Nije novost da mladi na sve načine pokušavaju da pobegnu iz Srbije. Njihov primarni motiv svakako je potraga za poslom, a njihovi prohtevi često su zaista skromni – oni uglavnom žele samo radno mesto koje će im isplatiti ugovorenu platu, i na kome neće svakodnevno drhtati od uvek mogućeg otkaza. Kada se u svet otisnete sa tako malim očekivanjima, zaista su šanse da se ona ne ispune minimalne, pa tako moderni “gastarbajteri” većinski poručuju da je Srbija za njih daleka, ružna prošlost.

Odlazak u inostranstvo nisu “izmislile” nove generacije – šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka ljudi sa naših prostora masovno su odlazili u Nemačku na privremeni rad. Međutim, jedna bitna stvar deli savremene gastarbajtere od pionira – one prve generacije iseljenika živele su za povratak kući, a zarađeni novac ulagali u poslove i imovinu u sopstvenoj domovini, dok o asimilaciji sa Nemcima i njihovim načinom života nije bilo govora. Današnjim iseljenicima povratak u domovinu je scenario iz najgorih noćnih mora, a prihvatanje drugačije kulture življenja jedan je od njihovih prioriteta. U nameri da potražimo odgovor na pitanje da li se Srbija, i u kom trenutku, toliko ogrešila o svoje stanovnike da oni od nje beže glavom bez obzira, da se nikada ne vrate, popričali smo sa mladim ljudima koji su sreću potražili na različitim stranama sveta. Neki od njih otišli su kada im je dogorelo do nokata, neki jer su tako oduvek želeli. Ovo su njihove priče.

Darko Zelić (29), završio je osnovne studije na Računarskom fakultetu, a master na Fakultetu tehničkih nauka sa odličnim ocenama.

– Još u gimnaziji sam znao da želim da odem i na tome dugo radio, a plan mi je bio da se odmah po završetku studija u što kraćem roku iselim. Potraga za poslom u inostranstvu bila je teška – u to vreme radio sam kao programer frilenser sa punim radnim vremenom, a ostatak vremena bazao sam po oglasima za posao. To je trajalo godinu dana, što je prilično dugo, a razlozi su bili sasvim opravdani. Na prvom mestu, Srbija nije u EU, te je poslodavcima komplikovano i skupo da nas zaposle. Iako su mi u to vreme prioritet bili poslovi u Dablinu ili Londonu, u to vreme u Irskoj je vladala velika kriza, dok je Ujedinjeno Kraljevstvo pooštrilo imigracione zakone. Zbog toga sam se preorijentisao na Švedsku i Holandiju, i krenulo je mnogo lakše – u jednom trenutku imao sam istovremeno tri ponude za posao – dve iz Švedske i jednu iz Holandije. Bonus paket za posao u Amsterdamu bio je mnogo bolji, i tako sam doneo odluku – priča Darko, koji, iako je znao da se u Holandiji bolje živi, nije ni sumnjao da će mu standard toliko skočiti, i to za vrlo kratak vremenski period.

– Snaći se u sistemu gde sve funkcioniše i gde si zaštićen bolje od polarnog medveda zaista nije težak zadatak. Prošle godine kupio sam i stan iako nisam imao ušteđevinu. Dobio sam hipoteku bez nekih velikih problema, a rata za nju mi je niža od rente za iznajmljivanje stana, uprkos tome što mi je kupljena nekretnina na mnogo boljoj lokaciji. Pored toga, imam i povraćaj poreza od države jer sam kupio nekretninu. Sve to sam uradio bez problema uprkos tome što radim u firmi koja, za ovdašnje uslove, malo plaća radnike – neto plata mi je nešto preko 3.000 evra, pri čemu ovde svi imaju 13 plata jer postoji letnji bonus koji se dobija u junu, u iznosu od jedne plate, a ako je firma iole pristojna, postoji i još jedna plata na kraju godine – takozvana 13. plata – priča dalje Darko, dodajući i da tamo nije teško uštedeti jer su cene namirnica slične onima u Srbiji, dok je plata neuporedivo veća.

– Namirnice su često i jeftinije u odnosu na cene u Srbiji. S druge strane, cene u uslužnim delatnostima znatno su više – poređenja radi, ovde je standardna cena za večeru sa pićem i desertom oko 30 evra, dok u elitnijim restoranima cena može da bude i do 150 evra po osobi. Mnogim mojim kolegama je sasvim prihvatljivo da makar jednom mesečno odu na takvo mesto na večeru, ali ja smatram da je to zaista preskupo. Zdravstvo je takođe veliki izdatak – sistem je komplikovan i svakog meseca se plaća paket usluga, koji košta negde oko 100 evra. Čak i pored tog paketa, kakav god on bio, sve zdravstvene troškove, dakle, lekove, vađenje krvi i slične stvari, pokrivate sami. Iznajmljivanje stana je takođe strašno skupo – ja sam za stan na severnoj granici grada od 70 kvadrata plaćao 925 evra, a ljudi nisu mogli da veruju da sam prošao tako jeftino! Ipak, i pored svih tih troškova, meni je na kraju meseca ostajalo oko 1.500 evra koje sam mogao da potrošim kako god sam želeo – priča dalje ovaj mladić, dodajući da bi u tim okolnostima bilo razumno štedeti, ali budući da je, kako sam kaže, neižvljen i bez konkretnih obaveza, sve što mu ostane potroši na kraća i duža putovanja, te mu tako na računu na kraju meseca ostane iznos približan nuli, i to mu trenutno sasvim odgovara. Prirodno, nakon cele ove priče, zaključak je da mu povratak u Srbiju nije ni na kraj pameti.

– Ljudi se ovde vrte u jednoj spirali depresije, a kada im kroz razgovor provučem neke sitnice iz svakodnevnog života tamo, često dobijem komentar da im sve to zvuči kao neka bajka. Za domovinom i ljudima u njoj nema potrebe da patim, jer danas u vreme interneta mogu svakoga da vidim i čujem kad god poželim, i vrlo rado ugostim svakog prijatelja koji poželi da provede neko vreme u Amsterdamu. Njihovi komentari nakon toga obično su da Holanđani kao da su razmišljali kako da sebi olakšaju život u najvećoj mogućoj meri, i u potpunosti su u pravu – zaključuje na kraju Darko Zelić.

Drugi primer je Branka Radovanović (29) koja je sa 18 godina rešila da ode u Kanadu i tamo pokuša da sebi stvori novi život.

– U Kanadu sam došla 2004. godine, po završetku Trgovačke škole. Kanadu sam izabrala jer mi je otac tamnošnji državljanin, a to mi je bila poslednja prilika da ja po tom osnovu dobijem papire, jer se to može uraditi do 18. godine. Moram priznati da sam prvu godinu tamo provela uglavnom u suzama, ali to je na neki način i normalno, jer sam bila mlada, i nisam u potpunosti ni shvatala kakvu uslugu sebi činim odlaskom – priča nam Branka, koja je po dolasku tamo završila i dodatne dve godine srednje škole, kako bi usavršila jezik, a zatim upisala i višu školu, smer biznis administracije.

– Posle tri semestra, shvatila sam da me taj smer apsolutno ne zanima i da tamo samo gubim vreme. Ispisala sam se i ni do danas nisam nastavila sa školovanjem. Po ispisu sam se iz Toronta preselila u Edmonton i pronašla stalni posao u prodavnici sportske opreme, inače najvećem kanadskom lancu radnji u tom sektoru. Nakon nešto više od pet godina rada, dospela sam do pozicije menadžera. Platom sam više nego zadovoljna, kirija mi je vrlo povoljna, i verujem da ću naredne godine sebi kupiti stan. Radim pet dana nedeljno, a imam tri nedelje plaćenog odmora godišnje – navodi Branka koja je već naredne godine po dolasku zaboravila na suze koje je lila kada je došla iz Srbije, pa joj sada povratak u domovinu nije opcija.

– Sebe zaista ne vidim u Srbiji, naročito dok traje ovakvo stanje (a koje je takvo od mog rođenja). Daleko od toga da ovde, u Kanadi, teku med i mleko, ali postoji neka sigurnost i mnogo veća mogućnost za normalan život. Žalosno je to što u Srbiji fakultetski obrazovani ljudi rade za 300 evra, a i to se smatra “dobrim snalaženjem” – zaključuje na kraju ova mlada Kanađanka.

Budući da je Holandija u poslednje vreme jedna od najradije viđenih destinacija za iseljenike, i treći primer dolazi nam odatle, a u pitanju je Nikola (29), programer koji je rešio da sreću oproba u Amsterdamu.

– Završio sam osnovne studije na Matematičkom fakultetu u Beogradu. U Srbiji sam radio nekoliko godina kao programer u par firmi da bih na kraju radio kao frilenser direktno sa klijentima iz Amerike. Poslove sam otkrivao što preko ličnih kontakata, što preko društvenih mreža. Kada sam počeo da razmišljam o odlasku, opcije su mi bile Holandija, Nemačka, Velika Britanija i Amerika. Od svih navedenih zemalja, Holandija je nudila najzgodnije uslove za migrante. Proces traženja posla trajao je par meseci. Aplicirao sam na svako odgovarajuće mesto, i kroz neko vreme dobio ponudu za posao od jedne kompanije iz Amsterdama, posle čega je radna viza bila gotova u toku od par nedelja. Dakle, čim se dođe do konkretne ponude, sve ostalo se brzo reši – objašnjava Nikola, koji trenutno kao programer radi u firmi srednje veličine. Kako kaže, četvrtina plate mu ode na kiriju za stan koji deli sa cimerom, a finansijskih problema nema.

– Mogućnost uštede mnogo je veća ovde – plate su drastično bolje, a cene osnovnih životnih stvari manje, pri čemu je izbor veći. Ipak, neke stvari, poput zdravstvenih usluga su papreno skupe – kaže nam Nikola, koji je u sličnoj situaciji kao i Darko sa početka našeg teksta. Kako kaže, pored finansijske “lakoće postojanja”, kvalitetu života mnogo doprinose i sitnice koje su tamo normalne:

– Osim kupovne moći, kvalitet života u Holandiji je definitivno bolji. Sitnice na kraju mnogo znače, od ljubaznih konduktera u tramvajima, preko najkvalitetnije vode za piće u Evropi, do toga da svu administraciju i plaćanje računa mogu da odradim onlajn. Loše stvari koje mogu da ti se dese u Amsterdamu jesu da ti ukradu bicikl ili da ti naplate kaznu za iznošenje đubreta u pogrešnom terminu – kaže on kroz osmeh. I zaista, ako je to najcrnji scenario, mora se priznati da život zaista izgleda kao iz bajke. Nikola, baš kao i naši prethodni sagovornici, o povratku ne razmišlja.

– Čovek se vrlo lako prilagodi boljem sistemu. Kada živite ovde, ne možete ni da sagledate u potpunosti koliko nam je sistem šupalj i koliko smo ogrezli u korupciju. U ovom periodu života, dolazak u Srbiju na tek par dana, više mi predstavlja stres nego zadovoljstvo. Možda to nije lepo reći, ali je svakako istinito – zaključuje na kraju Nikola.

Sudeći po ovim, i nizu primera koji se stalno navode u medijima, trend iseljavanja se neće u skorije vreme smiriti – makar dok Srbija ne bude u stanju da ljudima, pored dobre vremenske, ponudi i poslovnu klimu.