Kriminal

Kriminal (603)

Ozbiljan incident dogodio se u Republici Srpskoj!

Pijani policajac na dužnosti potegao je pištolj na srpskog košarkaša Miroslava Raduljicu, saznaje "Srpska info".

Košarkaš je uspeo da mu otme oružje, a onda se u incident navodno umešao još jedan policajac, koji je poznat po nedoličnom ponašanju.

Veći incident sprečili su pripadnici Jedinice Žandarmerije, koji su uhapsili inspektora S. Š., a sve se to dešavalo na „Janjskom saboru“, kod manastira Glogovac u Šipovu.

O hapšenju inspektora oglasili su i iz Policijske uprave Mrkonjić Grad, ne otkrivajući previše detalja o ovom slučaju.

Oni su istakli da je S.Š. osumnjičen za krivično delo ugrožavanje sigurnosti.

Raduljica je bio na saboru pod jednim šatorom u društvu rođaka.

"Tada je pod isti šator došao i inspektor S. Š., koji je bio u društvu još nekih policajaca. Kada je vidio Raduljicu on je prišao njemu i tražio da se fotografišu. Raduljica je to odbio i tada je ovaj inspektor napravio pravi skandal", ističe izvor Srpske info.

Policajac je izvadio pištolj i počeo da preti Raduljici.

"Raduljica se očigledno nije prepao ovog policajca, nego mu je oteo pištolj. Tada se u sukob umiješao još jedan inspektor, koji je bio u društvu sa S. Š. On je napao Raduljicinog rođaka. U ceo slučaj tada su se umešali pripadnici Žandarmerije i uhapsili pijane kolege", dodaje izvor.

Podsetimo, bivši kapiten reprezentacije zbog povrede nije na raspolaganju selektoru Igoru Kokoškovu za kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre, koji se od 29. juna do 4. jula igra u Beogradu.

U najuzbudljivijem periodu Zvezdan Anđić je držao diskoteku u Frankfurtu, zbog čega ga u šali zovu poslednjim bosom iz Frankfurta, iako se Zvezdan nikada kriminalom nije bavio.

Prvi put,   suprug Tine Ivanović otkriva neke pikanterije iz svog privatnog i poslovnog života.

– Govorili su mi da sam poslednji bos iz Frankfurta, a ja zapravo bos nisam nikada bio. Ja sam bio čovek koji je tamo držao diskoteku, ponašao se fino. To je bio period od 1991. godine do 2006. Tada diskoteka je primala oko 1.200 ljudi i često i po 300 ljudi je ostajalo bez ulaznice, što je za taj period bio odličan uspeh.

Po čemu pamtiš taj period? Šta je na tebe ostavilo najjači utisak iz tog perioda?

– Pamtim i po dobrim i po lošim stvarima. Bilo je tu dobrih koncerata. Bilo je mirnih koncerata, ali je bilo i onih drugih, bilo je tuča... A najjači utisak mi je ostavilo to kada je Arkan poginuo. Neki Albanci su hteli to da proslave u mojoj diskoteci, a ja to nisam hteo da dozvolim. Oni su upali u diskoteku, muzika je u jednom trentku stala, oni su počeli da uzvikuju neke parole koje ja i nisam razumeo i onda su celoj diskoteci naručili piće i tu je nastala opšta panika. Obezbeđenje je počelo da se mršti: "Šta je ovo?" Znaš: "Poginuo je Arkan, daj celoj diskoteci piće!" Ja sam već video da nastaje belaj. Ja sam mirno njima prišao i zamolio sam ih da napuste dikoteku jer sam video da će ljudi da skaču na njih i da je gotovo. I onda sam ja pokušao to da smirim, da ih fino zamolim da izađu da ne bi došlo do masovne tuče. Oni nisu hteli, krenuli su da me guraju i onda sam ja krenuo da udaram jednog, drugog,trećeg, kako sam koga stigao i onda su oni krenuli na mene, pa se umešalo i obezbeđenje i na kraju je tridesetak ljudi učestvovalo u tuči. To je bilo krvi na sve strane. Ja sam bio ranjen. Nožem su me uboli u vrat i u nogu. Pored arterije su me uboli. Imao sam sreće. Ja sam mnogo iskrvario, pao sam u nesvest i probudio sam se u bolnici. Policija je sve blokirala tada, ali nije smela da reaguje, već je gledala tuču sa strane i čekala je da se smiri situacija da bi krenula da hapsi. Što je više policajaca pristizalo to je sve više ljudi bežalo. Policija je te Albance na kraju vijala pored Rajne. Nikoga nisu uhapsili na licu mesta. Nikada nikoga u životu prvi nisam napao, ali ko mene napadne ja znam da se branim.

Imao si situaciju i kada su ti ubacili bombu u diskoteku?

– Jedan klinac je ošamario jednu devojku u diskoteci. Maltretirao je druge devojke, šamarao ih je. Ja sam tada reagovao. Nikada nisam dozvoljavao da neka pijanica maltretira devojke po diskoteci. To sam i obezbeđenju uvek govorio da paze da takvih situacija ne bude, jer kada ima žena u diskoteci tada je puno, kada nema tu nema ni posla. Kod mene se nikada nije gledalo ko je koje nacionalnosti, iako je to bilo vreme kada se ratovalo u Bosni i u Hrvatskoj. I meni su pokazali ko je mladić koji maltretira devojke i ja sam prišao na podijum, ščepao sam ga za ruku i izbacio sam ga iz diskoteke. I on je meni posle pretio: "Zapamtićeš ti mene!" I on dolazi sledeće jutro pred fajront, vrata smo otvorili da izađe dim jer je bilo zagušljivo. Ljudi su otišli, ostao je samo personal. I ja sam krenuo i prema vratima je slučano pogledao konobar, slučajno je u tom momentu eksplodirala bomba i njega je geler pogodio u čelo. To je bio dečko, Milan, konobar koje je iz Šapca. Na svu sreću da je tada taj konobar ostao živ. Oni su bacili bombu da ubiju mene. Znali su da ja uvek negde stojim tu pored vrata.

U tom periodu si često imao oružje kod sebe, zbog čega si imao problema i sa nemačkom policijom?

– Mi smo uvek bili naoružani u klubu i ja to ne krijem. Policija mi je više puta oduzimala oružje. Plaćao sam kazne, kada advokati završe to je bilo posle tri do šest meseci uslovno. Sada to više nije tako.

To je bio period kada je naša država bila pod sankcijama. Koliko su ti pevači bili zahvalni što si ih dovodio u periodu kada je bila velika kriza u našoj zemlji?

– Trebalo bi da mi budu zahvalni.Estrada je mnogo para zaradila od moje diskoteke. Estradi sam mnogo para dao. To je sigurno bio milionski iznos, a možda i više. Pevači su bili zadovoljni dok su radili kod mene. Bili su zaštićeni, sačekam ih na aerodromu, pošaljem ih u hotel, pošaljem im obezbeđenje, posle nastupa ih odvedem u hotel, za nastupe su bili redovno plaćeni i sve sam to radio ljudski kao čovek. Pevači su radili i uzimali svoje novce, a kako je meni bilo to samo ja znam. Pre nego što sam počeo da držim tu veliku diskoteku sam držao jedan manji lokal. Posle sam kupio tu diskoteku za nekih 270.000 nemačkih maraka. Tada sam na početku dovodio velike zvezde jer je jako bilo bitno da nam velike zvezde dolaze. Bili su Brena, Čola, Ceca... I sećam se da je na otvaranju bila Maja Marijana i bilo je jako dobro. Ona je sledeći bio Željko Šašić, pa onda sam doveo Lepu Brenu, Draganu Mirković, Zdravka Čolića... To su sve bili koncert za koncertom.

U kakvom sećanju ti je iz tog perioda ostao Zdravko Čolić?

– Zdravko Čolić je najveći kralj kojeg sam ja upoznao u životu. On u tom periodu nije hteo da radi diskoteke, on je tada radio samo gradske dvorane, ali on je pristao da dođe kod nas, verovatno jer je znao koliko je ljudi mogla da primi naša diskoteka. Zdravko Čolić je tada imao zahtev da u diskoteci bude nemačko obezbeđenje. Ja sam svom obezbeđenju dao slobodno veče i angažovali smo nemačko obezbeđenje. Žene su poludele na njegovom koncertu. To je bio nenormalni pazar. Kada on nastupa tada se pije nenormalno. Taj koncert ću pamtiti i po tome što se na kraju moje obezbeđenje napilo i na kraju sam pred sam fajront sa Nemcima ja njih morao da smirujem.

Sa Miletom Kitićem si doživeo nešto što nije uobičajeno za pevače...?

– Mile Kitić je jedini koji mi je dva puta rekao za tih 15 godina koliko smo radili da izvadim toliko i toliko para iz koverte i da zadržim jer nije bio zadovoljan koliko je ljudi bilo, iako je diskoteka bila krcata. Nikada to nisam doživeo da mi je neko rekao da nije zadovoljan kako je prošao i da mi kaže da mu smanjim honorar. Mile je kralj. I ne hvalim ja sada njega samo zbog toga što mi je rekao da mu smanjim honorar. Mile je čovek koga narod obožava, Mile se grli sa narodom i on će ostati u mom srcu do kraja života.

U diskoteci su ti pevale i Dragana Mirković i Lepa Brena, koje su najveće zvezde. Po čemu ih se sećaš ih tog perioda?

– Brena je uvek bila pozitivna, otkačena, a Dragana je uvek bila ozbiljnija. Sa Brenom sam uvek mogao da se šalim, a sa Draganom nisam. Sa Draganom sam izbegavao. Žena drži do sebe i sa njom je smelo da se šali do određene granice, Dragana je uvek bila osetljivija. Ali Dragana je uvek pravila vrhunske koncerte i sa njom nikada kiksa nije bilo.

I tvoja sadašnja supruga Tina je pevala u tvojoj diskoteci?

– Tina je bila jako lepa i zgodna kada je pevala kod mene. Muškarcii su poludeli za njom. Ona je pevala dve-tri godine kod mene. I kasnije smo se mi smuvali. Bio sam na mukama u tom periodu. Uvek sam strahovao da je neko ne cimne, da je neko ne povredi. I ne samo za nju, ali za sve pevače sam uvek imao strah da nekog neko iz publike slučajno ne pogodi nečim. Taj strah sam uvek imao. Sada idem sa njom gde god da peva, bilo da je je to Evropa, Amerika i Australija i sada priznajem da imam nešto manji strah nego tada.

Jelena Karleuša sada odaje utisak da je nedodirljiva i da ne može tako lako da joj se priđe. Kakva je bila tada kada je radila kod tebe?

– Bila je dobra. Bila je velika pomama za njom. Ja sam se borio da prvo dođe kod mene u diskoteku. Ona je tada pevala svoj repertoar, ali se dešavalo i da je je tada ispunjavala želje kada joj neko poželi neki narodnjak da otpeva.

Đani je Tini i tebi venčani kum. Kako ste se Tina i ti uopšte upoznali da Đanijem?

– Pa, Đani je upoznao Tinu i mene. Đani mi je tada rekao ovim rečima: "Kada te upoznam sa jednom pevačicom neće ti biti dobro." I stvarno je bila lepa devojka. I sada je ona lepa. Ona je tada u početku imala problem da dobije vizu i kada smo to sredili posle je sve bilo super. Ali ona je stvarno tada bila prelepa. Kada je ona došla u Frankfurt meni je tada nešto kvrcnulo u glavi. Posle je Tina u Beogradu rekla da želi da nam Đani bude kum jer nas je on upoznao.

Nikada se o tome nije pričalo. Ti imaš sina iz prvog braka, a Tina isto sina iz prvog braka. Vi nemate zajedničku decu. Zašto si se razveo od prve supruge?

– Sa prvom ženom sam se slabo i viđao. Ja sam često radio po diskotekama i kafićima i slabo smo se i viđali. Ona je radila u banci, ona je vodila neki drugačiji život i malo smo se udaljili. Moja bivša žena radi prvu smenu, a ja sam se u tri vraćao kući. Tada nam je brak bio na klimavim nogama, a ja sam u međuvremenu upoznao Tinu i onda se to promenilo.

A ti si ostao u korektnim odnosima sa svojim sinom?

– Ostao sam i sa svojim sinom i sa svojom bivšom ženom. U odličnim smo odnosima. I u toku noći da mojoj bivšoj ženi nešto zatreba ja sam tu za nju i uvek može da računa na mene.

S obzirom na to da si držao moćnu diskoteku, da li smatraš da Tina možda i nije u potpunosti iskoristila sve što je mogla u tom periodu? Deluje nekada kao da se povlačila i da nije baš uvek želela da bude u prvom planu...?

– Dosta njih kaže da Zvezdan nije dozvolio Tini da postane nova Lepa Brena. To nije tačno. Svako ima svoje mesto pod ovim nebom. Što neki naš fudbaler iz Srbije nije Ronaldo? Ne može! Tina ima svoje pesme, svoju cenu, svoju publiku i svoju karijeru i to je to. Brena ima svoju, Ceca ima svoju, Dragana ima svoju... Da li je mogla bolje? Pa, gde ćeš bolje od onog kada je izbacila pesmu "Bunda od nerca" pa sve do 2010. kada je bila najtražnija pevačica u Srbiji? Radila je po četiri dana nedeljno. Šta više od toga kada je ona u tom periodu po pola godine bila zauzeta unapred?

Redak snimak iz provoda pripadnika zemunskog klana.

Dušan Spasojević, poznatiji pod nadimkom "Šiptar", i Mile Luković "Kum" 1997. godine su sve lične stvari držali u dva zavežljaja napravljena od čaršava i ništa drugo nisu imali. Tri godine kasnije oni će biti nemilosrdne ubice, na čelu najjačeg kriminalnog klana, poznatijeg kao "zemunski klan", koji je hladnokrvno sejao smrt svakom ko bi im stao na put. Iza sebe su imali državu, u liku Milorada Ulemeka Legije, komandanta Jedinice za specijalne operacije.

Spasojević i Luković, zajedno sa zemuncima, sejali su smrt po Beogradu i, najčešće iz vozila u pokretu, ubili najmanje 20 beogradskih kriminalaca. Bili su strah i trepet, a od trgovine narkoticima imali su milione na raspolaganju. Svoju "tvrđavu" napravili su u famoznoj Šilerovoj ulici, a njeno rušenje će označiti i kraj njihove ozloglašene vladavine.

Njihova "kriminalna imperija" srušena je 27. marta 2003. godine kad su tela obojice pronađena u dvorištu jedne kuće na Meljaku. Prema zvaničnoj verziji, ubijeni su kada su zapucali u pripadnike Specijalne antiterorističke jedinice, koja je došla da ih uhapsi u jednoj kući u naselju Meljak kraj Beograda. Kada su Spasojević i Luković uperili oružje na specijalce, oni su uzvratili vatru i izrešetali ih.

Oni su bili osumnjičeni da su učestvovali u organizovali ubistva bivšeg predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića koji je ubijen 15 dana pre njihove smrti - 12. marta, ispred zgrade vlade u Beogradu.

Prošlo je 18 godina od njihove smrti, dok su ostali njihovi "prijatelji" iz klana mahom mrtvi ili služe doživotne kazne u zatvorima, ali javnost ne prestaje da fascinira šta se dešavalo u životima ovih kriminalaca.

Upravo ovaj, možda i jedini snimak iz njihovog noćnog provoda svedoči o bahatosti vođa kriminalnog klana. Dok im trubači sviraju, Mile Luković Kum vadi pištolj i stavlja ga na sto. Pored njega je Spasojević, dok se za stolom nalaze i Miloš Simović, Vladimir Milisavljević poznatiji kao Vlada Budala i Milan Jurišić Jure. Od ljudi za stolom, danas su živi samo Milisavljević i Simović - Vlada Budala robija u Španiji, dok je Simović u srpskom zatvoru. Jurišić je brutalno ubijen, o čemu je pričao ozloglašeni ubica zemunskog klana Sretko Kalinić.

Snimak veselja ovih članova klana je nastao šest meseci pre ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića.

Otac mu je bio visokopozicionirani operativac Državne bezbednosti, koji je 1966. napustio taj posao i preselio se u Evropu

Sedamdesetih i osamdesetih jugoslovenska prestonica važila je za jednu od najsigurnijih u svetu. Beogradski kriminalci “kod kuće” nisu kršili zakon, jer im je bila neophodna baza iz koje su polazili u pljačkaške pohode u Evropu, ali i utočište posle akcije.

Kad su Jugoslaviji uveli sankcije i zatvorili granice, nove generacije više nisu imale priliku da vide svet. Suženih vidika i provincijalne svesti, potpuno su uništile ono viteško što je postojalo u podzemlju.

Ovako je otprilike tvorcima filma "Vidimo se u čitulji" govorio Bojan Petrović, rođen 1962. godine, jedan od ondašnjih "crnih bisera".

Otac mu je bio visokopozicionirani operativac Državne bezbednosti, koji je 1966. napustio taj posao i preselio se u Evropu. Držao je noćni klub u Švedskoj. Jednom prilikom ubio je u samoodbrani, pa je upućen u zatvor. Bojan je imao 22 godine kada je preuzeo vođenje kluba koje je važilo za stecište evropskog džet-seta. Njegov otac stekao je zavidnu imovinu: Petrovići su imali kuće i stanove, osim u Švedskoj, i na Crnogorskom primorju i u Beogradu, a Bojan je pred sobom imao miran i udoban život. Ali prijateljstvo s Borisom Petkovim, kriminalcem koji je bio u sukobu s jednim od vođa podzemlja Rankom Rubežićem, izmenilo mu je život.

Zbog učešća u Rubežićevom ubistvu decembra 1985. osuđen je na šest godina zatvora. Uhapšen je godinu dana kasnije i upućen na izdržavanje kazne. A kad je izašao na slobodu i otisnuo se u beli svet, veliku podršku predstavljali su mu kumovi Slobodan i Brano Šaranović, kriminalci evropskog formata. Od početka devedesetih godina Bojan Petrović se u Švedskoj, sa drugovima, posle pljački banaka okreće reketiranju.

"Posle samo nedelju dana mnogi su nam davali procenat od klubova i restorana jer su nas se plašili. Lično sam pregovarao s vlasnicima grčkog restorana 'Bahus', ali oni nisu poslušali moj predlog. Onda dođu Čarli, Hasa i još nekoliko drugova, poneli su 20 litara benzina. Ušli smo baš u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom, ali više da ih zaplašimo nego da izazovemo štetu, jer to nikome nije išlo u korist. Odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, što je bila prilično dobra zarada ako se uzme u obzir da je restoran imao 500 stolova", pričao je Petrović.

Posle jedne pljačke, u spektakularnoj akciji policije koju je prenosila televizija, pohapšeni su i osuđeni na višegodišnje kazne, ali je posle izvesnog vremena Petrović uspeo da pobegne. Nižu se godine pljački banaka u pretpraznično vreme, kad ima mnogo pazara, i samoposluga u Evropi, a zatim sklanjanje u Beograd.

U međuvremenu je uspeo da postane jedan od beogradskih narko-bosova, ali i da se posvađa sa Petkovim i sa tri metka rani ga u stomak. Nešto posle ponoći 28. februara 1998. braon "jaguar" s kotorskim tablicama zaustavio se na semaforu na uglu Ulice carice Milice i Brankove. S kraja kolone automobila koji su čekali zeleno, uz škripu guma, izleteo je "fijat" bez registarskih oznaka i stao pored "jaguara". Dva nepoznata mladića izrešetala su vozača i suvozača u njemu, a onda dali gas i sjurili se ka Novom Beogradu. Tako su ubijeni Bojan Petrović i njegov drug Zoran Bogdanović Kepa.

Rođen je na Novom Beogradu 1967. godine i već od malih nogu je počeo da se bavi boksom. Kao borac bio je veoma srčan, a upravo tom osobinom su ga i kasnije, kada je debelo zagazio u kriminalne vode, ljudi karakterisali

Devedesete godine prošlog veka iznedrile su, nažalost, veliki broj ljudi čija su imena odzvanjala beogradskim asfaltom tih godina.

Nažalost, jer su ti ljudi odabrali život koji nije mogao da bude dugog veka. Ipak, zahvaljujući svojim postupcima, senke mnogih od njih i dalje tumaraju beogradskim i srpskim podzemljem, a priče o njima i dalje žive.

Jedan od žestokih momaka koji je u pravom smislu reči ulivao strah u kosti svojim protivnicima samom svojom pojavom, bio je Mihajlo Divac.

Rođen je na Novom Beogradu 1967. godine i već od malih nogu je počeo da se bavi boksom. Kao borac bio je veoma srčan, a upravo tom osobinom su ga i kasnije, kada je debelo zagazio u kriminalne vode, ljudi karakterisali.

Kao mladić je otišao na ratište u Vukovar i Osmače, gde je važio za spremnog, disciplinovanog i hrabrog vojnika. Bio je član čuvene 63. padobranske brigade a kasnije i vojne policije.

Ipak, o njegovom životu u godinama nakon rata, danas se najviše priča. Po povratku u Beograd upleo se u kriminal...

Novobeogradska grupa i reketiranje

Nakon što se vratio sa ratišta, Mihajlo Divac je ojačao i učvrstio svoje veze u podzemlju i postao vođa klana sa Novog Beograda. Sa njim nije bilo puno priče, bio je preke naravi i često je probleme rešavao nasiljem. Neretko se govorilo i kako je Dejan Stojanović Keka u Dileta, kako su Divca zvali, gledao kao u idola a spominje se da je čak i preuzeo neke od njegovih običaja, ali se ne zna tačno koje.

Tokom svog "delovanja" na Novom Beogradu, Mihajlo Divac je bio kralj reketiranja. Umeo je da upadne na neki splav, najmirnijim tonom kaže kako je ostao bez novca i kako mu je potrebno nekoliko hiljada maraka. Uglavnom bi ljudi nemo brojali šta imaju od novca kod sebe i predali mu, strahujući od reakcije koju mogu da izazovu ukoliko se opiru.

Zatvorski čuvari ga se plašili

Divac je bio poznat kao momak kratkog fitilja koji brzo plane, a priče sa robija koje je služio prepričavale su se po kriminalnim miljejima.

Naime, Divac je obožavao da se bije sa zatvorskim čuvarima, koji su vrlo zazirali od njega. Jednom prilikom, kada mu je neki od čuvara obećao batine, Divac je istog momenta skočio na njega. Voleo je da ih provocira i upada u konflikte sa organima reda unutar zatvora, tako da je veći deo vremena provodio u samici.

"Ne brinite komšija, deca su se zaigrala"

Iako je bio deo kriminalnog podzemlja Beograda, Divac je prema svom komšiluku bio izuzetno predusretljiv. Upravo su komšije svojevremeno ispričale priču o pokušaju jednog od atentata na njega, kada je deo zgrade odleteo u vazduh.

Naime, jedne večeri, zgradom u kojoj je Mihajlo živeo odjeknula je eksplozija. Komšija je istrčao u hodnik koji je bio razrušen i video Divca, golog do pojasa i krvavog ramena kako vadi geler iz ruke, i logično, odmah je upitao šta se to desilo?

"Ne brinite komšija" usledio je Divčev odgovor, "Deca su se malo zaigrala" poručio je hladnokrvno.

Ispostavilo se da je Divac zapravo svojim napadačima otvorio vrata, nakon čega su mu oni ubacili bombu u stan. On ju je šutnuo u hodnik zgrade da bi izbegao fatalni ishod. Posle nekoliko dana, ceo hodnik je kompletno renoviran o Divčevom trošku.

Čuveno ranjavanje i "Nabiću ti utoku u d**e"

Ko je gledao film "Vidimo se u čitulji" vrlo izvesno je zapamtio Divčevu priču u kojoj priča o nekom klincu koji ga je ranio. Evo o čemu se tu radilo.

Divac je sedeo u bašti kafića "Trozubac" u Nušićevoj ulici i mrko se pogledao sa mladićem koji je sedeo za drugim stolom. Bez oklevanja je ustao i krenuo ka njemu ne bi li video u čemu je problem. Mladić je, videvši Divca da ide ka njemu izvukao pištolj i pucao na njega sa oko 5 metara udaljenosti, pogodivši ga u stomak. Međutim, Mihajlo nije posrnuo već je nastavio da ide ka njemu rekavši da će mu "utoku nabiti u d**e". Tu je usledio još jedan pucanj koji mu je prošao kroz ruku i stomak, nakon čega je mladić koji je pucao pobegao. Taj mladić kasnije će i sam postati kriminalac poznat i van granica naše zemlje - Luka Bojović.

Iako se govorilo da se sprema osveta, izvesno je da je osujećena činjenicom da je Bojović u to vreme bio Arkanov pulen.

Kasnije, povodom ovog događaja Divac je pričao:

"To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio" pričao je Divac.

Mrki pogled ga je odveo u smrt

Kao čovek koji se pre svega predstavljao kao sportista, bokser, Mihajlo je često odlazio da gleda takmičenja i pratio je dešavanja. U Beogradu je 1995. organizovan turnir "Beogradski pobednik" a učesnici turnira smešteni su bili u hotelu "Putnik". Jednog jutra, Mihajlo je otišao u hotel kako bi uzeo fotografiju sa posvetom od borca Slaviše Popovića. Međutim, izlazeći iz hotela, zasmetalo mu je na koji način ga je pogledao bokser Radovan Radusinović. Usledila je usmena rasprava da bi ubrzo Divac potegao pištolj i pucao na Radusinovića i njegovog prijatelja. Izleteo je iz hotela i poručio svojim momcima da beže jer je izranjavao ljude unutra. Ipak, nije uspeo daleko da pobegne. Metak ga je pogodio s leđa i preminuo je na mestu. U trenutku smrti, imao je 28 godina.

Dako Ašanin (43) likvidiran je 1. jula 1998. godine dok je u svom kafiću "Koloseum" u elitnom beogradskom naselju Dedinje gledao fudbalsku utakmicu Holandija - Argentina. I to je otrpilike sve što je policija htela da se pojavi u javnosti, ko ga je ubio, zašto, pa čak i kako je likvidiran, ostalo je pod velom tajne. Čovek koji je mnogo znao, mnogo radio za tadašnju SFRJ, očigledno je mnogima smetao i morao je da nestane i da bude zaboravljen.

Za njega su mnogi govorili da je poslednji Titov vojnik, koji je ostao veran nekadašnjem doživotnom komunističkom predsedniku i vrhovnom komandantu decenijama i posle Titove smrti. Ašanin to nije ni krio, imao je na zidu Titov portret i na to je bio ponosan. Nije krio ni da je radio za tadašnju tajnu službu, na eliminaciji političkih protivnika režima. Do smrti se deklarisao kao Jugosloven.

Poput mnogih iz nekadašnjeg jugoslovenskog podzemlja i Darko Ašanin je bio dete vojnog lica. Rođen je u Jajcu, sadašnjoj Bosni i Hercegovini, 1958. godine.

Bio je bokser, koji je sreću potražio na Zapadu, u Nemačkoj, kao i mnogi pustolovi tog vremena. Taj put je za mnoge bio isti, odlazak u podzemlje a zatim vrbovanje od strane neke od tajnih službi iz bivše Jugoslavije, Savezne ili Republičke.

Radio je kao izbacivač po diskotekama što mu je pružilo dobru priliku da upozna krem jugoslovenskog, pre svega srpskog podzemlja u Evropi i Nemačkoj. Te veze je održao do kraja života, a spisak njegovih poznanika bio je impozantan, od Ljubomira Magaša poznatijeg kao Ljuba Zemunac, koji je jedno vreme bio šef Jugo podzemlja u Nemačkoj, do Željka Ražnatovića Arkana.

Sa svojim kolegama iz podzemlja delio je i istu strast - voleo je kocku. Navodno je organizovao ilegalno kockanje i kao domaćin, na takozvanu "pikslu" uzimao je velike sume novca.

