu sa razbojništvima, reketom, ucenama, švercom nafte, krijumčarenjem droge, ubistvima... Poznavaoci prilika u beogradskom podzemlju smatraju da je ubistvo Šljukića još jedan obračun za prevlast nad narko-tržištem u celoj Srbij. Šljukića policija nikada nije povezala sa nekim zločinom, bar po pitanju dokaza, iako su gradom kružile verzije da upravo on stoji iza pojedinih likvidacija. Mnogo puta je privođen i mnogo vremena je proveo u policiji na saslušanju, ali mu nikada nije suđeno.


Zvanično saopštenje policije je glasilo: "Sredoje Šljukić (30) i njegov rođak Zoran (25) ubijeni su noćas u 23.45 sati u svojim kolima na auto putu Beograd-Šid kada su na njih, za sada nepoznati, napadači ispalili više hitaca iz automatskog oružja, saopštio je SUP Beograd. Šljukići su se nalazili u vozilu "audi A8" (BG 77-72) kojim je upravljao Sredoje Šljukić kada ih je sustigao "audi" sive boje iz kojeg ispaljeno više hitaca. Sredoje i Zoran Šljukić su pogođeni sa više hitaca u glavu i telo, dok je Velibor Ćirović koji je sedeo na zadnjem sedištu zadobio samo lake telesne povrede".

Ko stoji iza ubistva Šljuke? Bila je mrkla noć, selo blizu Beograda, nazvano Meljak. Sprovodila se najbitnija i istorijska akcija naše policije. Mete su bili Šiptar i Kum, naručioci ubistva premijera Zorana Đinđića. U belešci koju je objavila novina Press, stoji priča vezana za tu noć. Šiptar i Kum nisu mogli da pobegnu. Zatečeni su u kući, stigli su da izlete do dvorišta, kada ih je sustigao odred na čellu sa izvesnim majorom policijem čije prezime počinje na K. Luković i Spasojević su klekli na zemlju kao da se predaju, dok je major K. pucao u njih i tom prilikom izgovorio "Ovo vam je za Šljuku, mamu vam jebem!".

Kasnije, za izvršioce ubistva je ustanovljeno da su to bili Dejan Milenković Bagzi, Kalinić Sretko Beli i Mile Luković Kum, a saučesnici i podstrekači Dušan Spasojević Šiptar, Krsmanović Dušan, Milisavljević Vladimir Budala, braća Simović, Jurišić Milan i Pović Zoran Pova.

Šljukićevo ime se, navodno, pojavljuje čak i u dokumentima koje je Momir Gavrilović, bivši radnik DB koji je kasnije ubijen, ostavio u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice, 3. avgusta 2001 godine.


Zanimljivo, da se Šljukina udovica kasnije preudala za Aleksandra Šapića, dok mu je sin osvojio medalju na OI u Riju 2016. godine kao član selekcije veslača Srbije. "Svestan sam da me mnogi doživljavaju kroz očevu prizmu, ali se ne opterećujem time. Svako može da priča šta god želi, nemam problema sa tim. Mogu samo da kažem da sam imao najboljeg oca na svetu i, ako osvojim medalju u Riju, njemu ću je posvetiti", izjavio je mladi Andrija Šljuić, srpski veslač.

Koliko je jak bio Šljuka, govori i izjava Velimira Ilića: "„Ja sam Šljukića samo jednom u životu video. Našli su snimak da je bio na jednom mitingu. Jednom sam ga video u prostorijama Demokratskog centra posle 5. oktobra, kada je došao u društvu Boška Buhe, kome je doneo trenerku da se presvuče, i tad sam se samo pozdravio sa njim jer je u njegovom društvu bio jedan moj zemljak iz Čačka."

Strana 43 od 43

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

PROMO MARKETING

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji