Lider Ujedinjene Srpske Nenad Stevandić ne krije zahvalnost Srbiji za svu pomoć koju pruža svom narodu u RS. On je za naš portal otkrio i kakve su pozicije Sarajeva, koje uporno sanja kako da sruši Beograd, i to ne figurativnio, nego doslovno - krstarećim raketama

Stevandić je za naš portal otktio i kakve su pozicije Sarajeva, kao i kakav je njegov stav po pitanju akruelne rusko-ukrajinske krize.

- Poslanici Srbi iz Republike Srpske nisu se odazvali na pozive da se u Sarajevu napravi histerična atmosfera prema Rusiji. Znali smo da je u pitanju nacionalističko iživljavanje - počinje Stevandić i objašnjava zbog čega smatra da oni ne bi trebalo da se mešaju u ovaj sukob:

- Uvek se setimo kako je bilo našem narodu, bombardovanje '95 i '99... I naravno, nijednom bombardovanom narodu nije prijatno, tu ginu civili. Nismo "tas na vagi" koji će presuditi, ali, kada se sukube slonovi nastrada trava. Mi ne treba da budemo ni blizu tog sukoba, jer ne možemo da budemo slonovi u međunarodnoj politici - objašnjava Stevandić. 

Zvanična politika Sarajeva "Da komšiji crkne krava"

Zbog čega političko Sarajevo Srbiju krivi i onda kada čini sve da pomogne, ne samo Republici Srpskoj, već i FBiH, bilo je jedno od pitanja, Stevandić je objasnio i da je politika zvaničnog Sarajeva retrogradna, po sistemu "da komšiji crkne krava".

- Dobra cena gasa koju je Vučić dobio za Srbiju ostala je i za Republiku Srpsku, ali i za Federaciju BiH. Zbog toga se Sarajevo nije se smrzavalo, a oni su dobrotu Beograda vratili na ružan način. Baš kao i za vakcine i respiratore - kaže Stevandić, koji otkriva i šta su iz Sarajeva predlagali, kada je Srbija slala respiratore:

- Imali smo poslanika iz Federalnog parlamenta u BiH, koji je rekao "Bolje da BiH kupuje krstareće rakete, nego respiratore". Znači, po cenu da ti ljudi umiru ti ćeš kuputi nešto što će ugroziti druge ljude. To je retrogradna politika bazirana na stereotipima iz '92. Oni ne razmeju i ne shvataju da je zajednički ekonomski razvoj nešto što podiže kvalitet života naroda - poručuje Stevandić.

Kompletan intervju pogledajte u videu ispod:

Pritisci zapadnih moćnika na Srbiju da uvede sankcije Rusiji zbog rata u Ukrajini pojačavaće se dokle god budu trajali sukobi u toj zemlji, saglasni su stručnjaci

Prema njihovim rečima, naša država uspela je da smanji pritiske glasanjem u UN, ali Zapad neće tek tako prestati sa zahtevima da Beograd politički potpuno zarati sa Moskvom.

Ivo Visković, bivši ambasador u Nemačkoj, kaže da bi uvođenje sankcija Rusiji bilo jako neprijatno za Srbiju, koja bi se u tom slučaju verovatno susrela sa kontrasankcijama.

- Posledice bi bile i energetske i političke prirode. Rusija bi se verovatno odrekla stava u vezi sa Kosovom u Savetu bezbednosti UN, a to je teško prihvatiti. Zato je ovo što je do sada uradila država najbolje u zadatim okolnostima. Pritisci će biti sve snažniji i biće jako teško, ako je uopšte moguće, odoleti zahtevima Zapada, koji sada Srbiju posmatra kao jedinu državu u Evropi koja nije spremna da se potpuno priključi njihovoj politici prema Rusiji - naglašava Visković.

Istoričar Aleksandar Životić ističe da Srbija mora dugoročno da razmišlja o tome gde će biti sutra.

- Moramo da dobro pazimo na svaki svoj korak, na to kakvu poruku šaljemo u svet. Glavni zadatak jeste da brinemo u svojim interesima. Okolnosti se brzo menjaju, međunarodni odnosi su poremećeni i tek će se menjati. Moramo da osluškujemo i razmišljamo, da pratimo situaciju i prepoznamo kuda će sve ovo da vodi - poručuje Životić.

Da našoj zemlji dolazi težak period, potvrđuje i Ognjen Pribićević, bivši ambasador u Nemačkoj i Velikoj Britaniji.

- Jedna od ključnih stvari bilo je glasanje u Ujedinjenim nacijama, koje je svakako relaksiralo pritiske. Ali to sigurno ne znači da će pritisci potpuno prestati - zaključuje Pribićević.

Američki zvaničnici prete Indiji uvođenjem sankcija zbog kupovine ruskog protivvazduhoplovnog sistema "S-400 trijumf" i drugog ruskog naoružanja, uprkos tome što ta mnogoljudna zemlja poslednjih godina blisko podržava aktivnosti Vašingtona i njegovih saveznika na obuzdavanju vojno-političkog uticaja Kine u Pacifiku i Indijskom okeanu, i troši velike sume za nabavku američkog oružja

Četiri sile Indo-pacifičkog regiona Indija, Australija, Japan i SAD održale su 3. marta sastanak na najvišem nivou u okviru vojnopolitičkog mehanizma "Kvadrilateralni dijalog o bezbednosti" (skraćeno Kvadrilaterala ili Kvad), osnovanog na inicijativu Vašingtona, na kojem su diskutovali o situaciji u Ukrajini i načinima da se spreči eventualni udar Pekinga na ostrvo Tajvan.

Po izveštavanju japanskih medija, predsednik Džozef Bajden, premijeri Skot Morison i Fumio Kišida na tom samitu zagovarali su jednoglasnu osudu ruskog prodora u Ukrajinu, ali ona nije unesena u zajedničko saopštenje.

Po pisanju portala India Today, Modi je tokom virtuelnog sastanka čak naglasio da fokus Kvadrilaterale treba da ostane na njenim osnovnim ciljevima, odnosno, održavanju mira, stabilnosti i prosperiteta u Indo-pacifičkom regionu. Drugi indijski mediji, pak, smatraju da je sama činjenica da je debatovano o ukrajinskom pitanju pokazatelj jedinstva Kvadrilaterale.

Kvadrilaterala je politički okvir unutar kojeg se, pored šefova država, redovno sreću parovi vladinih funkcionera četiri nacije sastavljeni od ministara odbrane i ministara spoljnih poslova.

Ona je uspostavljena radi pariranja rastućem vojno-političkom uticaju Narodne Republike Kine u Tihom i Indijskom okeanu. Pomenute četiri države s promenljivom frekvencijom vrše zajedničke mornaričke vežbe već petnaest godina.

Vašington, Tokio i Kanbera sada strahuju da bi Peking, osokoljen i podučen primerom ruskog napada na Ukrajinu, mogao da pokuša da silom povrati kontrolu nad svojom odbeglom provincijom Tajvanom i tako prouzrokuje veliku krizu u zapadnom Pacifiku.

I dok američki mediji, političari, vojni komentatori i mediji uopšte već nekoliko godina spekulišu o eventualnom kineskom udaru na Tajvan i licitiraju datumima kada bi do njega moglo doći, ono što ovog puta privlači posebnu pažnju jeste to da je istog dana kada je održan sastanak Kvadrilaterale pomoćnik državnog sekretara za južnu i centralnu Aziju Donald Lu  poslanike američkog Senata obavestio da administracija predsednika Džozefa Bajdena razmatra mogućnost uvođenja sankcija Indiji zbog njenog oslanjanja na rusko oružje.

U obraćanju senatorima Lu je govorio i o diplomatskom pritisku koji je Bajdenova administracija usmerila na države južne Azije - Indiju, Pakistan i Šri Lanku - da prilikom glasanja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija osude Rusiju zbog agresije na Ukrajinu. Sve tri države, međutim, su se uzdržale od glasanja.

Kada je naoružanje u pitanju, posebni trn u oku Vašingtona je to što je Indija kupila moćni ruski protivvazduhoplovni sistem "S-400 trijumf" koji, međutim, još nije isporučen.

Amerikance brine i to da bi tehnički podaci o njihovom oružju isporučenom Indiji, zbog tradicionalno prijateljskih odnosa Nju Delhija i Moskve, mogli da dopadnu u ruke Rusima.

Nerazumna pretnja?

Američki funkcioner Lu u četvrtak je članovima američkog Senata konkretno rekao da je instrument, odnosno, pravni osnov na osnovu kojeg se razmatra uvođenje sankcija Indiji "Zakon o suprotstavljanju američkim neprijateljima putem sankcija", koji je donet za vreme vlade predsednika Donalda Trampa 2017. zbog navodnog mešanja Rusije u američku predsedničku kampanju prethodne godine i koji je poslužio da se udari packa režimu u Ankari zbog kupovine sistema "S-400".

Interesantno je, međutim, da je premijer Narendra Modi u junu 2016. dobio čast da se obrati američkim zakonodavcima u dužem govoru u zgradi Kongresa u Vašingtonu, kada je predstavljen kao lider "najveće demokratije na svetu". Taj epitet Indija uživa na Zapadu, jer je po veličini populacije druga na svetu a Vašington i London najmnogoljudniju zemlju sveta Kinu smatraju nedemokratskom.

Dalje, Indija u sklopu Kvadrilaterale sa SAD i njenim saveznicima aktivno radi na vojnim i ekonomskim merama za obuzdavanje kretanja kineskih pomorskih snaga i ekonomskog i političkog uticaja Kine u jugoistočnoj i južnoj Aziji. Ovo stoga što Nju Delhi ima teritorijalni spor u Himalajima s Pekingom, koji je nedavno, 2020. godine, rezultirao i u brutalnom okršaju pripadnika vojske dve zemlje u kojem je poginulo dvadeset indijskih vojnika i zato što Kina ima vrlo blisku vojnopolitičku saradnju s tradicionalnim indijskim protivnikom Pakistanom, s kojim se Nju Delhi često sukobljava oko teritorija u Kašmiru i položaja muslimana na Indijskom potkontinentu. Još jedan dugogodišnji kamen spoticanja u odnosima s Kinom je činjenica da je Indija pružila utočiste dalaj lami i separatističkoj vladi Tibeta u egzilu.

Takođe, Indija zapravo već poslednjih petnaestak godina smanjuje oslanjanje na rusko naoružanje i više nego ranije kupuje američko i drugo zapadno oružje i opremu. Ona je, smatra se, od 2008. godine do 2021. kupila američko naoružanja ukupne vrednosti od čak 22 milijardi dolara, te planira da za njega odvoji još deset. Uglavnom je reč o američkim izviđačkim i transportnim avionima, te dronovima "predator".

Nju Delhi, koji je u prošlosti bio velika ruska mušterija kada su u pitanju borbeni vazduhoplovi, te u redovima svoje armije ima stotine migova i suhoja, 2016. je objavio kupovinu novih 36 francuskih lovaca-bombardera "Daso Rafal", kao i municije, delova i opreme za njih u iznosu od 7,8 milijardi evra, što je još jedan bitan korak u smanjivanju tehnološke zavisnosti od Rusije.

Pokušaj otklona od Moskve je pogotovu vidan kada se uzme u obzir da je Indija prvobitno planirala i da otkupi licencu za proizvodnju tih aviona i u sastav svog vazduhoplovstva uvede čak 108 aparata francuskog porekla, od čega je, međutim, kasnije odustala zbog visoke cene.

Štaviše, indijski mediji pišu da je zemlja proteklih nedelja zbog zabrinutosti u vezi sa posledicama događaja u Ukrajini i oko nje već otkazala neke veće narudžbe ruskog oružja i opreme. Reč je o lovcima "MiG-29", helikopterima i protivtenkovskim projektilima.

Indija, dakle, važi za veliku demokratiju, čini ono što Vašington od nje traži i kada su u pitanju vojnopolitičko opkoljavanje i zauzdavanje Kine i umanjivanje tehnološkog oslanjanja na Moskvu. Kada se sve ovo uzme u obzir, pretnja Indiji sankcijama čini se preteranom i nerazumnom.

Mada indijska ekonomija nije jaka koliko je američka ili kineska, pretnja državi od preko 1,3 milijarde stanovnika, koja u sklopu svog nastojanja da vodi nezavisnu politiku i održi dobre odnose i sa Rusijom i SAD čini dosta za Vašington je i, blago rečeno, drska.

Zamenik državnog sekretara za pitanja u južnoj i srednjoj Aziji Lu izrazio je i mišljenje da će činjenica da je u napadu ruskih snaga u okolini Harkova nastradao i jedan indijski student prouzrokovati preokret u javnom mnjenju na mnogoljudnom potkontinentu koje je do sada pokazivalo razumevanje za pokušaj prijateljske Rusije da se odupre pritisku NATO-a.

Način evakuacije, odnosno, drama kroz koju prolazi blizu 20.000 indijskih državljana koji borave u

Ukrajini, od kojih su čak oko 18.000 studenti (uglavnom medicine), poslednjih dana je problem koji dominira u indijskim medijima i unutrašnjoj politici.

Ostaje da se vidi da li će Indija popustiti američkom pritisku i otkazati i nabavku "S-400", što je isporuka vredna oko pet milijardi dolara, za koju je Nju Delhi već uplatio kaparu od 15 posto.

Ulazak ruske vojske u Ukrajinu naterao je Šolca da za 180 stepeni promeni višedecenijsku nemačku spoljnu politiku. Ideja da Nemci šalju oružje koje ubija Ruse bila je nezamisliva do pre par sedmica

Samo koji sat pošto je 21. februara završio telefonski razgovor sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, iz Moskve je stigao snimak kako ruski predsednik Vladimir Putin priznaje ukrajinsku Donjecku i Luganjsku oblast kao nezavisne države. To je šokiralo zvanični Berlin, a posramljeni kancelar, koji je ostao kratkih diplomatskih rukava, bio je prinuđen na potez koji će mu vratiti kredibilitet.

Međutim, to što je sutradan Šolc uzvratio zaustavljajući proces davanja sertifikata za rad gasovoda Severnog toka 2 činilo se revolucionarnim i ubojitim tek nepuna dva dana. U novinskim i TV komentarima, kao i na društvenim mreama, njegov potez hvaljen je kao hrabar, državnički i odlučan, naročito uzimajući u obzir da samo nedelju dana ranije prilikom susreta sa američkim predsednikom on nije hteo ni da izgovori reč gasovod, a kamoli da „potopi" Severni tok 2.

Istini za volju, u prvi mah Šolcov potez nije bio potpuno potapanje ovog već završenog projekta vrednog 10 milijardi evra već više kupovanje vremena. Odlaganjem puštanja novog gasovoda u rad do otprilike sledeće zime, Nemačka ne bi ništa izgubila, jer i dalje dobija ruski gas preko gasovoda Severni tok 1 i Jamal.

I možda bi ovaj marketinško-politički trik Šolcu na neko vreme obezbedio kredibilitet pouzdanog zapadnog saveznika na domaćem i međunarodnom terenu i bez menjanja tradicionalne politike socijaldemokrata, ali mu je Putin ponovo zamrsio konce. Odluka da napadne Ukrajinu učiniće zaustavljanje Severnog toka 2 samo malim kamenčićem u lavini sankcija koje će Zapad, pa i sama Nemačka, uvesti Ruskoj Federaciji. Lavini u kojoj se naopačke okrenula i spoljna, bezbednosna, pa delom i energetska politika Nemačke.

Kada su ruske rakete počele da padaju po aerodromima, vojnim i civilnim postrojenjima širom Ukrajine a ne samo u Donbasu, u nemačkoj ali i celokupnoj zapadnoj javnosti kao da je eksplodirala bomba očekivanja i pritisaka na Nemačku da učini nešto. Bilo ih je i pre toga, naročito kada je Nemačka najavila da će Ukrajini, kao pomoć, poslati poljsku bolnicu i 5.000 šlemova.

Ali, kada je ruska invazija na Ukrajinu počela, počela je i medijsko-diplomatska invazija na nemačku vladu, ne samo po pitanju kupovine ruskog gasa, već i po pitanju naoružanja.

Dok je američki pritisak uglavnom bio van domašaja javnosti, Poljska i baltičke i skandinavske zemlje su javno insistirale da Nemačka prekine da se snabdeva gasom iz Rusije, a da Ukrajini pošalje oružje. Kako su govorili, da prestane da bude „nepouzdani saveznik" u NATO-u.

I nemački političari su najednom promenili retoriku. Pa je tako šef poslaničke grupe socijaldemokrata u Bundestagu Rolf Micenih, poznat po jakim proruskim stavovima, počeo da govori da je „ruski predsednik ratni zločinac", te da će „platiti visoku cenu za ovo". I doskorašnja demohrišćanska ministarka odbrane i bliska saradnica Angele Merkel, Anegret Kramp-Karenbauer je saopštila da je besna „što smo napravili istorijski promašaj".

- Nakon Gruzije, Krima i Donbasa, ništa nismo pripremili što bi zaista odvratilo Putina - istakla je ona, požalivši se da su nemački političari „zaboravili na lekcije (bivših kancelara) Šmita i Kola da pregovori uvek imaju prednost, ali morate da budete vojno dovoljno jaki tako da nepregovaranje ne bude opcija za drugu stranu".

Čak se i prvi čovek nemačke vojske, general-pukovnik Alfons Mais, na društvenoj mreži Linkdin emotivno požalio na nedovoljnu pripremljenost nemačke vojske za akciju, kao i to da „smo svi (u NATO-u) videli šta dolazi", ali „nismo bili u stanju da izvedemo zaključke iz aneksije Krima".

Pritisak na nemačku vladu bio je toliki da se u pojedinim političkim krugovima u Berlinu ovih dana sa dozom crnog humora govorilo da je „došlo poslednje vreme kada ceo svet od nas Nemaca očekuje da se teško naoružamo, promarširamo kroz Poljsku i, ako je potrebno, ratujemo sa Rusima".

Upravo nacistička prošlost je razlog zašto Nemci već decenijama stidljivo ulažu u svoje vojne kapacitete i drže se politike da oružje proizvedeno u Nemačkoj ne izvoze u konfliktne zone.

„Putinov rat", kako ga naziva Šolc, ne samo da je pokrenuo tektonske ploče nemačke spoljne, bezbednosne i odbrambene politike već ih je naglavačke okrenuo.Subota 26. februar će sasvim sigurno biti izučavana u nemačkoj istoriografiji kao dan kada je kancelar Olaf Šolc načinio istorijski preokret u višedecenijskoj nemačkoj politici, što je dan kasnije i saopštio parlamentarcima na specijalnoj sednici Bundestaga.

Od tada u javnosti neprekidno odjekuje jedna reč - Zeitenwende, koja znači prekretnicu, to jest kraj jedne epohe ili početak nove ere.

Čak i Šolc u svojim istupima insistira na ovom terminu jer samo tako može da objasni odluku da pristaje da se dobar deo ruskih banaka isključi iz SWIFT sistema, finansijske žile kucavice sveta. Samo tako može da se objasni odluka da pristaje da Estonci, Holanđani i još drugi Evropljani isporučuju Ukrajini haubice, protivtenkovske rakete i ostalo naoružanje proizvedeno u Nemačkoj. Samo tako može da se objasni odluka Nemačke da Ukrajini direktno isporuči 1.000 antitenkovskih raketa i 500 protivavionskih raketa, uz onih već čuvenih 5.000 šlemova koji su služili za podsmeh. Samo tako može da se objasni odluka da se momentalno u modernizaciju nemačke vojske upumpa dodatnih 100 milijardi evra i potrošnja na odbranu uveća na više od dva odsto bruto društvenog proizvoda.

Rakete su promptno već isporučene Kijevu i to neće dati dramatičnu prednost Ukrajincima na frontu, ali za Nemačku je to revolucionarna promena, koju je podržala čak i krajnja levica u Bundestagu.

„Ovo je jedna od najvećih promena u nemačkoj spoljnoj politici od 1945. godine", ističe politikolog Marsel Dirzus sa Instituta za bezbednosnu politiku Univerziteta u Kilu. „Olaf Šolc nije samo jednim govorom završio sa decenijama dugim pozicijama sopstvene stranke, već je sa sobom u to poveo i celu javnost. Ono čemu sada svedočimo je revolucionarno".

Samo dva i po meseca od izbora za novog kancelara, Šolc je doživeo svoj „Fukušima-momenat". Baš kao što je razorni cunami u Japanu naterao Angelu Merkel da pogazi svoju politiku i odluči da ugasi nemačke nuklearne elektrane, tako je i ulazak ruske vojske u Ukrajinu naterao socijaldemokratskog kancelara da u jednom danu za 180 stepeni promeni višedecenijsku nemačku spoljnu, bezbednosnu i energetsku politiku.

Ideja da Nemci šalju oružje koje bi moglo da ubija Ruse bila je nezamisliva u Nemačkoj samo pre nekoliko nedelja.

Za izdavača konzervativnog Frankfurter algemajne cajtunga Bertolda Kolera, Šolc je ovim najavio korenitu promenu u nemačkoj politici „koja nije viđena od ujedinjenja dve Nemačke". Za jednog od urednika liberalnog Špigla, ovo je „preokret nemačke politike od punih 180 stepeni", te ističe da su time „bačene godine izvesnosti".

Stazom Joške Fišera

Medijska podrška ovom kraju jedne epohe, kao i izveštavanje sa ratišta u Ukrajini, očigledno su uticali i na promene u nemačkom javnom mnjenju, koje tradicionalno nije bilo za veća izdvajanja za odbranu niti za zaoštravanje odnosa sa Rusijom.

Rezultati ankete, koju je za kanal NTV uradila agencija Forza, ukazuju da čak 78 odsto Nemaca smatra ispravnim da se Ukrajini pošalju rakete, a za modernizaciju nemačke vojske uloži dodatnih 100 milijardi evra, dok tek 16 odsto ispitanika smatra da to nije ispravno.

Koliko je to prekretnica svedoči podatak da je pre samo mesec dana 73 odsto Nemaca bilo protiv naoružavanja Ukrajine, a tek 20 odsto za.

Nemci su se, bez sumnje, „probudili u drugačijem svetu", kako je to definisala šefica nemačke diplomatije Analena Berbok, koja je poprilično doprinela ovoj prekretnici, iako je time pogazila svoja prethodna protivljenja da se Ukrajina naoružava, ističući da je „restriktivna politika izvoza oružja zasnovana na nemačkoj istoriji".

Ova ideološka naslednica politike Joške Fišera zapravo je krenula utabanom stazom nekašanjeg šefa nemačke diplomatije, koji je ovu nekada antiratnu stranku naterao da kao deo vlade Gerharda Šredera prihvati NATO bombardovanje SR Jugoslavije i suštinski se odrekne svog izvornog antiratnog identiteta. Čak i nemački mediji ovaj zaokret porede sa onim pred bombardovanje Jugoslavije 1999.

Baš poput svog kolege iz redova Zelenih, vicekancelara i ministra ekonomije Roberta Habeka, ni Berbokova nije propustila da proteklog meseca, pre ruskog rata, pod pancirom i šlemom obiđe liniju fronta u Donbasu. Doduše, ona tada još nije zagovarala naoružavanje Ukrajine, što je Habek prošle godine kao opozicioni političar činio, izazvavši pravu lavinu kritika u Berlinu.

Sada tih kritika gotovo da nema, već se zahtevi za prekidanje veza između Nemačke i Rusije samo uvećavaju.

Ko plaća ceh?

I dok naoružavanje Ukrajine više nije tabu-tema, nije mali broj onih koji se pitaju koliko će ovo duboko prekidanje veza između Berlina i Moskve koštati Nemce. Podaci nemačkog Saveznog zavoda za statistiku ukazuju da je u 2020. Rusija bila tek 15. spoljnotrgovinski partner Nemačke, a da je izvoz u Rusiju činio tek dva odsto ukupnog izvoza nemačke ekonomije.

I dok Nemci uglavnom u Rusiju plasiraju mašine i opremu ili direktne investicije u proizvodnju na ruskom tlu, iz Rusije skoro isključivo uvoze gas, naftu, ugalj i obojene metale. Nije tajna da Nemačka više od polovine svojih potreba za gasom namiruje iz ruskih izvora. Pretprošle godine iz Rusije je uvezla 56,3 milijardi kubnih metara gasa, dok joj je iz Norveške stiglo 31,2 milijarde, a iz Holandije 13 milijardi kubnih metara, pri čemu potonje dve zemlje ne mogu Nemcima da nadomeste eventualni izostanak ruskog snabdevanja.

Zbog toga su suludi maksimalistički zahtevi, koji se čuju čak i iz redova vladajućih Zelenih, da Nemačka u potpunosti prestane da kupuje gas od Rusa. Za šefa nemačkog energetskog giganta EON Leonharda Birnbauma nema dileme, pa kaže: „Nama je potreban ruski gas i tačka". Naprosto, polovina nemačkih domaćinstava koristi gas za dobijanje tople vode i grejanja i ne mogu preko noći da svoje gasne kotlove prebace na električnu energiju, čak i kada bi se zanemarila činjenica da Nemci plaćaju najskuplje struju u Evropi.

Nijedan kancelar neće to uraditi, a to što vicekancelar Habek tvrdi da bi Nemačka vrlo brzo mogla da promeni paletu energetskih izvora, stručnjaci ocenjuju kao nerealno.

Ono što je sasvim izvesno jeste da će nemački građani i kompanije platiti najskuplji ceh rusko-ukrajinskog rata. To se vidi i po tome što je taj ceh njima bio najveći i do sada. Minulih osam godina sankcija protiv Rusije koštale su SAD tek oko 300 miliona evra, a Nemačku oko 23 milijarde evra i to ne računajući propušteni profit nemačkih firmi na ruskom tržištu.

Spoljnopolitičkim zaokretom Nemcima će se samo povećati ekonomski ceh, a sa geopolitičke strane odvojiće ih od Rusije i vratiti u čvrsti bezbednosni zagrljaj Amerikanaca.

Učvršćivanje Amerikanaca

Putinov napad na Ukrajinu je zapravo naterao Nemce na odvajanje od Rusije, koje je javno i na nediplomatski način najčešće isticao bivši predsednik SAD Donald Tramp.

Istini za volju, američki zahtevi po pitanju većeg ulaganja u odbranu i smanjenja nemačke zavisnosti od ruskog gasa imao je i Barak Obama, ali on nikada Angelu Merkel nije javno ponižavao ovim zahtevima ili čak pretnjom sankcijama.

Naprosto, za Vašington je bilo nepravedno da Nemačka proteklih decenija izrasta u industrijsku silu, srčući ruski gas i prodavajući tehnologiju Kinezima, dok se istovremeno oslanja na američki bezbednosni kišobran. Ovaj model koji je Nemačka proteklih decenija dobro iskorišćavala počeo je da dobija naprsline još pre nekoliko godina, a ratom u Ukrajini se i poprilično urušio.

Rezultat svega ovoga biće učvršćivanje američkih pozicija u Evropi, a pre svega u Nemačkoj. i to ne samo političkih, već i vojnih.

Štaviše, to učvršćivanje je još krajem prošle godine počelo da se dešava i prema pojedinim procenama, upravo ono je razlog za ruski napad na Ukrajinu. Naime, američki i britanski mediji koji se bave vojnim pitanjima izvestili su da su prošle jeseni i Amerikanci, nakon Rusa i Kineza, uspeli da naprave prodor u razvoju hipersonične raketne tehnologije. Štaviše, informacija sa pojedinih američkih portala da su mobilni lanseri naoružani ovim hipersoničnim raketama dalekog dometa, pod imenom „Tamni orao", početkom novembra prošle godine prebačeni u američku vojnu bazu Majnc-Kaštel u nemačkom gradu Visbadenu ostala je u potpunosti neispraćena u nemačkim medijima.

Istovremeno, američka vojska je ponovo u Visbadenu aktivirala 56. artiljerijsku komandu, koja je u vreme Hladnog rata kontrolisala nuklearne rakete srednjeg dometa, a rasformirana je 1991. godine kada su SAD i Rusija postigle Sporazum o ukidanju raketa srednjeg dometa, koje bi mogle da nose nuklearno oružje.

Pripadnici američkih oružanih snaga prilikom ukrcavanja u transportni avion za raspoređivanje u istočnoj Evropi zbog eskalacije tenzija u Ukrajini, Fort Brag (Severna Karolina), 03. februar 2022. (Foto: Reuters/Bryan Woolston)

Lokalni mediji, ali i zvaničnici u Visbadenu pokušali su da saznaju od Amerikanaca da li su „Tamni orlovi" sleteli baš u ovaj grad na zapadu Nemačke, ali odgovor je bio da „za razliku od Hladnog rata, ova jedinica nije raketna komanda", te da ne postoji plan za stacioniranje sistema naoružanja u Majnc-Kaštelu.

Nemački mediji se više uopšte nisu interesovali za ovu temu, iako je upadljiva podudarnost da je pomeranje ruskih trupa ka ukrajinskoj granici počelo upravo 10. novembra, dan pošto pojedini američki portali i britanski tabloidi izveštavaju o dopremanju američkih hipersoničnih raketa u Nemačku.