Osamdesetih godina vrbovala ga je Savezna služba, navodno je tadašnji istaknuti funkcioner Stane Dolanc oformio posebno Odeljenje u Saveznoj službi koja se bavila likvidacijom istaknutih članova političke emigracije. Darko Ašanin je bio jedan od egzekutora. Navodno je glavni čovek za regrutaciju kriminalaca da počnu da rade za "pravu stranu" i "našu stvar" išla upravo preko Darka Ašanina.

Njegovo ime se dovodilo u vezu sa likvidacijom albanskom emigranta sa Kosova Envera Hadrija 1990. godine u Briselu. Hadri je u kolima na semaforu čekao da se uključi zeleneo svetlo kada je na njega otvorena vatra iz automobila pored.

Nastavak te priče dobio je neočekivani obrt, mesec dana kasnije i to u Beogradu, u klubu "Nana" kada je ubijen bokser Andrija Lakonić. Tada je šira javnost prvi put čula da postoji neki Darko Ašanin i da je to neki opasni tip.

To ubistvo je razotkrilo mnoge mračne tajne i pokazalo da unutar jugoslovenskih službi besni ozbiljan međusobni rat. Andrija Lakonić je sedeo u separeu sa Veselinom Vukotićem i Darkom Ašaninom, a po nekim informacijama upravo su ta trojica i odradili "briselski posao". U jednom trenutku je došlo do svađe među trojicom saradnika i posle kraće svađe usledila je pucnjava. Lakonić je ostao na mestu mrtav.

Istragu je vodila beogradska policija, jedan od glavnih inspektora bio je Miroslav Bižić. Policajac je znao ko su trojica iz "Nane" i da su i ubijeni i dvojica osumnjičenih radili za Saveznu službu. Inspektor Bižić je pokušao da ih zaštiti, da zametne neke tragove, ali je usledio brz odgovor republičke tajne službe.

Svi pokušaji Saveznog DB da svoje pulene zaštiti, nisu uspeli, cela afera je isplivala u javnost, a na optuženičkoj klupi se našao i Miroslav Bižić. Ašanin, Vukotić i Bižić su osuđeni, Ašanin je uskoro oslobođen. Policajac je dobio samo uslovnu osudu, ali je ekspresno izbačen iz službe. Bižić je postao privatni detektiv, ali mu karijera nije dugo trajala, ubijen je 1996. godine u Novom Beogradu.

Ašanin se sklonio u Grčku, ali je tamo završio u zatvoru. Tokom pobune, kako je svojevremeno ispričao, u ćeliju su mu upala dva zatvorenika, njemu nepoznata. Napali su ga, jedan od njih ga je izbo nekim sečivom. Ko zna kako bi se sve završilo da Ašaninu nije pritekao u pomoć drugi zatvorenik, Rus, koji je krenuo da ga brani. Napadači su pobegli, Ašanin je preživeo, a posle je izvjavio da misli da su napadači bili Albanci i da je u pitanju bila osveta, najverovatnije za Hadrija.

Ašanin se kasnije vratio u Beograd, otvorio svoj klub. Mislio je da je siguran udomovini kojoj je služio ceo život. A onda je došao juli 1998. godine. Ašanin je gledao fudbalsku utakmicu kada su se začuli hici. Ostao je na mestu mrtav, Poginuo je možda i poslednji Titov vojnik.

Pušteno je nekoliko verzija njegovog ubistva, po jednoj on je ubijen rafalom iz automatskog oružja, po drugoj, likvidiran je hicem iz snajpera. Uviđaj i istraga su rađeni prilično traljavo, jer čini se da nije bilo prave volje da bude i rešeno.

Kasnije su se pojavila dva traga, jedan je vodio u Republiku Srpsku, jer je navodno jedan čovek odande platio likvidaciju Ašanina, a naručilac je bila osoba iz Srbije. I taj čovek iz Republike Srpske je kasnije likvidiran, tako da se svaki pokušaj istrage tu zaustavio.

Jedan od svedoka saradnik u procesu protiv pripadnika zemunskog klana, Dejan Milenković Bagzi, izjavio je da je svojevremeno jedan od vođa te kriminalne organizacije Dušan Spasojević izjavio da je Ašanina ubio "pijani Zvezdan Jovanović greškom". Ni taj trag nije do kraja istražen.

Priče koje i danas intrigiraju javnost.

Za Zemunski klan vezuju se brojne priče. Svakako, članovi ove grupe bili su i te kako poznati u krimi podzemlju.

Prema navodima, vođe ovog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum uspeli su da oforme najmasovnije kriminalno udruženje u Srbiji, dok pojedinci tvrde - i u ovom delu Evrope. Svakako, oni su želeli da preuzmu prevlast u svakoj sferi - pa su tako imali i specifičan način izvršenja ubistava, takozvani "zemunski potpis" - pucano je rafalnim oružjem iz vozila u pokretu koje je obično imalo rotaciju ili, u nekim slučajevima, bilo čak i policijsko.

Najveća dominacija Zemunaca bila je u periodu od 2000. do 2003. godine.

Mnoga ubistva do dan danas nisu rasvetljena, upućeni u kriminalni milje tih godina tvrde da iza njih stoji upravo zemunski klan. Spisak krivičnih dela Zemunaca je dugačak - ali svakako ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine je značilo napad na državu, ali i njihov definitivan kraj.

Jedno od nerasvetljenih ubistava iz tog perioda je ubistvo Ivice Jovanovića (32) na Voždovcu. Prema navodima, na njega je 7. novembra 2002. godine pucano iz automobila u pokretu i to dok je sedeo u parkiranom "mercedesu". Napadači (kaže se da ih je bilo dvoje) su ispalili nekoliko rafala iz automatskog oružja i smrtno ga ranili u grudi i vrat.

Jovanović je bio ispred auto servisa gde je došao po svoj porše. Prema pričama, on je te večeri zvao servis i tražio da mu auto dovezu u Zemun, ali je na kraju ipak došao po kola u društvu prijatelja.

"Posao" je odradio profesionalac, jer u trenutku pucnjave niko od njegovih prijatelja nije povređen

Na Fejsbuk stranici "Legende devedesetih" objavljena je ekskluzivna fotografija kuće koju je izgradio Ivica Ico Jovanović.

- Kako je Bagzi svedočio, Ico se suprotstavio Zemuncima i njegovo ubistvo je naredio vođa Zemunskog klana Dušan Spasojević. Bagzi je ispričao da to nije išlo glatko, da je Ico bio tvrd orah i da su tek posle nekoliko neuspelih pokušaja, Slavković i Glišović uz logistiku Zemunaca, uspeli da ubiju Jovanovića - navodi se na ovoj stranici.

Kalinić i Simović u vreme bekstva trebalo da izvrše plaćeno ubistvo bivšeg ministra policije Republike Srpske

Sretko Kalinić, egzekutor Zemunskog klana, osuđen na 40 godina zbog više ubistava za račun ove zloglasne kriminalne grupe, koja je uništena posle ubistva premijera Zorana Đinđića, više puta je pokušao bekstvo, a poslednji put to je učinio novembra prošle godine u požarevačkoj Zabeli.

O ovom događaju postoje dve verzije, prva je da se posle posete otrgao čuvaru i počeo da beži prema kapiji, ali je savladan.

Prema drugoj verziji, otrgao se čuvaru sa kojim je u sukobu, i posle pretrčanih desetak metara zaustavio se i rekao mu: “Vidiš da mogu da pobegnem.“

Ostalo je nejasno da li su u trenutku incidenta radile sigurnosne kamere.

U zvaničnim dokumentima stoji da je Sretko Kalinić 6. septembra 2020. godine, u 12.33 pokušao da pobegne kada se vraćao iz porodične posete ka Sedmom paviljonu, koji se naziva i zatvorom u zatvoru.

On se otrgao čuvaru koji ga je držao za nadlakticu i krenuo da trči ka kapiji paviljona. Brzom intervencijom druga dva pripadnika Službe za obezbeđenje sustignut je i savladan, a načelnik Službe obezbeđenja zatvora Goran Nenadović događaj je prijavio kao pokušaj bekstva. Kalinić je kažnjen zabranom raspolaganja novcem koji mu se uplaćuje za kantinu.

Kalinićev prethodni pokušaj bekstva dogodio se februara 2012. godine, dok je još boravio u pritvoru Specijalnog suda, u Ustaničkoj ulici u Beogradu.

U ovu specijlanu pritvorsku jedinicu Centralnog zatvora sproveden je iz Hrvatske, u kojoj je uhapšen posle višegodišnjeg bekstva, kad je u vreme policijske akcije „Sablja“, uvedene posle atentata na predsednika vlade, umakao i godinama se pod lažnim identitetom skrivao po regionu i Evropi.

Januara 2007. godine crnogorska policija sprečila je atentat na Tomu Kovača, vlasnika lanca pekara „Aleksandrija“ u Herceg Novom, koji je u vreme rata bio ministar policije Republike Srpske.

Tada je saopšteno da su odbegli „Zemunci“ Sretko Kalinić i Miloš Simović trebalo da izvedu plaćeno ubistvo.

Iako su radili za isti klan, i zajedno se skrivali, Kalinić i Simović su se u Hrvatskoj sukobili zbog jedne žene, Ane Simić, i tom prilikom Miloš je ranio Sretka, koji je ubrzo uhapšen, a ovaj drugi se predao srpskim vlastima na granici.

Kalinić je posle toga bio smešten u pritvor Specijalnog suda, odakle je februara 2012. godine pokušao da pobegne zajedno sa Željkom Milovanovićem, osuđenim na 40 godina zbog zbistva vlasnika hrvatskog Nacionala Iva Pukanića.

Oni su testerama isekli rešetke u donjem delu vrata ćelija u koje su bili smešteni, a potom su na dnu hodnika, razbili i iskočili kroz prozor u zatvorsko dvorište.

Pokušaj bekstva snimile su sigurnosne kamere, a na snimku koji traje 40 sekundi vidi se kako se Milovanović i Kalinić provlače se kroz otvor na dnu vrata, oblače svoje jakne i kreću ka kraju hodnika.

Zbog incidenta su suspendovana petorica pripadnika Službe za obezbeđenje Ministarstva pravde.

Novopazarca Adisa B. (35), zvanog Macan, i dvojicu njegovih prijatelja u nedelju uveče u Berlinu teško je ranio punački muškarac obučen u crno, visok oko 180 centimetara sa tamnom kovrdžavom kosom, ispričali su očevici pucnjave za nemački Bild.

Da podsetimo, Pazarci, čija je ekipa navodno u sukobu s kriminalnom grupom uhapšenog Veljka Belivuka, upucani su ispred šiša-bara oko 23 sata u Milerovoj ulici. Oni su s teškim povredama prebačeni u bolnicu u Berlinu, a napadač je pobegao.

- Muškarci su sedeli u bašti bara, pušili su nargile i pili piće. Napadač je stajao ispred, zavukao je ruku u džep pantalona, izvukao srebrni pištolj i odjednom počeo da puca u ljude. Nije nasumično pucao, već je ciljao baš u muškarce za stolom. U cugu je ispalio desetak hitaca, zvučalo je kao vatromet - prepričala je za Bild violinistkinja Mija E., koja se s dečkom vraćala kući kada se pred njenim očima dogodila filmska scena.

Violinistkinja koja je videla napadača dala je njegov detaljan opis policiji i posvedočila da on nije bio sam.

- On je imao pomagače, koji su se nalazili između parkiranih automobila - rekla je devojka.

Motiv marihuana

Drugi svedoci su naveli da su videli crni automobil.

- Bila sam u svojoj radnji za vreme zločina, čula sam hice, pogledala i videla crni auto kako odlazi, a nekoliko ljudi je bežalo - rekla je Ilgerim H. za Bild. Kako navodi ovaj list, povređeni muškarci iz Novog Pazara su pali ispred šanka, a jedan od njih je upucan sa sedam-osam metaka.

- Sumnja se da je motiv pucnjave sukob oko prodaje marihuane. Žrtve su srpski državljani iz Sandžaka, a veruje se da i napadači dolaze iz istog mesta - naveli su mediji i dodali da se sumnja da je ovaj napad osveta.

Sukob s Veljinom ekipom

Podsetimo, izvor Kurira je ispričao da se sumnja da je ova grupa od 2019. godine u sukobu s klanom Velje Nevolje.

- Oni su navodno sarađivali u trgovini narkotika, ali su se pre dve godine sukobili, i to je rezultiralo pucnjavom prilikom primopredaje droge na Vračaru 19. decembra 2019. Tada je u stomak ranjen S. D. iz Novog Pazara, koji je navodno u dobrim odnosima sa Adisom B. - rekao je ranije naš izvor. Kako saznajemo, ranjeni Adis B. duže vreme boravi u Nemačkoj, a navodno ima i biznis sa zidanjem zgrada.

Rođaka jednog od povređenih za Kurir je potvrdila da su svi povređeni u bolnici. - Dvojica mladića su teško ranjena, a treći ima lakše povrede. Adis B. je u najtežem stanju. Oporavljaju se. Sa najlakše povređenim muškarcem policija je obavila razgovor - rekla je rođaka.

Nagovorila je supruga da otkupi svoj veliki stan i da ga potom prepiše na njenu ćerku iz prvog braka, što je on i učinio

Slučaj srpskog biznismena u Ukrajini Milovana Roganovića (57), koji, u saradnji sa kijevskom policijom, svoju zakonitu suprugu Jelenu sumnjiči da mu je spremala otmicu i ubistvo, kako bi se dokopala njegove imovine, sigurno nije usamljen, a to potvrđuje najpoznatiji predmet iz sudskih anala, u kome je glavni akter pravnica iz Beograda, Dušanka Petrović.

Devedesetih godina u Okružnom sudu osuđena je na 14 godina zatvora zbog ubistva supruga Selimira Tripkovića, vojnog pilota, koji je od nje bio stariji 20 godina. Utvrđeno je da mu je na Savskom keju pucala u glavu iz koristoljublja.

Sudijama pljačkala stanove

Pre nego će upoznati nesrećnog Selimira, Dušanka je bila zaposlena u Privrednom sudu u Beogradu kao stručni saradnik.

Kada bi sudije odlazile na doručak, ona bi im uzimala ključeve iz tašne koje je posle duplirala, a zatim ulazila u njihove stanove i kuće i potkradala ih. Falsifikovala je njihove bankovne kartice i sa njih uzimala novac.

Zbog toga je i odgovarala, i bila u zatvoru, ali sve to nije smetalo pilotu Tripkoviću da se u nju zaljubi i da je oženi, i pored protivljenja svoje dvoje dece iz prvog braka.

Pre nego će počiniti zločin, nagovorila je Selimira da otkupi svoj veliki stan na Novom Beogradu i da ga potom prepiše na njenu ćerku iz prvog braka, što je on i učinio. Na njeno insistiranje, naučio ju je da puca iz pištolja.

Pucala u potiljak, pa zakukala

A onda je došao i kobni, novembarski dan za Tripkovića, koji je redovno džogirao na Savskom keju, kod bloka 45. Dušanka ga je tog predvečerja pratila, a kad je stigao do kraja keja, upucala ga je u potiljak, a onda iz sveg glasa zakukala:”Upomoć, napali su nas razbojnici!”

Bila je ubeđena da će policija nasesti na njenu priču, a da će ona, čim proda stan, otići kod bivšeg muža u Kanadu. Navodno je već bila rezervisala avionsku kartu.

Ubrzo je otkriveno da je ubica ona, ali Dušanka se ni tu nije zaustavila, već je nagovorila svoju ćerku da na sudu lažno svedoči da je ona ubila očuha jer ju je silovao.

U ženskom zatvoru u Požarevcu Dušanka se zbližila sa cimerkom Ljubicom Kolovrat, sa kojom se, jednog slobodnog vikenda, išetala iz kazamata i više se nije vratila.

Na sve spremna

Pretpostavljalo se da je otputovala u Ameriku, a kasnije živela u Bugojnu, odakle je rodom njena bliska prijateljica Ljubica Kolovrat.

A onda je, marta 2006. godine, regionom odjeknula vest da je Dušanka Petrović u Sarajevu organizovala ubistvo svog brata Aleksandra, da bi se dokopala majčinog stana koji on nije hteo da proda.

Pošto nije uspela da ubedi brata da proda stan, Dušanka je nagovorila Ljubicu da stupi u kontakt sa njim i da mu ponudi brak, pošto je on imao psihičkih problema, nije radio i živeo je sam u majčinom stanu.

Kada je Aleksandar pristao, Ljubica se sa njim dogovorila da se preseli u Sarajevo. Aleksandar je došao sa većom sumom koju je imao i Ljubica ga je smestila u stan u kojem je i ubijen, a potom i zapaljen.

Strana 8 od 44

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji