Zapadna Srbija

Zapadna Srbija (99)

Njegovo beživotno telo pronađeno je u pomoćnom objektu u dvorištu porodične kuće u selu Ravni kod Užica.

Četrnaestogodišnji dečak M. S. koji se danas obesio u dvorištu svoje kuće pre samoubistva poslao je ocu SMS u kom je napisao: "Sve vas volim, ali ne mogu da nastavim"

Ali, u poruci nije objasnio šta ga je nateralo da digne ruku na sebe.

Njegovo beživotno telo pronađeno je u pomoćnom objektu u dvorištu porodične kuće u selu Ravni kod Užica.

Marko je do pre četiri godine bio seoski momak u potrazi za suprugom. Kako nije mogao da nađe ženu u Srbiji, odlučio se da oženi Albanku. Dugo je oklevao jer je morao da plati 4.000 evra, a onda je upoznao Manjolu (23)

Marko Milutinović iz sela Drežnik kod Užica godinama je tražio ženu sa kojom bi stupio u brak, ali kako su godine prolazile, a žene ni na vidiku, odlučio je da se oženi Albankom.

Raspitivao se duže vreme, išao nekoliko puta na Skadar, ali svi su tražili po 3-4.000 evra da mu dovedu ženu.

Onda je uz pomoć snajke, koja je imala rodbinske veze u Albaniji, upoznao dvadestrogodišnju Manjolu. Iako je skoro dve decenije mlađa od njega, mlada Albanka je već četiri godine u braku sa Markom, imaju trogodišnju  ćerku Saru, a uskoro će dobiti i sina.

A kako je Marko otišao na Skadar, kakvi običaji dole vladaju, šta mladoženja mora da ispuni da bi "kupio" Albanku i zašto se mladi kupuje zlatan lanac, prsten i odelo saznajte u nastavku priče sa Markom:

- Išao sam nekoliko puta na Skadar, gledao devojke, nijedna me nije privlačila, pa su me pitali kakvu ženu tražim. Ja nisam tražio ženu za provod, već za brak. Imao sam 46 godina kada sam upoznao Manjolu, ali žena koja je prevodila na albanski, rekla je da imam 36 godina. Srećom izgledam mlađe, pa su oni lako poverovali u to.

- Manjola je tek posle tri meseca, kada smo već uveliko živeli zajedno u mom pasošu videla da sam '66 godište, a ne '76. Pa je tada zvala majku i rekla "A, majka, on ima 46 godina, može otac da mi bude"  - priča kroz osmeh Marko početak njegovog života sa Albankom.

- Međutim, Manjola je to brzo prevazišla, godine nisu bitne kada se neko lepo slaže. Kroz tri meseca je naučila srpski, lepo se uklopila, dobra je sa ljudima u selu i ja sam jako zadovoljan - kaže Užičanin.

Marko dodaje da ljudi kada su čuli da se oženio Albankom, rekli su "pa, zašto, baš Albanka", kružile su priče od "uva do uva", ali se sve posle smirilo. U selima su uglavnom stariji ljudi, a oni muškarci koji su ostali neoženjeni, teško nalaze ženu koja hoće da živi na selu. Za Albanku se teško odlučuju, prvo zbog nacionalnosti, a drugo zbog novca koji daju onome ko mu nađe ženu.

- U Albaniju odlaziš tri puta, prvi put kada se upoznate. Ako se svidite jedno drugom, onda zakazujete kada će biti sledeći susret. Prilikom drugog susreta, dođete u njenu kuću na kafu, ispod šolje ostavljate 50 evra, takav je albanski običaj, to uzima majka buduće supruge.

- Onda odlaziš u grad sa njom, njenom majkom i prevodiocem. Tu kupuješ odelo mladi, zlatan lanac i prsten (jer je to takođe njihov običaj), kasnije se vraćate kući na ručak, i posle toga možete da idete - priča Marko o običajima Albanaca.

- Tokom trećeg sureta se pravi svadba, u njihovom restoranu. Albanci insistiraju na tome. Na njihovim svadbama nema klasičnog kola i trubača, kao na srpskim svadbama, a mladoženja kupuje venčanicu.

Marko kaže da su Albanke jednostavne žene, vole iste stvari kao Srpkinje, a onima koji kažu da im je skupo venčavanje sa njima, Marko poručuje da su "skupe" i naše devojke, kao i da su Albanke dosta skromnije.

- Njima je bitno je da je muškarac dobar, da ne maltretira suprugu, ne vole prevaru. One su onaj tip, koje jednom kada odu, više se ne vraćaju. Kod njih je razvod sramota, tako da dobro paze u čiju kuću ulaze. (prave žene). Manjolin brat je kada smo dogovorili da ćemo se uzeti, dolazio kod mene, da vidi gde ja živim.

Nisu im bitne pare, ja nemam kola, idemo autobusom, ali njoj to ne smeta. Isto tako mogu da joj kupim patike za 1.000 dinara, ona se neće ljutiti  - govori Marko.

Marko kaže da je pre nekoliko godina trend venčavanja Srba sa Albankom bio mnogo veći, i da deluje kao da se poslednju godinu smanjio:

- Znam dosta Albanki koje su se doselile ovde u Bajinu Baštu, Arilje, Lunovo selo, sada ih ima manje. Nema više ni dole toliko devojka kao pre. Sve je to otišlo po Nemačkoj, Engleskoj, Grčkoj. Moja tašta ima desetoro dece, što je inače normalno u Albaniji. U kući je ostao samo Manjolin brat i snaja, svi su se razišli po svetu - priča Marko o situaciji u Albaniji.

Varaju Srbe koji hoće da "kupe" Albanke

- Ima tih situacija, ali uglavnom kada ideš preko agencije. Znam čoveka koji je otišao tako, kupio devojku za 4.000 evra. Bila je tu nekoliko dana, otišla za Skadar, navodno po neke papire i više se nikad nije vratila.

Cena ide od 3 do 5.000 evra, a kako ćeš da prođeš zavisi od tebe samog. Ima muškaraca koji kažu "nađi mi ženu, ne pitam za cenu", voze kola, imaju dobru kuću - oni naravno plate papreno. Te hiljade evra ne idu porodicama tih devojaka, kako mnogi misle već ovim posrednicima koji ti nađu suprugu.

- Problem sa Albankama je što ljudi misle da može bilo ko da ih oženi. Tako mi se javljaju muškarci od preko 60 godina, traže da im nađem ženu, da ne budu sami. Kome da ponudim penzionera, neće ni one sa svakakvim muškarcima - zaključuje Marko.

Izgradnjom brane Lazići, na reci Beli rzav formirano je jezero koje se zvezdasto razliva u najnižim delovima sela Zaovine

Zaovine se nalaze u Zapadnoj Srbiji, i administrativno pripadaju teritoriji opštine Bajina Bašta. Predstavlja šumovito područje brdsko-planinskog karaktera koje obuhvata naselje Zaovine sa 28 zaseoka, jezero Zaovine i kanjon Belog Rzava „Sklopovi”.

Nalazi se u južnom delu planine Tare u prostornoj predeonoj celini poznatoj kao „Ravna Tara”. U geomorfološkom smislu predstavlja prirodnu sponu planine Tare sa Zlatiborskim masivom i Mokrogorskom kotlinom.

Izgradnjom brane Lazići, na reci Beli rzav formirano je jezero koje se zvezdasto razliva u najnižim delovima sela Zaovine.

Brana je visoka 130m a najveća dubina jezera je 80 m. Pri maksimalnom nivou ovo jezero na 892 metara nadmorske visine i sa 150 hm³ vode, pruža izvanredan vizuelni efekat,razliveno na prelepom području naše Srbije.

U akumulacijama je evidentirano 14 vrsta riba, predstavnika 6 familija: potočna pastrmka, kalifornijska pastrmka, skobalj, klen, mrena... Postoji i nekoliko značajnih prirodnih plodišta od kojih se izdvajaju Zmajevački i Popovića potok, kao i na delu Belog Rzava, nizvodno od akumulacije „Spajići”. Ovo jezero iz godine u godinu privlači sve veći broj turista,njegova voda je neverovatno bistra i ima smaragdni preliv kao Drina.

Na jezeru se nalazi i veliki ribnjak pastrmke. Na Zaovinama je zabeleženo oko 50 odsto flore cele planine Tare, odnosno oko 15 odsto flore Srbije. Na ovom području do sada je utvrđeno prisustvo oko 600 biljnih vrsta.

Od ukupnog broja zabeleženih vrsta, 55 biljnih vrsta se nalazi na preliminarnoj Crvenoj listi flore Srbije, među 330 međunarodno značajnih biljaka koje žive u Srbiji, 25 vrsta se mogu naći na području Zaovina.

Na prostoru Zaovina nalazi se 15 biljnih vrsta koje su zaštićene kao prirodne retkosti kao npr. runolist, a tu se nalaze i subendemiti kandilka, Pančićeva poljska mlečika, i predstavnici familije Orchidaceae koji su predloženi da budu uvršteni na listu Uredbe o zaštiti prirodnih retkosti.

Na jednom porodičnom veselju poznati čačanski sveštenik Drago Ljubičić na insistiranje gostiju odložio je kandilo i latio se mikrofona.

On je otpevao sevdalinku "Oči moje kletvom bih vas kleo".

Snimak je emitovan u Dnevniku zapadne Srbije.

Ulicom Užičke Republike veoma brzo je dolazio kamion, otac je stigao samo da užasnuto vikne "Ne!" ali nije se sledio i Miloš Vujić (25) i načinio podvig zbog kojeg može biti ponosna cela Srbija a ne samo njegovo Užice.

Miloš Vujić (25) iz Užica bez sumnje je heroj Užica, a njegovim delom ne bi se postideo bilo koji gradu Srbiji.

Mladi čovek nije se ni na trenutak libio da rizikuje sopstveni život kako bi od točkova kamiona spasao tuži, male devojčice istrčale na ulicu.

O drami sa srećnim krajem u užičkom naselju Aleksiča most, Srbiju je preko Facebooka oba vestila jedna Miloševa sugrađanka.

"Želim da vam opišem jedan događaj kome sam večeras prisustvovala, nadam se da će dopreti do što većeg broja ljudi jer je situacija bila kao na filmu. Devojčica je bila sa ocem koji je nosio njen trotinet u ruci. Istrgla se odjednom i potrčala na peršački prelaz. Odozgo je Ulicom Užičke republike veoma brzo dolazio kamion, otac je stigao samo da užasnuto vikne: Ne! Sa druge strane ulice stajao je jedan dečko, zatrčao se, skočio je pod kamion, u letu je zgrabio dete i sa njom u rukama je pao na trotoar. Sve se završilo kako treba,devojcica je samo plakala a oboje su prošli nepovredjeni, onaj dečko se samo ugruvao jer je pao… Ljudi su prišli da im pomognu, otac od te devojčice se bukvalno sav tresao i plakao je. Prolaznici su komentarisali da se taj dečko zove Miloš i da je odbornik i da je mnogo dobar čovek, molim vas ako saznate ko je, da objavite jer je dečko ispao heroj, koliko god ludo bilo da se tako zaleti i skoči pravo pred kamion, mogao je da pogine ili da se opasno povredi, ali je spasio jedan život rizikujući svoj!!!", napisala je Užičanka na Facebook stranici "Užice – Oglasna tabla".

Mi samo možemo dodati: Bravo i hvala!

Super deka iz sela Kušići juče je prepešačio 20 kilometara po hladnoći i smetovima od pola metra ivanjičkog kraja, a danas i sutra će da ponovi isto. Razlog - sreća koju će videti na licima unuka i dece kada im u Beograd odnese pakete hrane.

Vukomir Babić (72) živi u Ravnoj Gori, selu blizu Kušića. Tu je juče ostavio paket hrane težak 20 kilograma koji je nosio na leđima tokom "šetnje" duge 20 kilometara.

Kaže da je to deo poklona koji sprema da kada za vikend krene za Beograd odnese "sinu na naselje (prim.ured. useljenje)".

On će tako i sutra i prekosura preći istom maršrutom, sa novim paketima hrane, pa onda autobusom u prestonicu.

- Navikao sam ja, nije mi teško, umeo je ovde sneg da napada i preko metra. Zovu me iz Beograda da pitaju kako sam, ja se nasmejem i kažem da ne brinu - priča ovaj super deka iz ivanjičkog kraja.

"Sav bi led mogao da istopim koliko mi je toplo oko srca"

Sneg je kaže njima normalna pojava, a da pešači može još, naručito kada su ovakvi povodi u pitanju.

- To je meni milo i toplo oko srca, sav bi led okolo mogao da istopim - priča ovaj simpatični starac sa osmehom na licu.

Od dede Vukomira mnogi bi imali šta naučiti. Posvetio se životu na selu, bez stresa i tenzije. Sneg u januaru, priča on, normalna je pojava pa mu nije jasno oko čega se diže tolika galama.

Decenijama je pešačio, radio razne poslove, a nikada u životu kod lekara nije bio. Ne zna kako je to kada neko dobije temperaturu.

- Ja lekaru ne idem, nemam razloga jer nikada bolestan nisam bio. Svaki dan sam pešačio 10 kilometara čitavih 28 godina do posla i toliko u povratku. Kad stignem kući, malo odmorim, pa onda opet prionem na posao oko stoke i domaćinstva. Bio sam kuvar u školi, čitav radni vek sa decom, pokazalo se da su oni najbolji lek - kaže deda Vukomir.

Ovaj vremešni starac živi sa suprugom u udaljenom ivanjičkom zaseoku. Malo je ljudi ostalo u ovim ruralnim područjima i to su mahom staračka domaćinstva.

- Snalazimo se kako znamo i možemo u ovim godinama. Decu smo hvala Bogu ispratili njihovim životnim stazama i najviše nam dušu ogreje neki njihov uspeh. Pitate da li mi je teško da pešačim 20 kilometara do Kušića i nosim ove pakete? Pa naravno da nije jer sam presrećan što su se sin i snaja skućili i što mogu da im dođem na naselje, domaćinski, kako to naši običaji nalažu - kaže Vukomir kome ovi kilometri u 72. godini, po snegu i mrazu, nisu ni dugi, ni naporni.

O ovom neobičnom slučaju svedoče i meštani planinskog naselja ispod Bukovika i Ostrice, ali i nalazi laboranata i lekara iz Zavoda za javno zdravlje u Čačku.

Seoski vodovod „Dumača“ u Vujetincima ne može da se koristi ni za šta jer je nedavno kroz cevi potekla nafta.

O tome svedoče i meštani tog planinskog naselja ispod Bukovika i Ostrice, ali i nalazi laboranata i lekara iz Zavoda za javno zdravlje u Čačku.

- Voda se ne može koristiti za piće, pripremanje hrane, održavanje lične higijene i higijene u domaćinstvu. Snabdevanje vodom se mora obezbediti putem cisterni ili iz drugih kontrolisanih vodnih objekata. Potrebna su dalja laboratorijska ispitivanja kretanja vrednosti ukupnih ulja i mast kako bi se ustanovio uzrok njihove pojave u vodi za piće i dale odgovarajuće mere za rešavanje problema – kaže dr Vesna Šumanov, specijalista higijene iz te zdravstvene ustanove.

Zanimljivo je da je reč o arteskoj vodi, koja dolazi ispod neprpousnog sloja, sa dubine od 96 metara. U prvom ispitivanju, 4. decembra, uzeta su dva uzorka. Jedan uzorak je iz PVC creva, iz bušotine od 96 metaram u tu je specijalista toksikološke hemije utvrdio da voda ima „osetan miris na naftne derivate“ i da je sadržaj ukupnih ulja i masti dva miligrama po litru, a dozvoljen je samo jedna miligram.

Istog dana uzet je i drugi uzorak, i to u selu na česmi Ivana Radosavljevića. Taj nalaz je bio još opasniji: jasan miris na naftne derivate, a ukupan sadržaj ulja i masti čak pet miligrama, pet puta više od dozvoljenog.

Po snegovitom danu, meštani tog sela , koje je od Čačka udaljeno 30 kilometara, zaputili su se do rezervoara seoskog vodovoda. Dvojica su pomoću direka s mukom podigla betonski poklopac od stotinu kilograma. U bazenu pluta naftna mrlja debljine bar nekoliko milimetara.

- Sa ovog vodovoda napaja se 16 domaćinstava. Doskora je voda bila za upotrebu, ali smo nedavno u domaćinstvima osetili miris nafte. Dolazili su iz Zavoda za javno zdravlje, uzimali uzorke, sad voda nije ni za kakvu upotrebu. Ne znamo šta ćemo da radimo dalje. Predoseća se da je nafta neka. U bazenima ovde pliva velika mrlja. Bunar je na skoro 100 metara dubine, može da se desi da je negde probila nafta – kaže Ivan Radosavljević.

Od 2.500 stanovnike u Jadranskoj Lešnici je čak 250 neženja. Iako su gotovo svi dobrog materijalnog stanja, sa velikim imanjima i mehanizacijom, para, kažu, imaju, ali ljubavi ne.

Pored dobre infrastrukture, povoljnih uslova za život i razvijene poljoprivrede, ovo selo kraj Loznice ima veliki problem sa neženjama. Međutim, ovo mesto poznato je i po ženama koje dolaze iz Afrike, Rusije, Moldavije i Ukrajine – da bi se udale i ostale u tom lozničkom selu.

Dragan Marković, iz Jadranske Lešnice navodi da se nije oženio jer devojke neće da žive u selu.

„Brat ima 50 godina, a ja 47 godina, nismo se oženili, a imamo sve uslove. Žena nema u selu“, jada se Dragan Pajević, iz Jadranske Lešnice.

I dok Lešničanke odlaze, Marija Marković je u selo došla iz Afrike. Sa troje dece trenutno je sama u domovini supruga, jer se on zbog posla vratio u njenu rodnu zemlju – Gvineju.

„Godina dana kako sam ovde, kako se kaže, svi su super, imam komšinice da pijemo kafu, da se družimo. Sve imaju i deca, sve je u redu“, objašnjava Markovićeva.

Slobodanka Marković, Marijina svekrva navodi da je snaju dobro prihvatila.

Ovakvih primera je u još 40 domaćinstava. Dom u ovom selu našle su devojke sa svih kontinenata, osim Australije. A kada bi, kažu u selu, oženili sve momke zidali bi i novu školu.

„Ne bi meštanima i mom Savetu Mesne zajednice bilo teško da napravimo još jednu školu kad bi dao Bog da se oni ožene“, navodi Dragan Todorović, predsednik MZ Jadranska Lešnica.

Razlog za veliki broj neženja, dodaju, nekada je bila loša infrastruktura. Sada Jadranska Lešnica ima gotovo sve, od dobrih puteva, do vrtića i ambulatne, a sa boljim izgledom sela, nadaju se i novim snajama.

Nemaština i smucanje sa samohranom majkom Snežanom Mijailović od stana do stana, od podruma do podruma, često bez hrane, bez čiste odeće… učinili su da ovaj mladić, koji ima nivo inteligencije koji se meri sa genijima (IQ oko 150), pamti više tužnih trenutaka

Čačaninu Jovanu Steviću (16) koeficijent inteligencije od 150 nije zasad pomogao u životu. Sve oko sebe vidi u brojkama, izvlači korene brojeva do milion. Samohrana majka bez posla, žive od samo 8.400 dinara.

Njegov svet je matematika. U glavi stalno brojke. Svaki korak napravljen u njegovom životu je izbrojan. Sve oko sebe vidi u ciframa – ljude, ulice, zgrade, automobile… Najdraže mu je kada pobraja diplome, petice iz dnevnika… A, najtužnije je što blistavi um šesnaestogodišnjeg Čačanina Jovana Stevića, broji i sve one ružne dane – kada nije imao šta da jede, dane bez vode, život u podrumima, u memli, mraku, kao i to koliko je dana bio neokupan…

Usmena matematika mu je u malom prstu. Za tili čas će vam izvući koren iz bilo kog broja do milion, i to sa maksimalnom greškom do jedan. Sa lakoćom množi dvocifrene brojeve, kvadrira čak i trocifrene, računa procente… Ukoliko mu kažete datum vašeg rođenja odmah će pogoditi dan u nedelji kada ste ugledali svetlost života. A on je na svet (u vreme kad smo razgovarali) došao tačno, kako on voli da kaže, pre 5.759 dana.

Malo je, nažalost, bilo onih dana kojih se rado seća. Nemaština i smucanje sa samohraom majkom Snežanom Mijailović od stana do stana, od podruma do podruma, često bez hrane, bez čiste odeće… učinili su da ovaj mladić, koji ima nivo inteligencije koji se meri sa genijima (IQ oko 150), pamti više tužnih trenutaka.

– Majka i ja smo u životu više bili gladni nego siti. Sećam se koliko smo se puta selili. Doskora smo živeli u podrumu, koji nam je bio poplavljen. Od vlage se nije moglo živeti, ali ni od crva, buba… – ispričao nam je Jovan. –

Gotovo dve godine smo živeli u jednom selu pored Čačka u kući bez vode. Nismo mogli ni da se okupamo, a nedostajalo nam je i sredstava za higijenu. Zato su me deca izbegavala. Bio sam neprihvaćen. I sada to osećam, iako se redovno kupam, ali sada im smeta što učim i što se javljam na časovima…Prvi put je Jovan primetio njegovu povezanost sa matematikom i brojkama kada je bio u trećem razredu osnovne škole. Kao od šale, kako nam objašnjava, u glavi je sabirao i množio cifre. Njegova majka kaže da su na to još vaspitačice ukazivale – prvo je naučio da broji do deset, pa tek onda da izgovara svoje ime.

– Stalno sam bio odličan đak, „vukovac“ u osnovnoj. I sada imam sve petice, sem iz fizičkog. Kada vam um ide, neće snaga – šali se Jovan.

– Vidite, ja često nisam imao šta da jedem. Ali, u tim trenucima moj mozak je uspevao da igrom sa brojkama zavara prazan stomak. Ne treba meni mnogo hrane. Voleo bih da imam samo toliko da ne budem gladan. Ne bih se ja razbacivao hranom.

Nizali su se i nižu uspesi mladog Čačanina, koji je trenutno đak Ekonomske škole u gradu na Moravi. Do sada ima više od 30 diploma sa raznih takmičenja iz osnovne škole, i iz regionalnog centra za talente. Nedavno je osvojio četvrto mesto na republičkom takmičenju iz matematike. Odlično mu idu i strani jezici.

– Dosta su mi pomagali đaci iz škole. Prikupljali su odeću za mene, hranu, sredstva za higijenu. Humanitarna organizacija iz Dubaija mi trenutno plaća stanarinu. Ovo je prvi stan u kome živimo, otkada ja pamtim, da imamo normalne uslove za život. Jer, majka mesečno za mene prima 8.400 dinara pomoći. Sa tim novcem ne možemo ništa…

Radila je majka u „Parking servisu“, ali je bolest steže… više ne može. Videće da li može da dobije invalidsku penziju… muče je kosti, dijabetičar je i ima visok pritisak. Grad ju je dva puta zapošljavao. Sada više nema mesta za nju… Više im se i ne obraćamo za pomoć – ispričao nam je Jovan.

– Za mene nigde nema mesta gde bih mogla da radim. Po struci sam medicinska sestra, babica. Inače sam iz Prištine. Prošla sam obuku i za medicinskog tehničara u ratnim uslovima. Išla sam da branim Kosovo, da branim svoje. Bila sam u Prištinskom, a zatim u Uroševačkom odredu. Ali, koga sada još to zanima. Sada sam bolesna i nemoćna. Lekovi preskupi, hrana još skuplja… Ne znam kako ćemo dalje – kaže Jovanova mama Snežana.

Da, baš. Pričaj to nekom drugom, prijatelju. Borsko jezero je, bre, veštačko, napravljeno je negde šezdesetih, ako se ne varam, kakva crna čudovišta u njemu! Nije ti to Loh Nes. Bio sam na ivici da počnem da ismevam svog poznanika, iskusnog ronioca koga često angaţuju u pretragama reka i jezera Srbije. Jer ono što mi je ispričao delovalo je zaista malo verovatno. 

Navodno, dok je u Borskom jezeru traţio tela dva ronioca koja su se tamo utopila, u mutnoj vodi tik pored njega prošla je ogromna, bezoblična senka koja ga je toliko uplašila da se umalo i sam nije udavio. Pričao mi je i kako su mu kasnije meštani okolnih sela koji su se okupili na obali rekli da to što se njemu dogodilo za njih nije ništa neobično i da je samo imao priliku da vidi ono što i mnogi od njih. Ĉudovište iz Borskog jezera. Elem, rekoh, bio sam na ivici da njegovu priču smestim među ona klasična narodna sujeverja koja nisu potkrepljena nikakvim dokazima, ali s druge strane, poznavao sam ga prilično dobro i znao da je momak na svom mestu, ozbiljan porodični čovek i sportista koji se ne bi bavio nekakvim budalaštinama. Nekoliko nedelja kasnije uspeo sam da sebi obezbedim slobodan vikend i zapucao sam vijugavim i trošnim putem Ţagubica-Bor, preko Crnog vrha, prema Borskom jezeru i njegovoj misteriji. 

Prva stanica bio mi je auto-kamp, smešten sa leve strane puta, samo nekoliko stotina metara od jezera. Još je bilo kasno leto i desetak prikolica i nekoliko šatora nizalo se s obe strane peščanog puteljka. Parkirao sam auto i prišao starijem bračnom paru koji se odmarao na platnenim stolicama, ispod tende  zakačene za kamp prikolicu. Očekivao sam da budu barem iznenađeni mojim suludim pitanjem, ali njihov odgovor je iznenadio mene. - Naravno da smo čuli za čudovište. Mi zbog toga i dolazimo ovde dva puta godišnje, sinko - izreče prosedi gospodin negovane brade i pronicljivih očiju. Nije mi zvučao kao da se šali. Zamolio me je da ne otkrivam njegovo ime, pa ću ga u ovoj priči zvati Milan. Elem, Milan je rodom iz okoline Zaječara i još kao dečak zainteresovao se za priče o raznim prirodnim i natprirodnim čudima kojima obiluje njegov kraj. Kada su mu roditelji emigrirali u Nemačku, on je krenuo sa njima, u Bremenu završio fakultet i postao ugledni inţenjer elektrotehnike. Oţenio se Nemicom i sa njom dobio dvoje dece, ali ga interesovanje za čudne pojave nikada nije napustilo. Zato je osamdesetih počeo redovno da se vraća u rodni kraj i istraţuje neobjašnjive pojave.

- Puno je Homolje čuda, mladiću. Zar ne misliš da je malo čudno što si u svojoj potrazi prvo naišao baš na nas? Da, bilo je više nego čudno, ali davno sam već naučio da se u ţivotu ništa, ali baš ništa ne događa sasvim slučajno. - Za čudovište iz ovog jezera čuo sam krajem osamdesetih - započeo je svoju priču Milan.

- Stanovnici okolnih sela pričali su da njihova stoka, kad je dovedu da se napoji na jezeru, netragom nestaje, čak i tokom dana. Veliku avetinjsku ţivotinju koja ţivi u jezeru prvi je pomenuo neki mladić, čiji se najbolji drug utopio dok su se zajedno jedne večeri kupali u jezeru, ali svi su to pripisali njegovom mentalnom stanju posle gubitka prijatelja. Kasnije je, kaţu, potpuno poludeo, išao je noću uz obalu i molio čudovište da uzme i njega, pa je konačno završio u nekom sanatorijumu. Milan, međutim, iako je godinama dolazio na jezero, nikada nije imao neobična iskustva. 

- Uvek sa sobom nosim dobru kameru i spreman sam da reagujem ako se čudovište pojavi. Naţalost, za sve ove godine nisam imao sreće, iako supruga i ja mnogo vremena provodimo u šetnji pored jezera i danju i noću. Ali svake godine, kada dođemo, sačeka nas poneka nova priča ljudi iz okolnih sela, koji tvrde da se u njihovom jezeru događa nešto čudno. Mada mi je Milanova priča bila zanimljiva i korisna, odgovor koji sam ţeleo da dobijem još je bio daleko. Uputio sam se obodom jezera prema Boru kako bih se u Brestovačkoj banji sreo sa Dankom, rudarskim inţenjerom koji je do tančina znao istorijat jezera. Iako se ranije nismo upoznali, već se samo čuli telefonom, gospodin Danko bio je vrlo ljubazan i predusretljiv. - Nema čoveka koji ţivi ili radi u blizini, a da nije čuo za čudovište. To je, međutim, samo bujna mašta dokonih glava - bio je vrlo samouveren inţenjer. 

- Istina je da je jezero na nekim mestima vrlo opasno, zbog jakih podvodnih strujanja, virova i rastinja na dnu, i zato postoje zone u kojima je kupanje strogo zabranjeno. Priobalni delovi se redovno čiste i na njima imate sjajne i potpuno bezbedne plaţe. Jezero se redovno poribljava, ima velikih šarana i somova, što ribolovci najbolje znaju, ali, uveravam vas, ničeg natprirodnog u tome nema. Nije bilo razloga da ne poverujem gospodinu Danku, pre svega zbog činjenice da je jezero nastalo veštačkim putem i ne moţe da se poredi sa drevnim Loh Nesom, ali izraz lica mog poznanika koji mi je pričao o bliskom susretu s nemani nije mi davao mira. Sledeća stanica na putu otkrivanja misterije čudovišta iz Borskog jezera bilo mi je selo Beljevina, na zapadnoj strani jezera, u kom mi je predstojao susret sa gazda  Prajom, čovekom za kojeg su mi pričali da se susreo sa nepoznatim jezerskim reptilom. Dočekao me je vitalni starac prodornih očiju i vrcavog uma. 

- Ti si, sinko, veliki put prevalio da saslušaš izlapelog starca - počeo je dok smo uz rakijicu sedeli na tremu belo okrečene kuće koja je pamtila i bolje dane. 

- Znaš, većina ljudi ovde misli da sam prolupao, ali ne brigam za to. Da su videli što i ja, rep bi im put pod nogama čistio. Gazda Praji nije trebalo čupati reči iz usta. Kao da je bio presrećan što ga neko konačno paţljivo sluša i ne misli da mu fali neka daska u glavi. 

- Ja sam ti, sinko, tone ribe nalovio u ovom jezeru. Al' najviše šarana i somova. Za njih sam tata-mata. Jedne noći sam krenuo na soma na bućkalo i neka podvodna struja me odvukla prema sredini jezera, tamo gde je najdublje, kaţu ovi ronioci što dolaze stalno da ima više od pedeset metara dubine. Bila je mesečina neka, kao reflektor da je onaj gore upalio, pa mi lampa na gas nije ni trebala. Voda mirna, ogleda se mesec, divota jedna. 

A onda mi se iz čista mira čamac toliko zaljuljao da samo što nisam ispao iz njega. Voda ispod mene poče da se peni kao kad provri voda u lončetu za kafu. E onda tu, na nekih deset-petnaest metara od mene, izroni to nešto, sad da me ubiješ ne znam kako bih ga nazvao. Onako na mesečini samo sam video da je ogromno, kao dva moja čamca najmanje. Ličilo mi je na neku veliku ribu s krilima i glavom ko u konja. Pljusnulo je nazad u vodu, a ja sam samo pao u čamac onako poleđuške. Usro sam se, sinko, ko grlica. Mislio sam, gotovo. Progutaće me, šta god da je. Leţao sam onako, pokrio glavu rukama, a čamac se tresao kao lud. 

Nemam ti ja pojma koliko je to trajalo, moţda minut, moţda manje. Ĉamac je počeo da se smiruje, a kad sam skupio muda da pogledam preko ivice, sve je bilo kao pre. Glatka voda i trag mesečine. Ništa više. Nisam ni veslo  smeo da spustim u vodu. Sedeo sam tako i čekao da svane, pa tek onda polako doveslao do najbliţe obale. Otad, sinko, u čamac nisam seo. Starina mi definitivno nije izgledao kao čovek koji bi nešto tako jednostavno izmislio. Oprostio sam se od njega i ponovo odvezao do kampa. Svestan da su mi šanse nikakve, ipak sam odlučio da prenoćim uz obalu, te makar pokušam da osetim dašak tih neopipljivih iskrica straha o kojima sam toliko slušao. 

Smestio sam se ispod drveta na samo dva-tri metra od obale i naslonio se na njegovu hrapavu koru, dok je preda mnom pucao pogled na mirnu vodu jezera, baš onakvu o kakvoj mi je pripovedao gazda Praja. Noć je došla, topla i zavodljiva, veliki mesec se šepurio na crnom nebu, a umor se poigravao sa mnom kao sa derištem koje poslednjim snagama pokušava da pobedi san. Nemoguća misija. Znam da sam nešto sanjao. Ĉesto sanjam, moralo je tako biti. Pljusak nečeg masivnog i velikog u vodi trgao me, ali su oči progledale tek kada je od njega ostala samo pregršt talasića koji su se širili prema obali. Zgrabio sam dvogled koji mi je leţao pored nogu, ali dok sam uspeo da namestim fokus, nestao je čak i trag na vodi, na mestu na kojem se nešto dogodilo. Ako se uopšte i dogodilo. Pogledao sam na sat. Tek je bilo prošlo dva. Uz kafu iz termosa i paklu cigareta uspeo sam da ostanem budan do prvog svitanja, ali se više ništa neobično nije desilo. Ponavljam, ako uopšte i jeste. Odspavao sam još sat-dva u kolima i, pre nego što sam krenuo prema Beogradu, svratio da se pozdravim sa Milanom i njegovom ţenom, Nemicom koja je odabrala sudbinu da leta umesto na nekoj egzotičnoj, dalekoj plaţi, poput svojih zemljakinja, provodi među borovima pored srpskog jezera. 

- Jesi li imao sreće, novinaru? - upitao me Milan kroz  osmeh čim me je video. 

- Jesi li video čudovište? Mi smo noćas patrolirali uz obalu do pola tri-tri. Opet ćorak. Zaustio sam da mu kaţem kako me je probudio nekakav pljusak vode, da mu ispričam o koncentričnim krugovima talasa koji su se širili prema obali, ali sam se brzo predomislio.

- Nisam, Milane. Nisam ni ja. Izgleda da su to ipak samo prazne priče. Gledao me je sa nekim čudnim poluosmehom, kao da mi čita misli. 

- Jeste, novinaru. I ja tako mislim...

Strana 6 od 8

Na našem blic vesti portalu, pronađite i najnovije vesti

apr 12, 2021 1257

IGOR SRBIN PLOČICOM ISEKAO ČETVORICU ZATVORSKIH ČUVARA U ŠPANIJI Vaclavić pretio da će ubiti svakoga ko pokuša da mu uđe u ćeliju!

in Evropa
Igor Vaclavić, "Igor Srbin","Igor Rus" ili Norbert Feher, nekada najtraženiji srpski…
apr 08, 2021 974

DANAS JE SREĆNA S 18 GODINA STARIJIM ADVOKATOM: Lepa glumica TEŠKO JE PODNELA RAZVOD od OVOG SLAVNOG muškarca, a onda...

in Paparazzo
Lepa glumica Vanja Milačić već 14 godina je u skladnoj zajednici sa 18 godina starijim…
jun 27, 2021 390

NAŠE DETE JE UMRLO DRUGI DAN! Dragana Mitrović o tragičnoj sudbini i NASILJU koje je doživela od BIVŠEG!

in Paparazzo
Bivša učesnica Zadruge Dragana Mitrović progovorila o tragičnoj sudbini. Bivša zadrugarka…
jul 28, 2021 493

"UPALI SU U AUTOBUS, VIKALI 'POLICIJA' I UPERILI PIŠTOLJE U NAS" Ukrao 3 miliona evra iz zlatare u Parizu, deo plena nađen u autobusu srpskog autoprevoznika (VIDEO)

in Planeta
U autobus su ušle naoružane osobe u civilu, vičući na francuskom jeziku "policija,…
feb 20, 2021 894

ZAR NEKO KO SEBE ZOVE MODNOM BLOGERKOM OBLAČI OVAKVE STVARI: Luna Đogani će vas nasmejati do suza (FOTO)

in Moda
Kada smo preslistali starije slike Lune Đogani na Instagramu, ostali smo u čudu. Da neko…
jul 24, 2021 543

Potresne slike sa Karaburme nakon smrti dečaka: Voditeljka se slomila pred kamerama (VIDEO)

in Beograd
Dečak je u nedelju s ocem i mlađim bratom prelazio ulicu na pešačkom prelazu, kada je na…
jun 28, 2021 1321

SKAČU NA SRBE KAO HIJENE: Pogledajte kako AGENTI U CIVILU brutalno hapse na Gazimestanu MLADIĆ PRIVEDEN JER JE BRANIO MONAHINJU

in KiM
Na Gazimestanu je danas priveden srpski mladić koji se pobunio nakon što su pripadnici…
apr 15, 2021 1417

Crnogorka je najlepša fudbalerka na svetu: I prezime joj ide uz lepotu, jer je Nikolina cakana!

in Fudbal
Na Balkanu postoji jedna fudbalerka koja svojom lepotom i atraktivnošću može da stane…
mar 18, 2021 1265

UŽAS Preminula doktorka Olivera Protić!

in Društvo
Od posledica virusa korona u Banjaluci je preminula doktorka Olivera Protić (45),…
apr 12, 2021 1225

MONSTRUM! TUKAO ŽENU BEJZBOL PALICOM JER MU JE ČUKNULA KOLA! Udario me u glavu, krenula mi KRV IZ USTA, pala sam, ali je nastavio!

in Vojvodina
Najpre me je udario u glavu i polomio mi protezu, a potom me je drvenom palicom udarao po…

PROMO MARKETING

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji